Noć se poput starog, iskrzanog šešira, spuštala na Gornji grad. Samo su najviši planinski vrhovi još koji trenutak odolevali plimi mraka, a onda su i oni nestajali.
– Još jedna noć – više ravnodušnim no umornim glasom konstatovao je Stamen, nazirući kroz prozor meki dlan ravnice koja se prostirala u dubini. Retka svetla na njoj treptala su žuto i nejako…
On upali fenjer, prebaci ogrtač preko leđa i uze helebardu. Sporim koracima izađe u splet uskih, kamenih ulica. Napolju ga dočekaše noćna svežina i vlaga koja se u proleće i jesen spuštala s planinskih vrhova.
Ulicama su žustrim hodom promicali zakasneli prolaznici. Usput su pozdravljali Stamena i nastavljali svojim putem. Poneki pijanac je glavinjao ka svojoj kući, a ljubavni parovi skriveni u vežama kuća razmenjivali su oproštajne poljupce za laku noć.
Gornji grad nije voleo tamu. Ne beše ni jednog valjanog razloga zašto njegovi stanovnici ne bi ostali duže na gradskom trgu, šetalištu ili pored fontane. Čak se ne pamti da je neko pao u provalije koje su sa južne strane oivičavale grad. Zidine su bile jake i visoke, a gradska kapija kroz koju je vodio dug, vijugav put do Donjeg grada i ravnice, zatvarala se dolaskom prvog mraka.
Takođe nije postojao ni jedan valjan razlog zašto je Stamen osim fenjera nosio i helebardu. Noćobdije su je oduvek nosile – a on nije imao nameru da prekida tradiciju.
Uskoro su ulicama Gornjeg grada koračala samo dva čoveka. Stamen koji je izvikivao sate i Lucijan koji je palio ulične fenjere. Lucijan je uvek počinjao od kapije i završavao sa paljenjem fenjera u Visokoj ulici – na samom kraju grada. Skoro svake noći sretali su se na pola puta – na gradskom trgu.
– Lepa noć – pozdravi i ovog puta Stamen fenjerdžiju.
– Svaki posao najzad dosadi – odmahnu rukom debeljuškasta figura osvetljena treperavom svetlošću. – Čuo sam od jednog svetskog putnika da u severnim zemljama postoje bele noći. Zamisli kako bih imao malo posla u nekom od njihovih gradova.
– Ili bi sasvim ostao bez posla – dodade Stamen.
– Ko zna zašto je to dobro – uzdahnu Lucijan. – I hleb sa sedam kora unutra ipak ima meku sredinu.
– ‘Ajde, ‘ajde – nasmeši se Stamen. – Tebe čeka još pola posla, a moj je tek predamnom.
Neko vreme su iz duboke tišine dopirali sve dalji i dalji fenjerdžijini koraci, a onda zavlada potpuni muk. Stamen poseže rukom u džep i u svetlosti fenjera ukaza se poveliki džepni sat na srebrnom lancu.
– Tek devet – promrmlja pomalo razočarani noćobdija. Trebalo je šetati ulicama bar do šest ujutru.
– Devet je sati dobri ljudi!
Stamenov glas se odbijao od niskih, kamenih kuća i vijugao uskim ulicama. Do jutra su ostajali da mu prave društvo samo glas i sopstveni koraci. Kada je prošao glavnom i svim bočnim ulicama koje su vodile prema kapiji, počeo je da se vraća nazad.
– Deset je sati dobri ljudi! … Jedanaest!.. Ponoć!… Jedan!…
Vreme je sporo odmicalo. Leti bi sebi dozvolio da ponekad malo odrema u nekoj od kapija bočnih ulica. Međutim, sada, zbog hladnoće prolećnih noći nije smeo duže sedeti na jednom mestu.
Usled duga vremena započinjao bi kao i obično da osluškuje – Hoće li i noćas taj zvuk preći prag čujnosti, ili će ostati samo igra njegove svesti – mala audiomorgana.
Nije se mogao tačno setiti kada je prvi put čuo taj zvuk… pre dve ili tri godine. Kad ga je čuo, više je bio sklon da poveruje u pričinu, no u realnost postojanja zvuka. Međutim, već naredne noći, lagani topot konjskih kopita po kaldrmi i kloparanje točkova bilo je toliko jasno i čujno, kao da je dopiralo iza prvog ugla.
