Pečat: O Nagradama i nagrađivanju

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Piše Dragiša Kalezić

Nikako da se pomirim s tim što su neke knjige nagrađene, dok neke druge nisu ni prelistane. Verovatno stoga što sam razloge za nagrađivanje tvrdoglavo tražio u samim knjigama, a ne u ugledu i moći njihovih autora, u sklonostima onih koji su o nagradama odlučivali i u vladajućim prilikama u društvu… Šta nam preostaje? Da i dalje verujemo, u duhu Svetog Save i tradicije, da je mnogo bolje nagradu zaslužiti a ne dobiti je, no obrnuto

Svestan sam toga da se upuštam u nešto rizično, budući da su stvari o kojima nameravam da progovorim uzele toliko maha i tiču se, neposredno ili posredno, mnogih koji su spremni da tvrde drukčije, pa i suprotno od onoga što će ovde biti razmotreno. Zašto onda to preduzimam? Odgovor je možda sadržan u gore navedenom iskazu Džordža Kucija, južnoafričkog nobelovca, čiji mi izuzetno britki i lucidni osvrti na stanje stvari u svetu danas, poglavito u njegovom najmoćnijem delu, deluju osvežavajuće. Pri tom, ono što mogu da izgubim nije vredno pomena, a ne „tučem žicu“ da išta dobijem, mada i kad bi bilo obrnuto jednako bih prošao. Smatram da imam pravo na sopstveno gledište, i koristim ga. To ne mogu poreći ni oni koji će moje prigovore oceniti kao neprikladne, pa i zlonamerne.
U Srbiji se godišnje podeli preko 300 književnih nagrada, a o njima odlučuju isti ljudi. Njih petnaestak, otprilike. Oni se, po ko zna kojem ključu, smenjuju na „kontrolnim punktovima“ da se sticajem hudih okolnosti ne obrete kakav uljez u osveštani hram srpske književne slave i veličine. Godišnje, dvogodišnje, ili od prilike do prilike. Kako je ta grupa, u tehničkom smislu te reči, izbila u prvi plan na književno-ocenjivačkoj sceni? Postepenim osvajanjem pozicija, što će reći usaglašavanjem interesa i uvežbavanjem stila rada i ophođenja, jer ne može neki levak postati član važnog žirija tamo gde se krčme para i slava. Naročito para, pošto književna nagrada u Srbiji predstavlja, pre svega, svoticu s kojom se može koji mesec pretrajati i na miru dovršiti započeti rukopis ili novi otpočeti. A slava koja uz svoticu ide svodi se na prasak taštine, nagrađenog pomera s margine ka centru. Izdvaja ga iz anonimne skupine i uvodi u širi krug elite. Što je prasak veći, tim više se sužava krug elite. A sa sužavanjem kruga, uvećava se i moć nagrađenog da se nađe s ruke svojim dobrotvorima. Mada u iznimnim slučajevima oni to ne traže od njega, dovoljno im je što je njima palo u deo da mu „pridržavaju skute“, a ne neki drugi.

