Nin: Svetlost izabrane manjine

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Članovi ovogodišnjeg žirija za dodelu NIN-ove nagrade – Vasa Pavković, Ljiljana Šop, Mladen Šukalo, Mileta Aćimović Ivkov i Aleksandar Ilić složili su se u oceni ovogodišnje produkcije romana, pristiglih za trku za prestižno priznanje. Kako kažu, veliki broj naslova ne zadovoljava osnovne kriterijume, dok među onima koji nisu došli do užeg izbora ima mnogo autora vrednih pažnje i daljeg praćenja. Među imenima koja se najčešće pominju nalaze se Mića Vujičić, Sanja Domazet, Svetislav Basara, Miroslav Toholj, Emir Kusturica… Podsećamo da je žiri sa tri glasa odlučio da ovogodišnju NIN-ovu nagradu ponese Gordana Ćirjanić za Ono što oduvek želiš, za koju je glasalo troje članova (Šopova, Ilić i Aćimović Ivkov) dok su preostala dva romana u najužem krugu dobila po jedan glas – Vrlo malo svetlosti Vladana Matijevića (Pavković) i Mi različiti Veselina Markovića (Šukalo). U užem izboru bili su još Gospođa Olga Radovana Belog Markovića, Ispod tavanice koja se ljuspa Gorana Petrovića i Kamen blizanac Zorana Petrovića. Laureatkinji NIN-a, nagrada je uručena na svečanosti u Skupštini grada. Kao što je često bio slučaj sa NIN-ovom nagradom, tako je i ove godine odluka Žirija izazvala različite reakcije i podelila mišljenja javnosti. U narednom broju NIN-a, nastavljamo sa polemikom i ocenama preostala dva člana -Milete Aćimovića Ivkova i Mladena Šukala.

Vasa Pavković
Ime ambisa
Sada, kada je naporna i tri-četiri meseca duga avantura čitanja ovogodišnjih srpskih romana za mnom, ukazuje se pitanje: koja je centralna karakteristika tog divovskog tela teksta?
Čini se da bi mogla ovako, dvogubo da se definiše: kao golema izlišnost i dovoljna vrednost naše romaneskne produkcije.
Od oko 140 pristiglih romana (a ja znam bar još deset koji su izostali) otprilike stotinu ne zadovoljava nikakve kriterijume i nije trebalo da bude objavljeno. Žali bože posečenog drveća za romane koji su u nekim egzemplarima imali i preko 2000, a u drugim, manje invazivnim, 700 stranica, sa sve tvrdim koricama u boji. U tim romanima njihovim uporni i ambiciozni pisci (bivši agronomi, bivši oficiri, globtroteri, supruge društveno-političkih radnika i sami dp-radnici lično, provincijalni poete i velegradski boemi, učitelji, nastavnici, profesori i dvostruki doktori nauka – obračunavali su se s partizanima, udbašima, ustašama i fašistima; opisivali su istoriju svojih deda ili baba, kritikovali incest i narkomaniju. Neki su destruisali i turski uticaj na Balkanu, drugi nemački, treći američki (ili ruski?). Među ovim „romansijerima“ bilo je i početnika s prvom knjigom, ali i „proverenih“ pera kojima je ovo deseti uzaludni roman…
Ukratko: šta je to što izabrana manjina ima, a što većina iz produkcije 2010. godine nikad neće imati? To su: talenat, znanje, književna škola, obaveštenost, radoznalost… Uopšte: ideja (smisla) književnosti. Ta ideja: uobličenog teksta, forme koja u umetnički svesno uređenom, kontrolisanom odnosu sa sadržinom treba da privuče i zadrži pažnju onog, nekog drugog – čitaoca i da mu ponudi izvestan zanimljiv, provokativan, neočekivan sadržaj (priče, pitanja, asocijacija, odgovora, ideja…).
Ideja savremene, srpske i svetske književnosti – ime je tog ambisa.

