Nataša Tučev: Putokazi Daga Hamaršelda (Ulaznica 2008, treća nagrada za esej)

Filed under: nagrađeni radovi,Ulaznica 2008 |

Godine 1961, ubrzo posle pogibije Daga Hamaršelda u avionskoj nesreći iznad Rodezije, u njegovoj kući u Njujorku otkriven je rukopis Putokaza, uz propratno pismo prijatelju i ovlašćenje da ga objavi, ukoliko bude smatrao da delo to zavređuje. Dag Hamaršeld, drugi po redu Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, i za života je u određenim prilikama objašnjavao svoj kredo, imenujući duhovne tradicije i pojedince koji su na njega izvršili najveći uticaj, kao i principe kojima je težio da se rukovodi u svom radu na čelu svetske organizacije – a kao jedan pokazatelj ozbiljnosti sa kojom je shvatao mesto duhovne potrage u ljudskom životu, za sobom je ostavio i Sobu za meditaciju pri UN, dizajniranu prema njegovim instrukcijama i otvorenu za javnost 1957. Međutim, do objavljivanja Putokaza javnost nije znala da je Hamaršeldovo razumevanje unutrašnje stvarnosti, čovekovog bića i onoga što njegov život čini smislenim, našlo svoj izraz u ovom dnevniku na kome je autor radio tokom većeg dela svog života, dosledno beležeći svoje uvide, iskustva i trenutke krize kao svojevrsne znakove pored puta – koji je, zapravo, predstavljao njegov put samospoznaje. Ono što je takođe moralo začuditi čitaoce pri prvom susretu sa Putokazima jeste činjenica da u njima nema ni jednog pomena Hamaršeldovog političkog i javnog delovanja. Uprkos tome, slika koja se stiče o autoru Putokaza ni na koji način nije u suprotnosti sa slikom koja se stiče na osnovu istorijskih saznanja o Hamaršeldovim aktivnostima na položaju Generalnog sekretara UN, i drugim javnim položajima na kojima se nalazio pre toga. Na komplementarnost ove dve slike implicitno ukazuje i sâm Hamaršeld, pišući u Putokazima da via activa i via contemplativa za njega ne postoje odvojeno, da je za duhovnog tragaoca u današnje doba neminovno da uđe u istoriju i u domen akcije – i da ideal pustinjaka, koji daleko od problema svog društva nalazi unutrašnji mir i odgovore na teleološka pitanja, pripada prošlosti.

*

Dag Hamaršeld (Dag Hjalmar Agne Carl Hammarskjöld, 1905-1961), pesnik i prevodilac poezije (prvi prevodilac francuskog nobelovca Sen-Žan Persa na švedski), član Švedske akademije za književnost, član Švedskog alpinističkog saveza, fotograf, ljubitelj prirode i poznavalac umetnosti, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1961, svetskoj javnosti je najpoznatiji kao Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, koji je ostao na ovom položaju dva mandata, od 1953. godine pa do smrti.

Rođen je 1905. godine u Jankopingu, u Švedskoj. Njegov otac bio je premjer Švedske od 1914-1917. U jednom autobiografskom tekstu, Hamaršeld piše da je od generacija vladinih službenika sa očeve strane nasledio predstavu o satisfakciji koju čovek može iskusiti kroz nesebičnu službu svome bližnjem, svojoj zemlji – ili čovečanstvu. Od majke je, kako navodi u istom tekstu, nasledio radikalni egalitarizam kao najvažniji aspekt njenog razumevanja jevanđelja: uverenje „da su svi ljudi jednaki jer su svi Božja deca“.

Na Univerzitetu u Upsali, Hamaršeld studira književnost, filozofiju, političku ekonomiju i prava, a na Univerzitetu u Stokholmu 1933. godine stiče doktorsko zvanje iz oblasti ekonomije. Kao student u Upsali, ima priliku da sluša seriju predavanja Alberta Švajcera i upozna se sa njegovom filozofijom „Poštovanja prema životu“. Švajcerova, u to vreme već slavna, životna odluka – da se odrekne akademskih privilegija i otvori bolnicu u Africi gde će se baviti elementarnom medicinskom praksom, s namerom da otplati bar mali deo ogromnog duga belog čoveka prema crnom – već je sama po sebi ostavila snažan utisak na Hamaršelda. Kasnije će pisati kako je, zahvaljujući Švajcerovoj etici, uspeo da prilagodi sopstvene ideale zahtevima savremenog doba, i otkrio kako čovek današnjice može da korespondira sa svetom jevanđelja.

