Petar V. Knežević: Zatvor (“Andra Gavrilović” 2008 – treće mesto)

Filed under: Andra Gavrilović 2008,nagrađeni radovi |

Sećanje na detinjstvo

Sve je podložno slučaju.Male stvari donose velike probleme. Život je tiranija čula. Tišina je mukla i zabrinjavajuća. Ćutiš, da bi sakrio svoj san. Javi se da postojiš…

Z A T V O R

Meni se dogodilo da sam prvi razred osnovne škole, vjerujte, pohađao svega desetak dana…

Pođosmo u školu, samo što utihnuše pucnji Drugog svjetskog rata. Škola je pahnula na smrdljive vojničke cokule i dim iz “furuna” za zagrijavanje prostorija. Unutrašnji zidovi počadili, ispisani i išarani crnim ugarcima. Pominjane su na tim čađavim zidnim novinama sve ratne veličine kojih se nepoznati slovopisac dosjetio. Po spoljnjim sivkastim zidovima škole još su stajali duboko zabodeni u malter kuršumi upucani u neznamkojoj po redu borbi izmedju raznih suprotstavljenih vojski.

Učiteljica bijaše izuzetno dobra duša. Govorilo se da je bila partizanka. Nisam mogao nikako da zamislim da je ona, onako nježna i treperava, mogla nekoga sa protivničke strane da smakne. Da ga na mrtvo ime ukoka. Ili samo izranjavi. A to se u ratu obilato činilo. Malo je nedostajalo da je zavolim kao rođenu majku. No, to zadovoljstvo ne potraja dugo.

Ustanovi zvanična centralna opštinska prosvjetna komisija da znam dobro da čitam i pišem… I jesam čitao kao pravo čeketalo. Angažovale su me redovno žene, antifašistkinje sa Trebovine da im čitam knjigu “Mati” od Maksima Gorkog. Ta knjiga se čitala u nastavcima, kao što se danas gledaju televizijske serije.
– Aferim, momčiću – rekla je pred svima Anka Pavlović, vrlo prijatna drugarica, koja će uskoro postati upravnica u Gradskoj biblioteci i čitaonici u Pljevljima, gde je već odranije radila i moja majka. … Pravo je zadovoljstvo to tvoje čitanje – dovršavala je započetu misao buduća upravnica biblioteke.

Svake subote ili nedjelje vodila me je moja dobra mama Milka na te čitalačke sastanke.. Zato sam bio vrlo dobro izbirikan u čitanju. Račun me na komisiji nisu ni pitali. Ko zna da li su ga i oni sami valjano znali. A

bolje bi bilo za mene da su me temeljno propitali.. Tu bih pokazao, zaista, svoje veličanstveno i potpuno notorno neznanje. Ovako sam skoro cio život bio poprilično loš račundžija.

– Ovoga odvedite odmah u drugi razred – reče otresito jedan golemi brkajlija. Ima bistre i pametne oči. Naučiće taj sve što mu sada u glavi nedostaje.

– Je li tako?… – priupitao je ostale, da ne bi ispalo da je odluka bila samo njegova.

– U pravu si, valahi… – potvrdi jedan suvonjavi član komisije. Nek ide, s hajrom, u drugi razred…

Žao mi učiteljice. Bila je mila i pristupačna. Počeo sam da kmečim, blečim i lelečem i da se goropadno bunim. To je bilo moje prvo bundžijsko ponašanje. Kasnije, u pravom životu, biće toga napretek. Prosto sam trčkarao iz jedne životne gungule u drugu, od čega niko, pa ni ja nije imao koristi. Mogle su pasti samo kakve žestoke batine. U svakom slučaju neke nepredvidive žrtve.

– Neću u drugi razred. Hoću kod učiteljiceeee… u prvi !… – kukao sam i jadikovao , ali uzalud.

Čak sam, javno, pred svima, prolio nekoliko krupnih, bistrih dječačkih suza, iako je to bilo, kako su svi govorili, prava sramota da muškarac plače.