Ljiljana Šop
Kad sve(t) omane, imate romane
Stotinu i četrdesetak romana u Srbiji prošlogodišnja je realnost. Tumačenje te kvantitativno nabujale a kvalitativno razočaravajuće realnosti može da bude različito: eskaliranje jedne književne vrste, opredeljenje izdavača, ambicije autora s pokrićem ili bez njega, volja za naracijom kao izraz vremena, mentaliteta, pritiska stvarnosti ili bekstva od nje, fetišizovanje pisanija u naciji koja se ne pretrže u potrebama i navikama čitanja…
Stotinu romana mirne duše, čiste savesti, i kada ste blagonakloni i ispunjeni razumevanjem za ljudsku potrebu ostavljanja traga u svom vremenu, naprosto morate odbaciti jer ne podrazumevaju iole ozbiljan razgovor o književnosti, mada mogu da budu predložak za manje ili više ozbiljan razgovor o koječemu drugom. Možda ponajpre o dezorijentisanosti većine autora u svom vremenu i prostoru, o grčevitoj, ili mehaničkoj, ili terapijskoj, ili ketmanskoj potrebi da (za)lutaju u različita prošla vremena (mitska, epska, srednjovekovna, turska, dahijska, janjičarska, voždovska, ustanička, Principov istorijski hitac naročito i Apisove vratolomije, pa sve do Brozove nezamislive smrti). Oni najbolji i najmaštovitiji, nedogmatični, duhoviti, neskloni zabludama i neopterećeni svetinjama se donekle izbore sa svim tim ključnim, prelomnim, neprolaznim a nepovratnim istorijskim datumima; onim drugima, uverenim da imaju recept i odgovore, te da im je prošlost „andrićevski” poslužila da razumeju sadašnjost i „vide” budućnost, upravo odabrani model smrsi konce i zarobi ih opštim mestima, nostalgičnim sentimentom, naknadnim pametovanjem, retro retorikom, dvostrukom barijerom prema izazovima, duhu, dilemama i jeziku svoga vremena.
Ni okončana prva decenija 21. veka nije bila dovoljna da srpski roman odlučnije zakorači u maticu trećeg milenijuma. Njegova mentalna, duhovna, tematska i idejna zabetoniranost u tamnim vilajetima istorije, u kolektivno-epskim i nacionalnim opsesijama koje, paradoksalno, ne posustaju čak ni u SF žanru, ukazuju da ćemo i narednih decenija autistično otpetljavati čvorove i lečiti rane iz dalje i bliže prošlosti, te da nam ni ovaj vek neće biti dovoljan da odvežemo tegove minulih, a posebno dvadesetog stoleća. Nimalo prustovska, ta potraga za izgubljenim vremenom učiniće da ovo vreme masovno prespavamo. Uzgred, da sam u prilici rado bih prespavala i pojavu većine ovogodišnjih romana sa savremenom tematikom, tobože satiričnih, duhovitih, angažovanih, urbanih, aktuelnih, a zapravo nesnosno trivijalnih i ostrašćenih, svedenih na prepisivanje političke i društvene svakodnevice bez pravih pitanja u kojima bi se nazirala mogućnost odgovora svojstvenih barem angažovanoj književnosti ako ne i onoj larpurlartističkoj.
U ovogodišnjoj produkciji nemalo je izneverenih očekivanja. Lepo je strpljivim čitanjem otkriti potencijalnog pisca, obećavajući prvi roman ili novi kvalitet u sledećem, ali kada u novim knjigama autora iza kojih stoji relevantno delo ne nađete ništa više do predvidljive odbleske dosadašnjeg pripovedanja, manirizam i profesionalnu rutinu, ili ništa drugo do autobiografsko samoljublje i uverenje da je došlo vreme za memoarsku opuštenost i japajaistički kredo; kada se suočite sa nehatom prema stilu i jeziku, sa ogoljenom tezom, sa nedostatkom mašte supstituisane knjiškim znanjima, sa mehaničkim konstrukcijama i praznoslovljem bez motivacije i individualizacije likova, onda opipljivo uviđate danak koji danas i dobri pisci plaćaju da bi bili revnosno prisutni, u žiži medija i u hirovitom pamćenju publike, u svetu bez težišta i definisanih vrednosti.
