Volim da obilazim knjižare u centru grada, ne samo zato što im je izbor knjiga bolji i bogatiji, nego i zato što su posećenije od onih u udaljenim delovima grada. Svakog časa neko uđe ili neko izađe iz prodavnice. I tako, među brojnim potencijalnim kupcima, dok osluškujem njihove korake i komentare o knjigama koje međusobno razmenjuju, stičem osećaj da nisam sama, ni usamljena.
Sada, kad je napolju hladno jesenje vreme, kad se neprijatan vetar zaleće u lice, toplota knjižare postaje još primamljivija, gotovo kao roditeljski dom od koga sam već desetak godina odvojena.
Volim da dugo i polako razgledam knjige, da bez žurbe otvaram njihove korice, lepo ispisane ili živo oslikane, da zaranjam u njih kao u nedra barke i da tako uplovljavam u jedan poseban svet, pun neke osobite tišine, u čijim raskošnim sazvučjima nema zveketa i šuštanja novca, niti reskog zvuka kase, ni šuškanja plastičnih kesa u koje prodavci »umotavaju« knjige, ni škripanja nepodmazanih vrata prodavnice…
Dok sam jednom prilikom, u mojoj omiljenoj knjižari, u koju često navraćam posle posla u institutu, bez ikakve određene namere, razgledala knjige, pažnju mi je privukla jedna za koju sam mislila da je rasprodata i da se više nigde ne može kupiti. Pohrlila sam rukom ka njoj. Ali, u istom trenutku, »mojoj« knjizi prilazila je još jedna ruka, krupnija, grublja, muška, i sudarila se sa mojom iznad samih korica knjige.
– Izvinite – rekoh.
– Izvinite – začuh.
Pogledah vlasnika ruke i on mi ljubazno ustupi knjigu.
– Samo izvolite, ja ću posle Vas.
Knjiga vredna pažnje, dugo tražena, poslednji primerak u knjižari, kako reče iza mojih leđa uslužna prodavačica, mogla je najzad da bude moja, ali ja, nažalost, u novčaniku nisam imala ni pola sume potrebne za njenu kupovinu. Prelistala sam je polako, jedva joj dodirujući listove, kao nešto nedostižno, sveto, a zatim je pažljivo i nežno vratila na mesto na kome je stajala. Krupna muška ruka prišla joj je brzo, uzela je, malo prelistala, a zatim posegnula u džep za novcem.
Ode »moja« knjiga, pomislih. Videvši da je pratim pogledom, kupac »moje« knjige ljubazno reče:
– Mislio sam da ste odustali od ove knjige, ali ako želite da je kupite, evo, ustupam Vam je.
– Ne, hvala, Vaša je, ja sada… ne mogu da je kupim.
Osećala sam se neprijatno što sam morala to da kažem, srce je počelo da mi burno udara u grudima i odmah sam se okrenula ka gomili knjiga koja je stajala na susednom stolu.
Ispod oka videla sam: »moja« knjiga bila je brzo upakovana, plaćena i izneta iz knjižare.
Više nisam imala volje da razgledam knjige. Površno sam prelistala prvu koja mi je došla do ruke, ne videvši ni čija je, ne shvativši ni njen naslov, spustila je na sto i izašla napolje.
Kao da sam doživela veliki gubitak, zastala sam nedaleko od izloga da se priberem i razmislim kuda ću. Tada mi je prišao vlasnik »moje« knjige. Držao ju je u rukama, raspakovanu.
– Čini mi se da Vam je vrlo stalo do ove knjige i da Vam je teško palo što sam je ja kupio. Dozvolite mi, molim Vas, da Vam je ustupim.
Zapanjile su me ove reči, ali, naravno, ponudu sam odbila.
– Molim Vas, uzmite je, shvatite ovo kao pozajmicu, pročitajte knjigu i za nedelju dana vratite mi je ovde ispred ove knjižare, u ovo vreme. Na poslednjoj strani je broj telefona pa javite ako ne možete da dođete u dogovoreno vreme.
Još uvek iznenađena, zahvalila sam se i pošla kući da čitam »moju« knjigu. Ali, i tog dana i narednih moju pažnju više su okupirale okolnosti pod kojima sam do knjige došla nego ona sama.
Dok sam je čitala, povremeno mi je u sećanju iskrsavao lik njenog vlasnika, ponovo sam čula njegove reči. Obične reči? Reči razumevanja? Reči susretljivosti? Reči ljubaznosti? Ili je u njima bilo nečeg drugog? Nečeg što nisam razumela? Nastavljala sam da čitam, a zatim opet prekidala, postavljala već postavljena pitanja i opet nastavljala da čitam. Okretala sam povremeno poslednju stranu knjige da bih videla zapisani broj. Samo broj. Ništa više. Ni imena. Ni slova. Ni nekog znaka.
Kad sam najzad knjigu pročitala, shvatila sam da mi nije pružila ono što sam očekivala.
Usredsredila sam se opet na vlasnika knjige. Setila sam se njegove dopadljive pojave u elegantnoj jakni, njegovog dubokog ali prijatnog glasa. A pogled mu je bio nekako neobičan, daleko od ravnodušnog, kao da je u njemu bilo sjaja i topline… Šta ja to pričam, kakav sjaj, kakva toplina…? To su samo moje somnabulne vizije! Ali ostavio je broj. Možda je ovo ipak bio pokušaj da mi se približi, da se upozna sa mnom, možda sam mu se dopala… Opet govorim koješta! Kako bih ja mogla da se dopadnem nekom tako odjednom? Ja ne spadam u takve devojke, atraktivne, zanosne… Ja sam njihova suprotnost. Ništa na meni nije privlačno, ni kosa, ni lice, ni odeća… Na šta liči moj demodirani kaput? A tek moja povučenost i sramežljivost… Sigurno sam pocrvenela kad mi se obratio u knjižari… a i posle ispred izloga… Uostalom, koga zanimaju devojke u knjižarama? Zar one mogu da budu interesantne?
Ipak, ima tu nečega. Dao mi je knjigu, ostavio broj, zakazao susret… A nije morao…
Nije morao…
Kad se budemo videli, pozvaću ga u znak zahvalnosti na kafu, a posle ako bude imao vremena, možemo i u pozorište. Dobro je što sam uspela da kupim dve karte za pozorište. A ako me odbije? Ne verujem. Pa zašto je onda sve ovo uradio?
Nije morao…
Ponovo sam čula njegove reči. Nisu to bile obične reči, ni reči razumevanja, ni susretljivosti… U tim rečima osećao se neki poseban naboj, naboj koji je nagoveštavao toliko toga…
Određenog dana u određeno vreme našla sam se pred knjižarom sa knjigom u ruci. Na poslednjoj strani, ispod vlasnikovog broja telefona, bio je sada i moj broj.
Nisam dugo čekala. Vlasnik knjige odjednom se stvorio preda mnom. S mladom, lepom devojkom, u atraktivnom crvenom kompletu, koja mu se prisno oslanjala o ruku. Plava kosa, u velikim uvojcima, spuštala joj se niz leđa. Barbika! – pomislih.
– Evo privremene vlasnice tvoje knjige – rekao je svojoj lepotici – znao sam da će doći.
A onda se obratio meni:
– Dobro veče! Da li Vam se dopala knjiga?
– O da, svakako, svakako – odgovorila sam neprijatno zatečena.- Svakako, knjiga je dobra, svakako… Mora se dopasti svakoj ženi. »Znači, za nju je bila knjiga! Njoj će se sigurno dopasti…« Evo, mnogo Vam hvala! Mnogo ste mi učinili!
I već sam mu pružala knjigu. A broj telefona!? Šta da radim, ne mogu sada da ga obrišem! Šta će da kažu kad ga budu videli?! Smejaće mi se! Bože, šta mi bi? Bože, šta mi bi?
Hvala! Doviđenja! Još jednom hvala! Prijatno! – odzvanjalo mi je u glavi, mešale su se moje i njihove reči, i jedva sam čekala da svemu tome dođe kraj.
Najzad se kupac »moje« knjige i zanosna Barbika udaljiše smejući se i pominjući neku opkladu i neke recke.
– Nisam očekivala…
– Zar ti nisam rekao? Sigurno je pomislila…
Neko je dobio opkladu?
Ko?
Kakvu opkladu?
Kakve recke?
Počelo je da mi bubnja u ušima, nisam mogla da mislim, pošla sam nekoliko koraka i okrenula se ka prvom izlogu. Čiji je to izlog bio, ne znam, kakva je roba bila u njemu, ne znam. Ljudi su mu prilazili, zavirivali u njega, nešto govorili, i odlazili. Ja sam i dalje stajala i zurila u jedan ugao ne videvši ništa pred sobom.
Bože, šta mi bi? Bože, šta mi bi?
Nevenka Bošnjak-Čolić, profesor srpskog jezika i lektor, živi i radi u Beogradu.
Bavi se pretežno pripovednom prozom (objavila dve knjige „Sofkine unuke“ i „Plave oči trave“). Piše i poeziju.
Pročitajte i:
