Pavle Martinović: Zavođenje (Andra Gavrilović 2010 – prva nagrada)

Filed under: Andra Gavrilović 2010,nagrađeni radovi,region |

Poštovani gospodine,
tražili  ste  idejnu skicu kao osnovu za razradu filmskog scenarija pa Vam šaljem ovaj mejl u cilju preciziranja početnog pravca u kome treba razvijati zadatak. Hteli ste slojevitu priču o sazrevanju muškarca koji prolazi put od nekoga ko se ne snalazi sa devojkama do zavodnika. Da zamislimo idealnu situaciju, u kojoj neko ne bi imao nikakvu nedoumicu šta treba  raditi da se osvoji žena – šta bi onda sa tim?!  Da li je važnije znati tehniku zavođenja ili biti emocionalno otvoren da primiš ljubav? Razraditi ideju da od načina na koji posmatramo i doživljamo ljubav, od toga kako to uslovljava naše postupke i emocije, zavisi osećanje sreće.  Začeprkati po ljubavi. Da li je neverstvo znak da prave ljubavi nije ni bilo ili je posledica složene čovekove prirode? Zašto dolazi do griže savesti? Šta je u stvari ljubomora? Kako osećaj neispunjenosti u ljubavi utiče na samopoštovanje? U čemu je smisao toga što se u ljubavi ponašamo na ovaj ili onaj način? Dodirnuti  vezu ljubavi i samog života – našeg doživljaja sopstvenog postojanja. Napomenuli ste da ne bi imali ništa protiv nekih Faustovskih detalja u priči. To su dakle motivi koje bi skica trebalo da sadrži.
Pošto se u priči prepliću unutrašnji i spoljašnji sadržaji onda bi je trebalo organizovati tako da glavni junak komentariše svoje misli i emocije između serije flešbekova, scena koji predstavljaju sećanja na konkretne događaje. Ceo taj niz bi se mogao po mojoj zamisli podeliti u četiri  celine.  Prva bi se odnosila na period mladosti glavnog junaka koji je praćen njegovim nesnalaženjem sa akcentom na emocionalnoj krizi. Na vrhuncu te krize on uviđa uzroke koji su ga doveli do takvog stanja ali i doživljava neku vrstu oslobađajućeg pražnjenja  u čijem se središtu nalazila njegova molitva posle čega se stvari okreću u dobrom smeru po njega. Način na koji on doživljava preokret u svom životu ima elemente religioznog. Drugi deo opisuje na svom početku  uspehe na ličnom i profesionalnom planu praćene rastom njegovog samopouzdanja. Ovaj deo se u nastavku bavi  “zabranjenim“ ljubavnim doživljajem koji se završava neuspehom koji ga u emocionalnom smislu vraća u  prošlost. Razlika  je u tome što je on sada mnogo jači kao ličnost. Opet dolazi do  dubljeg suočavanja sa sobom ali ovaj put za pomoć moli đavola(veza sa Faustom).  U trećem delu on stiže do svog cilja ovladavanja tajnom zavođenja. Četvrti deo je rasplet o kome razmišljam na više načina i o kome ćemo prodiskutovati u slučaju da prihvatite predloženi koncept.
Čini mi se da ovakvom organizacijom priče imamo mogućnost da ostvarimo sve ciljeve predviđene zadatkom koji ste postavili. Zato ću Vam uz ovo obraćanje poslati i kroki prva tri dela traženog scenarija.