– Ljudi moji, ne mogu da povjerujem. Ovo je prvi slučaj u istoriji školstva da neko ne želi u stariji razred – reče jedan ćelavi učitelj smijući se gromoglasno. I ostali su se pridružili toj lakrdiji i doskočici. Jedino sam ja sve to preživljavao na svoj poseban početnički i vidno neuk način.

Odvukoše me, tako, konačno, u drugi razred kod učitelja Mašana, koji je bio nenadmašni gnjavator i galamdžija. Imao je tešku ruku, a još teži glas. Tako gromovit glas, kao da su mu u usta bili smjestili nekakav ogroman zvučnik, kakve su koristili po ulicama za obavještavanje javnosti. Isprepadao me je kada je bio dežurni. Jurio je i jurišao po hodnicima i koga uhvati toga ne pušta lako, jer su mu šaketine bile prave čelične mengele. Više je vrištao, nego što je govorio.

Na moju žalost, taj strahoviti učitelj bio je obožavalac računanja. Malo smo čitali, a mnogo više računali. O računu, rekoh, nisam imao pojma. Desetak dana,

koliko sam proveo u drugom razredu, pamtim kao da su trajali deset godina.
Bilo je to, zaista, svojevrsno đačko mučilište.

Nakon, tek okončanog bratoubilačkog rata, bilo je mnogo prestarjele djece za redovno školovanje. Jedino rješenje bilo je da se ta omatorela dječurlija, ako išta znaju, prebacuju u starije razrede.

Sa nama, u odjeljenju bio je i jedan malo matoriji đak, koji je došao pravo iz partizana. Mirisao je na ispaljeni barut. Vojničke cokule bile su mu prema nozi potaman, a odeća je
bila iz kontigenta koji su poslali Enlezi. On, siromah, nije znao ni da čita, ni da piše. Nešto bi križuljom našarao. Poslije se trudio da to žvrljanje što pedantnije obriše. I sve tako.

Umio je samo da zapjeva onu poznatu narodnu pjesmu o serdaru Jolu. I to ona čuvena dva prva stiha:

” Što si sjetan, serdar Jole?
Nevolja je, Gospodaru!…”

Prosvjetna komisija ostavila ga je u drugom razredu da malo savlada gradivo, pa da ga, imajući u vidu njegove velike i neosporne ratne zasluge, premjeste u stariji razred. On je tada, u početku svog neobičnog đačkog ratovanja, nosio ogromnu njemačku pištoljčinu, koju je lično zarobio od nekog starog iznemoćalog Švabe u Sedmoj ofanzivi, jer su Švabe, kad im je pri kraju rata ponestajalo prave vojske kupili i djecu i starije ljude i upućivali na front i čitavo se vrijeme njom igrao i šegačio.

Da li je u toj paklenoj spravi bilo municije, niko to nije znao. Tek, on bi, usred časa, naciljao nekoga u čelo, nekoga u oko, a ponekoga u srce junačko. I samo je trebalo da povuče oroz. Njega je, inače strogi učitelj Mašan uvažavao, prema njemu se osobito meko odnosio. ili ga se pomalo i pribojavao.

Tek, s vremena na vrijeme, slatko mu je tepao, tetošeći ga, umilnim glasom:

– Lijepi moj Milojice, nasmiješi hrabro lice… Ispričaj nam ratnu zgodu. Ti si borac za slobodu…

Milojica se lukavo smješkao, topio od milote, mahao golemom crnom pištoljčinom i vikao, kao da je usred prave ljute bitke i okršaja, na sav glas:

– Juuuriš, drugoviiii i drugariceeee!… Uuuuuraaaaa!… Ruši Švabe, ko tarabe!… Navalite, niste babe!… Ura, juriš na barabe!… Uraaaa!…

Mi smo prihvatali to urlikanje i derali se maksimalno, oponašajući svoga, nešto starijeg druga, koji nam je služio kao neosporan i svijetao primjer.

Silna uka i buka privukla bi direktora, koji bi oprezno promolio glavu kroz olinjala i škripava vrata učionice, ali kad je ugledao mladog partizana Milojicu kako požrtvovano komanduje, stojeći na obilno izrezbarenoj đačkoj klupi nekada davno ofarbanoj zelenom bojom, kao tenkista na tenku, nasmešio bi se umiljato i snishodljivo i odperjao dalje.