Pohitao je da podeli svoje iskustvo sa Lucijanom. Ovaj je samo odmahnuo rukom.
– I ja sam to čuo nekoliko puta… kao iz daljine. Podseća me na kretanje kočije…
– Ali, ko bi noću vozio kočiju? – insistirao je Stamen. – Kapija je zatvorena, a na ulicama nema ni žive duše.
– Eh, mnogo me pitaš, prijatelju – lupi se Lucijan po kolenu i ustade. Onda se zagonetno nasmeši. – A možda su to baš one zlatne kočije iz planinske legende… Pored svakog čoveka jednom prođu zlatne kočije. Neko ih vidi i uđe u njih, a neko propusti šansu života…
– Interesantno… Nisam znao za to… – zainteresovao se Stamen.
– Da, da… – promrmlja Lucijan. – U životu ima puno interesantnih stvari, ali posao čeka…
Stamen i Lucijan više nisu razgovarali o kočijama. Noćobdiji se činilo da Lucijan ili namerno izbegava razgovor na tu temu, ili smatra da je toliko beznačajna, da ne vredi oko toga trošiti reči. Stamen, budući da zbog specifičnog načina života i nije imao prijatelja, nije hteo nikom drugom da ispriča o kočiji.
I ove noći se prepustio igri zvukova, pokušavajući da odredi da li mu se pričinjavaju ili su realni. Taman što je dobrim ljudima saopštio da je dva sata, kad vetar iz pravca kapije donese rezak topot kopita. Noćobdija kao i obično pohita ka mestu odakle je pretpostavljao da dolazi zvuk.
Naravno, kao i toliko puta do sada odjek ga je prevario: kad je zadihan došao blizu kapije, učinilo mu se da zvuk dopire sa gradskog trga. Vraćao se pomalo razočaran svojim ustaljenim putem ka Visokoj ulici, kad začu topot iz neposredne blizine. Potrča ka kraju ulice i u magnovenju vide kako neki veliki, tamni obris, zamiče za ugao. Refleksno isturi napred svoju helebardu onom stranom na kojoj se nalazilo sečivo u obliku kuke. Začu zveket metala o metal i oseti nagli trzaj. Narednog trenutka kao da nešto pade na kaldrmu. U tom Stamen načini ta dva koraka koja su ga delila od ugla i osmotri ulicu. Ni obrisa ni zvuka. Samo povetarac u krošnjama obližnjeg drveća. Osvetli svoju helebardu i primeti ogrebotinu na sečivu. Znači, o nešto je dobro zakačilo… pomisli on.
Nekoliko metara dalje u svetlosti fenjera opazi mutan sjaj na kaldrmi. Podiže nepoznati predmet i osmotri ga: masivna ručka u obliku alke – verovatno od vrata kočije – doseti se on.
Ovog puta jedva dočeka jutro i umesto da legne u krevet, dugo je na dnevnoj svetlosti posmatrao ručku. Bila je bogato izrezbarena i presijavala se mutnim, žućkastim sjajem. Uvio je u krpu i uputio se gornjegradskom zlataru.
Starac je mahinalno češkao prosedu bradicu… Okretao, zagledao ručku, potopio je u carsku vodu i najzad se obratio Stamenu:
– Dvadesetdvokaratno zlato, majstorska izrada, težina 150 grama… Šteta što je s jedne strane malo zasečena… mada i ovakva vredi pravo bogatstvo… Bar dvadeset zlatnika. Rado bih je kupio ali ne mogu da odvojim toliki novac.
– Hvala… Nije za prodaju – Stamen klimnu glavom.
– Oprostite… – zlatar zaustavi posetioca koji se spremao da izađe. – Ovaj… da ona nije deo veće celine?
Stramen se diskretno nasmeši i oćuta.
– Izvinite… shvatam, nema veze… – smeteno promrmlja zlatar.
Naredne noći Stamen je bio dvostruko oprezniji.