PRVI DEO – PREOBRAŽAJ

Imao sam ja posla i sa Bogom i sa đavolima. Samo Bog je jedan, a đavola je tako mnogo…
Postoje okolnosti za koje je teško reći da li su tragične ili smešne. Ima postupaka za koje  je problem odlučiti da li ih treba razumeti ili osuditi. Kao i  ljude uostalom. Na žalost, do ovih zaključaka nisam došao, poput mudrih, posmatrajući druge već na osnovu sopstvenog iskustva. Zamislite nekog rasejanog čoveka koji gleda po sobi tražeći naočare koje  ima na glavi. E ja sam nalik na nekog takvog, samo se ne mogu opravdati rasejanošću. Tražio sam nešto što već imam. Da  li sam morao ili ne da prođem kroz sve što sam prošao? Ne znam! Čini mi se da  odgovor  pripada širem pitanju – moramo li praviti gluposti? Ako ne moramo, zašto ih onda pravimo?  A opet ne pravimo ih stalno i ne prave ih svi! Šta vi o tome mislite?
Volimo mi ljudi, često,  da verujemo kako je naš život nešto posebno i kako je ono što se nama događa nešto jedinstveno kao u nekom romanu ili filmu. To što tako mislimo verovatno proizilazi   iz toga što kao jedinke zaista i jesmo posebni, ali u stvarnosti većinu toga delimo sa drugima. Doduše, na ovom svetu postoje, ali retko,  ljudi čiji je život izuzetan. Da ne pomislite da  sam umišljen, ne uobražavam da spadam u takve. Pošto je ono što želim da vam saopštim najvažnije iskustvo mog života,  bojim se da me ne biste razumeli ako to saznanje  skupim u nekoliko uopštenih rečenica. Da bi me razumeli, morate znati događaje koji su me doveli do toga da mislim kako mislim, pa ću morati najkraće što umem da vam ispričam  predistoriju pomenutog iskustva.
Prvi deo mog života, sve do jednog čudesnog preokreta, protekao je u znaku velike krize. Naš narod ima jedan slikovit izraz da opiše takve kakav sam ja bio – vezana vreća. Stvarno, kao da sam bio nečim sputan. Naravno, niko baš nije u potpunosti takav. Na primer, škola mi je išla onda kad sam imao volje da učim.  Od svih onih važnih stvari u životu mladih, meni  ništa nije polazilo za rukom. Počete studije ekonomije nisam završio.  Bio sam usamljen, bez novca i posla. Nisam nalazio snage da čitavu stvar posmatram razumno. Stideo sam se, pa zbog besmislenog predubeđenja da bi posao sa nižom stručnom spremom bio sramota za mene, nisam ni pokušao da se zaposlim.
Ono što je suštinski obeležilo moj život su žene, što je posebno bilo vidljivo u krizi koju sam pominjao. Sa devojkama sam bio  veoma  nesiguran u to vreme. Silno sam želeo da ih osvojim, a to sam činio tako što sam prinosio sebe kao na poslužavniku. Način kako sam se ponašao najčešće je dovodio do toga da se poigravaju sa mnom. Slično kao sa studijama, tako sam i ovde zavaravao sebe, što je činilo da sam se na kraju osećao vrlo poniženo, kao da je neuspeo pokušaj da se stekne ljubav neke devojke najstrašnija stvar na svetu. Uostalom opisaću vam jedan doživljaj, pa ćete shvatiti šta pokušavam da vam kažem.
Voleo bih kad bi ovo što ću vam reći mogao da preskočim,  al’ šta da se radi i to sam ja, takav kakav sam. Kad sam prilazio devojkama sa namerom da ih osvojim, uvek sam imao problema. Zbog silne želje da uspem i straha da suočavanje sa neuspehom predstavlja dokaz da sam bezvredan kao muškarac bio sam  jako napet. Međutim, događalo se, istina retko, da to zaboravim. Tada sam bio opušten, prirodan, spontan. Kasnije, stekavši životno iskustvo shvatio sam pravo značenje takvih trenutaka. Paradoksalno, onda kada se nisam bavio samovrednovanjem, najviše sam dobijao za sebe. Tako je bilo i taj put. Bio je rođendan moga druga. Jedno  od druženja kakva mladi  vole, a ja sam stigao posle položenog ispita, umoran i jako zadovoljan. “Uhvatilo“ me je dobro raspoloženje koje je vladalo, pa sam zaboravio na svoje strahove.  Šalio sam se, smejao i veoma se dobro osećao. Na rođendanu je bila i jedna devojka, Ružica, prijateljica moga druga. Bilo nam je jako lepo i dogovorili smo se da se vidimo sutradan. Problem je bio što sutra već nisam bio isti ja sa rođendana. Umesto da mi početni uspeh da snagu da idem dalje, ja sam se uplašio. Tako sam već na prvom sastanku pokazao  da mi je po svaku cenu stalo da nje i strah od toga da li ću ostvariti umišljene visine koje bi kao muškarac morao da dosegnem. Naravno da sam sa takvim pristupom bio osuđen na neuspeh. Osim što sam bulaznio o zaljubljenosti u trenutcima kada smo se našli sami, nisam ni pokušao da je pipnem. Rezultat  je bio da je počela da me izbegava, a izgledalo mi je da mi se podsmeva. Iz svake situacije čovek može izaći slabiji ili jači. Ono što je meni ostalo  iz ovog pokušaja jeste samo osećaj srama zbog neuspeha što je, naravno, bio prilično tačan, ali ipak preuzak zaključak.  Postoji sklonost u čovekovom mišljenju da događajima daje neku ocenu, što istina pojednostavljuje razmišljanje, ali propušta da prepozna niz veoma važnih detalja i time spozna punu istinu. Umesto da sam sebi rekao  grešio sam mnogo, ali je ipak bilo bar malo dobroga. Ja  sam čitavu stvar sveo na osećanje neuspeha, ne videći ništa drugo. To je uglavnom bio način kako sam razmišljao i reagovao u to vreme.
Tako su moji dani prolazili. Bio sam poput psa koji se vrti u krug jureći svoj rep. Dogodilo se da  sam se razboleo od infektivne bolesti i uz to, kako već rekoh,  bio bez novca, posla, zdravstvenog osiguranja. Uplašen, vreme dok nisam ozdravio, proveo sam u preispitivanju svog položaja. Trebalo je nešto učiniti. Beznadežnost cele te situacije me je  prvi put naterala da na jedan dublji, ozbiljniji način sagledam sebe. Postao  sam svestan da i drugi ljudi, a ne samo ja, imaju probleme i da nisam  ni najgori čovek na ovom svetu ni neko protiv koga se sve zaverilo. Trebalo je nešto preduzeti. Nisam bio siguran imam li snage za to.  Na  vrhuncu očajanja zavapio sam: “Gospode smiluj se i pomozi mi!“.  Odlučio sam da pošto ozdravim potražim neki posao, pa onda ako budem imao volje uz rad okončam studije.
E, od tada ja poštujem Boga. Ja nisam od onih ljude koji mnogo razmišljaju o smislu života i ljudskog postojanja. Mislim, nemam ja sposobnosti za takva razmišljanja. Čak me je pomalo i strah, od toga može čovek da poludi, da zaluta. Oduvek  sam mislio – mora da postoji “nešto“. I koliko god bi se na razne načine sa psihološkog stanovišta moj preokret mogao drugojačije objasniti ja i danas verujem da je u pitanju božija milost. Samo je čudo moglo da objasni ono što se posle toga dogodio u mom životu!
Pominjao sam vam već da sam se osećao nekako sputanim. Čini mi se da je to bilo najviše zato što sam hteo da budem što nisam, a što sam zamišljao da treba da budem.  Nisam ja  u uobičajenom, normalnom opštenju bio nesiguran; to je samo dolazilo onda kada mi se činilo da se u nečemu moram po svaku  cenu dokaziti. Koliko god da sam se promenio sećanje na prethodni period, neuspeha je bilo u meni veoma snažno i kada sam se zaposlio. Razmišljajući danas o tom početku čini se da mi je ta nesigurnost  na neki način pomogla da budem skroman i potpuno posvećen  poslu. Prišao sam poslu krajnje ozbiljno, kako bi, valjda, uvek i trebalo. Uklopio sam se i bio dobro prihvaćen.
Čudna smo bića mi ljudi.  Kada kola krenu nizbrdo, teško ih je zaustaviti! A opet, kad uhvatite zalet, stižete daleko. Tako je bilo i sa mnom.  Imao sam koleginicu koja je prošla kroz bolan razvod.  U braku u kome je bila ponižavali su je i maltretirali. Bila je jako dobra osoba, a uz to i veoma lepa žena. Kako to biva, osetili  smo jedno u drugom tugu i usamljenost što nas je na neki način spojilo.  Nisam  mogao za tako kratko vreme da postanem neko drugi ali sada sam se ponašao potpuno prirodno. Bio sam spokojan i tako rasterećen. Činio  sam prave stvari, spontano i bez razmišljanja. Kao da  se odjednom sve u meni dovelo u red. Počeli smo prvo da se družimo, a onda se zavoleli čisto i iskreno. Stupili smo u brak. Postali smo dva bića koja  dele dobro i zlo. Dobili smo najpre sina, pa onda ćerku. Kada bi pokušao jednostavno da opišem ono što sam proživeo onda bi to bilo prepoznavanje. Prosto,  sreli smo se i našli jedno drugo, pa je sve došlo na svoje mesto.
U međuvremenu, uspeo sam da završim studije. Moj život je svim tim što mi se dogodilo postao pun smisla.  Gotovo  sve čega sam se latio mi je polazilo za rukom.  Eto, to je bio  preokret o kome sam vam govorio. Danas kad znam da se čovek sopstvenim naporima može promeniti, da mnogo toga zavisi od načina kako posmatramo stvari, najsnažnije osećanje koje mi je ostalo posle tog događaja je ipak: “Bog me je video“! Sećanje na ponor u kome sam bio, osećaj beznadežnosti i bespomoćnosti kojima sam bio ispunjen i danas u meni izazivaju pomisao da je ono što je posle toga usledilo čudo.