U potrazi za najboljim romanom godine posao kritičara nije da brani etablirane autore od konkretnih promašaja, da ih poredi sa njima samima u boljem izdanju i ceni zbog minulog rada. Neka to čine istoričari književnosti i žiriji koji po propozicijama nagrađuju celokupan opus.
Moj lični kriterijum za prevagu jednog romana nad nekoliko solidnih u ovoj godini, jeste intelektualna usredsređenost (etička, estetička, neudvorička u smislu političke korektnosti) na suštinska pitanja duhovnog opstanka jedinke u zastrašujućim izazovima modernog sveta.

Aleksandar Ilić
Pisac mora lepo da piše
Najbolji roman u 2010. godini, među ranije nagrađivanim NIN-ovim nagradom, napisao je Milovan Danojlić. Romani Radovana Belog Markovića i Gordane Ćirjanić bili su u najužem izboru. Moji kriterijumi oduvek su bili isključivo formalno-značenjski – prevedeno na jezik svakodnevice, pisac mora lepo da piše i da ima šta da kaže. Nesumnjivo osveženje jesu romani Miće Vujičića i tri mlade gracije iz edicije „Savremenik“ Srpske književne zadruge. Ima još knjiga koje bismo mogli pomenuti, pored Petrovića i Basare svakako – prošle godine je, recimo, nekako ispuštena zanimljiva knjiga Vanje Bulića – ali rečeno je dovoljno. Takođe, razlozi žanra izdvojili su iz utakmice knjigu Emira Kusturice, koja se mora čitati u ključu njegove filmske poetike – a to su njeni čitaoci očigledno sasvim dobro razumeli – možda bolje nego kritika.
To što je Vasa Pavković urednik nagrađene knjige, nije nimalo uticalo na odluku žirija – on sam glasao je za drugu knjigu, a nas ostale nije mogao da hipnotiše niti da potkupi.
Na kraju, u oproštaju od NIN-ovog žirija, osećam ipak obavezu da kažem sledeće: po novim istraživanjima, broj građana Srbije koji se zalažu za ulazak Srbije u EU, opao je na 57 odsto. Nesumnjiv doprinos ovom opadanju daju i talibani EU, nova vrsta crvenih Kmera, koji zarad prolazne i naopake slave i nezaslužene nagrade lažno optužuju i proganjaju druge kulturne poslenike, optužujući ih čak i za fašizam i nacizam. Ova lakoća nedokazanog i nedokazivog optuživanja i proganjanja spada u rubriku totalitarizma, a ne u rubriku demokratije. Građani žele demokratsku Srbiju i demokratsku EU, a ne obnovu totalitarizma i lova na veštice. O tome bi trebalo da razmisle – ne crveni Kmeri, jer oni ne razmišljaju, nego njihovi mentori.

Polemika: Odgovor Vase Pavkovića Tihomiru Brajoviću
Fantom osvete
Može li da objasni kako sam uticao na žiri
– hipnozom, bioenergijom ili crnom magijom?
Dodela NIN-ove nagrade decenijama izaziva kontroverze. Nije ni čudo – reč je o najznačajnijoj nagradi u srpskoj književnosti. I sam sam tokom tridesetogodišnje karijere učestvovao u takvim polemikama. Februara 2004. u „Danasu“, kao urednik Narodne knjige, osporavao sam odluku NIN-ovog žirija da priznanje dodeli Piscu izdaleka Vladana Matijevića. Roman je, inače, objavila Narodna knjiga, a Žiri odluku doneo jednoglasno! Smatrao sam da su moje kolege imale više estetskih razloga da nagrade Kuću u Puertu Gordane Ćirjanić, Devet belih oblaka Radovana Belog Markovića (izd. Narodne knjige) ili Dosije Domaševski Dragana Velikića (izd. Stubovi kulture). Tako smatram i danas. Sledeće godine, sredinom februara, u „Danasu“ sam kritikovao odluku Žirija da nagradi Kišu i hartiju Vladimira Tasića. Po mom mišljenju, stilski traljavom romanu pretpostavio sam Srce zemlje Svetislava Basare (izd. Dereta) i Orkestar na pedala Radovana Belog Markovića (izd. Naroda knjiga). I danas mislim tako.