No, nisu svi bili učiteljevi miljenici. Evo samo jedne epizode, koja podkrepljuje tu tvrdnju.

Jedno jutro, učitelj Mašan postrojio nas ispred škole, dvoje po dvoje, da idemo u šetnju kroz zeleniš čitlučkog prostora oko škole. Dan izmišljen za koračanje. Nekakva blesava radost obuzela nas i obuhvatila kao topli majčin zagrljaj

Očekivali smo da će se dogoditi neko
prijatno čudo, jer to je prvina da idemo van učionice.

Imalo se tamo kuda šetati i uživati u prirodi. Gde god kreneš, uskočoš u ljepotu. Pljevlja, u ropstvu pod Turcima nazvana Taslidža, bila su mjesto svo od zelenila. Načičkano svakovrsnim biljkama i sa cvijetom i bez cvijeta.

Kroz sam grad protiče rijeka Breznica, a u neposrednoj blizini grada i velika rijeka Ćehotina, koja se dalje uliva u Taru, Tara u Drinu, Drina u Savu, Sava u Dunav, a Dunav u veoma udaljeno Crno more. Tako smo o tome tada učili. napamet i bez mnogo razumijevanja. Kao kad se uči prokleta tablica množenja ili dijeljenja. Kasnije smo shvatali o čemu je stvarno riječ.

Stajali smo u redu, ispred škole, malo duže, očekujući da krenemo na taj zanimljiv izlet.. Počele su i noge da nas pobolijevaju. Učitelj se negde

zadržao. Nema ga, pa ga nema. Đaci se raspomamili. Neko krešti. Neko vrišti. Neko nekoga muva po vitim rebrima…

Javlja se mali Sejdo, s početka reda:

– Bolan, on je u ćenifi!… Prognalo ga od silnog ždranja… Vidio sam ga kroz školski pendžer kako tamani somun i marmeladu…

– Nije marmeladu, već kajganu od Trumanovih jaja…- ispravljao ga je drugi nestaško.

U to vrijeme moglo je biti da se ogladnjeli uča zalagao tim đakonijama, jer prave plate u novcu nije ni bilo, već se plata davala u naturi, to jeste u namirnicama.

Pošto učitelja Mašana i dalje nije bilo na vidiku nered u redu poprimao je sve opasnije dimenzije. Tada su se đaci tek okuražili i počeli zavijati, kukurikati, lajati i mijaukati.

Pošto sam sve do tog momenta mirno stajao u redu, od dosade, uzmem malo sitnog pijeska sa makadamske pokrivke ulice, koga je nedavna obilna kiša poprilično bila nanijela. Dvatri zrnceta sitnog, najsitnijeg pijeska. Između dva prsta. Ustvari, prstića… I pravo – pobiberim tim pijeskom moga drugara koji je stajao u redu ispred mene, za vrat. On zajauče na sav glas. Kao da mu se stvarno nešto strašno dogodilo. Zavijao je kao sirena koja oglašava ratne opasnosti.

Uto naiđe, kao poručen, srditi učitelj Mašan, snimi situaciju odoka i spodbije mene hitro i ljutito za uvo. Još osjećam žestoku vatru koja je plamtjela u tom uvetu stvorena od siline čupanja. kasnije sam, nažalost, ogluveo na to uvo i danas na tu stranu ništa ne čujem. Goropadan, kakav je bio i osobito nepogovoran, oštro mi naredi:

– Ti nećeš na izlet, već pravo u zatvor!…

Cijela ulica zamrla i premrla. Svi se umirili. Niko i ne diše. Prosto za nepovjerovati šta se na brzake dogodi.

Prvo što sam osjetio, bio je veliki, neopisivi stid. Činilo mi se da to nisam zaslužio. Ta, svi su se pomalo igrucali na ovaj ili na onaj način, ubijali dokolicu i nije se desilo da neko zaglavi u hapsu. Bila je to vrlo ozbiljna kazna.

Nažalost, znao sam šta je to Gradski
zatvor. Odmah, preko puta Miletbašte ili Narodne bašte,
kako su je kasnije nazivali, bila je porodična kuća Jankovića, mojih rođaka po majci.