NEKAD SE GOVORILO
Nekad se govorilo, kad je reč o NIN-ovoj nagradi, kao najuglednijoj, da svi članovi žirija čitaju sve, a kad su neki od onih koji su verovali u to stavili prst na čelo iskrsle su druge varijante i podvarijante, sve dotle da ne čita niko ništa ili nedopustivo malo. „Niko nije lud da se upusti u čitanje toliko knjiga napisanih navrat-nanos“, govorili su oni koji su u negiranju odlazili najdalje. A u nešto su se, ipak, morali upuštati; pozvani su i plaćeni za to.
Kako tu stvari stoje, zaista? Ne znam pouzdano, ali sklon sam da tvrdim da neke knjige ipak čitaju. Ne svi podjednako, razume se, ali svako čita one knjige za koje unapred zna da su dobre… No bilo kako mu drago, imam prilično razumevanja za teškoće članova žirija. Kako izaći na kraj sa sto i kusur romana? To mora da je muka živa! I nisam daleko od uverenja da bi srpska književnost bila na dobitku da NIN-ova nagrada za roman nije nikad ni osnovana. Za deset godina – oko 1200 romana! I to treba prodati ili nekome nekako utrapiti. Da nije bilo NIN-ove nagrade ili da je ukinuta kad je počela hiperprodukcija, romana bi bilo upola manje i ne bi tako sudbonosno obeležili srpsku književnost. Bilo bi ih manje i bili bi bolji, umesno je pretpostaviti. A i deficitarni pripovedački fond porastao bi i kvantitativno i kvalitativno… No to je tema koja svakako zaslužuje poseban osvrt. Zato je napuštam i vraćam se žiriju i žiriranju. Sve knjige koje stignu na odredište, na NIN-ovu adresu, biće bar prelistane, hoću da verujem da tako biva… Brže ili sporije, zavisno od temperamenta čitača, njegovog shvatanja ozbiljnosti poverenog posla, te oštrine vida i iskustva u prelistavanju i dijagonalnom čitanju…
Za očekivati je da najpre svaki član žirija ponaosob izdvoji svoje favorite, čiju produkciju prati marljivo i savesno. Jedan recimo podržava veterane Pericu, Nikicu i Radojicu, drugi mlađe autore novijih poetičkih usmerenja Žiku i Lazu, treći Marjana, Vladana, Sadika i Desu, četvrti opet talentovanog Lazu, peti (kao predsednik žirija) onog koji trenutno najbolje stoji… Pri tom su otvorene mogućnosti i za sve vrste dogovora, jer je svako obrazloženje žirija prihvatljivo.
Od nekoliko procenjivača sam čuo da N. nikada neće biti velik pisac, a ovamo su glasali za njega kad god je konkurisao. Kako to? Tako, lakše je stati iza onog iza koga su stala trojica pre tebe, nego ostati na vetrometini, sam sa sobom. Jer, i tebi će nešto zatrebati koliko sutra. A i da neće, istupanje iz cehovske i svake druge kolotečine ne donosi ništa opipljivo, a može đavolski skupo da košta. No da se vratimo konkretnom slučaju.
Perica, recimo, može sačekati sledeću godinu, nije greda; on piše brzo, već je na pola novog romana, ima da ga sklopi za godinu dana, ali za Lazu je ovo jedinstvena prilika da bude obeštećen zbog one teške nepravde pre tri godine počinjene prema njemu i njegovom delu (taj roman je preveden na francuski, ej!) Istina, njegova knjiga iz tekuće produkcije, koja se trenutno razmatra, nije nešto, ali on je pisac dobrih knjiga. Laza!… Uostalom, žiri je tu, kompetentan žiri, da kalkuliše. To je njegovo interno pravo. Ako se desi da neki od uglednijih autora nije namiren, nagradu može dobiti njegova knjiga iako nije najbolja. Bože moj, Laza je pokazao da može da napiše kad se postavi i kad mu krene, naučio je od Pavića da inspiraciji ne staje na put, kad navre da ne smeta, a ako je sad malo zakazao treba mu pogledati kroz prste. Ljudi smo… A Marjan, koji je napisao romančinu, biće obeštećen prvom zgodom. Naljutiće se malo, zna da plane, ali razumeće to Marjan… ipak.