Na moj tekst „Kako je moguće“, oglasio se tada Brajović, pamfletom. Posle polemike u kojoj sam navodio stilske probleme romana, a Brajović me vređao, „kritičar NIN-a je prestao da mi se javlja i u više mahova učinio nekoliko ružnih gestova, koji svedoče o osvetničkom karakteru i plemenskom shvatanju književnosti i odnosa između kolega, koji, zašto, pobogu (Brajovićeva sintagma), ne misle isto! Od tada je čučao u zasedi, s namerom da mi napakosti.
Kritikovao sam i odluku da NIN-ova nagrada pripadne Vuksanovićevoj Semolj zemlji, a prošle godine u „Pečatu“ i odluku da priznanje dobiju Glasovi u vetru Grozdane Olujić. U tom žiriju sedela su dva ovogodišnja člana, profesori Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo, kojima, međutim, zašto, pobogu (Brajović „iskače“), nije smetalo da me godinu dana docnije imenuju za predsednika žirija. Sem njih, tu su Ljilja Šop i Mileta Aćimović Ivkov.
Taj žiri je za roman godine izabrao Ono što oduvek želiš Gordane Ćirjanić. Za roman su glasali Aleksandar Ilić, Ljiljana Šop i Mileta Aćimović Ivkov. Ja sam glasao za Vrlo malo svetlosti Vladana Matijevića, a Mladen Šukalo za Mi različiti Veselina Markovića. U NIN-u od 20. januara Brajović žestoko reaguje na tu odluku. Interesantno je da on ne dovodi u pitanje ni nagrađeni roman ni „cenjenu“ spisateljicu. Pitate: pa zašto se uopšte i oglašava? Odgovor je: osvetniku smetam ja, Vasa Pavković. Da je na mom mestu ma ko drugi, Brajović bi bio zadovoljan. Svoje zašto, pobogu argumentuje činjenicom da sam potpisan kao urednik nagrađenog romana i da „slični postupci pomenutog (tj. mene) već godinama nisu iznenađenje za ovdašnju javnost“.
Rečima pod navodnicima Brajović bi, osvetnički, zato, pobogu, da u gebelsovskom maniru još jednom, a verovatno ne i poslednji put, obmane javnost, kako nagrađujem knjige koje objavljujem. Laž je premijerno lansirao preko Saše Ćirića, u sarajevskim „Sveskama“, da bi eksjugoslovenskoj javnosti pokazao kakvo je „žalosno“ stanje u našoj književnosti. Laž se tiče nagrade Disovog proleća koja je pre nekoliko godina, za celokupno delo, pripala pesnikinji Radmili Lazić. Na tribini u KC Beograda, nekoliko meseci po lansiranju laži, dokazao sam u prisustvu Ćirića, da je reč o apsolutnoj obmani. Ne samo da nisam bio u žiriju, nego je knjiga Radmile Lazić u kojoj sam bio urednik izašla godinu dana po dodeljivanju Disove nagrade. Ta činjenica je poznata osvetniku Brajoviću, ali zašto da još jednom ne obmane javnost. Zato, pobogu – nije mu prvi put!
Roman Gordane Ćirjanić potpisao sam kao šesti tom u nizu njenih izabranih dela, mada već blizu tri godine ne radim u Narodnoj knjizi. Bilo je to tri meseca pre nego mi je NIN ponudio da budem član žirija, a 20 godina od mog prethodnog učešća u radu ovog tela. Od prvog dana rada žirija, upozoravao sam ostale članove da sam urednik Onoga što oduvek želiš i da nikad, ni pod kakvim okolnostima, tokom žiriranja, neću knjigu uzimati u obzir ni govoriti o njoj. Tako sam postupao zaključno sa poslednjom sednicom kojoj su prisustvovali gl. urednik NIN-a Nebojša Spaić i novi urednik kulture Dragan Jovićević.
