Nebojša Devetak: Čulno i duhovno u romanu Nebeski ples

Filed under: kritika,Srbija |

Roman Nebeski ples, spisateljice Snežane Pisarić Milić, može se smatrati nastavkom  njene prve knjige Varljva igra svetlosti. Naime, Emina, protagonist prve knjige, glavni je junak i ove nove. I, postupak je isti, ona reminiscencijom, dakle prizivanjem u sećanje, evocira doživljaje iz prošlosti, varirajući ih sa sadašnjim vremenom. Emina je žena iz mešovitog braka. Stoga su verska osećanja kod nje više vezana za univerzalnu, svetovnu ljubav, nego religijsku. Zato ostaje zagonetka zašto onda, čekajući svoju ljubav iz mladalačkih dana negde na Fruškoj Gori, svakodnevno dolazi u obližnji manastir, upoznaje se sa namćorastim jeromonahom Mihailom i vodi sa njim razgovore koji pokatkad vode do lascivnih detalja, bez obzira što se jeromonah drži jevanđeoskog načela da je ljubav nesavršeno savršenstvo čovekovog moralnog napretka. A taj napredak počinje pokajanjem, kada rasčistimo sa individualnom narcisoidnpšću, prepoznamo našu ljudsku nesavršenost i zatražimo božiju blagodat.

Početak romana je promemorija, odnosmo podsetnik na ono što je Emina prošla kroz život. Jednostavno, spisateljica je dala osnovne smernice onoga šta bi se u romanu dalje moglo odvijati i kako to protumačiti. Odgovor se nalazi u igri vetrova „čulnog“ i „duhovnog“ koje daje pravo svakoj osobi na sopstvenu egzistenciju. Tu dolazimo do jungovske misli o „uzajamnom delovanju“ oba nagona, o zajednici interesa ili simbiozi, pri čemu bi produkt opadanja jedne delatnosti bio zemljište za ishranu druge, proširujući svoju misao da „kad bi čovek mogao da u isti mah živi i jedan i drugi nagon, to jest da misleći oseća i da osećajući misli, onda bi u njemu iz onoga što doživljava nastao simbol, koji bi izražavao njegovo postignuto određenje, odnosno njegov put na kome se ujedinjuju Da i Ne.“

Kao što je poznato, Jung je svuda oko sebe tražio simbole, a tamo gde ih nije nalazio sam ih je stvarao, slično Frojdu koji je svaku ljudsku delatnost posmatrao kroz lupu seksualnosti. Ovo pojednostavljeno jungovsko „ujedinjenje DA i NE“ dovelo me do prijemčivijeg, lucidnijeg i savremenijeg tumačenja Hrista Janarasa koji kaže da čovekovo „da“ ili „ne“ njegovoj egzistencijalnoj autentičnosti otkriva beskrajnu, dinamičku magnitudu njegovog ličnog odnosa sa Bogom ili individualne udaljenosti od Njega. Tako njegovi svakodnevni gresi, njegov neuspeh da dostigne „kraj“ lične punoće, ne predstavljaju greh i nasilje nad ustanovljenim konvencijama. To su dinamička otkrivanja udaljenosti – ne u prostornom smislu – koje odvajaju čoveka od Boga, kontigentna pojava načina na koji čovek osuđuje sebe na isključenje iz istinskog života.“ Mi toga, osim teološki obrazovanih osoba, ili  duboko verujućih, uglavnom nismo ni svesni. Nije ni Emina, koja je iz Austrije, gde živi u zavičaj došla sasvim drugim povodom. Ona se samo u nekim momentima tokom dijaloga sa jeromonahom Mihailom, više raspituje o verskim pitanjima nego što je to zaista interesuje. Međutim, ovaj „neotesani“, ali  veoma vispreni sveštenik odgovara joj upravo ono što ona i želi da čuje, ali na način bez podilaženja, i kao čovek koji dobro poznaje slabost ljudske prirode. Međutim, u trenucima emocionalno pojačanog tonaliteta i sam se otima iz sopstvene ljušture i priča Emini detalje iz svog života koje, verovatno, nikome do tada nije ispričao, uveravjući je da ono što Gospod traži od nas „nije ni individualni podvig, niti delo vrline, već krik poverenja i ljubav iz dubine bezdana“.