Ta kuća je rekvirirana, znači oduzeta i pretvorena u zatvor. Šta je s tim rođacima, u tom momentu bilo i gde su glavu sklonili, ne mogu sada da se prisjetim. No, narodni zatvor je odlično funkcionisao. Bio je pun četnika i ostalih “domaćih izdajnika”, uglavnom pljevaljskih Srba, od kojih su neki osuđeni, a neki su stoički i sa zebnjom čekali suđenje. Pri tome, ničemu se dobrom nisu mogli nadati.

U tom zatvoru bili su zatvoreni i poznati četnici i vaistinu dobri ljudi Cvetko Pjanović, mladi vazduhoplovni oficir stare kraljevske vojske, moj rođak, i također mladi sveštenik Milorad – Maca Vukojičić, moj bliži susjed..

Pri kraju rata partizani su ih negdje zarobili ili su se oni sami predali po onoj direktivi Kralja Petra drugog iz Londona, da se svi četnici u Jugoslaviji predaju partizanima, po nagovoru čuvenog svjetskog planera, Vinstona Čerčila,( koji je Srbima podobro napakostio, iz meni nepoznatih razloga, za sva vremena, darujući im Tita umjesto kralja), uz obećanje da će biti pomilovani…

No, niti su bili “pomilovani” niti su ostavljeni na miru kao strana koja je položila oružje.

Ova dvojica, meni dragih osoba, sada su u ovome improvizovanom zatvoru čekali “pošteno” narodno suđenje. To će se, nešto potom zbilja i dogoditi. Moj Cvetko osuđen je na dvanaest godina teške robije, a sveštenik Maca na streljanje..

Znao sam da su tu zatočeni. Naša rodbina, a i ceo grad Pljevlja pričali su o njima i o njihovom pretstojećem suđenju. Bio sam relativno mali klinac, žgoljav, neuhranjen švrća, sama kost i koža. Odlučim se da ih posjetim u zatvoru, jer odraslima to nije bilo dozvoljeno.

Na ulazu u zatvorsku avliju – dvorište, velika drvena dvokrilna kapija. Ispod kapije bio je podosta izlokan prostor, kuda su se bez poteškoča provlačile gladne komšijske mačke i podivljale ulične džukele. I djeca su se tuda ranije provlačila, kada smo se igrali “žmire” ili “ćere”, da se sakriju od progonitelja.

Pred zatvorenom kapijom šetka

stražar s teškom švapskom pušketinom. Nakrivio titovku, zvižduće neko veselo narodno kolce i prežvakava svoje misli o ko zna čemu. Ja jednostavno priđem velikim dvorišnim vratima, kao prava šarena mačka, provučem se ispod kapije i uđem u dvorište. Nije me ni primijetio.

Nabasam na zaduvanog i oznojenog zatvorskog kuvara, poprskanog krvlju, koji je klao mršavu i izgladnelu kozu. Ona je drečala toliko jako, da mi je bilo načisto žao. Umiješam se u tu vrevu i dranje tupim nožem. Upitam pištavim dečijim glasom gde je Cvetko, sumnjajući u uspeh te akcije.

– Idi u hodnik, pa skreni desno pred onaj mali mračni ćirel – špajiz sa onim prozorčićem. Tamo ćeš ih naći. Samo nek ti neko otključa. Tako reče oznojeni kuvar – kasapin i nastavi mučenje jadne, upola priklane kozice.

. – Oću da vidim Cvetka – rekoh jednom mladiću koji je sjedio u polumračnom hodniku i svojski djeljao sviralu od deblje vrbove grane.

– A šta ti je on?… – pita umorno momče i ne gledajući u mene.

– Rođak… – rekoh kratko.

– Kukavče crni, šta će ti takvi rođaci, koji su domaći izdajnici – prozbori svoj sud momče ozbiljno i nastavi da pravi sviralu.

On me, kao uzgred još jednom odmjeri od glave do pete, upitno i škiljavo pogleda i nakon kraće pauze, više da odahne od napornog rada, oduvavajući vrbove treščice, kojima je bio podobro pokriven, ustade i otključa starinsku bravu velikim crnim ključem, koji je više ličio na čekić nego na ključ.