Dakle, nisam ni u ovom slučaju, kao ni tokom cele karijere, učinio NIŠTA čega bih se stideo. Za vašu informaciju: i dalje mislim da je najbolji roman 2010. objavio Vladan Matijević, a da je za nijansu slabiji roman Veselina Markovića. Cenjene kolege su smatrale drugačije i, zato, pobogu, većinom glasova, priznanje dodelili romanu Gordane Ćirjanić. To je istina. Napadajući me, Brajović grubo vređa moje kolege. Može li da objasni bilo kom, pa i samom sebi, kako sam uticao na žiri da se ovako opredele? Hipnozom, bioenergijom ili crnom magijom?
I da li bi, recimo, da je nagrada pripala Goranu Petroviću, Brajović bio zadovoljniji? Da su nagrađeni Radovan Beli Marković i Vladan Matijević, donedavni ekskluzivci Narodne knjige, šta li bi izmislio? Da je nagrada pripala Veselinu Markoviću da li bi to smirilo fantoma osvete u Brajoviću? Ne zaboravite da sam s vlasnikom Stubova kulture prijatelj četvrt veka i da mi je objavio šest knjiga! Šta bi se desilo da je nagrađen Zoran Petrović, čiji roman Brajovićevi sledbenici proglasiše nac-literaturom? On bi osvetnički tvrdio da pečatovac Pavković nagrađuje nacionalistički roman! Bojim se da Brajovića ne bi zadovoljila ni odluka da nagrada pripadne Ocu hrvatskog pisca Miljenka Jergovića, ako bih je ja potpisao.
Brajovićeve klevete i izmišljotine gest su čoveka koji više od pola decenije u mozgu gaji fantoma osvete. I sad je, sticajem okolnosti, „dočekao“ da ga „izbači“ u javnost.
Zato, pobogu!

Prevara nas ne zanima
Glavnom i odgovornom uredniku NIN-a
Poštovani g. Spaiću,
Verujem da ste iz pisma T. B.-a uvideli da njemu nije stalo do NIN-a ni do NIN-ove nagrade, ni do najboljeg romana i dobitnice, ni do lepe tradicije srpske književnosti. Stalo mu je isključivo do gole osvete. Sarađujući sa mnom i Žirijem proteklih meseci i prisustvujući dvosatnoj zaključnoj sednici, uverili ste se da spomenute vrednosti nama mnogo znače. Osveta i prevara nas ne zanimaju. Trudili smo se i uspeli da u komplikovanim okolnostima radimo časno i pošteno, za dobro srpske književnosti.
S poštovanjem, Vasa Pavković

Polemika: Pismo Sretena Ugričića, povodom NIN-ovog pisanja
Nešto duboko nije u redu
Poštovani g. Spaiću,
Prinuđen sam da vam se ponovo obratim.

Neistinita je informacija novinarke Radmile Stanković, objavljena u prošlom broju NIN-a, da su članovi žirija NIN-ove nagrade „još pre Ugričićevog zahteva odlučili da njegov roman ne zaslužuje da uđe ni u najširi izbor od 30 knjiga”. I Vi i ja, g. Spaiću, znamo da to nije tačno. Protestujem i zahtevam od Vas da nedvosmisleno potvrdite da je moje pismo – sa zahtevom za izuzimanje iz konkurencije i sa pozivom ostalim kolegama da se pridruže Saši Iliću i meni u bojkotu NIN-ove nagrade – stiglo na Vašu adresu u petak 24. decembra 2010, a da je žiri zasedao tri dana kasnije, u ponedeljak 27. decembra i tek tada izvršio prvu selekciju i od svih do tad pristiglih izdvojio 30 knjiga. Pismo nisam mogao da pošaljem ranije, jer sam spisak svih pristiglih nominacija pročitao u broju NIN-a od 23. decembra 2010. ali ono je elektronskom poštom stiglo u NIN pre bilo kakve selekcije.
Ne, gđo Stanković, u vezi sa zasluživanjem ili nezasluživanjem, stvari stoje upravo obrnuto: ovakva kakva je, NIN-ova nagrada ne zaslužuje da pisac pristane da njegovo književno delo bude uzeto u razmatranje. Život je inostranstvo, umetnost je otadžbina. Kao što sam već rekao u pismu, ne daje ovakva NIN-ova nagrada legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet ovakvoj nagradi, ako pristane da u njoj učestvuje.
Ali pitanje zašto žiri nije na vreme obavešten o mom zahtevu, kao i pitanje ko je prvi kome rekao ne, manje su bitni. Jer baš ovakvim sticajem okolnosti pokazalo se: moja knjiga i ovakva NIN-ova nagrada – to su dva sveta. I to u svakom smislu – intelektualno, poetički, ideološki, moralno, javno, simbolički… Dva smo nekompatibilna sveta – eto, bar u tome se slažemo NIN-ov žiri i ja. To smo znali i ja i NIN-ov žiri i jedino u tome među nama nema dileme niti neslaganja, niti ljutnje. Ali dobro je da i javnost zna da postoje ta dva različita sveta, sa različitim merilima, principima i načinima mišljenja i postupanja, te da postoji mogućnost izbora u kakvom svetu ćemo živeti.
Javnost nažalost samo delimično i marginalno zna, a dominantno ne zna da može i drugačije, jer joj se neprestano svim sredstvima ideološke mašinerije (institucije, mediji, političke partije, obrazovanje i kultura, estrada, nagrade i javna priznanja itd.) predstavlja i nameće slika jednog, tzv. našeg, sveta i identiteta, u vidu sociosimboličkog poretka koji sam jasno okarakterisao i opisao u prethodnom pismu.
Moj roman Neznanom junaku upravo govori da je „nešto trulo u državi Danskoj”, o tome da nešto duboko nije u redu u tom svetu u čijoj je službi tokom poslednjih dvadeset godina i NIN-ova nagrada, kao najvažnije književno priznanje u Srbiji. Ovakva kakva je, NIN-ova nagrada je alarmantan simptom. Ultimativna cena života u takvom svetu i istrajavanja u uslužnosti i u udvaranju takvom poretku je neumitno srljanje u propast naše zemlje, naroda i kulture.
S poštovanjem, Sreten Ugričić

Činjenice
U nameri da ne zloupotrebljavam položaj, povodom pisama gospode Ugričića i Brajovića (objavljeno u prošlom broju) , kao i drugih osporavanja rada NIN-ovog žirija, ovde ću navesti samo nekoliko relevantnih činjenica:
– U pravilniku nagrade ne postoji stav o „izuzimanju iz rada potencijalnih članova žirija koji su u profesionalnoj relaciji s piscem, odnosno izdavačem u konkurenciji“;
– Pravilnik predviđa da glavni i odgovorni urednik imenuje, ali ne predviđa pod kojim uslovima smenjuje članove žirija;
– Princip da se niko sa strane ne sme da se meša u rad žirija, počev od glavnog i odgovornog urednika, po mom dubokom uverenju osnova je zbog koje je NIN-ova nagrada najuticajnije književno priznanje u zemlji;
– Pismo kojim g. Ugričić povlači svoj roman iz konkurencije jeste stiglo na moju adresu pre zasedanja žirija, ali o njemu nisam obavestio članove dok nisu napravili najširi izbor, upravo da ne bih uticao na njih. O pismu sam obavestio predsednika žirija neposredno posle sednice na kojoj su sačinili izbor od 32 romana.
Nebojša Spaić, glavni i odgovorni urednik NIN-a

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*