Od 1935-1953, Hamaršeld je službovao na nekoliko važnih državnih položaja, koji su mu omogućili da doprinese jačanju programa socijalne zaštite u Švedskoj, kao i raznim oblicima saradnje među evropskim zemljama. Godine 1953. ponuđeno mu je mesto Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Hamaršeldovo angažovanje na čelu svetske organizacije utrlo je put kosmopolitskom duhu u vreme drastičnih hladnoratovskih podela. Vrednosti koje je zastupao na ovom položaju bile su – kako je objasnio u jednom svom govoru na Oksfordskom univerzitetu – politička neutralnost, lični integritet, „poštovanje zakona i poštovanje istine“. Smatrao je da ulazi u konflikt sa interesima dva dominantna vojnopolitička bloka upravo zato što je privržen principu neutralnosti, a ne zato što je od njega odstupio. Takođe je govorio: „Na opasnom smo terenu ako verujemo da ijedna individua, ijedna nacija ili ideologija, imaju monopol na pravičnost.“ Dag Hamaršeld je osnovao mirovne snage UN od kontigenata iz neutralnih zemalja i poslao ih u prvu misiju, kojom je okončana Suecka kriza. Radio je na smirivanju bliskoistočnog sukoba i pokrenuo prvu posleratnu inicijativu za nuklearno razoružanje. Diplomatskim delovanjem i akcijama mirovnih snaga dao je značajnu podršku dekolonizaciji afričkog kontinenta.

Na dan 18. septembra 1961, Hamaršeld se avionom uputio u Kongo da bi posredovao u mirovnim pregovorima. Dosledan načelu neutralnosti, odbio je britansku zaštitu u ratnoj zoni. Pod nikad razjašnjenim okolnostima, avion se srušio dok je leteo iznad Rodezije. Nekoliko dana kasnije, Džon Kenedi se obratio Generalnoj skupštini UN rečima: „Jedan plemeniti sluga mira je mrtav.“ Hamaršeldu je posthumno dodeljena Nobelova nagrada za mir iste godine.

*

Propratno pismo pronađeno uz Putokaze, u kome Hamaršeld zaveštava ovaj rukopis svom prijatelju, švedskom diplomati Lajfu Belfragu, otkriva da je delo prvobitno bilo koncipirano kao dnevnik, i da ga je autor pisao za sebe, bez namere da ga publikuje. „Međutim“, stoji u pismu, „s obzirom na moju kasniju istoriju i sve što je o meni izrečeno i napisano, situacija se izmenila.“ Hamaršeld naglašava da je ovaj rukopis jedini koji „istinito oslikava“ njegov profil i daje odobrenje prijatelju da ga objavi, „kao neku vrstu bele knjige koja se bavi mojim pregovorima sa samim sobom – i sa Bogom.“

Iako su termini „bela knjiga“ i „pregovori“ preuzeti iz diplomatskog rečnika, u kratkim proznim i poetskim zapisima od kojih se sastoje Putokazi nema ni jednog pomena Hamaršeldovog diplomatskog delovanja, niti istorijskih događaja za koje se vezuje njegovo ime. Međutim, ova knjiga na izvestan način ipak interpretira fizičku stvarnost sa stanovišta duhovne, kao ogledalo preslikava akciju u kontemplaciju, preokupacije spoljašnjeg života u unutrašnju potragu i introspekciju, formirajući tako jedan dinamični, četvorodimenzionalni portret, koji se u tom smislu zaista približava celovitoj slici i „istini“ o Dagu Hamaršeldu više od ijedne konvencionalne biografije.

Putokazi u velikoj meri predstavljaju razradu i tumačenje Hamaršeldovog ideala nesebične službe motivisane ljubavlju prema Čoveku, kojim je težio da se rukovodi u svim sferama svog života. Taj ideal se ovde razmatra iz raznih uglova i u interakciji sa nekoliko drugih motiva. Jedna grupa zapisa polazi od uverenja da kroz nadličnu službu individualni život dobija smisao, jer pronalazi svoje mesto u obrascu svekolikog Života:

Tvoj „lični“ život ne može imati trajni, samosvojni smisao. On može steći proizvoljni smisao, ali samo tako što će se uklopiti i podrediti nečemu što „traje“ i što je samo po sebi „smisleno“. Je li to ono što pokušavamo da definišemo kada govorimo o „Životu“? Može li tvoj život poprimiti značenje kao sićušni fragment Života?