Baš ništa… osim prolećnog povetarca u krošnjama i odjeka sopstvenih koraka…
Često je tokom dana, umesto da spava, uzimao u ruke neobičnu ručku. Nije mogao zaključiti ništa novo…
Jednog od narednih popodneva probudilo ga je kucanje na vratima. Bio je to poštar koji je dva puta nedeljno donosio poštu u Gornji grad.
– Za mene? – iznenadi se Stamen.
– Da. Potpišite ovde da ste primili…
Noćobdija jedva sačeka da poštar ode, pa poče žurno da otvara koverat. Nije imao rodbinu i bio je radoznao ko bi to mogao da mu piše. Na omanjem, žućkastom papiru, prilično kitnjastim rukopisom bilo je ispisano samo nekoliko reči: „Vi imate nešto što je moje. Molim Vas da mi to vratite.“ Umesto potpisa bila je napisana samo jedna reč koja nije ništa kazivala: prijatelj.
Stamen je dugo obrtao pismo. Zagledao je i najsitnije detalje, sve u nadi da će ipak pronaći neki putokaz ka odgonetki neobičnog pisma. Poštanski pečat grada u kome je pismo predato bio je jedva vidljiv, a i to što se videlo bilo je umrljano.
– Čak ni vodenog žiga… – mrmljao je za sebe Stamen okrenuvši pismo ka svetlosti… Ubrzo je legao, ali bez obzira na umor, san mu nije dolazio na oči.
Te noći nije izdržao: sve je ispričao Lucijanu, pokazavši mu ručku i pismo. Ovaj je uzdisao, prolazio rukom kroz proređenu kosu i zagledao u svetlosti fenjera čas ručku, čas pismo.
– Prijatelju… – reče on najzad. – Prosto ne znam šta da ti kažem… Jedna glava i jedna pamet nisu dovoljne za ovo. U svakom slulaju vrati ručku vlasniku kočije… A možda bi bilo dobro da otputuješ nekud… U ravnici ima puno gradova… Ne umem, zaista ne umem da te posavetujem.
– Hvala ti… i najmanji savet je ipak savet. Ručku sam ionako mislio da vratim, bar da pokušam… vratio bih je čak i da nisam dobio ovo pismo… A to o odlasku, vredelo bi porazmisliti o tome… mada sam se ovde navikao. Petnaest godina nije malo…
– U svakom slučaju želim ti sreću – Lucijan potapša Stamena po ramenu. – Posao čeka…
Međutim, noćni prijatelji su se i dalje sretali. Stamen beše odlučio da otputuje u ravnicu, ali pre toga je morao vratiti ručku. Dugo je razmišljao kako to da učini, a onda je rešio da sačeka naredno pojavljivanje kočije… Ali, topot konja i kloparanje točkova nikako se nisu oglašavali gornjogradskim ulicama.
Rešen da prekine ovu neizvesnost Stamen odluči da ručku ostavi na gradskom trgu i već ujutru krene ka Donjem gradu i ravnici. Opipa još jednom metalni predmet, kao za oproštaj i spusti ga na kaldrmu. U tom začu topot i kloparanje. Jedva stiže da se uspravi, a pred njim je stajao tamni fijaker s četiri vranca i kočijašem uvijenim u pelerinu.
– Vraćam ono što nije moje… – malo uzdrhtalim glasom prozbori Stamen.
– Zahvaljuem – tihim i prijatnim glasom uzvrati kočijaš, a zatim otvori vrata. – Izvolite. Gde god da ste krenuli ovom kočijom stići ćete brže.
– Ne, hvala. Sačekaću do jutra, a onda idem u Donji grad.
– Ne budite takvi – staro i mršavo kočijaševo lice se nasmeši. – Ovakav poziv se ne odbija.
Stamen pored sve ljubaznosti, u tom glasu oseti i neku neumitnost. Bilo mu je jasno da neće imati snage da se odupre pozivu.
– Pa… možda je tako najbolje – uzdahnu Stamen i uđe u kočiju.
– Naravno – promrmlja kočijaš i veštim pokretom ruke namesti ručku na vrata fijakera. Zatim fijuknu bič i četvoropreg ubrzo nestade u spletu malih ulica…
Pročitajte i:
