28.8 C
Belgrade
30/06/2022
Aleksa Đukanović recenzije Srbija

Nesveti svetac ili barokni gotik Alekse Đukanovića

Piše: Stefan Brezar

Reći za jedno književno delo danas da je staromodno, po bilo kojem osnovu, uvredljivo je.

U surovoj potrazi za originalnošću svako pozivanje na tradiciju, osim ako se ona ima ismejati i prevrednovati, (pritom i izobličiti), dočekuje se krajnje negativno. Prošlost je za današnjicu krajnje neprijatna, onakva kakva je, nekorektna i bolje je ostaviti da počiva, neuznemirena.

Pa, ipak, reći za novelu Pali inkvizitor da je staromodna zapravo je pohvala.

Učeniji čitalac će shvati ubrzo da u pedesetak strana Palog inkvizitora svačeg ima – Gargantue i Pantagruela, italijanskih drama, baroknih spisa, gotike, groteske, Šeridana le Fanua, Bulgakova i Borhesa… ali ova novela, ili bolje gotska novela, kako je njen autor naziva, uspela je, da se kao grof  Drakula iz početnog citata, izvuče iz zamka tradicije – ali ne da iz njega pobegne, već da se vrati… pošto nas je najpre, dobro predstravila.

Tema novele je, ukratko, drevna – nečista sila dolazi po grešnika, dovoljno nesmotrenog da sa njom prethodno sklopi ugovor. Međutim, gotik ovde nema onu uzvišenu auru – zlo nije lepo, ni na koji način.

Na samom početku nas čeka šok – ali ne u vidu uverljivo oslikane monstruoznosti već u meastralnom spoju gotike sa telesnošću u svojim najbanalnijim vidovima.

Grešnik, papa Silvester VIII, nema romantični oreol jednog Fausta – njegov susret sa sudbinom zastrašujuće je profan. U miljeu raskoši papskog dvorca, njegova propast bukvalno izlazi iz njegovih prvosvešteničkih creva – ali ne pre nego što će ispustiti krik koji će uznemiriti oca Frančeska, njegovog vernog pomagača.

Đukanović voli jake kontraste – on sa jedne strane niže dugačke opise istorijskih zdanja, umetničkih dela i onog što se pravom smatra najvećom postojećom ljudskom raskošću, a sa druge nas suočava sa realističnim opisima ljudskih tela, bez i malo ulepšavanja, kao i otpadcima tih tela.

Kontrast za pisca ima još jednu važnu ulogu, on je oruđe za stvaranje specifične atmosfere, koja ide do ponora groteske a završava gotovo u teatru apsurda.

Usud pape Silvestera VIII otpočinje iznenada – jednog divnog dana u Rimu, kada ništa nije ukazivalo da će do tog pada i doći, ali od trenutka kada papa ispusti krik u kupatilu, događaji se ubrzavaju.

Đavo se posredno pojavljuje – u snu koji kardinal Vazari sanja, u raznobojnoj fekaliji koju papa ispusti, u mački i crnim žabama koji preplave papske odaje i čija krv menja portert davno preminulog pape i konačno, kao bestelesni smeh koji odjekne konklavom.

Pad je potpun – najmoćniji čovek hrišćanskog sveta, okružen vekovima skupljanim bogatstvom, polako postaje igračka nečiste sile koja, upadljivo, ostaje skrivena u senkama.

Papa polako ali sigurno gubi svoju ljudskost, kako Đavo preuzima kontrolu nad njim. Ipak, u ovim momentima teško je ne setiti se Majstora i Margarite – na kraju, pre neuspelog egzorcizma, papa u kandžama Đavola je gotovo smešan u trenutku najveće strave kada demonsko potpuno obuzima njegovu prirodu.

Tragedija se sreće sa komedijom a smešno sa zastrašujućim – podvlačeći nemoć ljudskosti da se suoči sa nečim što ga nadmašuje.

Naprotiv, ljudska pohlepa samo pojačava propast. Zlo i posle papine smrti, koristeći se prokletim izmetom kojeg slave i večnog života željni naučnici uzimaju sebi kao suvenir i amajliju, nastavlja da širi prokletsvo, sve dok se samo Zlo ne samouništi.

Postoji još jedna dimenzija dela koju bi trebalo istražiti a koja se ne tiče samo horora ili fantastike već kritike društva.

Kardinali, a sa njima i Katolička crkva, i pored dokaza da je papa imao dogovor sa Đavolom, i pored užasa njegove smrti, odlučuju da dokazanog grešnika proglase za sveca.

Žaoka ne ubada samo u crkvu već i u sve okoštale institucije i šire, društvo samo, koje uporno brani status kvo i koje prelazi ćutke preko svega što je neprijatno i što izlazi iz šablona.

I upravo se tu ogleda možda i najveći domet zla – koren zla ostaje, duboko ukorenjen u instituciju, koja licemerno skriva svoje rugobno lice. Smrt grešnika – pojedinca ne menja tu ništa, dok sistem preživljava i dalje. Pali inkvizitor nije od dela koja se mogu pročitati i zaboraviti. Ono izaziva u nama duboku uznemirenost, koja dolazi posle prvog šoka. Jer priroda Zla ne očitava se samo u strašnoj masci koju demon nosi – zlo nažalost nije fantastika, već naša svakodnevnica a lik Đavola prečesto arhetip naše sopstvene, krajnje ljudske izopačenosti koju tako uspešno potiskujemo i skrivamo.

Slične vesti