PESME O ČOVEKU POBEDNIKU (Recenzija knjige „Nebeski rukopis“ Snežane Čkojić)

Filed under: region |

nebeski rukopisPoeziju svi pišu, osobito žene. Njihovo, po mnogo čemu neprivlačno „žensko pismo“, najčešće ne zaslužuje seriozniji pristup kritike. Izuzimajući desetak žena-pesnika (Dara Sekulić, Darinka Jevrić, Darinka Vučinić, Milena Jovović, Ljubica Miletić, Mirjana Stefanović, Radmila Lazić, Ljubica Arsić, Ljubica Rajkić, Milena Marković…),  ostatak ne privlači veću pažnju kritičara, niti nalazi mesto u književnoj istoriji. U tom „ostatku“, tek poneka ponekim stihom, ili pesmom, „blesne“, a potom „potamni sjaj“ nedosledno izvedenim postupkom, ne uspevajući da profiliše svoje pevanje kao „jednu knjigu“.

          Valjevka Snežana Čkojić ima potencijal koji bi mogao da joj donese izlazak iz „ostatka“, ukoliko nastavi pevanje započeto trećom knjigom pesama. „Nebeski rukopis“ je knjiga odmakle pesničke mladosti, ali dovoljno promišljena da najavi „profilisanje“ evidentnog pesničkog dara. Ne baveći se eksperimentalnim modeliranjem, knjiga je strukturno organizovana kao jedinstven rukopis, tematski usmerena na večnu poetičku matricu, a izražajno (formom i jezikom, pre svega) opredmećena kao svesno oblikovani model. Uspela je ova pesnikinja da kroz celu knjigu provuče lirsku liniju koja, u prvom, a naročito u drugom delu, dobija naglašeni misaoni ton.

          U prvom delu (I) su pesme o strahu od pisanja, o tamnini koja prepokriva svet, o prosvetljavanju puta kroz život, neostvarenoj lepoti, otkrivanju smisla besmrtnosti, o prevari sumornog života u dvehiljaditim godinama, o pisanju, trajanju, uzvišenom plamenu bića, o pesnicima koji se trude da „poprave svetlo belih Eona“, pa i o „udivljenju pisanjem“.

          Drugi deo (II) sa znatno više rafiniranosti i refleksivnosti pokušava da pronikne u obmanjujući smisao bajke, koja, neretko, pada pred realnom težinom stvarnosti u kojoj samo bespoštedna borba sa namnoženim silama zla može doneti uzlet u visine života i stvaranja.

          Pesmama iz drugog dela Snežana Čkojić nastoji da odneguje mentalitet pobednika kao jedini smisleni izbor. Kako razvija tezu o pobedničkoj prirodi čoveka?            Smisao takvog nastojanja najavljuje već prva pesma „Zelena“, stihovima: „… groznog li vremena što bajke čini smešnim“, ili, „gubiće se cipelice i jesti slatke jabuke, / i prinčevi neće biti konji već oni pravi, / što oživljavaju poljupcima“. Nije, naravno,reč o onom poznatom stereotipu „i živeli su srećno do kraja života“, već  o „oživljavanju“ za borbu sa silama vremena koje ne daju nikome spokoja. U toj borbi ima i poraza i pobeda, ali, čovekov bilans trebalo bi da bude, prevashodno, pobednički. To odmah podrazumeva da je neophodno razumeti „alhemiju života“ i dosegnuti „misao Vode“ („Siva Voda“).

         U tom duhu, pesma „Svet“ postavlja važno pitanje: „Da li je sreća u tome da se ne pati / zbog teških vremena, suludih umetnika / propuštenih prilika, / propasti nadarenih, / i promašenih života“, ili u tome da „svako sebi iskuje svet u koji će da ode, / isključi se iz nevremena“? Stih po stih, stižemo i do krunskih pitanja: Da li će se, u tom slučaju, „nešto promeniti“; da li će „nestati i ovog sveta“; postoji li „izbor promene / i nada za popravku nepopravljivog“?

        Značenja pesama umnožava to što pitanja ostaju otvorena, pesnički neodgonetnuta. Samo stih „sat otkucava sutra“ ima značenje približeno odgonetki; sve ostalo je magija poezije. Nastavlja se, dakle, život kakav jeste, „moć preobražaja“ postaje samo moć pesme(pesma „Otrov“). Java je „postala  duboka“, pa pesnikinja svoju tezu o promenama artikuliše kao tezu o potrebi promene „opustošenih osećanja“ („Govorniku“), nastojeći da sagleda sebe (čoveka!) stihovima: „Vrata iza ogledala / otvaraju se sopstvenim odrazom“(“Vrata“). To su „vrata“ iza kojih su „ogledala / mogućnosti za otvaranje novih prostora“.

       U ovom delu knjige ima i pesama koje na ironičan način razvejavaju sumnju u mogućnost prekoračenja praga neuspešnosti, podgrevajući nadu u stvarno „proglašenje pobednika“, bez obzira što „masa“ ume da „popljuje“ i pobednika „blagosilja kamenicama“ („A mislio si da nećeš nikad“).

       Za razvijanje „teze o pobedniku“ vrlo je bitno i saznanje da „više nisu drugi bolji“, jer, „velika umetnost je za velikog čoveka, / jedina je misija popeti se  / stepenicama sa sjajnim nogama.“ A dotle je važno biti ne samo „samokritičan“, negi imati dovoljno i samopouzdanja, nadati se. Samo se nadanjem može stvarati i pobediti. U tom smislu posebno je aktuelna pesma „Platno“, ne samo kao jedna od najliričnijih  i najpročišćenijih, nego i izrazom najprivlačnija. Njome pesnikinja traži siguran oslonac:

        „Učvrsti mi noge za zemlju

         da se ne pomerim, da se ne okrenem“.