Uska, polumračna ostava, ćumez, raširi svoju tajanstvenu utrobu gde su bila smještena dvojica opasnih zatvorenika.

Udjoh, istovremeno zbunjen, no bez ikakva straha za bilo kakve posljedice. U prvom momentu zapljusnu me ustajali val prokislog podrumskog mraka, jer je taj sobičak, “ćirel”, ostava, imao samo jedno malo, oskudno prozorče sa debelim rešetkama, koje su u svoje vrijeme bile namještene da lopovi ne bi mogli ukrasti vrijedne namirnice porodice Janković, koja se već stoljećima bavila prefinjenim kujundzijskim zanatom.

Ugledah u tijesnoj, neprovidnoj ostavi, ukupne površine na oko dva kvadratna metra, dvojicu nevojljnika, ućutalih mladića. Sjede na nekakvoj šarenoj, dronjavoj i prljavoj ponjavi, mjestimično okrvavljenoj. Jedan do drugoga. Ko dva brata rođena. Život i sastavlja i rastavlja.

Toliko je malo prostora da ne možeš čestito da se okreneš oko sebe. To je bila prostorija, gde su stari Jankovići, a pre njih, valjda, neka turska begovska familija, držali zimnicu, ukiseljeni kupus, krompir, jabuke, suvo meso i još ponešto od namirnica.

Kada me ugledaše, lica im sinuše, kao da ih je ogrejalo toplo avgustovsko sunce. Oči im zacaklile. Neka nenadana iskričava radost vrcala je slapovima sa njihovih lica, kao da sam im doneo, ovim običnim dečijim ulaskom, sve što bi mogli da požele, a iznad svega iznenadnu slobodu. Bože moj, kako nekada nešto malo može da znači mnogo!…

Rođak Cvetko će, kao što ranije rekoh, nešto kasnije biti osuđen na dvanaest godina teške robije sa prisilnim radom uz gubljenje svih građanskih prava na određeno vrijeme, dok će sveštenik Maca biti osuđen na smrt strijeljanjem… I to će se sve tačno tako dogoditi. Cvetko će odrobijati svoju robiju, a nesretni i siroti Maca će pođubriti svojim lešom napaćenu rodnu zemlju, koju je zdušno branio do posljednjeg životnog časa.

Kao mališa, ugurao sam se u prepunu veliku svečanu salu Osnovne škole i pratio, koliko sam bio u stanju, rad Narodnog suda i sami tok suđenja.

Nešto kasnije, dok još nije bila po školama zabranjena proslava u čast Svetog Save, učestvovao sam u programu jedne takve priredbe i recitovao vrlo uspješno pjesmu:

” U zekana duge uši
a repić mu mali.
Svakog časa osluškuje
odkle puška pali…”

Stajao sam na istoj pozornici na kojoj
je zasjedao partizanski ratni sud dok je dijelio krvavu pravdu nesrećnim srpskim mladićima.

Sala, u kojoj se održavalo suđenje, bila je ispunjana do posljenjeg mjesta. Svjedoci su glupo i bezočno lagali, vjerovatno podgovoreni od strane opasnog tužioca i nekoga iznad tužioca, još mnogo moćnijeg. Da li je bilo odbrane i da li je ko njih dvojicu jadova branio, nisam

zapazio. A onako malešan, nisam ni znao da bi neko trebao da ih brani, već samo da ih napada, izmišljajući kojekakva manja i veća nedjela.

I sad se sjećam da je jedna srednjovječna žena govorila kako ju je Cvetko, kao četnički komandant, zakačio onom krivinom od štapa i počeo vodati po dvorištu da kaže gde joj se krije njen muž partizan. Neko u neposrednoj njenoj blizini šaputao joj je šta će da kaže, što je ona ponavljala. Nisam poverovao u to svjedočenje ni tada, a još manje sada, nakon mnogo teških godina.

Cvetko je, prvenstveno, bio dobričina, miran, tih gospodin, koji ne bi ni žuta mrava zgazio. A što ga je ratni, nemilosrdni vihor, kao i bezbrojne druge, uzeo pod svoje, to je posebna priča.

