Nin: Opis jednog pakla

Filed under: ninova nagrada,polemike |

Gordana Ćirjanić, ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade

Opis jednog pakla

Oprobani model „hleba i igara“ za vladanje masama, koji bi danas mogao glasiti „brze hrane, mobilnog i televizije“, doveden je do savršenstva. Uistinu, mi više i nemamo želja. Postali smo ono nesrećno, razmaženo dete koje se baca na pod, kaže Gordana Ćirjanić

Koliko god bila neočekivana odluka ovogodišnjeg žirija za dodelu NIN-ove nagrade, nesumnjivo je da će pažnja domaće javnosti sada više biti usmerena na jedan vrhunski skrojen roman i na njegovu spisateljicu, izuzetnog senzibiliteta i osobenog stila. Dosadašnja karijera Gordane Ćirjanić broji nekoliko knjiga pesama, pripovedaka, brojne prevode sa španskog i engleskog, ali i romane „Pretposlednje putovanje“, „Kuća u Puertu“ i „Poljubac“, za koje je već bila nagrađivana. U svom najnovijem delu „Ono što oduvek želiš“, Gordana Ćirjanić je uspela da stvori jedan od najživopisnijih glavnih likova u srpskoj književnosti danas i da oko njega proizvede vrlo zanimljivu višeslojnu priču, psihološki precizno iznijansiranu, intrigantnu i angažovanu i da za nju ponese ovogodišnje NIN-ovo priznanje. Glavni lik romana, Slobodan, opsednut televizijskim serijama, pušta u svoj život likove forenzičara, koji isto tako prodiru i u tkivo romana, zavodljivo kolebajući status realnosti. Delo započinje imaginarnim razgovorom naratora sa Milošem Crnjanskim i vrlo lako bi se čitav roman mogao čitati kao produženi dijalog između romana Gordane Ćirjanić i „Romana o Londonu“.

„’Roman o Londonu’ i roman ’Ono što oduvek želiš’ govore o sudaru svetova, starog i novog“, kaže Gordana Ćirjanić na početku razgovora za NIN, neposredno po objavljivanju nagrade. „To bi bila, na opštem planu, glavna kopča između dva teksta. Na ravni priče, moj junak, Slobodan, u jednom životnom trenutku se poistovećuje sa Rjepinom, junakom ’Romana o Londonu’. I zaista, povezuje ih osećanje gubitništva. I jedan i drugi, kao siročad jednog sistema vrednosti koji postaje besmislen u svetu koji im neprestano pokazuje svoje pornografsko lice, prebiraju po prošlosti, uzaludno. Njihova sećanja i sistemi vrednosti, postali su balast, ne samo za okolinu, nego i za njih same. Polazeći od ovoga, moj junak traži i druge paralele između Rjepinovog i svog životnog puta, pa vodi nemi dijalog sa Crnjanskim – njega ubeđuje. Tu ja intervenišem kao pisac, naime, poglavlju u kome se moj junak spori sa tvorcem Rjepina, dajem naslov ’Vrnjačka Banja nije London’. Međutim, ceo roman je neka vrsta ukazivanja počasti Crnjanskom i njegovom nepravedno omalovažavanom ’Romanu o Londonu’“.

U centralnom delu knjige, identičnog naslova kao i roman, junak kaže za televizijski program naslovljen „Ono što oduvek želiš“ za koji je radio, da je to „đubre umotano u zlatnu foliju“. Da li se tu čita autoironija i da li ste hteli da sugerišete da pisac mora da bude samokritičan?

O sadržaju TV emisije „Ono što oduvek želiš“ moj junak, a i ja s njim, misli sve najgore. Međutim, kad naziv emisije postane naslov romana, značenje iskaza prestaje da bude bukvalno, usložnjava se. Vir oko koga sam pokušala da zavrtim ceo roman, jeste želja kao takva. Smatram da naslov sadrži ironiju, ali i tugu, i dramatičnost, i dijagnozu vremena u kome živimo. Ako ste vi uočili samoironiju, ipak je to vaše učitavanje, sasvim legitimno.

Posebno zanimljivo u romanu jeste nijansiranje između fikcije i realnosti. I pored toga što se bavite krajnje žanrovskim televizijskim formama i formatima, uspeli ste da roman sačuvate od žanrovske pripadnosti. Zbog čega ste namerno izbegli žanr roman?

