Pečat: Mala povest o srpskom romanu u 2010. godini

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Piše: Vasa Pavković

Predsednik žirija NIN-ove nagrade ekskluzivno za „Pečat“ objašnjava zbog čega neki romani zasluženo jesu a neki drugi nezasluženo nisu ušli u uži izbor ovogodišnje nagrade za roman godine

Prošle godine, na ovim istim stranicama, žestoko sam kritikovao NIN-ov žiri za izbor romana godine, a ove sam predsednik istog. Štaviše, u njemu su i dva „stara člana“ , profesori Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo! Uz njih tu su i moje kolege Ljiljana Šop i Mileta Aćimović Ivkov. Eto i to je moguće „na brdovitom Balkanu“. No da se vratimo romanima iz ovogodišnje produkcije – to je važnije. Najvažnije!

ČETIRI MESECA S ROMANIMA
Figurativno kazano, brod  Žirija se negde od kraja septembra pa sve do nedavno sudarao sa santom od blizu 140 romana! Ako ste pratili rad žirija, koji je poslednjih nedelja stalno skraćivao spisak kandidata, a spiskove objavljivao, videli ste da je u prvom izveštaju na spisku ostalo 32 romana.  Mada najveći broj u prvom mahu odstranjenih romana nije zaslužio ni da bude objavljen, među njima su se našle i neke knjige koje su verovatno zaslužile nešto bolju sudbinu. Ako dodam da su otpali romani dva ranija dobitnika, V. Stevanovića i M. Savića,  jer je žiri smatrao da su te dve knjige znatno slabije od većine njihovih romana, pomenuo bih kao interesantne i romane M. Kajteza i A. Bjelogrlića, recimo.
Posmatrajući pak romane koji su se našli među 32 uvrštena, ali iduće nedelje nisu dospeli i u 16 najboljih, izdvojio bih „Restlove“ Branka Čankovića, za mene sasvim anonimnog pisca, koji je solidno napisanim romanom o dvojnom moralu, o seksu i smrti, u zatvorenom krugu prijatelja, u jednom planinskom domu načinio dosta provokativno ostvarenje. Izazovan je svakako i „biografski“ art-roman „Era“, apartnog pisca Žarka Radakovića, posvećen jednom davnašnjem performansu, čiji je spiritus movens bio Era Milivojević. Sasvim drugačije realizovan je opsežni istorijski roman Silvane Hadži Đokić „Naustice Brankovića“, u njemu se kroz ispovesti članova čuvene porodice razmatra njihova i sudbina našeg naroda u srednjem veku. Pažljivo činjenično fundiran ovaj roman daje podjednako „pravo“ muškim i ženskim glasovima, što je interesantna novost u okviru žanra.
Kad smo kod žanra, dva žanrovska romana su dospela među najširi izbor. „Led“ Ilije Bakića čine dve novele, povezane interesantnim idiomom – ispričane su kombinacijom srpskih, engleskih i nemačkih reči, a uz standardno prljavorealistički stil pisca, ovaj roman se pridružuje vrhovima srpske fantastike. Još bolji je roman epskih razmera Gorana Skrobonje „Čovek koji je ubio Teslu“, zasnovan na ideji alternativne istorije, po kojoj je Nikola Tesla posle kraja Prvog svetskog rata došao u Beograd, osnovao moćnu firmu i počeo da iznutra modernizuje Srbiju i Jugoslaviju. Ja ne znam za naš bolji fantastički roman ovog podžanra od Skrobonjinog.

NA SAMOM POČETKU GODINE
Već trećeg januara spisak je prepolovljen. Na njemu su se našli i prvi romani dva mlada pisca: „Oštar start“ Miće Vujičića i „Mrtvo polje“ Srđana Srdića. Vujičićev je porodična priča smeštena u savremeni (post)miloševićevski  Mokrin, odlično vođen i duhovit, po opštem utisku zgodno podseća na „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića i ne sumnjam da će biti još godinama čitan. Srdićev prvenac je potvrda  njegovog pripovedačkog  talenta, pun buke i besa 90-ih, odlično napisanih stranica i poglavlja koja su neka vrsta provere formalnih potencijala (što zna da karakteriše prve knjige mladih).
Pažnju i poštovanje žirija privukao je i jedan od ranijih dobitnika, Milovan Danojlić sa romanom „Dobro jeste živeti“, tananom rekonstrukcijom piščevih mladalačkih dana na beogradskoj kaldrmi, romanizovanim autobiografemama, koji je daleko bolja knjiga od pseudoromana za koji je svojevremeno sasvim nepravedno nagrađen prestižnim priznanjem.
Verovatno će za mnoge čitaoce, kao i za sam žiri što je bilo, fino iznenađenje predstavljati i „Split“ Slavoljuba Stankovića, on u okviru potrage jednog Beograđanina za polubratom koji živi u Splitu daje dinamičnu sliku naših eksjugosudbina. Pisan „po američki“, „Split“ se do pred sam kraj odvija kao dinamičan film, ali ga antiklimaks kraja hendikepira. U svakom slučaju ovaj pisac je dobrodošlo  „pojačanje“ na srpskoj beletrističkoj sceni. Sanja Domazet romanom  „Akva alta“ interesantno tangira Mana, Paunda, Brodskog, smeštajući potragu glavne junakinje u Veneciju – ali je i ranije prisutna spisateljičina sklonost prema kitnjastom stilu jedna od slabosti romana. Treći deo trilogije Đorđa Pisareva „Na stazi suza“, povremeno ispisuje neke od antologijskih stranica u bogatom opusu najupornijeg srpskog postmoderniste, ali u pojedinim trenucima je preterano repetitivan i trom, čak i u okviru vrlo kratkog romana. I „Zvona za Trojicu“ Miroslava Toholja plene desetinama odlično napisanih strana, sjajnim i uzbudljivim jezikom, ali ih formalna „neuvezanost“ čine knjigom koja uzalud prikriva svoju suštinsku fragmentarnost.
Za mene je najbolji roman sa šireg spiska, koji se nije obreo u konačnom odabiru od 6 kandidata, „Početak bune protiv dahija“ Svetislava Basare. U tri četvrtine romanesknog toka reč je o fenomenalnoj dekonstrukciji nacionalnih mitova i legendi, Karađorđevog i Miloševog doba, da bi se pred sam kraj, u nepotrebnoj aktuelizaciji sviftovski britke povesti roman sveo na sprdnju sa savremenim političarima, posebno tzv. „Lojanicom“, što je podstaklo i samog pisca da u autorskom pogovoru potraži alibi finala. Ipak, rekao bih, bar za mene , i uz te zamerke, Basarin roman spada u tri najbolja ostvarenja protekle romaneskne godine.
Desetog januara žiri je većinom glasova odabrao šest romana, od kojih će dok vi budete čitali ove redove već biti izabran najbolji. Da li najbolji ili jedan od najboljih, videću, kao i svi. Stoga bih s razumljivim oprezom, prokomentarisao ovih šest dela, dodajući da bi pet od njih bili i u mom najužem izboru, dok bi samo jedan zamenio mesto s  Basarinim romanom.