Znam, da je na početku rata, u pljevaljskom kraju postojao jedinstven pokret otpora protiv stranih uljeza. Nije
se znalo ko je četnik, a ko partizan, dok se nisu pripadnici tog opštenarodnog pokreta razdvojili na dvije suprotne livade.

Tada su ti crnogorski Srbi bili ono što poslije više nisu nikada bili – dojuče iskreni i nedvojbeni prijatelji, postali su medjusobni krvnici i zavađene strane. Na ovome opštenarodnom suđenju pobjednička grupacija sudila je onoj drugoj, koja je izgubila. Sudila je izuzetno oštro i zlokobno. Ne prezajući da ih pošalje i u smrt iako su optužujuće činjenice bile vrlo sumnjivo klimave i očevidno predrugojačene

– Kako ste vas dvojica – upitah bez daha.

– Dobro smo – reče, sjetno me gledajući, pop Maca uz prisustvo neke tajne svjetlosti i u tamnoj dubini očiju i na usnama, vjerovatno i u srcu.

Tako su ga iz milošte njegovi zvali. Maca, što znači umiljat kao maleno toplo kućno mače. Tako ga je

zvala njegova ugledna i čestita porodica. Društvo njegovo. Njegov zavičaj u cjelini…

– Kako su naši?…Sjekiraju li se?… – upitao je sveštenik tiho.

– Dobro su, samo se mnogo brinu za vas… –
prošaputao sam.

– Dođi, da te poljubim, dečače… – reče moj Cvetko. Poželeo sam te …

Ljubili su me i milovali čas jedan, čas drugi. Kao da bi htjeli da tu obilno iskazanu ljubav prenesem njihovim najmilijima..

Zaplakah, grozno i bespomoćno. Zacenio sam se od plača. Zatvor je bio kavez iz koga se napolje teško izlazi. Krletka, ožičena i zakatančena zanavijek.

*
– U zatvor!… – dreknuo je bahato i nemilosno moj novi učitelj… Javi se školskom poslužitelju Kadriji da te zatvori… U zatvor, nevaljalo derište!…

Izađoh nevoljno iz đačkog stroja koji se spremao da krene na izlet i ispunjen neviđenom mukom i brukom, sav crven u licu, krenuh da tražim Kadriju, školskog poslužitelja, koji me je vrlo dobro poznavao, a i ja njega, jer smo bili komšije.

Trebalo je da me Kadrija zatvori u školski zatvor. Da zamandali vrata za mnom i da me pusti napolje kada se oni vrate sa izleta. Taj zatvor je bila jedna mračna uska prostorija u kojoj su držane metle, metalne kante za vodu i ostali pribor za čišćenje. Mrki plafon se nije ni vidio od tutumraka i neodređene visine.

Po cio dan, sve dok traje nastava, u tom kažnjeničkom prostoru smjenjivali su se mali robijaši, da odrobijaju neke svoje naivne đačke grijehove.

Pronosile su se i neke nezgodne priče i pričice da se u tom kužnom prostoru svakome po nešto priviđalo i javljalo. Neki prestrašeni Miladin tu je ugledao svoju pokojnu majku, koju su Talijani strijeljali u znak odmazde, sa mnogo drugih pljevljaka, nakon napada partizana na Pljevlja 1. decembra 1941. godine.

A maleni Todor zamalo da nije pošandrcao, jer mu se učinilo da se u tom zatvoru pojavila ogromna zmija udav, o kojoj su baš nešto prije toga na času pričali…Dječak je vrištao tako stravično, da su ga morali odnijetu u ambulantu koja je bila relativno blizu.

Tražio sam poslužitelja Kadriju, ali ga nisam mogao trenutno pronaći, a izgleda da sam i priželjkivao da ga ne nađem, jer me je bilo sramota da baš on sazna za taj moj prekršajni slučaj. Šta će reći mojoj mami, pa i ostalim susedima. Svi će pričati i lomatati jezicima naveliko o mojoj zloj školskoj sreći.