Nijedan moj roman nije žanrovski, ni u dalekim naznakama. Osnovna funkcija žanrovskog romana je da zabavi, a ja se ovde upravo obrušujem na laku zabavu. Pripadam generaciji koja smatra da književnost treba da se bavi krupnim istinama. Da li će da zabavi, malo mi je važno, ali se zato svesno trudim da zavedem pažnju inteligentnog čitaoca. Kad god me je neko pitao, za neku od mojih knjiga, o čemu se radi, davala sam jedan te isti odgovor: „O ljubavi i o smrti, kao i svi dobri romani, svih vremena.“

Da li ste delove romana u kojima prepričavate serije izmišljali, ili ste prepričavali postojeće scene iz serijala koje navodite? Da li ste i sami ljubitelj televizijskih serijala sa forenzičarima i zbog čega?

To me još niko nije pitao. Umetanje serija o forenzičarima u tkivo romana, bio je najveći romaneskni rizik. Prihvatila sam ga, pa kud puklo. Namera mi je bila da prikažem na koji način i kako snažno je sadržaj TV emisija zaposeo čovekovu psihu: izmešao se sa ličnim sećanjima i uvukao se u san. Ali, budući da nisam pisala fenomenološku studiju nego roman, dala sam konkretne sadržaje onako kako ih moj junak percipira i kako se odražavaju na njegova razmišljanja, mešaju sa uspomenama, rečju, postaju integralni deo njegovog ličnog sveta, njegove svesti, pa i podsvesti. Počela sam sa snimcima stvarnih emisija, koje ste mogli videti i vi, i moj komšija. Međutim, tokom rada mi se nametnula ideja da mogu malo i da mistifikujem. Važno je bilo „skinuti“ model. Ako bi nekoga interesovalo šta je viđeno a šta izmišljeno, namučio bi se da pronađe i razluči, ali ne bi bilo nemoguće.

Sem tako dubokog psihološkog odnosa glavnih likova, na primer, posebno zanimljiva je i priča o učiteljici i drvoseči i njena parabola. Kako je došlo do toga da i to uključite u roman?

Razni pisci na različite načine komponuju svoje romane. Ja nikad nisam pisala delove, pa ih potom slagala u celinu. „Ono što oduvek želiš“ pisano je upravo onako kako teče, što ne znači da nije bilo zastoja, dilema, traženja određenih rešenja. Lepa priča o učiteljici i drvoseči, s naslovom „Džak pun slina“, nije moja. Roman kao žanr, odavno je primio u sebe citatnost. Dakle, parabolu u ljubavi preuzela sam od španskog pisca moje generacije, Gustava Martina Garsa, što, uostalom, i stoji u mojoj knjizi. Napominjem da sam od Garsa tražila dozvolu za to, i ljubazno mi je odgovorio da nema ništa protiv. Eto, upravo mi pada na pamet da bih mogla da ga obavestim da smo dobili NIN-ovu nagradu. Šteta što ne mogu da obavestim i Oskara Vajlda, koga takođe citiram, dva puta.

U jednoj rečenici, vaš junak kaže: „Ti se naročito ježiš od savremene književnosti?“ Da li je to i slučaj sa vama? Kako vi doživljavate savremenu književnu scenu?

Slobodan se sve vreme obraća svom bratu, čoveku prakse, moralno krutom, ispravnom, prosečno obrazovanom i ne naročito zainteresovanom za svet književnosti. Teško bi bilo zamisliti da se ja, kao pisac, u bilo kom trenutku identifikujem sa tim čovekom, o kome u suštini i ne znamo mnogo – samo ono kako ga moj junak doživljava. Kada izgovara rečenicu koju pominjete, on, štaviše, staje u odbranu savremene književnosti. U odbranu mene, između ostalog.

Kako izgleda srpska književna scena danas?

Postoji. To je najvažnije. Borimo se kako znamo i umemo. Ako mi nešto smeta, to je opčinjenost eksperimentom, kao da je eksperiment vrednost po sebi. A nije. Popreko se gleda na iole konzistentnu naraciju, dok je, na primer, u španskoj književnosti, koju pomno pratim, naraciji odavno vraćeno dostojanstvo. Ona, naravno, posle postmodernističkog transa, ne može biti ista kao ranije, ali nije prokažena. Originalnost ne počiva u formi, nego pre svega u iskrenosti i dubini „misli koja oseća“ i „osećanja koje misli“.

Roman je u celini oštra kritika naše stvarnosti? Da li smatrate da u srpskoj književnosti ne postoji dovoljno angažmana?