VAGANJE FAVORITA
Kad je reč o kanonizovanima, stvari stoje vrlo jednostavno, mnogo čistije no što bi se naizgled reklo. Svi moraju dobiti iste nagrade, to je nepisani zakon. Ako je ove godine važnu književnu nagradu, krst, povelju ili plaketu dobio stvaralac A., iduće se može očekivati da će to isto dobiti i stvaralac B., jer su oni po rangu egal… a to je naš plafon, da se razumemo! Žiriju je tako olakšan posao, obavezan je samo da pedantno vodi računa o proceduri. Uostalom, imamo tradicionalno iskustvo s brižljivim paralelnim negovanjem dva, tri ili čak četiri favorita.
U slučaju stvaralaca koji još nisu kanonizovani, ali grabe u tom smeru, stvari stoje za nokat suptilnije. No opet i ako se pogreši, greške po pravilu nisu nepopravljive. Nađe se uvek načina da trenutno oštećeni, a perspektivni, bude naknadno obeštećen, nema u to sumnje. Razlog za takvo delovanje ne počiva u pretpostavljenoj i brižljivo negovanoj celishodnosti ili nekom usporenom refleksu osećaja za pravdu – mada se može učiniti da je baš tako – već u onoj okoštaloj kompromisnoj praksi, što uveliko potencira sumorni izgled teme o kojoj je ovde reč.
M. Kapor je ustvrdio baš u NIN-u da je Srbija ubedljivo prva u Evropi po broju književnih nagrada, srazmerno broju stanovnika. Još jedan srpski iskorak u civilizovani svet!…
Nikako da se pomirim s tim što su neke knjige nagrađene, dok neke druge nisu ni prelistane. Verovatno stoga što sam razloge za nagrađivanje tvrdoglavo tražio u samim knjigama, a ne u ugledu i moći njihovih autora, u sklonostima onih koji su o nagradama odlučivali i u vladajućim prilikama u društvu. A te prilike uvek mogu biti takve da baš idu na ruku određenom autoru i njegovom delu (Davičo, Dobrica Ćosić i Živojin Pavlović dobili su, zajedno uzev, sedam NIN-ovih nagrada! Nadležnima, a i široj publici, u datim okolnostima to je pasovalo, dobitnici se nisu bunili, a novca je bilo). U stvari, put ka odgovoru vodi preko pitanja: Da li oni koji odluke donose nagrađuju dela ili autore? Oni bi naravno odgovorili da nagrađuju dela, jer je taj odgovor jedino zakonomeran. Ali, ako se pažljivo pogledaju rezultati, često ispada obrnuto. No svejedno, i dalje sam se pitao kako ih tako nerealne odluke ne postide kad ostanu nasamo sa sobom, jer ne verujem da ne znaju šta rade. Pitao sam se isprazno, retorički, svestan da se čak i kroz plamen stida protrči bez vidnih tragova; malo osmuđene savesti, ali to prođe „kao prutom po vodi“(Tolstoj nije dobio Nobelovu nagradu, ni Čehov, ni Ibzen, ni Strindberg, ni Džojs! A Hoze Ečegeraj, Sigrid Undset, Perl Bak i Johanes Jansen jesu. Vladan Desnica, Skender Kulenović, Miroslav Popović i Danko Popović nisu dobili NIN-ovu, a Jure Franičević Pločar, Karlo Ostojić, Pavao Pavličić jesu). Da ne idemo dalje, pošto primera ima premnogo na svim nivoima. A u poslednjih dvadeset godina, na njih se u pismu NIN– u poziva g. Sreten Ugričić, nagrađivane su knjige koje, u pedest odsto slučajeva, neće nadživeti svoje autore, neće čak stići ni do drugog čitanja. To znaju i oni koji o nagradama odlučuju, ali ono što je neoportuno, što nije na liniji manjeg otpora, može da izrekne neko ko je obdaren hrabrošću, pozitivnom ludošću, neko ko ni od koga ne zavisi, ili pak neko ko je već jednom nogom u grobu, pa čeka trenutak da joj priključi i drugu i navuče poklopac…
S drugim nagradama ne stoje stvari ništa bolje, tehnologija rada je ista. A s nagradom „Meša Selimović“ stoje najgore. To je sprdačina plebiscitarna. Gospodin Milan Vlajčić je jednom izjavio da je od 50 članova glasačkog tela čuo samo za sedam… I sve bi to bilo lakše podneti da je ovu ili onu nagradu (NIN-ovu, Andrićevu, Borinu i dr.) zaista zaslužila ubedljiva većina od onih koji su je i dobili, ali nažalost nije tako. No za utehu sudijama, nikada i nigde nije bilo tako (prelistajte, vi koji u ovo sumnjate, spiskove od Stokholma do Šapca i Spuža, okolo-naokolo, i uverićete se u tužnu činjenicu: što je nagrada važnija, mrak oko nje je gušći)!