DRUGI DEO – ZAPLET

Bilo bi divno da se ova ispovest završava sa onim što sam vam do sada rekao, ali nažalost nije tako. Đavo nikad ne miruje. Spokoj i stabilnost koju sam stekao kao da su mi bili poklonjeni, a drugi je odnos prema onom što nam je darovano nego prema onom što smo sami svojom mukom zaradili.
Ubrzo pošto sam završio studije, prešao sam u novu firmu koja je bila jedna od vodećih modnih kuća u zemlji. Radno mesto na kome sam radio bilo je referent nabavke i prodaje.  To je dinamičan posao koji je podrazumevao dosta putovanja, susretanja i dogovaranja sa drugim ljudima. Treba ubediti druge da kupuju naše proizvode, izboriti najbolje uslove  pri prodaji robe i pri nabavci materijala. Ponekad se događalo da dođe do nekih problema, recimo, da zakasnimo sa nekom isporukom ili da ne možemo odmah da isplatimo neki dug, ali ja sam uvek o tome pošteno obaveštavao saradnike u drugim firmama, tako da sam uspeo da steknem njihovo poverenje. Oni su  uzvratili,  i kad god je bilo moguće, izlazili su mi u susret, pa sam postao jako uspešan u poslu. Nuđeno mi je čak i mesto komercijalnog direktora. Odbio  sam ponudu, jer volim svoj posao, a i zbog toga što je ponuđeno mesto tražilo više politike nego stvarnog rada. Sve to, uz zaista dobru porodicu, činilo me je spokojnim i samopouzdanim čovekom.
Pre nego što vam opišem događaj bez koga ne bi bilo ove ispovesti, moram vam  još nešto reći o sebi. Želim  da prozborim ponešto o svom shvatanju morala. Šta je u stvari moral? Skup normi za koje verujemo da ćemo ih se držati i da su ispravne ili možda onoliko koliko smo stvarno spremni da ih, kada smo izloženi iskušenju, sprovedemo?  Šta ćemo sa onim situacijama o kojima nikada nismo ni predviđali da se mogu dogoditi?  Sve su to pitanja na koje nije lako odgovoriti. Nije  mi namera da mudrujem na ovu temu već da vam iznesem ono što je imalo uticaja na moje ponašanje i osećanja. Ja   nisam želeo da činim ono što znam da bi drugog povredilo ili ponizilo. Sa  druge strane, volim život i želim da u njemu uživam. Sećajući se dana kad mi je bilo teško, znam kolika je vrednost onoga što sam posedovao i što nikako nisam želeo da izgubim. Po načinu kako sam doživeo promenu u svom životu, bilo je u meni nekog sujevernog straha da se tu nešto iznenada, onako kako je i došlo, ne preokrene preko noći.  Živimo u vreme puno iskušenja. Muškarci i žene zajedno rade i sreću se mnogo češće nego u ranijim vremenima. Ovo  je vreme slobode u ponašanju i odevanju.  Ono što sam osećao i što me je rukovodilo je neka ravnoteža između svega ovoga što sam izneo. To je značilo da nisam pokušao da se stvarno približim nekoj od žena sa kojima sam se sretao, da sam smatrao da treba poštovati i svoju porodicu i druge ali i da se nisam uzdržavao da se šalim, da ih zadirkujem  uz poneku pritajenu maštariju. A bilo je tu zaista jako lepih i zanimljivih žena, a s obzirom na to da sam radio u modnoj kući čak i manekenki.
Dakle, stigli smo do ključnog događaja koji predstavlja pokretač čitavog niza kasnijih zbivanja zbog kojih vam sve ovo i pričam. Prošlo je preko sedamnaest godina od preobražaja. Zvala se Svetlana i radila je u jednoj firmi sa kojom smo sarađivali.  Petnaest godina mlađa od mene, prelepa, posedovala je neku magnetsku ženstvenost. Udata. Nije mi u početku padalo na pamet ni da pomislim na nju kao na nekog sa kim bih mogao biti u vezi. Delom zbog onoga što sam vam prethodno rekao, a delom, da budem iskren, što nisam verovao da bih tu imao bilo kakvih šansi za uspeh. Ali ja više nisam bio isti čovek. Nisam bio opterećen dokazivanjem već sasvim prirodan i opušten. U takvim okolnostima dolazi do izražaja najbolji deo ličnosti, recimo, gotovo onako kako bih želeo da izgledam. Prosto  rečeno, vide se vrline, a ne vide mane. Čini mi se da je sve počelo jednim pomalo bizarnim detaljem. Vrata kancelarije su bila otvorena i ona je u šali opsovala koleginicu, ne primetivši da ja stojim na vratima. Kad me je primetila, postidela se i prekrila lice rukama na istovremeno i ženstven i vragolast način. Ja sam se nasmejao i nešto prokomentarisao. Ponekad neka sitnica probije uobičajene ograde u odnosima među ljudima. Upravo se to desilo kao posledica pomenutog događaja. Odnos koji je do tog momenta bio strogo poslovan, sa onim nivom prigodne ljubaznosti kakva se podrazumeva u takvim okolnostima, prerastao je u vrcav, šaljiv, sa puno smeha i dobrog raspoloženja.  Ima ljudi koji uglavnom prelaze preko onoga što im se događa ne razmišljajući mnogo i ne vraćajući se u mislima na to. Sa druge strane, postoje ljudi skloni samoanalizama koji  mnogo puta prevrću po glavi ono što im se događa. Ja spadam u ovu drugu vrstu. Uzimajući u obzir ovo što sam rekao, prosto je neverovatno da nisam, sve dok nije postalo kasno, primetio koliko se radujem svakom susretu sa njom. Ono što mi je bilo najčudnije, jeste osećaj da mi je ta radost bila uzvrećena. Naši susreti su postajali sve duži i  češći. Često niz nemuštih znakova, kao  širenje zenica ili spontan dodir, nekad neki čudan sklad pokreta, treptanje glasa, mnošto sitnica nagoveštavaju i bivaju prethodnica ljubavi.  I tako, bilo je neminovno da se jednog trenutka suočim sa onim što mi se događa, odnosno da priznam sebi da sam se zaljubio.  Došlo je do toga da su sve češće moji postupci  prilično jasno govorili o mojim namerama, istovremeno pokazujući i osećanja. Ipak, nije bilo sve tako jednostavno kako se to možda može zaključiti iz dosada rečenog. U mojoj svesti su još bile prisutne ograde o kojima sam govorio. Bila je tu i jedna mera opreznosti, kao da sam očekivao znak kojim će mi reći da ne prihvata takvo moje ponašanje – to je, međutim, izostalo. Pošto sam bio sasvim siguran  da joj je potpuno jasno značenje mojih postupaka, odsustvo protivljenja tumačio sam kao pristanak. Sve to je izazvalo jednu vrstu zbrke u mojoj glavi. Izmešali su se griža savesti u odnosu na moju porodicu, u odnosu na njenu porodicu, zaljubljenost, nesigurnost – sve je to vremenom postalo tako nepodnošljivo i tražilo je odlučan korak kojim bi se izašlo iz tog kovitlaca. Ljubav nije nešto što treba  unapred planirati, u smislu tad i tad ću reći to i to. Treba slediti njen tok, otvoriti se, biti spreman i kad dođe trenutak pokazati je – pa šta god da bude. Ja  sam napravio tu grešku. Planirao  sam da joj sledeći put kažem šta želim umesto da sačekam najpogodniji momenat za to. Moram da priznam da su moja očekivanja bila optimistička. Doduše, bio sam spreman i na negativan odgovor. Ono što se dogodilo nisam mogao ni u snu da pretpostavim. Za razliku od dotadašnjih susreta taj dan sam opet bio napet.  Verovatno zbog toga nisam odreagovao na činjenicu da je, očigledno iz nekog meni nepoznatog razloga, zbog nečeg veoma nervozna i tužna. To se pokazalo još pre nego što sam progovorio i jednu reč i bilo je krajnje neuobičajeno za naš dotadašnji odnos. U takvim prilikama je najpametnije udaljiti se i ne pokušavati ništa. Naravno da nisam bio  spreman i dorastao ovom trenutku. Način na koji sam joj saopštio ono što sam želeo nije bio ni spontan ni opušten niti je postajalo ono,  među nama uobičajeno,  raspoloženje. Njen  odgovor me je zaprepastio. Rekla mi je da je u nekoj nesrećnoj vanbračnoj vezi iz koje nema snage da izađe, a ne oseća se u njoj dobro nazivajući sve to vrzinim kolom. Dodala je da sam joj drag i da želi da me zadrži kao prijatelja. Biće da sam nešto promrmljao i zahvalio se na iskrenosti  ponudivši da ako hoće sebi da olakša može da mi ispriča o čemu se radi  završivši tako susret sa njom. Možete misliti kako se u meni sve uskovitlalo posle ovakvog ishoda.  Smislena reakcija na ovakvu situaciju bila bi da pošteno prihvatim njen odgovor. Uostalom  kako sam već rekao, pomišljao sam naravno i da je sasvim moguć negativan ishod. Imalo je logike pokazati da ne prihvatam ovakav odgovor i da  prekinem dalju vezu. Na žalost, pokazalo se da mi logičnost nije bila jača strana i da se povlačila pred emocijama. Na kraju krajeva, šta sam mogao da joj prebacim? Sigurno mi moral tu ne bi bio oslonac. Zar nisam sam pokušao, doduše, neuspešno ono isto što bi se njoj moglo prebaciti? Čudna je naša ljudska priroda. Ako je za nečim uopšte trebalo žaliti, onda je to  što nisam imao lep ljubavni doživljaj. Ali kad zbrkana glava vodi, onda su rezultat  konstrukcije tipa da sam iskorišćen kao sredstvo da se zadovolji njena sujeta i slične gluposti. Ta umišljena sramota bila mi je važnija nego propušteno zadovoljstvo. Šta bi bilo da nismo imali loš dan? To verovatno nikad neću saznati. Ono što je iza toga ostalo u meni bilo je osećanje  besa i prkosa usmereno prema sebi samom. Pomislio  sam  da ću učiniti sve  da mi se ovakva situacija ubuduće nikada više ne ponovi.  Osećao sam da je ova kriza slična,  barem po unutrašnjoj zbrci, onoj o kojoj sam vam već pričao. Samo ovaj put nisam imao hrabrosti da se molim Bogu, uostalom on je gore daleko na nebu, a đavo je bio odmah tu u komšiluku.