Svaka dobra knjiga je angažovana, i svako umetničko delo, uključujući simfoniju.

Pisali ste u muškom rodu i to izvanredno dobro, do te mere da sam nekoliko puta okretao koricu da proverim da li zaista stoji napisano ime spisateljice. Ali da li ste zapravo time hteli da problematizujete i aktuelizujete rodnu problematiku u pisanoj reči?

U ovom, kao i u mojim prethodnim romanima, nema rodne problematike, sem u anegdotskom vidu. Za većinu mojih likova dominantno je biće, a pol je datost, nije problem. Svi pisci imaju jedan jedinstveni izvor problema za sva svoja dela, a taj izvor je u samoj ličnosti. Hoću da kažem da rodna problematika i te kako postoji, kao na primer rasna ili ekološka, ali kad god sam ja o njoj govorila, to mi je bila nametnuta tema. Dakle, muški ugao gledanja bio mi je potreban radi distanciranja od književnog lika, ali i kao literarni izazov.

Da li je pisanje u muškom rodu, vas kao domaće spisateljice, na neki način i poigravanje sa „ženskim pismom“, koje je u godini komercijalizacije književnosti gotovo banalizovano?

„Žensko pismo“ se već ozbiljno i legitimno proučava u teoriji književnosti. Ali ja na tu stranu ne ispaljujem ironijsku municiju. Niti podržavam sve stavove teoretičarki „ženskog pisma“, niti im se generalno protivim. Po meni, postoji ozbiljna književnost i ona komercijalna, koja je najčešće banalna. I jednu i drugu pišu i muškarci i žene. Najveći problem je u tome što mi više nemamo književne forume, agilne listove i časopise, nego se vrednovanje prepušta isključivo izdavačima i novinarima, a oni traže senzaciju, robu, zaradu. Katkad i sami pisci pobrkaju lončiće. Ne mogu da zaboravim rečenicu jednog mladog čoveka koji je prerano blesnuo kao uspešan pisac, rečenicu koju je izgovorio pred kamerama pa ostao živ: “Da se ne lažemo”, kazao je “književnost je pre svega biznis.”

Citirali ste esej koji ste sami preveli – „Propast laganja“ Oskara Vajlda o životu koji oponaša umetnost više nego umetnost život. Da li smatrate da je to slučaj sa našim životima? Koliko umetnost i kultura uopšte zauzimaju mesta u stvarnosti koju živimo?

Oskar Vajld je autor koji je umeo da brani svaku ideju, ma kako uvrnutu, jer ga je više interesovala lepota dokazivanja nego predmet dokazivanja. Bio je provokator. Ideja o tome da život oponaša umetnost, a ne obratno, jeste stavljanje naglavačke teorije mimezisa. Pa ipak, njegova ideja nije ni potpuno luda. Oponašanje je uzajamno. Stvar je u tome što su grčki kanon lepote, renesansni ili prerafaelovski, uspostavljali umetnici, a danas ga nameće i uspostavlja televizija – ljudi kojima je do kulture kao do lanjskog snega.

Ako su televizijski konzumenti „oguglali od čudesa i lica zla“, kako kažete u jednom delu vašeg romana, da li to znači da se čovek nalazi u predvorju pakla koji je sam stvorio?

Opet, valjda, treba da se vratimo na početak našeg razgovora, na „Ono što oduvek želiš“. Evolucija čoveka sastojala se u obuzdavanju želja, a upravo u onom prostoru između želje i njenog ispunjenja pojavio se moral. Kočnica i inhibicija omogućile su civilizaciju, to dobro znaju filozofi i psiholozi. Međutim, ima se utisak da već neko vreme koračamo unazad. Želja za otimanjem i za ubijanjem kontroliše se kako-tako, barem u zapadnom svetu, ali se zato sve druge bazične želje instantno ispunjavaju, zadovoljenje je postalo opšti bensedin. Oprobani model za vladanje masama „hleba i igara“, koji bi danas mogao glasiti „brze hrane, mobilnog i televizije“, doveden je do savršenstva. Uistinu, mi više i nemamo želja. Ne znamo šta da radimo sa svojom slobodom, a želje koje izmišljamo, bizarne i apsurdne, u suštini govore o pomanjkanju mašte, i sve više nas udaljavaju od nas samih. Umesto slobode, koja je izum čovekove inteligencije, mi proživljavamo nazadnu permisivnost. Želje treba obuzdavati i istančavati; kad se ispunjavaju šakom i kapom, one postaju sve gluplje. Svi mi postali smo ono nesrećno, razmaženo dete koje se baca na pod.