LEDENA GLUVOĆA
Nagrade bi, u načelu, trebalo da budu potvrda vrednosti dela. Kad to jesu, one su dobrodošle, jer je svakom autoru mnogo stalo do toga da njegovo delo bude prihvaćeno i potvrđeno u javnosti, pogotovo od eksperata koji su u poziciji da bitno utiču na formiranje suda o delu, te samim tim i na položaj autora u svojoj branši i na sva dalja priznanja, ovdašnja i posthumna, koja se na tom položaju zasnivaju: Nacionalna penzija, sahrana u Aleji zaslužnih građana i možda još nešto što se otima imenovanju. Ukoliko biva obrnuto, nagrade mogu delovati destimulativno, izazovno na odbojan način, pa bogme i uvredljivo, kao i drugi vidovi nepravde. No, kako već naznačih, nikako ne smemo zaboraviti da svako priznanje dodeljuje određena grupica ljudi, a čovek – ni kao pojedinac, ni kao član kolektiva – ne mora doneti pravednu odluku čak ni onda kad zna šta je pravedno. Može, ako se odluči da u sklopu svoje životne filozofije sledi Pravdu, ali ne mora… Ima tu sijaset vanknjiževnih činilaca o kojima se vodi računa prilikom donošenja odluka. A ni svi kandidati, razume se, nisu jednako spretni u lovu na nagrade, niti jednako verzirani u tehnologiju nagrađivanja, u njenu pajtaško–navijačku, a možda i kriminogenu pozadinu. Dobro usmereni i upućeni poznaju se i po tome što, kad se žene, ne zovu za kumove drugare s kojima su nekad igrali klisa ili cica-mice, već ljude od ugleda i moći koji im mogu valjati kad zatreba, a obično zatreba… Sve je to, naravno, obavezni deo našeg iskonskog prtljaga, s kojim smo se diljem istorije obračunavali, uvećavajući ga i smanjujući zavisno od vremena i prilika, i stigli smo tu gde smo, takvi kakvi jesmo, kakvim se najčešće pokazujemo, ali bi suđenje i presuđivanje uvek i svuda, koliko je to moguće, trebalo poveravati onima retkima koji ne samo da znaju šta valja već su i spremni da to odlučno zastupaju. Po svaku cenu! Neophodnost tako izoštrenog stava naročito se pokazala poželjnom u proceduralnom postupku dodele nacionalnih penzija, jer se tu prestižne nagrade, NIN-ova pogotovo, javljaju kao glavna referenca, conditio sine qua non… smislenog učešća na konkursu. Dakle, trebalo bi u načelu voditi mnogo računa o tome kako se dolazi do nekog dobra koje može biti, i po pravilu jeste, nezaobilazan uslov za moguće sticanje drugog, možda još važnijeg. Jer para ide na paru, a nagrada na nagradu (ako se to ne može obezbediti, bilo bi onda uputno prevrednovati i sam kriterijum za dobijanje tog novog ekskluzivnog priznanja; celom šklopocijom tresnuti o zemlju, pa naći nešto novo, pogodnije i celishodnije).
U „Politici“ od 30. marta 2005. godine, g. Dobrilo Nenadić na pitanje novinara šta misli o odnosu politike i književnosti sada i ovde, rekao je nešto što smatram toliko važnim da ga već drugi put navodim. Pošto je najpre decidirano konstatovao kako je bilo vo vremja ono, u Brozovoj diktaturi, ovaj naš istaknuti romansijer i poljoprivredni stručnjak iz Arilja, zaključio je: „Sada pak u slobodi i demokratiji nema zatvora za štamparske nepodopštine, ali ćeš zato potonuti u ledenu gluvoću… Ako nisi po volji diktatorima mode koji propisuju šta je in a šta of, pozdravi se sa nagradama, kritikama i prikazima u medijima, tvoja će knjiga biti okružena tišinom i mrakom kao da je potonula na dno okeana.“ Dodajem: Onaj ko se smatra oštećenim ne sme ni da zucne jer će ga odmah jednim potezom pera svrstati u pristalice teorije zavere, ne znajući ili pak svesno zanemarujući da je famozna teorija zavere jedan ideološki apsurd, ali zato stvarne zavere svuda oko nas vrlo dobro funkcionišu. Na sitno, na krupno, kako se kad zalomi. Ili, kako reče, K. Poper, komentarišući tu Lenjinovu politički svrsishodnu ideju: „Jedina nevolja s teorijom zavere je u tome što podstiče stvarne zavere“.
Šta nam preostaje? Da i dalje verujemo, u duhu Svetog Save i tradicije, da je mnogo bolje nagradu zaslužiti a ne dobiti je, no obrnuto. I da tako uvedemo u igru buduće vreme, s nadom da će nepravda jednom biti ispravljena. Ali pri tom ne smemo smetnuti s uma da sam pojam budućnosti, u svetu u kojem živimo, kao vrednosno određenje jedva da postoji. Sve je, dakle, sadržano u onom danas. Daj nam danas!(Bolje jaje danas makar i nezasluženo, no kokoš sutra zasluženo.)

Izvor: http://www.pecat.co.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*