Struktura romana je vešto i znalački vođena u dve paralelne ravni. Jedna, koja prati Eminin život u sadašnjem vremenu, gde ona ostaje dosledna sebi u najrazličitijim prilikama. Ona spontano i bez ustručavanja iznosi svoje sudove, nema nikakvih zacrtanih uverenja. Ona ne veruje, nego usvaja. Ona može da počne dan božjom službom i da ga završi komičnom raspravom sa rodbinom. Ona odluči da pronađe ljubav iz svoje mladosti i pronalazi je. To je njena ekstravagantna ili afektivna strana ličnosti.

U drugoj ravni, koja se odvija uglavnom kroz snove, Eminu doživljavamo na sasvim drugačiji način, emotivnu, blagu i popustljivu, koja pridaje važnost svesnom unutrašnjem životu. Popustljiva je i puna razumevanja prema drugima, pomislilo bi se – introvertna. Ali afektivnost, mada latentna, ostaje i dalje važan deo njene ličnosti. Te afektivnosti je bio sve vreme svestan i otac Mihailo. Racionalno je procenio i prozreo da je ova žena daleko manje svesna svoje afektivnosti u čitavom njenom obimu, nego li svojih racionalnih misli i čuvstava.

Emina, kao i većina nas, živi u okruženju prepunom stresova i otuđenosti i zato se okrećemo onima koje volimo. Ukoliko zbog svoje ravnodušnosti, ili zbog preokupirsnosti složenošću modernog življenja, ne dobijamo ono što smo očekivali, u „opasnosti“ smo da smirenje tražimo kroz telesni kontakt. Dakle, uskraćeni za nešto što žarko želimo i za čim imamo neodoljivu potrebu, u nama se javlja nagon da pronađemo ono što nam nedostaje. Upravo to se dešava Emini.

Već sam pomenuo da ona spada u afektivne osobe. Ona je emancipovana savremena žena svesna života koji živi i koji procenjuje. Upravo ta njena afektivna osobina nagnala je da u mladosti ostavi  čoveka koga je neizmerno volela i ode sa drugim za koga se udaje u Austriji. Međutim, iluzija „večne ljubavi“ godinama potiskuje norme i odnose u porodici i ona nakon dvadeset godina vođena afektivnošću, baš kao u nekoj lepoj bajci, vraća se da se nađe sa čovekom kojeg snagom volje ne može da izagna iz srca i pamćenja. Ona, možda i nesvesno, postaje igračka svetlosti i vetrova. Zato, pre susreta sa svojom nesuđenom ljubavi iz mladosti, gonjena nekom podsvesnom silom, dolazi prvo u manastir da preispita moralnost svoje odluke. Pre svega, kako hrišćanski moral gleda na lični identitet čoveka. Mnoge odgovore je neformalno dobila od sveštenika, oca Mihajla, a najvažniji i konačni odgovor je o poistovećivanju čoveka sa njegovim istinskim „Ja“, uz odbacivanje maske koja mu je nametnuta „egocentričnim potrebama za spoljašnjim i formalnim povinovanjem uz zahtev za društvenim pominovanjem i poštovanjem.“

Negde pri kraju uvodnog dela romana citiraću jednu rečenicu autorke romana koja glasi: Sećanja na prošli život, na prohujale godine, na sve puteve i stranputice sada te zabavljaju. Tragala si uvek za istim, a ono je uvek bilo tu. U tebi. Kucaj iznutra!

Bio mi je izazov da upravo to uradim – da pokucam iznutra. To što sam video „iznutra“, pred vama je.

Mada mi se, iskreno, čini da bi možda bilo zanimljivije i lakše da sam i sam tragao za blagom cara Radovana, na Dučićevski način.

Sad šta je – tu je. Ne kajem se.

                                                                           

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*