Objavljen roman Nataše Atanasković – Božansko poreklo

Filed under: Nataša Atanasković,nove knjige,Presing izdavaštvo,Srbija,vesti |

Natasa-Atanaskovic---Bozansko-poreklo-(korice)U pitanju je treći po redu roman ove beogradske spisateljice. Knjiga se sastoji iz dva dela. Prvu celinu čini roman ‘Božansko poreklo’, a drugi pesme i priče.

Izdavač je Presing, Mladenovac.

Iz recenzije:

„…Na tragu smo postmodernističkog postupka gde je delo, između ostalog, šetnja kroz hiper-tekst. Umetničko biće autorke, stalno je u komunikaciji sa likovima iz književnih dela, istorijskim i mitološkim ličnostima, slikama, čitavim jednim svetom umetničkih zbitija. Iako roman prati zadatu fabulu, sledeći kauzalni niz, glavna junakinja, narator, paralelno se kreće kroz svet citata, odlomaka, parafraziranih legendi i to, moguće, postaje pretežniji deo njenog postojanja. Pokušaj da traga za „istinom“, u umetnosti i istoriji, neodvojiv je od prepoznavanja sebe u drugim likovima, ali i „pravljenja“ sebe od literature.“

Knjiga se može naručiti po ceni od 500 din.

NARUDŽBENICA:

Ваше име (обавезно)

Ваша е-пошта (обавезно)

Предмет

Ваша порука

 

Odlomak:

ПРИБЛИЖАВАЊЕ БОЖАНСКОМ ПОРЕКЛУ

Заронила сам у тамни, безгранични Хаос.

Одмах ми је пришла Геа и понудила ми моћ своје плодности. Даривала ми је високе планинске венце, на којима су никле густе, зелене шуме. У недрима је крила моћне титане. Нежно, као свака мајка је утишала њихове застрашујуће звуке, не би ли ме издигла ка небу и спуштала у море, пружала вечној светлости, а онда нежно успављивала дубоком тамом. Шапутала је тајне свога ствараоца, нудећи ми изворе из којих је поникла најмоћнија сила – вечна љубав. Избегавајући стазе лукавог Тартара, којима бих залутала у непредвидиви мрак, пратила сам Геу.

У мислима ми је био Кадмо. Са једног облака видела сам његово тело. Лежао је на леђима. Ухватила ме вртоглавица од висине са које сам га гледала, али сам разазнавала његове органе – као пошумљена острва, крвоток – као реке, које су по неком закону пратиле свој ток, кости – као јаке, неуништиве стене… Срце му је пламтело ватром вулкана, а мозак је стварао небо, над светом историјски помирених услова и последица. Геа се осмехивала, поносна, као свака мајка, а ја сам се нагло спустила крај тог новог Титана.

Моја кожа је већ добијала изглед плочасте земљине коре, недостајали су извори светлости, којима бих дозвала прве облике органског живота. Помирљиво сам схватала одговорност свог преображаја.

Геа ми је у пределу пупка посадила Сунце.

Утроба ми је радосно засветлела првим јутром.

Лагана, као мисао, сусретала сам снове и идеје, пред њихово материјализовање из руку уметника. Врлине и Праведности свечано су носиле своја златна имена, на раскошним крунама. Лепота је имала свој облик и када ми се приближила, знам да сам пролила плодоносну кишу из свог неба, колико је дирљива и благородна њена чистота.

Крај Кадмовог, мушког света временске нужности, створен је мој, женски свет уметности, песништва, музике. Привучени загонетним заносом различитости у половима, усаглашени су, вечном хармонијом прослављања свог божанског порекла.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*