TREĆI DEO – KULMINACIJA

Znao sam da moram pustiti da vreme učini svoje. U ove poslednje događaje ušao sam kao spokojna, zadovoljna i harmonična ličnost, a iz njih izašao raspolućen. Nisam mogao biti zadovoljan sobom ni kao čovekom, koji bi morao biti odgovoran prema svojoj porodici, niti sam se pokazao kao ljubavnik. Malo ironično, nazvao sam ta dva dela sebe prvi “grešnikom“, drugi je bio “čovek koji juri senku“. Jedino pozitivno je što nisam dozvolio sebi da moj odnos prema Svetlani preraste u mržnju već sam prevazišao osećaj povređenosti. Nisam više gajio nikakve skrivene nade da mogu ostvariti ono što sam želeo. To što nisam mogao da je razumem nije mi više predstavljalo problem jer, ako ćemo pravo, ne mogu da razumem ni sebe, a sebi bar mogu da postavim bilo koje pitanje.  Imao sam utisak da nije želela da me povredi jer ni jednog momenta nisam osetio  trag nekog trijumfa ili cinizma u njenim gestovima, pre bi se moglo reći da joj je žao zbog toga  – valjda i ona, kao i ja, juri za nečim. Pitanje  je da li zna za čim? Ono što proživimo ostavi trag u nama, ako je za utehu ovaj put, iako sam osećao nezadovoljstvo, nisam barem uleteo u raniju grešku da osporavam sebe kao ličnost. Znao sam da će vremenom opadati snaga tog kovitlaca osećanja u meni i da ću time dobiti priliku da pokušam da povratim deo harmonije i spokoja koji sam ranije posedovao. Ovo je bilo zdravo i razumno razmišljanje koje bih najverovatnije i sproveo u delo da opet nije proradio moj, već više puta dokazani, dar da prvo smislim nešto pametno, pa da ga onda zamenim nečim vrlo problematičnim.
Ako sam ranije imao razloga da verujem da mi je Bog pomogao ovaj put ne mogu da se otmem utisku da je đavo umešao svoje prste. Počelo je tako što sam u nastojanju da skrenem misli lutao Internetom.  I tako naletim na sajt čudne sadržine.  Izgledao je ovako:
DA LI ŽELITE DA POSTANETE ZAVODNIK?
AKO NA OVO PITANjE ODGOVARATE SA:
DA, ALI JA NISAM…
DA, ALI JA NEMAM…
ZNAJTE DA GREŠITE!
NIJE VAŽNO DA LI STE LEPI,
NI DA LI STE BOGATI,
NI DA STE MOĆNI,
NI DA STE SLAVNI,
VAŽNO JE PROMENITI
NAČIN RAZMIŠLjANjA!
DA BI TO POSTIGLI,
REGISTRUJTE SE SLANjEM MEJLA
NA DONjU ADRESU

Ovo je bio mamac kome je teško odoleti. Radi bezbednosti, stavio sam izmišljeno ime i bezbednu mejl adresu. Gotovo trenutno stigla je uzvratna poruka koja je glasila:
Spremni smo da vam pomognemo da ovladate tehnikom zavođenja pod određenim uslovima. Morate i sebi i nama odgovoriti šta je vaš izbor
1.Voleti (i patiti)    2.Uživati
Ako je vaš odgovor da volite, onda ovo nije za vas. Ako je vaš odgovor da želite da uživate, onda ste na pravom mestu. Velika je zabluda što ljudi ljubav neopravano zamenjuju sa korisnošću zajedničkog života ili potrebom za produženjem vrste. Sve je to u redu i treba da postoji i predstavlja ljudsku potrebu ali to nije ljubav!!! Ako sumnjate, pogledajte u koliko savremenih brakova prepoznajete ono što ste u mladosti smatrali ljubavlju. To ne znači da kod jednog broja nije bilo iskrenih, lepih i toplih osećanja. Ono na šta želimo da skrenemo pažnju to je da iskustvo pokazuje da ova burna i posebna osećanja nisu trajna što objašnjava monotoniju  koja preovlada u ogromnom broju parova! Ne kažemo da nema izuzetaka, ali upravo ti izuzeci dokazuju svojim brojem da nisu prirodni.  To što ovakva osećanja nisu trajna ne znači da u nama ne postoji potreba za njima! Vaša je odluka hoćete li ovu potrebu poštovati. Pošto smo se složili sa prolaznošću  emocija, na ljubav treba gledati kao na trenutak za koji moramo biti spremni i otvoreni, recimo, kao na pojavu duge – ako propustimo da pogledamo u nebo, nećemo je videti. Još je nešto potrebno znati – ako je ljubav trenutak, onda ništa nije tragično ako ponekad doživimo neuspeh. Propustili smo samo trenutak, zar ne?!
Ako želite da sarađujete sa nama, onda će to biti komunikacija mejlovima. Počnimo time što ćete nam poslati mejl u kome ćete opisati neko neuspelo ljubavno iskustvo. Mi ćemo vam skrenuti pažnju na ono u čemu grešite. Dobićete sugestije šta treba da promenite u ponašanju da bi postigli cilj. Kasnije ćemo se uključiti u ono što se trenutno događa u vašem životu. Pokušaćemo da delujemo preventivno – umesto da događaji upravljaju nama upravljaćemo mi njima.
Bio sam zbunjen. Moram da priznam da je ovo bio nov, drugačiji pogled na život od onog kome sam ja bio sklon. Bilo je u meni zrno nepoverenja ali kako nisam video šta mogu da izgubim odlučio sam da istražim šta se iza ovoga krije. Poslao sam mejl u kome sam opisao prethodno iskustvo. Bilo  je to otprilike onako kako sam vama ispričao. Oni su tražili više detalja, primera radi, da im opišem sadržinu razgovora. Pošto sam i to učinio, stigao mi je veoma zanimljiv odgovor.
Vi ste gotovo školski primer naše teze da je za uspeh ili neuspeh najzaslužniji način na koji doživljavate i razmišljate o ljubavi. Da ste na ljubav gledali kao na prolazni trenutak, ne biste tako tragično primili neuspeh niti bi bili očajni! Da ste na pravi način prišli celoj situaciji, ne bi napravili grešku kojom ste poništili sve ono dobro što ste spontanošću postigli! Neke elemente ste sasvim ispravno procenili. Treba se ponašati spontano, prirodno i opušteno (kako ćemo kasnije videti i držati se određenih pravila), pa će onda pravi momentat sam naići. Ako do toga ne dođe, što je uvek moguće, ali nije ništa tragično, jednostavno pokažite karakter, okrenite leđa i idite! Stavite do znanja da vi niste neko kim se može manipulisati, ali to morate učiniti ležerno, sa osmehom na način kao da je reč o nečem nevažnom što u stvari i jeste. Uradite to i sigurno će vas mnogo više poštovati. Jako je loše ono što ste pokušali, a to je da navedete razgovor na tu temu i da se objašnjavate! Tako sigurno nećete ništa postići sem što ćete se osećati poniženo i iskomplikovati život. To što ste joj ponudili da budete rame za plakanje uništava mogućnost da joj budete ljubavnik – ovo nije dobro, a morate to znati za ubuduće. Sledeća  greška koju ste napravili jeste to što ste se uplašili toga što tu postoji još neko – sem muža, naravno! Postoji, ali to nije razlog da odustanete. Da je sve u redu u toj vezi vi se ne biste našli u prilici u kojoj ste bili. Međutim, sama činjenica da je taj odnos bio u krizi ne znači da ćete vi biti taj koji će zauzeti njegovo(ljubavnikovo!) mesto – to možete postići jedino tako ako u njenim očima izgledate bolji(bez obzira na to da li ste to i stvarno). Da  bi se to ostvarilo morate shvatiti kako funkcioniše njena psiha.  Šta je njen sistem vrednosti, šta je plaši, čemu se raduje. Na osnovu takvih informacija se razrađuje strategija za buduće delovanje. Ako budete pažljivi, ako umete da posmatrate, ako imate informacije onda možete planirati. Razlika u odnosu na vaš pristup je što ste vi planirali onako nasumice, po svojoj želji, a ne po onome šta je u stvarnosti. Treba pratiti reakcije, čitati govor tela, biti otvoren i hrabar. Ako o tome vodite računa onda vaše ponašanje ima sasvim drugu dimenziju!
Na žalost, morao sam se složiti da je ova analiza tačna. Posle ovih nekoliko poruka koje sam dobio nametnuo mi se zaključak da ovo jeste bitno drugačiji pogled i način razmišljanja u odnosu na moj. Pala mi je u oči jedna neobična činjenica da se iako polazimo od sličnih početnih stavova veoma razlikuje ono što bi predstavljalo  sveobuhvatni pogled  u koji su ti stavovi ugrađeni. Ako se sećate, jednom sam vam pomenuo kako sam u mladosti primetio kako da sam u situacijama kada zaboravim da se samoocenjujem opušteniji i otvoreniji. Nešto  slično stoji i u porukama koje sam dobio. Razlika  je u tome što je meni u prvom planu bila osoba, a kod njih zadovoljstvo.  Preciznije, meni je ljubav večnost – njima tren, meni je žena koju volim cilj, a njima sredstvo. Ono što me je najviše mučilo  je što sam morao sebi da priznam da  mi je izgledalo kako su mi sa njihovim pristupom mnogo veće šanse. Tada sam  dao ime sajtu – onog ko mi piše poruke nazvao sam – Đavo. Čudna  smo bića mi ljudi, ponekad se čini kao da Bog i Đavo borave u nama govoreći istovremeno.  Uprkos  griži savesti koju sam osećao, nisam odoleo i poslao sam novi mejl sa pitanjima koja su se odnosila na moje buduće ponašanje. Eto šta je čovek – ja bi da nekako zadržim ono što mi je Bog darovao i steknem ono što mi Đavo nudi! I tako je krenuo taj  dijalog porukama. Oduzeo bih vam previše vremena kada bih prepričao celu prepisku zato ću izneti samo one najupečatljivije delove.
… Samo ako se dobro osećate, ako ste raspoloženi i zadovoljni ima smisla pokušavati da osvajate. Ako ste nešto pokušali pa ne ide, imajte strpljenja i ne pokušavajte na silu. Ne treba trošiti previše energije ako nema rezultata. Vi ste taj koji bira trenutak akcije, pa izaberite najpogodniji…
…Da bi promenili sebe potrebno je vreme. Najbolje se uči kroz neuspehe, ali pod uslovom da iz njih izađete jači. Iz grešaka treba izvući pouku i ne treba ih ponavljati. Zavođenje je umetnost koja se uči i razvija – ne stiče se preko noći, njeno usvajanje je proces. Nikakvo uputstvo ne može da zameni vlastito iskustvo – ono je samo pomoć. Iskustvo nije ono što ti zamišljaš o nekoj osobi već razmišljanje o tome koji postupci su se u stvarnosti pokazali štetnim, a  koji korisnim. Nema magične formule, ono što stvarno daje rezultat je trud da se pronađe svoj stil i to onaj trud koji ima  koncept. To ustvari znači da prihvataš sebe kakav si, ali i da ne prestaješ da se trudiš da dogradiš sebe  da ne samo da poseduješ neko znanje nego i da naučiš da ga opušteno i spontano primenjuješ. Počni da uživaš u činu i čini zavođenja, a to možeš ako ga shvatiš kao igru. Kada bi sreća bila faktor onda ne bi nikakav trud imao smisla – ne uspevaju oni koji imaju sreće već oni koji umeju…
…Ne postoji čarobna reč koju treba izgovoriti pa da ona učini čudo. Mnogo je važnije napraviti dobru atmosferu da se oboje osećate prijatno i opušteno. Gledaj je pravo u oči uz osmeh. Treba  izbegavati teme o problemima starim ili novim svejedno. Ako si zadovoljan sobom, onda se to širi oko tebe. Kad postoji mogućnost usmeri priču u romantičnom pravcu. Uspeš li da postigneš prijatnu atmosferu pri susretima već si mnogo postigao. Ako pitaš, nemoj navoditi moguće odgovore u pitanju, nateraj je da razmišlja. Ne izvinjavati im se ako postavljaš neko intimno pitanje, ali to čini ležerno i sa osmehom. Finim stavom koji podrazumeva izbegavanje rizika da se postavi neko pitanje koje može zvučati provokativno ne postiže se ništa! Znači potrebna je i doza rizika. Jednostavno, ne treba se izvinjavati za ono što jesi – muškarac. Nijansa je u tome biti hrabar ali ne na grub način već opušteno. Treba ići korak po korak…
… U slučaju da se raspričala, pažljivo slušaj i eventualno postavljaj pitanja koja je podstiču da što više priča, a onda kada prođe vreme, na primer, nekoliko nedelja vrati neku modifikaciju te iste priče koju je pričala. Isti sadržaj ali u nekom drugom kontekstu – na izgled drugu priču, a u stvari istu po smislu, poruci, sadržini…
… Kad postavljaš pitanja, izostavi ona tipa mogu li, hoćeš li da –  umesto toga reci direktno (na primer idemo tu i tu – umesto hoćeš da idemo tu i tu). U slučaju da dami nešto ne odgovara one će sama to reći. Ako ima protiv predlog prihvati, ali dodaj, na primer, da, ako ti častiš, da, ako me poljubiš… Naravno, ovo ne treba shvatiti bukvalno već i kao princip. Radi se o tome da je finoća često paravan da se sakrije nesigurnost dok je odlučnost ono što žene žele kod muškarca…
… U osvajanju su veoma važni “slučajni dodiri“. To treba učiniti namerno, ali ne na način koji bi joj se učinio ugrožavajući i perverzan. Pri tome obrati pažnju na njene reakcije. Oči, ruke, igranje kosom, glas ili neki drugi detalji kao crvenilo su signali na koje treba obraćati pažnju. Čitanje govora tela, onih nemih poruka koje često kažu više od reči,  se vremenom usavršava. Pokušaj da obratiš pažnju i na sopstveni govor tela – on se isto da usavršiti…
… Često kad čovek posmatra neki harmoničan i intiman par može primetiti sinhronizaciju i sličnost pokreta. Ako je čovek dovoljni vešt da u intelektualnom pogledu veže pažnju sagovornice, onda se kopiranjem pokreta “kao u ogledalu“ može podsvesno pojačati osećaj prisnosti. Ako ovo proradi, možeš postići da ona posle izvesnog vremena počne da nesvesno kopira tvoje pokrete što sigurno govori o emocijama više od reči…
…Od izuzetne je važnosti doći do informacija kakav je “sistem vrednosti“ određene dame u odnosu na suprotni pol – šta ona priželjkuje da poseduje muškarac njenih snova. Ako navede u razgovoru neku spoljnu osobinu bitno je šta ona personifikuje. U fazi nastojanja da dođeš do ovih informacija poželjno je što manje otkriti o sebi što ti daje više prostora za sprovođenje plana da sebe predstaviš kao osobu njenih snova. Veoma je važno saznati za čim žudi. Ukoliko pri pričanju koristi neke karakteristične reči i često ih ponavlja vredi ih zapamtiti. Treba razvijati tehniku kako da dođeš do ovih informacija. Pre svega, ne bi trebalo nikako da oseti da je ispituješ sa nekim ciljem. Treba to činiti diskretno i vešto.  Zgodno  je pitanje šta ceni u nekoj vezi, predstaviti situaciju da je upecala zlatnu ribicu koje su to tri želje koje bi poželela, čime bi se bavila kad bi mogla, navesti razgovor na to da se seti lepih i ružnih događaja iz detinjstva, prve ljubavi, da je glumica koju bi ulogu volela da igra i slično. Poenta je u tome da ostajući ono što jesi prilagodiš i istakneš one osobine koje odgovaraju njenim idealima. Samo tako ćeš delovati spontano i prirodno. Ne raspravljati ako o nekoj temi ima suprotno mišljenje i ne nametati svoje mišljenje po svaku cenu…
…Suština ponašanja zavodnika je u aktivnom načinu u svim ili u većini situacija koje se jave u nekom odnosu. Već smo navodili primere sinhronizacije ili kopiranja  pokreta, a time i delovanja na podsvest. Može  se na podsvest delovati ne samo neverbalno nego i verbalno. U nekom pogodnom trenutku  ubaciti odgovarajući tekst čija suština treba da bude u podsticanju mašte i prijatnog, lepog, uzbudljivog osećaja sagovornice. Cilj  takvih postupaka, koji se izvode u trenutku koji je zato pogodan i zavise od situacije, je da na indirektan način podstaknu emocije. Na primer, to može biti opis uživanja pri jahanju, vožnji ringišpilom, činom spuštanja niz tobogan, opisom prirode, nečem o čemu se mašta ili sanja. Ti opisi se daju na dvosmislen način koji skriveno ukazuje na nešto drugo. Sve to može biti praćeno gestovima tipa da se pokaže lagano i neprimetno na sebe ako se govori o nečem poželjnom i uzbudljivom, korišćenjem njenih karakteristitičnih reči, dodirima…
…Do sada ste upoznali više različitih načina kako se može delovati na damu i kako se može doći do potrebnih informacija. Potrebno ih je kombinovati držeći se određenih pravila. Morate nastojati da budete tajanstveni. Ne dozvolite da stekne utisak da vam je veza sa njom najvažnija stvar na svetu, kao ni da zna sve o vama. Bolje je da ima utisak da za vas postoji i nešto važnije kao i da joj budete nedokučivi.  Ne voditi duge telefonske razgovore, prvi ih prekinuti, ostaviti utisak zauzetosti. U slučaju loših gestova prema vama ne uzdržavati se da stavite do znanja da tako ne može da se ponaša i u slučaju da na to ne odreaguje, prekinite vezu. Jednom reči, ovakav stil treba kombinovati  sa tehnikama koje smo izneli i rezultati neće izostati. Bidite istrajni i uporni, ne odustajate posle grešaka već učite iz njih i bićete nagrađeni uspehom kakav niste mogli ni da sanjate…
Ovo su samo neki veoma upečatljivi primeri poruka koje mi je Đavo slao. Naravno bilo ih je mnogo više, verujem preko sto strana raznoraznih saveta. Moje dosadašnje životno iskustvo i zdrav razum su mi govorili da  onaj ko je o ovome pisao poznaje žene i pretpostavljao sam da je to nešto što bi moglo delovati. Međutim bilo je previše toga i ja nisam bio siguran da  bi mogao da  sprovedem sve ono što bi bilo potrebno. Kad smo već kod zdravog razuma nametnulo se pitanje šta će sve to meni. Šta  sa tim? Imam zaista divnu porodicu i dobar brak. Iskustvo sa Svetlanom nije bilo nešto što sam planirao već nešto do čega je došlo sasvim spontano. Jedino čega sam tu imao razloga da se stidim je to što sam  u jednom trenutku popustio svojim slabostima. Ali izgleda da te slabosti nisu više htele da se vrate u Pandorinu kutiju odakle su izašle.  Na neki način osećao sam se pometen. Sa jedne strane, smatrao sam da moram biti odgovoran prema svojoj porodici, da mi je istinski stalo do nje ne samo zato što je to dužnost nego zato što tako osećam. Opet, sa druge strane, znanje do kojeg sam došao nudilo je ostvarenje mladalačkih snova koje sam očigledno, uprkos svemu, nosio u sebi. Nametalo se još jedno pitanje, ako mi je ta želja toliko važna zašto nisam ranije pokušao da je ostvarim? Jedini odgovor je – zbog nesigurnosti u sebe. Ravnoteža  među svim tim međusobno suprostavljenim željama i emocijama bio je odluka da pokušam da ostvarim sve ono što se može do granice da ne ugrozim porodicu. Ako to učinim, trebalo je da to ne bude sa bilo kim već sa nekim izuzetnim kao Svetlana. Sada vam je jasnije šta sam mislio pod onim da prevarim i Boga i Đavola. Ništa lakše zar ne? U svakom slučaju, u bogatoj galeriji mojih gluposti ova ima posebno mesto!
Počeo sam da analiziram uputstvo koje sam dobio i došao sam do zaključka da se u logičkom smislu mogu prepoznati dve celine. Jedna se ticala mog odnosa prema sebi,  a druga prema ženama.  Što se tiče onoga što je u meni trebalo promeniti, to je  značilo iskoreniti neke loše navike. Na primer, nepotrebno izvinjavanje i nesigurnost pri incijativama. Bilo mi je jasno da moram poboljšati samokontrolu. Shvatao sam da mi uspeh u baš svakom pokušaju nije siguran ali i da me upornost i napori koje činim jačaju i vode do onoga što želim.  Da bih  išao dalje, odlučio sam da na kraju svakog dana analiziram svoje postupke.  Posle  izvesnog vremena primetio sam poboljšanje.  U odnos prema ženama trebalo je uneti preporučene strategije ali se i u mnogo većoj meri usredsrediti  na praćenje njihovih reakcija, posebno onih nemuštih detalja. Pošto mi lakoća razgovora  nije bila prepreka, trebalo je u nju ugraditi ciljeve. Odlučio sam da pokušam da vežbam i proveravam kako naučeno deluje u stvarnosti. Ovo  sam  koristio čak i tamo gde nisam imao nikakave namere već samo vežbe radi. Što sam više to činio, to sam više shvatao šta se mislilo pod promenom načina razmišljanja. Sve jasnije sam video sebe u prošlosti. Neverovatno u kojoj meri je moj pogled bio usmeren samo u sebe samog i kako sam bio nesposoban da vidim drugo biće, koje sam, da čudo bude veće,  želeo da osvojim. Umesto da pratim njihove reakcije, ja sam sve merio prema umišljenoj slici o tome kakav bih trebao da budem. Koja besmislica! Jedan moj prijatelj imao je vanbračnu vezu i kako je napetost koju je osećao zbog dvostrukog života bila velika odlučio je da je prekine.  U periodu dok još nije sproveo tu odluku dogodilo se da je dobio razlog da pomisli da dama sa kojom je bio u vezi možda ima još nekog. Sve se onda preokrenulo – postao je on taj koji juri i ko je zavistan.  Ispada da je važnije šta neki doživljaj znači u odnosu na naše ja nego sam doživljaj. Sujetan čovek je kao trkač kome su vezali noge pred trku. Toliko toga ima u nama skrivenog od nas samih što ni ne primetimo i što stalno izbija iz naših postupaka govoreći više od reči.  U određenom smislu, bilo je ovo kao pročišćenje. Postajao sam sve sigurniji da dobro napredujem i da je samo pitanje trenutka kad ću ostvariti ono što želim.
Prilika mi se ukazala u gotovo idealnom ambijentu. U jednom poznatom turističkom centru bio je organizovana nedelja mode. Učestvovali su svi oni čije ime u ovoj oblasti nešto znači. Organizovane su modne revije, simpozijumi, pravili su se poslovni dogovori i niz sličnih aktivnosti – to piše u prospektima. U stvarnosti, to je neopisiva gužva. Stotine  užarbanih ljudi u haotičnom kretanju. Novi susreti starih poznanika koji se najčešće viđaju u ovakvim prilikama. Dovikivanje, dim, prepuni barovi. Radoznali posetioci. Manekeni, kamere, blicevi. Poslovni ljudi, aktn-tašne, kravate. Sjajne ženske toalete, frizure. I za ovu priču bitno, do u sitne sate druženje po hotelskim salama, kafićima. Na kraju i po sobama. Sutra opet isto – i tako redom šest dana. Sedmog dana pakovanje, pozdravljanje uz poneku suzu. I tako do sledeće prilike.
Velika lepota je i dar i prokletstvo. Lepotice su poput kraljica, kao da nose oreol oko sebe. Oko njih je uvek svita onih koji im se ili dive ili im zavide. Ponekad nisam siguran čije su samoobmane  veće – nas običnih ili njihove. Kristina je spadala u tu kategoriju. Dodamo li tome visoko obrazovanje, prestižan i uticajan položaj u firmi, emotivnu veza sa generalnim direktorom koji je oženjen, a ona neudata, rekli smo većinu onih očiglednih činjenica o njoj. Pošto naša firma već dugo sarađuje sa njenom, većinu toga znam iz ogovaranja – mada sam je lično poznavao samo površno. Tom  prilikom je trebalo utanačiti sa njima detalje velikog posla. To je podrazumevalo da su se direktori dogovorili, a da mi treba da razradimo čitav niz pojedinosti. Uz ovo ide dosta radnih sastanaka, ali i zajedničkih večera. Odlučio sam  da ozbiljno u praksi proverim ono što sam naučio. Lepotice tog ranga uvek imaju čitavu bulumentu udvarača i laskavaca oko sebe – od kojih su većina nespretnjakovići kakav sam i sam, nadam se, bio. Da bi se postigao neki uspeh bilo je potrebno biti drugačiji od ostalih. Trebalo je, sa jedne strane, glumiti nezainteresovanost i ravnodušnost, a sa druge strane, ostaviti utisak nekog ko je energičan i odlučan. Rešio  sam da pokušam  da se ponašam tako, mada nisam imao ideju šta tačno treba reći i uraditi. Nadao sam se da ću na licu mesta dobiti nadahnuće i priliku da improvizujem. Te večeri mi je sve išlo od ruke. Već ranije sam vam rekao da volim svoj posao, i da ne budem neskroman, da sam zaista dobar u njemu. Kristina je iznela jedan predlog koji je bio potpuno u korist njene firme. Mislim da joj je verovatno često polazilo za rukom da zloupotrebi zadivljenost koju je njena lepota izazivala. Ja sam reagovao protiv predlogom koji je zaista vodio računa o interesima obe strane.
Uostalom, najbolje da vam opišem, do u sitnicu, kako sve to odigralo:
“Moje ponašanje je očigledno imalo dejstvo, pa je Kristina reagovala. “Vi ste baš tvrd pregovarač“ primetila je. Uzvratio sam: “Ja samo mislim da pažnju treba zaslužiti!“.  Po iznenađenim pogledima, a i po širenju njenih zenica video sam da sam ne dobrom putu. Posle dogovora odlučili smo svi šestoro, koliko nas je bilo te večeri, da odemo  u jedan lep lokal poznat po tihoj muzici i odličnoj hrani. Pošto nas je bilo više, Kristina me je pogledala i pitala: “Izvolite, idemo mojim kolima“. Odbio sam i rekao da ću ići svojim. Primetio sam opet iznenađenje praćeno pitanjem: “Nemate poverenja?“.  “Šta ću najviše verujem sebi, a i navikao sam da ni od koga ne zavisim!“ odgovorio sam sa smeškom. Ostatak večeri je zaista protekao u opuštenoj i prijateljskoj atmosferi.
Ja volim da ustanem rano. Na moje iznenađenje u praznoj hotelskoj sali sedela je Kristina. “Naši hoteli! U ovo vreme nema nikoga da skuva kafu“.
“Pođite sa mnom pokloniću vam nešto mnogo bolje od kafe“ ponudio sam.
“Treba li sad ja da imam poverenja?“ nasmešila se.
“Naravno, jer ste hrabri i volite izazove“.
Na nekih kilometar i po od hotela nalazilo se jezero. Jutro je bilo prelepo. Krenuli smo u šetnju.
“Mogu li bar znati gde me vodite?“.
“Naravno. Samo ću vam prvo reći zašto vas  vodim. Život je oko 90-95% monotonija, a ostatak čarolija“.
“Zar baš toliko?“.
“Da, i tako treba da bude. Jer kad bi  bilo više, višak čarolije bi se pretvorio u svakodnevicu.  Takve čarobne trenutke kao bisere treba skupljati i nositi u sebi. Iskrsnu iznenada, pa budi otvorena da ti ne promaknu onda kad se pojave. Sećanje na njih  kao i svest da će se sigurno pojaviti s’ vremena na vreme daju životu smisao“.
Dalje smo nastavili ćutke. Možda uobražavam, ali činilo mi se da vidim neki poseban sjaj u njenim očima. Stigli  smo do obale. Prizor je bio prosto nestvaran. U plavo zelenoj vodi kupalo se jutarnje sunce. Sem  cvrkuta ptica i šuma talasa ništa drugo se nije čulo. Nigde nije bilo nikoga na vidiku. To su oni prizori koji vas ostave bez daha, bez reči.
“Hajde da se pretvorimo u dva sunčana zraka i zaplovimo, sve dok se svetlost i voda ne pretvore u jedan talas i brišući tako sve granice postanemo jedno sa celim kosmosom“ rekao sam i uhvatio je za ruku. Na moje iznenađenje nije je povukla. Stajali smo tako ćutke neko beskrajno vreme. A onda smo se poljubili…“

Poštovani gospodine,
stigosmo tako i do raspleta. Oživeli smo našeg junaka doveli ga do proklamovanog cilja da postane zavodnik. Već u prvom kontaktu sam napomenuo da najviše nedoumica imam oko završetka ove priče. U neku ruku pisac je u poziciji Tvorca. Samo Tvorac je dao ljudima slobodnu volju(ako je tako nešto moguće?), a ja moram da odredim sudbinu glavnom junaku. Moram umesto njega da odlučim šta dalje. Kako kad je glavni junak hibridni lik u čiji sam život uneo doživljaje drugih, fikcije, lična iskustva? Verovatno postoji bezbroj načina na koji se može završiti ova priča. Ipak čini mi se da su svi oni varijacije tri moguća odgvora na ovu situaciju. Svaki od njih je podjednako moguć i tako ljudski. Zato sam odlučio da napišem po jedan kraj za svaki. Oni se kao glava ili rep, svejedno, mogu nakalemiti na ovo što sam do sada napisao. Pošto je u svemu ovome Vaša reč zadnja  Vi odlučite kako ovu priču treba završiti.

ČETVRTI DEO – RASPLET
ĐAVO

Bila je to nezaboravna nedelja za Kristinu i mene. Moje reči, izrečene sa sasvim drugom namerom, su se pokazale kao tačne – čarobni trenutci su prolazni i kratki. Znali smo to oboje. Po povratku vratili smo se svojim svakodnevicama. Nismo se više viđali – mislim onako. Verujem da smo jedno drugom lepa uspomena. Bar ona meni jeste.
Kao da sam ovim iskustvom zaokružio jedan krug u svom životu. Osećao sam kako se u meni puno toga promenilo. Više nisam isti čovek. Na  ovom svetu ništa nije trajno – sem promene. To znači da je samo prolaznost večna.Nikom ja ne želim zlo niti mislim da treba zbog mene da se muči ili pati. Moja jedina prednost što sada drugim očima posmatram sve oko sebe. Svet se deli na pobednike i gubitnike. Svako načinom življenja određuje gde će se naći – a ja ne želim da gubim. U stvari najveća ironija nas, konačnih, je što su i pobednici samo odloženi gubitnici.  Ponekad pomislim da je naš život poput krugova u vodu bačenog kamička. Prvo jaki, a onda sve slabiji i slabiji – pre nego što se površina umiri mameći tako novi kamičak. A onda opet ništavilo. Šta tu čovek može da uradi. Možda jedino da ukrade s vremena na vreme neko zrno lepote. Biti zavodnik znači u stvari  pružiti i sebi i drugom lepe trenutke. Reći da je to neodgovorno nije pošteno. Ljudi najčešće pate zbog umišljenosti, zbog sujete. Zar vam ja nisam najbolji primer za to. Uobičajeni svakodnevni život je samo kompromis – potreban za preživljavanje i produženje vrste. Uglavnom jedna monotonija. Zapravo jedino ljubav daje čoveku iluziju beskonačnosti. Iluziju zato što je tako neodrživa i tako kratka. A šta je sa Bogom koji mi je pomogao? Mislite da sam nezahvalan? Možda bi trebalo da se osećam krivim? Ne osećam se! Ja samo nisam mogao da se izborim sa nečim što sam nosio u sebi. Da li je to zbog toga što mi snaga tako mala? Možda! Na žalost, ako prosuđujem o onom što mi poručuje, Đavo je mnogo bliži istini. On je samo surovo iskren. Voleo bi da mi  neko pokaže bilo šta ljudsko što je trajno ili beskonačno. Možda bi onda mogao i ja da poverujem. Da li sam ja to izabrao život u laži? Šta je sa mojom porodicom. Pa naravno da ih volim i da ću ih čuvati. Ne želim ni njih da povredim niti da izneverim sebe? Šta bi uopšte tu mogla da donese neka iskrenost? Ništa sem boli i razočarenja. Ovako nam je bar svima lepo. A istina šta je istina? Za nas ljude ništa. Možda za Boga ili Đavola. Kakvu god laž da izgovorim ona će u sebi nositi zrno istine. Da ja budem sasvim u redu opet bi bilo tako. Ja im barem dajem ono što mogu da prihvate. I brinem se o njima. Tako sam nastavio dalje – kao pčela sa cveta na cvet.
&
Dužan sam vam na kraju jedno priznanje. Kada sam svesno predavao dušu đavolu nisam znao u čemu je zamka. Kako je vreme prolazilo sve više i više sam uspevao, a sve manje i manje  je bilo osećaja sreće. Koliko god da nešto želimo ili za njim da žudimo to gubi vrednost u našim očima ako do toga možemo lako doći.  Za radost i čaroliju je potrebno nešto drugo. To sam negde u ovoj jurnjavi izgubio…