Odlučih da sam sebe zatvorim u tu, trenutno praznu, đačku apsanu. Srećom, vrata su bila otključana. Pomicanje tih dotrajalih, izanđalih vrata izazvalo je čitavu poplavu tonova različite jačine. Škripa je bila spora i nesnosna. Drhtao sam i tresao se, kao da je bio hladni mesec januar, kada se sve ledi i puca od mraza i nesnosne hladnoće.

Uđem unutra sav naježen od strašnog izgleda te kaznionice. Kao da je stotinu strašnih i najljućih vještica bilo smješteno unutra. Nešto je cijukalo, škripalo, stenjalo… Ipak sam stegao zube, smjestio se u jedan ćošak, mučeći veliku muku. Da je bar koga bilo u toj rupi. Čini mi se da bih lakše podnio tu mučnu torturu. Ali, desilo se, da nije bilo nikoga. Tog dana svi su bili dobri i poslušni. Niko nije griješio.

Prošlo je dosta vremena od mog ulaska u kaznionicu. Zvonio je čaktar, koji je oglašavao završetak i početak časova.

Čaktar je bilo zvono primitivne izrade, koje je kačeno ovcama oko vrata, da ih čobani mogu lakše pronaći, ako odlutaju daleko.
Čuli su se razni glasovi kroz hodnike. Čuo se i Kadrijin glas, koji je nešto nekome glasno objašnjavao. Nisam se mrdao, ni tamo ni amo, iz tog brloga.

Kao da sam bio zatutkaljen za sve te metle i svu ostalu prljavu svaštariju, smještenu u toj prostoriji. Prošlo je već stvarno dosta vremena. Od učitelja Mašana i od mojih vršnjaka ni traga ni glasa.

Konačno, kada sam izgubio poslednju nadu da će se pojaviti, začu se poznata gungula i galama koju je proizvodio osorni učiteljev glas i graja dečurlije koja umorna odlazi kući.

Učiteljev glas je bivao sve prodorniji. Primicao se đačkom kazamatu u kome sam prečučao dobrih pregršt sati. Čujem, pronašao je i poslužitelja Kadriju. Pitao ga je tako gromko da se orilo školskim hodnicima:

– Kadrija, je li tu onaj nevaljali kažnjenik?… Vadi ga sa legala…

– Koji kažnjenik! – začuđeno pita Kadrija.

– Onaj, što sam ti ga jutros poslao da ga zatvoriš i držiš dok se ne vratimo sa izleta.

– Nikoga danas nisam držao u kavezu – izusti zbunjeno komšija Kadrija, češkajući se po proćelavoj glavi. Ipak, da pogledam. Možda tu i ima nekoga.

– Zaviri u kavez, zaviri… – navaljivao je učitelj Mašan.
Poslužitelj lagano otvori škriputava vrata i ugleda mene, svoga malog komšiju, šćućurenog u jednom
budžaku te prostorije. Za trenutak je zastao zaprepašten, trgao se, a onda, da smiri situaciju, reče:

– Mali, vrijeme je da ideš kući!..

On je, iako priprost, narodni čovek, sve razumio. I pokušao je da me zaštiti. Gledao me je takvim pateničkim, bolećiivim pogledom, koji je više govorio od bilo kakvih riječi.
– Aaaa, ne može to tako. Mora on pošteno da odrobija svoju robiju. Sad u učionicu, u ćošak – izdera se gromoglasno gorostasni učitelj Mašan, ne želeći da obustavi tu žestoku torturu.

Učionica je imala četiri ćoška. Kao i sve učionice takvog oblika.
Ali, samo je ova učionica imala neke specifičnosti.
U sva kom ćošku bile su oštre ljuske od izlomljenih oraha,
suvo i tvrdo kukuruzno sjeme, sa nešto pšeničnih zrna. Pošto su bili svi ćoškovi pogolemo ofarbani dječijom krvlju, uplašenim šapatom su nazivani “krvavi ćoškovi.” Što i jesu bili. Nekada su sva četiri ćoška bila zauzeta. Neko je dobio kaznu zbog nemirluka, neko zbog neznanja, a neko da bi se popunili prazni ćoškovi. Zbog ničega.