Romanom ističete da je paralelna stvarnost televizijskih programa postala neizostavni deo života savremenog čoveka, čime mu je preusmerila htenja i želje, i tok svesti? Iako nudite jedno od mogućih rešenja u završnici romana, ne mogu a da vas ne pitam šta mislite, da li spasenje zaista postoji?

Moj lični odgovor je sam čin pisanja. Za razliku od mojih prethodnih romana, ovaj deluje prilično beznadežan, toga sam svesna. Uostalom, za moto romana stavila sam rečenicu Dostojevskog da je pakao patnja zbog toga što se više ne može voleti. Ovaj roman bi se mogao nazvati opisom jednog pakla. Pisci postavljaju pitanja, ne daju odgovore; u samom tekstu ja ne nudim rešenje, sem ako to nije smrt. Ali, ako sam postavljenim pitanjima i otvaranjem problema ikoga navela na razmišljanje, to je već nešto – nada, mogućnost spasenja, kako god hoćete. Verujem da književnost i dalje ima tu moć, i da nijedna vrsta čovekove energije ne propada. Menja se, ali ne iščezava.

Kako izgleda jedan vaš radni dan? Kako pišete kada se zatvorite u četiri zida? Koliko je teško početi sa pisanjem?

Sećam se svog mladalačkog straha od velikih poduhvata. Kada su moji roditelji pravili zimnicu, ja bih se uplašila od gomile paradajza ili čega god, i pobegla glavom bez obzira, puna sažaljenja za trudbenike. Rad pisca sam zamišljala tako nekako, kao beskrajan i tužan. Štaviše, činilo mi se da valja napraviti izbor, pisati ili živeti, i naravno, opredeljivala sam se za život, sa punim ubeđenjem. Tada sam imala daha samo za pesmu. Prozu sam počela da pišem kada sam već zašla u četrdesete, kad je ona mladalačka dilema već potpuno ishlapila, a vlastiti život mi se ukazao kao dovoljno dubok rudnik da bih mogla iz njega da crpim materijal za prozu. Pisanje romana je dugotrajan posao, katkad i nesaglediv, a katkad i težak kao kopanje u rudniku. Međutim, to je postalo moje najbolje vreme – kad pišem roman. Nemam više straha od nesagledivosti kraja, biva i da strepim od završetka, od one strašne praznine nakon obavljenog posla. Za pisanje „kratkog“ romana potrebno mi je otprilike godinu dana, i tada radim svakodnevno, nekad i po deset sati. Ujutru mi je bistrija glava, i najefektivniji rad je do podne. U popodnevnim satima često odlazim na Adu Ciganliju, sa svojim papirima, pa tamo, u svom kafiću, mirnom mestu gde me čeka uvek isti sto, dopisujem, redigujem. Govorim, dakle, o samom pisanju, kad je knjiga već uhvatila pravac. A kako dolazi do zamisli o romanu, to je druga priča, komlikovanija i mnogo duža – za nju bi trebalo kopati po izvorištu ideja, a to su život pisca, karakter i celokupna memorija.

Odluka žirija za dodelu NIN-ove nagrade

Roman provokativne tematizacije

Žiri u sastavu: Vasa Pavković (predsednik), Aleksandar Ilić, Mladen Šukalo, Ljiljana Šop i Mileta Aćimović – Ivkov na svojoj završnoj sednici, 17. 1 .2011. godine, odlučio je da NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku, objavljen u 2010. godini, dodeli Gordani Ćirjanić za roman „Ono što oduvek želiš“ u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Za roman Gordane Ćirjanić glasali su Ljiljana Šop, Aleksandar Ilić i Mileta Aćimović Ivkov. Mladen Šukalo je svoj glas dao romanu „Mi različiti“ Veselina Markovića, a Vasa Pavković je glasao za roman Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti“. U užem izboru bili su još i romani: „Gospođa Olga“ Radovana Belog Markovića, „Ispod tavanice koja se ljuspa“ Gorana Petrovića i „Kamen blizanac“ Zorana Petrovića.