ČETVRTI DEO – RASPLET
BOG

Po dolasku sa sajma, i Kristina i ja smo znali da se našim povratkom prekida čarolija. Pozvao sam je i ona je predložila da se za vreme pauze nađemo u parku nedaleko od mesta gde je bila njena firma. Razgovor je bio prijateljski, dogovorili smo se da ono što je bilo ostane lepa uspomena. Na kraju smo se poljubili za rastanak i uspomenu pri čemu poljubac baš nije bio onakav kao među prijateljima već ljubavnički. Na moje zaprepašćenje nedaleko od mesta gde smo bili video sam grupu dece u šetnji. Među njima je bio i moj sin. Nisam tačno znao, ali sam imao utisak da nas je video dok smo se ljubili. Ironija je što sam bio “uhvaćen“ u momentu kad sam prekidao nešto što je nemoralno.  Kao lopov viđen da krade brzo sam se udaljio, a da nisam bio siguran da li  me je sin video.
Prvo je usledio šok. Izuzetne i gotovo neverovatne okolnosti koje su pratile ovaj događaj doživeo sam kao nagoveštaj kazne koja dolazi “odozgo“. Sve vreme ni jednom nisam ni pokušao da razmislim o tome šta bi za moj život, a pogotovu za živote mojih najbližih značilo saznanje da imam ljubavnicu. Kao da sam srušio sve ono što me je u životu činilo vrednim, sve ono što sam izgradio. Izneverio sam dvoje predivne dece, ženu koja me je volela takvog kakav sam za koju nisam morao da primenjujem ikakve strategije. Zašto sve to? Sve zbog požude, zbog žene kojoj sam ja bio kao i ona meni lep trenutak. Zbog bolesnog osećanja da se visina mog ja meri time sa koliko sam žena bio. Jesam li sveo ovo zaslužio? Jesam, između ostalog i zato što sam razmišljao o sledećoj “žrtvi“. Setio sam se onog trenutka kada sam zavapio za božjom pomoći – nešto za šta sad nemam ni snage ni hrabrosti. Kako darovano na drugi način mogu objasniti sem milošću. I dobio sam sve ono što mi je trebalo – srećne godine, mir i spokoj. Osećao sam da i ja imam svoje mesto u sveopštem poretku sveta i da se nisam tek tako rodio kao i da sve ono što prolazim ima smisla.
Kao što rekoh imao sam ja posla i sa Bogom i sa đavolima. Pa sam hteo da u jednom pogledu držim i Boga i đavole. Nisam ni primetio da su đavoli zaklonili Boga. Ne može se sedeti na dve stolice. Nekome moraš okrenuti leđa. Stvar je ličnog izbora, slobode volje šta čovek bira. Ko meni daje pravo da nanosim bol drugim ljudima. I to onima koje najviše volim. Moj  greh je bio utoliko veći jer mi je bilo pomognuto.  Bio sam neko ko je izvučen iz ništavila i  učinjen princom. Neko ko je radi nečeg krajnje prolaznog odbacio nešto jako vredno.
Nisam otišao tog dana na posao. Otišao sam u crkvu. Ni sam ne znam koliko sam stajao. Nisam mogao da zaustavim neme suze kajanja koje su išle jedna za drugom. Bio sam svestan da sam sve ono što mi je bilo vredno stavio na kocku. Moja sudbina je zavisila od toga da li me je sin video.
&
A onda sam krenuo kući. Jedino mesto gde sam mogao ići – da prihvatim sudbinu kakva god ona bila…

ČETVRTI DEO – RASPLET
ČOVEK

Po povratku sa sajma obuzeo me je neki čudan osećaj.  Znao sam da ovako kao do sada više ne ide. Osećao sam u sebi neku čudnu prazninu. Kao i uvek susret sa porodicom doneo mi je radost. Morao sam sebi odgovoriti na jedno pitanje. Ko sam ja – onaj čovek sa sajma ili ovaj ovde kod kuće?
Molio sam Boga za pomoć i pomogao mi je. Molio sam Đavola za pomoć i pomogao mi je. Šta bi sad trebalo da uradim. Da ih priznam obojicu možda? Izgleda da sam im ja, ovako kukavan i sluđen, iz nekog razloga važan, pa se toliko oko mene bore. Ponekad pomislim da sam im posebno simpatičan čim su mi i jedan i drugi pomogli. Nisam ja neko ko može da daje bilo kakav odgovor na ova beskonačna pitanja. Znam sam jedino da odgovornost za sopstveni život moram sam preuzeti.
Sav moj dosadašnji život pokazuje mi jedno – kad čovek traga, kad je otvoren da primi drugačiju misao, kad je uporan i ne odustaje obično nađe put. Bog i Đavo, ako zaista postoje, toliko su iznad mene da se ni na koji način ne mogu porediti sa njima. Moja jedina snaga, a izgleda i suština je u tome što sam, čime god me oni mamili, kakvim god izazovima izlagali,  ja taj koji biram. Koliko god moj izbor bio njima važan još važniji je meni. O  mom se životu radi. I ne samo o mom nego i o životu meni dragih ljudi. Puteva je tako mnogo.
Osećao sam da više ne mogu da sebe da poštujem ako ovako nastavim. Mora se nešto izabrati. Kakav god izbor da načinim ostaće u meni senka tuge. Izgleda da je naše prokletstvo u tom što ne postoje idealne odluke, što su izbori najčešće teški. Ono što bih  želeo je da izbor bude potpuno i samo, bez ičijeg uticaja, moj. Postoji nešto unutar mene što teži lepoti, uživanju, hedonizmu  – i to je stvarnost. Činjenica je da je to nekad suprostavljeno ono što mi je moralna obaveza.  I ne samo moralna, to je nešto što je deo mene nešto što volim do čega mi je mnogo stalo. Mnogo ljudi mi je darovalo svoju ljubav i to je stvarnost. Nekima sam potreban i to je stvarnost. To su moja  žena i deca.  Ne može se imati sve. Šta drugo treba i moram da uradim nego da budem uz svoju porodicu. A što se tiče onoga čega sam  morao da se sa tugom odreknem bar mi koristi da bolje razumem i sebe i ljude. I da praštam sebi i drugima. Nisam osećao grižu savesti zbog onoga što je bilo. Čovek ne živi sam, izolovan od onoga što ga okružuje. Nekad ustanemo, a nekada padnemo. Privlači nas mnogo toga oko nas. Život se svodi na pitanje mere. Nije dobro ako nas samo strasti vode. Nije dobro ni ako ih potpuno zanemarimo. I kao što reče veliki pesnik: “čašu meda još niko ne popi, dok je gorkom žuči ne zagorča, pomešane najlakše se piju“.
&
Ponekad pomislim gde su baš  našli da se preko mene prepucavaju. A opet da nije tako ovaj život bi bio bljutav i bezličan…
&&
Jedan moj prijatelj čuvši ovu ispovest postavio mi je neobično pitanje:“Kako si siguran kad te je pomagao Bog, a kad Đavo?“.

9 Responses to Pavle Martinović: Zavođenje (Andra Gavrilović 2010 – prva nagrada)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*