NA SAMOM VRHU
U taj najuži izbor žiri je uvrstio roman Veselina Markovića „Mi različiti“, vrlo opsežan i stilski pa i dramaturški majstorski realizovan. Ovo je knjiga znatno bolja od „Izranjanja“, ali je izvestan nesklad potencijala same teme i dve detekcijske priče, u najstrožem ocenjivanju, donekle oslabljuje.  Uz ovog Markovića tu je i Radovan Beli Marković sa petim delom iz niza romana  „Gospođa Olga“. Po mom osećanju stvari ovo nije najbolje Markovićevo delo, u petoknjižju spada u slabije članove. Napisan u poznatom maniru, roman znatno manje formalno istražuje i u njemu je prisutna mehaničnost naracije. Kao da se i sam mnimi literata zasitio dugogodišnjeg pisanja o Belom Valjevu i njegovim neobičnim „stanarima“.
Posle dva Markovića tu su i dva Petrovića. Novi roman Gorana Petrovića „Ispod tavanice“ koja se ljuspa, nastao je od istoimene novele, i predstavlja ubedljivu i duhovitu rekapitulaciju naše novije istorije, posmatranu preko slike jednog kraljevačkog bioskopa i njegovih egzotičnih posetilaca. I ovaj roman je Goran Petrović napisao cizeliranim stilom, znatno realističnije i duhovitije od prethodna tri sjajna romana. Najveće iznenađenje najužeg izbora je „Kamen blizanac“, pesnika Zorana Petrovića. Baveći se ustaničkim vremenom 19. veka, kojim se bavio i Basara, Petrović je tretira preko kratkih, mitskih poglavlja iz života  jednog Srbina na turskom dvoru, dakle iz marginalne perspektive, a svako poglavlje počinje invokacijom tzv. „selam jezika“, koji je vezivno tkivo poglavlja što se interesantno kolebaju između različitih vidova fantastike i klasičnog realističkog romana o odnosima na Balkanu. Ovaj roman nema nikakve veze sa srpskom mitomanijom, kako ga već karakterišu ideološki kritičari  betonskog usmerenja – dovoljno je pročitati poglavlje u kojem Srbi nabijaju Srbina na kolac pa videti književnu snagu piščevog prvenca.
Gordana Ćirjanić u svom četvrtom romanu „Ono što oduvek želiš“, tematizuje sudbinu modernog intelektualca, čoveka iz medija, koji rekapitulira vlastitu sudbinu, odnos s bratom i  (incest) sa snahom, ali još više prodor medijskih strategija u ljudske živote diljem sveta. Provokativniji od „Poljupca“, roman ukazuje na dalje sazrevanje romansijerske umetnosti jedne od najznačajnijih srpskih spisateljica.
Na samom kraju ovog teksta nalazi se novi roman Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti“. Slaba tačka omnibus romana naravno nisu tri „odvojene“ priče, kako bi da nas uveri VITAL-ov stručni žiri, nego činjenica da je pisac već dobio NIN-ovu nagradu. Nije uobičajeno u zemlji Serbiji, ali moram da kažem iskreno: to je za mene najbolji srpski roman u 2010. godini – kao beskompromisno oštra slika opšte apokalipse. Tri antiheroja  Matijevićeve povesti ispovestima upečatljivo predočavaju posrnuli svet na samoj ivici mraka – i otud svetlo u naslovu.
Dodao bih još da bi romani  Gorana Petrovića, Gordane Ćirjanić, Veselina Markovića i Vladana Matijevića, prevedeni na bilo koji svetski jezik, veoma uspešno, čak optimalno prezentovali vrh srpske književnosti danas.

Izvor: http://www.pecat.co.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*