Eto, valjalo je dva sata još da klečim na tim ljuskama od oraha i zrnima kukuruza za pokojim zrnom stare pšenice. Učitelj je zadovoljno, sa neskrivenim zadovoljstvom u osmijehu, komandovao:

– Saaaad!…

To je značilo, da treba da žustro kleknem, kad on kaže “sad, ” na tu žalosnu gomilu

slomljenih oštrih ljusaka od oraha i ostalog mučiteljskog inventara, pri čemu je znalo vrlo često da potekne iz iskidane kože na kolenima i obilje dečije krvi i sukrvice…

– Saaaad!… – podvrisnuo je još oštrije učitelj Mašan, videći moje kolebanje, dok su mu iz razjapljenih čeljusti snažno štrcale kapljice pljuvačke.

Iznerviran svim tim poniženjima koja sam za kratko vrijeme doživio, povikao sam vrlo glasno:

– Uraaaaaa!…- povikao sam,
kopirajući Milojicu, našeg odjeljenskog partizana, bombaša
i neustrašivog ratnika.

Rekavši to odsječno, kao mlađani bombaš. dok baca ručnu granatu na bunker, izletio sam kao uzlepršana, preplašena ptica iz učionice, kroz širom raskriljeni prozor. Srećom, bilo je nisko prizemlje. Dočekao sam se na noge lagane i potrčao sav u suzama niz strmu, kaldrmisanu Đžuverovića ulicu, ne znajući ni kuda trčim, ni kako trčim…

Gledali su me prolaznici sa čuđenjem vrteći glavom i valjda, pomišljajući u sebi:

– Ovaj mali prdekanja nije sasvim čitav!”

Sutradan me je ista prosvjetna komisija prebacila iz drugog u treći razred, sa objašnjenjem da odlično čitam i pišem. Jedan je rekao da bih mogao odmah na malu maturu. O računu nije bilo neke velike priče.
Tako sam i drugi razred završio, u neviđenom galopu, za desetak dana.

*
Ni dandanas, kada sam podobro zagazio u duboku rijeku vremena, ne mogu da odgonetnem šta se, zapravo, desilo…

Govoreći o tom jedinstvenom slučaju, kakav ne bih želio nikome da se dogodi, baba Jelka mi je jednom, blago se smiješeći, rekla:

– Dragi dječače moj, sreća je uz hrabre!…

O autoru: Rođen 1936. godine u Pljevljima. Učiteljsku školu i Filozofski fakultet (psihologija i pedagogija) završio u Sarajevu. Profesionalno se bavio novinarstvom.

Dugi niz godina bavi se književnim radom, gde je dobio više nagrada i priznanja. Još kao srednjoškolac, bio je član Redakcije sarajevskog lista za mlade „Riječ mladih,“ gde mu je objavljen veliki broj pesama. Kao mladi poeta dobio je značajnu nagradu za poeziju od sarajevskog izdavačkog preduzeća „Svjetlost.“

Napisao je više knjiga poezije i proze: „Kolevka“ „Zasede“, „Vrata od istine“, „Rođendan“, „Vreme za nevreme,“ poemu „Pesma o sokolu“, poemu „Sarajevska omraka“, poemu „Pobratime, evo ruka,“ roman „Legenda o babi snajperki“, Roman „Čudesne priče o dečaku Goriboru“ (kolekcija od sedam knjiga) „Čistoća je zdravlje“ itd.

Već duži niz godina priprema veliku knjigu u pet delova (poezija, proza i ilustracije), pod naslovom „LITURGIJA“, koju ispisuje i slika ručno, da bi je, kada to monumentalno delo bude završeno poklonio Manastiru Hilandaru za večna vremena.

Poezija mu je objavljena u više antologija, kao i za školski udžbenik – čitanku za osnovnu školu.

Za poemu „Sarajevska omraka“ dobio je prvu nagradu za najbolji tekst na književnom konkursu Fonda „Dragojlo Dudić.“

Za pripovetku „Zatvor“ dobio je treću nagradu 2.008. godine, na Prvom književnom konkursu „Andro Gavrilović“ ugledne Biblioteke u Svilajncu.

U Godini Nikole Tesle, dobio je prvu nagradu za tekst Svečane pesme posvećene

Nikoli Tesli na Vukovom saboru.

Živi i radi u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*