Roman Gordane Ćirjanić odlikuje se visokim stilom i provokativnom tematizacijom savremenog doba. Glavni junak romana „Ono što oduvek želiš“ Slobodan, rekapitulira svoj životni put u zrelim godinama, posle složenog egzistencijalnog iskustva koje podrazumeva i stranstvovanje u Londonu i Španiji, gde je radio u televizijskim ekipama tzv. rijaliti šoua. Promišljajući uticaj modernih medija na svakodnevicu, ali i sudbine ljudi, beogradska spisateljica u svom četvrtom romanu portretiše savremenog intelektualca kao biće raspeto između želja i mogućnosti, između instinkata i emocija, stihije savremenosti i okova tradicije i istorije. Žiri za dodelu NIN-ove nagrade smatra da je roman „Ono što oduvek želiš“ vanredan doprinos srpskom romanu na početku novog veka.

Gordana Ćirjanić

Gordana Ćirjanić je otvorena rekla da je, otkako piše romane, a ima tome puna decenija, oduvek želela da dobije NIN-ovu nagradu, što se i dogodilo sa romanom u čijem naslovu je to očekivanje i sadržano: „Ono što oduvek želiš“. Ima nečeg plemenitog u ispovesti da se samodisciplinom pripremila da nagradu ni ovog puta ne dobije.

Ne bih ovo ni pominjao da u njenoj samoanalizi ne vidim nijanse sa kojima živi i u kojima se krčka njen junak Slobodan. Nazvao bih nijanse njegovog postojanja prustijanskim da se Gordana namerno, za razliku od pisca romana-reke „U traganju za izgubljenim vremenom“, ne opredeljuje za to da svog junaka opiše kao ličnost sa opsesivnom potrebom da razmišlja na što višem intelektualnom nivou. On u tom ne uspeva, već se sva njegova intelektualnost stropoštava, recimo, u musaku od tikvica koju se trudi da napravi ili u profesionalnu deformaciju robovanja televizijskom ekranu. Nije reč ni o Čehovljevom junaku, jer oni nisu svesni kakav trivijalan život žive. A Slobodan skoro da je svestan, te je tragičan ili bolje rečeno tragikomičan zbog tog raskoraka između prividno slobodnog razmišljanja i svesti o neizbežnom tavorenju u banalnosti svakodnevice, kao i njenog još lošijeg odraza na ekranu. Lukava je autorkina ironija da svog do te mere neslobodnog junaka nazove Slobodanom, imenom koje je izmislio otac Slobodana Jovanovića u čast osvajanja nekih naših istorijskih sloboda, upravo godine kad mu se sin rodio.

Kad sam već kod imena, tradicija ove rubrika me obavezuje da se pozabavim i imenom naše slavodobitnice. Njeno prezime je blisko mom punom imenu, čak više nego što to na prvi pogled izgleda. Neki od Gordaninih predaka bio je kir (ćir) Janis, što na srpskom odgovara nekome ko se zove gospodin Jovan (kir gospodin, a Jovan ili Janis na hebrejskom znači Bog je milostiv).

Ime Gordana je, u stilu Ćirjanićkine proze, manje prozirnog porekla. U muškom obliku glasi Gordan, prema Petru Stevanoviću, ime po legendarnom frigijskom caru Gordijusu čiji je čvor presekao preki Aleksandar Veliki. Ostavljamo Gordanama, njihovim roditeljima i kumovima da misle da je ime vezano za gordost što se žensko dete lepo i zdravo rodilo. Čestitamo!

Nikada nisam mislila da bez nagrade manje vredim

Kako se osećate kao dobitnica priznanja u godini brojnih osporavanja NIN-ove nagrade?

– Potrudila sam se, koliko god je to bilo moguće, da se distanciram od svih vesti u vezi s NIN-ovom nagradom tokom prethodnih mesec dana. O osporavanjima koja pominjete ništa ne znam. U žiriranju je učestvovalo četvoro kritičara koje odranije uvažavam, i jedan koga ne znam po tekstovima. NIN-ova nagrada u našoj sredini ima najveću težinu među književnim nagradama, to je opštepoznato. Nikad nisam mislila da bez NIN-ove nagrade manje vredim kao pisac, ali činjenica je da ona utiče na širenje kruga čitalaca i na veće interesovanje prevodilaca. Naravno da je sve to dobro za mene, kao što je bilo za većinu mojih prethodnika. Tu je i novčani deo, koji će mi sigurno pomoći da se upustim u novi rukopis, budući da živim isključivo od pisanja.

Dragan Jovićević

Izvor: http://www.nin.co.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*