        Kao istinski lirski besednik, oslonac nalazi  u muškarcu, i to u njegovoj „pahulji koja greje“, u snazi koja može da „zadrži kormilo“, jer, moglo bi da „podivlja“, pa da se „prevrnu brodovi, i  slomije se sve  što se nađe ispred“(parafraza stihova).

         Pesnikinja povremeno nalazi uporište za svoju misao i u staroiranskoj religiji i nordijskoj mitologiji. Priziva staroiranski mit o „Večnom suncu“ (Sol Aeternus – božanstvo) da bi učvrstila uverenje o prolaznosti tegoba i patnji našeg veka i našla mir u „molitvi za mirno plutanje kroz noć“. Uverena, kao i božanstvo, da „vreme leči sve rane“, nalazi funkcionalne stihove:

        „Nismo li satkani od Sunca

         da se zagrejemo i delom od Vode

         da se isplačemo?“.

          („Aion“)

         Reči „Sunca“ i „Vode“ piše velikim slovom ne bi li nas i tako ubedila da potpuno, bez ostatka, prihvata staroiransku religijsku mudrost.

         Nordijski mit o mudrosti otelovljuje likom Boga Odina, (vrhovnog Boga mudrosti poezije i magije). Njega ugrađuje u stihove pesme  „Heroj“, kojom dosta promišljeno obznanjuje svest o značaju poetičke „rasprave“. Usvojenje ovog mita potvrđuje da je pesnikinja stigla do samospoznaje nemoći pesme da bilo šta saopšti bez iskustva vremena, odnosno, bez religije i mitova.  Tek uz njihovu pomoć može da se dopre do produbljenog smisla i poruke.

        Drugi prizvani nordijski mit takođe je vezan za Boga Odina, samo što, u ovom mitu, Odin vodi neprestanu bitku protiv zlog Lokija za spasenje sveta(pesma „Počelo je (Ragnarok“).  Ta je pesma poetička varijacija osnovnog motiva cele knjige: borbe zla i dobra. Uprkos svim spoznajama o kataklizmatičnosti vremena,  pesnikinja je na strani Boga Odina. Spas sveta je jedini izlaz za čovečanstvo. Ova je pesma istovremeno i mali esej o poeziji i njenoj funkciji u vremenu, pev koji svetli „Zlatnim Suncem“, odagnava sumorne oblake i misli o mogućoj apokalipsi.

       Najviše poetičkog optimizma nalazimo u pesmi „Lotos“:

      „A kad procvetamo

       mirisom hiljadu lotosa

       biće to proleće,

       proleće veka i osmeha“.

     „Lotos“ je pesma najizrazitijeg poetičkog trijumfa nad apokaliptičnim osećanjem sveta koje, mestimično, prožima ovu knjigu. I trijumfa „pobede“, kao najpoželjnijeg ishoda svake borbe. „Pobeda“ je lajt-motiv koji se, kao lirska nit, provlači kroz celu knjigu.

       Treći deo (III) „Nebeskog rukopisa“, koji u mnogo čemu jeste „nebeski“, donosi pesme ljubavne i porodične, kao logičan nastavak prethodnih „pobedničkih“ asocijacija i meditacija. Ljubav se javlja u punoj platonskoj i čulnoj snazi, kao platonska mora i kao čulna senzacija. I ovde se ljubav obznanjuje kao temelj sveta, početak i dokaz bliskosti, kao škrinja puna snova, vilinskih priča, poljubaca i spajanja, kao potvrda „nestvarnog trenutka“ u odnosu na vreme u kome živimo, preopterećeni svakojakim razočaranjima.

       Moglo bi se pomisliti pri prvom čitanju da se pesnikinja potpuno predaje ljubavi kao emotivnom stanju duše i tela. To, međutim, nije tako. Uzimajući sve u obzir, pesnikinja naznačuje da uz ljubav ide puno „obazrivosti, strpljenja šamana“(opet asocijacija na religiju kao molitvenu formu života). To je neophodno da ne bi, uz bezbroj „Svetih poljubaca“ i „snažnih zagrljaja“, bilo i ljubomore, pogrešnih reči, laži, izneverenih nadanja, „srebrnastih suza“…

       Ovom pesničkom krugu pripadaju i pesme o porodičnoj ljubavi (prema roditeljima – „ljubav jedna vesela / nesvesna i sigurna“).

        Knjigu zatvara jedna od boljih pesama („Valhala za pesnika“) kojom nas ova promišljena pesnikinja vraća na početak rasprave o neophodnosti poezije i umetnosti uopšte, kao mudre tvorevine, za koju su „krivi“  baš oni – umetnici. Ljudi od dara i umeća. Jedino nije posve poetički obrazloženo zašto je poeziju proglasila formom za „odbegle duše“, kad je posve jasno da je poezija pribežište, osim za  emocije i misao,  i  za mnoštvo estetičko-etičkih pobuda.

       Knjiga pesama  „Nebeski rukopis“ neće naći samo svoje čitaoce, nego i svoje kritičare. Podrška je zaslužena vrednostima poetičkog diskursa.

Ljubomir Ćorilić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*