Pisma posetilaca: Srđan Katić – Zadnja rupa na svirali

Filed under: region |

Sećam se razgovora između mene i oca kada je govorio o životu u bivšoj SFRJ. Pažljivo je tumačio zakone i trendove koje je nekada ta država imala. Kaže da su tada dolazili ljudi iz inostranih zemalja kako bi kupovali od nas, naravno, prodavali su i oni svoje, ali, za koju cenu? Da, sećam se, bila je to sve za „jednu črljenu“. Šetajući dugim pijacama, moji roditelji bi tražili nešto kvalitetno, kao i svako drugi. Bilo je kvaliteta, samo, kakav je to kvalitet ako je sve za istu cenu? S druge strane, ja sam kao mali bio potpuno ravnodušan prema garderobi. Jeste da sam voleo ono što „vole mladi“, ali, moj ukus nije mario za kvalitetu jer nisam tada ni znao značenje toga. Krajem ’80-ih, u modi su bile crvene majice sa srpom i čekićem. Noseći tako nešto, moj me otac navek udarao po leđima. Nije bio u partiji, barem ne na papiru, ali je zasigurno bio u srcu. Ima li nešto loše u tome? E, to pitanje mene sada muči. Mnogo, veoma mnogo.

Danas, kada sam već odrastao i to prisilno, ja razmišljam danima o tom srpu i čekiću. Kakav srp? Kakav čekić? Šta je falilo mojoj majici, da sam zaslužio onolikog pljuvanja 2003 godine? Ta majica koja je tada napunila punih 15 godina, zadržala je svoj kvalitet. Nije se iščijala, nije se poderala, nije se čak ni ofarbala a naradila se baš kao i znak na njoj. Radio sam u jednoj diskoteci u Hrvatskoj kao konobar. Nikome ta majica nije smetala, do jednog trenutka kada je naišao neki „bojovnik“. Tako nazivaju tamo neka vojna lica. Čovek me prvo pogledao preko šanka, zatim se obratio potpuno smirenim tonom: „Skini tu majicu, pre nego je ja svučem“. Zamislite, ja treba da je skinem a mom šefu, kao ni ostalim gostima nikada nije zasmetala. Rekoh mu: „Sutra ću“. Na šta mi se obratio: „Doći ću sutra na kavu“. Ja kao ja, nisam o tome ni razmišljao. Večeri u diskotekama su veoma zabavne da bih se sećao nekih glupih, pardon, tupih mozgova. Sutradan sam radio prvu smenu i pazi, stvarno je došao onaj lik. Tad se setih šta mi je rekao, a majica je stajala na meni, kao i prošle noći. Seo je za stol, sam je bio, kao i ja. Dođoh do stola i rekoh: „Izvolite“. Kakav je to pogled bio, što reče Balašević: „Možeš seć’ lubenice njime“. Odmeravajući me nekih desetak sekundi, obratio se: „Nisam li ti rekao sinoć nešto u vezi te majice“? Rekoh mu: „Gospodine, želite li Vi poručiti nešto“? Odvratio ni je još tišim tonom tada: „Ništa. Ne smeta meni to što nosiš, nego mi smeta to što ćemo svi ovisiti o tome“. Vrag će ga znati šta je hteo time reći. Ništa to meni nije bilo jasno jer se ustap iza stola te napustio lokal.

Međutim, napustio sam Hrvatsku pre nekih skoro 3 meseca i dođoh da živim kod devojke u Beograd. Papiri samo što nisu, a čeka me i posao. Šta bih ja više od toga? Ma, fenomenalno! Postoji mogućnost da čak radim i na crno u jednom kineskom restoranu, tako mi reče majka moje devojke. Dobro. Otišao sam s njom tamo kod gazde. Bilo kakav novac je uvek dobro došao, ali, ne i od bilo koga. Seli smo za stol i počeli razgovor, ja sam prvi postavio pitanje: „Kolika je plata i kakav je posao u pitanju“? Kinez, gazda se obratio lepim, malo više prljavim glasom: „Ti radi’ sve. Pere’ prozor’, briše stolove, pere WC“. Uzvratih: „Dobro, ali kolika je plata za to“? Kinez: „Dvadeset hiljada“. Iskreno, poludeo sam kada sam to čuo. Uzvratih mu: „Samo dvadeset hiljada za toliki posao“? A kinez će na to: „Srbija nema novac. Srbija male plate“!

Svašta mi je tada dolazilo da mu kažem, samo, ja nisam jedan od tih koji to izgovaraju. ‘ladno sam se povukao i otišao kući sa mojom punicom.

Danas sam obišao jednu četvrtinu Beograda. Ne poznajem ga, ali Beograd kao da poznaje mene. Gledajući ga iz autobusa, taj grad je potpuno tužan. Toliko je lep da boli, toliko je bogat da mi se plače. Svi ti kinezi koji ovde žive, al’ baš svi do jednoga se vozaju vlastitim kolima, imaju radnje, žive na „visokoj nozi“ a narod Srbije čisti za njima. Čini mi se da nam je „standard“ skočio, pošto se kod njih može naći sve za onu nekadašnju „jednu črljenu“, samo što nema kvaliteta. Kupuju li kinezi nešto naše? Ne, ne kupuju ništa, osim što otkupljuju zemlju, našu vodu, pa čak i našu decu. Mi radimo za njih, sve češće u njihovim prodavnicama vidim naše ljude kao radnike, a oni su, navodno, „ti“ koji su došli da bi preživeli, bla bla bla… Nemam ja ništa protiv nikoga, pogotovo protiv kineza jer u kini i dalje radi „srp i čekić“, nego, krivo mi je što smo „mi“ odbacili taj „srp i čekić“, da bi kukali kako nema posla. A zaista ga i nema. Zarađujemo taman toliko, koliko se uspemo „provući“ kroz mesec. Pravih radnika više nema jer su čak i oni shvatili da se od posla ne može živeti.

Neki narodi, poneki instrument sviraju. Kod nas je moderan svaki, osim naše frule, iako svi u nju duvamo, al’ ne stišćemo poslednju rupu jer je to „naša rupa“. Izgleda da se plašimo pomenuti šta je još naše ostalo a da ne vredi samo „jedne črljene“. Smešno. Imamo li mi išta još „naše“, osim naroda okrenutog zapadu, pa i istoku, ili zemlje u kojoj političari rade sve kontra onog što govore? Nemamo. Mi imamo još jedino par „črljenih“ mesečno, pa sad, bilo bi dobro barem staviti onaj „srp i čekić“ na neku od „markiranih“ majica s kvalitetom, pošto smo crveni u dugovima, crveni na obrazima, a još crveniji u očima, a nosimo se, oblačimo, uopšteno živimo potpuno zapadnjački. Neispavani smo, nedosanjani. Mi smo ruglo naše zemlje, mi smo sami sebe ukrali, da nas niko, nikada više ne uspe pronaći. Negde smo nestali, negde izvan „Evrope“ u kojoj smo oduvek spavali, jeli, živeli. Mi smo bili maleni partizani a onda su nam oduzeli zvezdu na kojoj smo sanjali.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*