Hamaršeldova razmišljanja o fenomenu Života delom se zasnivaju na već pomenutoj Švajcerovoj etici. Prema Švajcerovom viđenju, ako je ovaj svet izraz volje za životom, onda poštovanje prema životu mora biti njegov najviši princip. Švajcer smatra da najneposrednija i najobuhvatnija činjenica u ljudskoj svesti jeste: „Ja sam život koji želi da živi, i postojim okružen životom koji želi da živi.“ Iz te spoznaje proizilazi sposobnost pojedinca da se solidariše sa drugim ljudima i svim živim bićima; da, polazeći od doživljaja da je njegov sopstveni život za njega svetinja, shvati da tako treba da se odnosi i prema životima drugih. Čovekov etički impuls, otud, za Švajcera nije ništa drugo do sama volja za životom – u onom svom obliku u kome ona prerasta usredsređenost na sopstvenu izdvojenu egzistenciju i manifestuje se kao poriv da se nesebično služi Životu uopšte. To znači, kako Hamaršeld piše u Putokazima, da „želimo život ne razmišljajući da li je u pitanju naš sopstveni ili neki drugi“.

Drugo važno uporište Hamaršeldovog altruizma jesu ideje proizišle iz njegovog interesovanja za dela srednjevekovnih hrišćanskih mistika kao što su Majstor Ekhart, Huan de la Kruz i Tomas Kempis. O njihovom uticaju Hamaršeld govori u tekstu pripremljenom za radio emisiju Edvarda Maroa (emitovanom povodom njegovog dolaska na čelo UN). Hamaršeld ističe da je za ove autore put samoostvarenja vodio kroz neprekidnu borbu protiv egocentrizma i svakog sebičnog impulsa. „Ljubav je za njih“, pisao je, „značila prosto prelivanje one snage kojom su bili ispunjeni kada su živeli u istinskom samozaboravu.“ Ta ljubav nalazila je svoj konkretan izraz u izvršenju dužnosti, „onako kako su je oni tumačili“ – dužnosti proizišle iz potreba njihovih bližnjih – i omogućavala im istrajnost i pristanak na svaku sudbinu koju bi im život pri tom nametnuo.

Put koji su sledili srednjevekovni mistici takođe se može opisati sintagmom imitatio Christi (što je, istovremeno, i naslov poznate Kempisove skolastičke rasprave, i za Hamaršelda jedne od najuticajnijih knjiga iz ove tradicije). U Putokazima, Hamaršeldovo tumačenje principa imitatio Christi neodvojivo je od njegovog tumačenja same Hristove ličnosti. Hrist je ovde predstavljen kao oličenje potpuno nesebične ljubavi prema ljudima, ali je istovremeno i sâm čovek, epitom najvrednijeg ljudskog potencijala, koji svojim primerom ukazuje na mogućnost njegove realizacije u svakom od nas. U Hamaršeldovoj neortodoksnoj interpretaciji, ono što je božansko u Hristu je prosto njegova potpuna doslednost tom potencijalu:

Je li junak te besmrtne, brutalno jednostavne drame, zaista „Jagnje Božje koje uze na sebe grehe sveta“? Apsolutno odan otkrivenom potencijalu u sebi – u tom smislu Sin Božji, u tom smislu žrtveno Jagnje, u tom smislu Iskupitelj. Jedan mladić, nepokolebljiv u svojoj posvećenosti, koji sledi izabrani put do kraja bez samosažaljenja ili zahteva da bude shvaćen, ostvarujući sudbinu koju je odabrao…

Simbolika Isusa koji umire na krstu za Hamaršelda je univerzalno ljudska: ona se može primeniti ne samo u okvirima hrišćanske tradicije, već bilo gde u svetu i u bilo kom istorijskom razdoblju, kad god se ljudsko biće iz ljubavi odvaži na najveću moguću žrtvu. „Svakog trenutka“, piše on, „Isus umire u nekome ko je sledio putokaze unutrašnjeg puta do kraja: ljubav i strpljenje, pravičnost i poniznost, odanost i hrabrost, mir.“

„Slediti primer Sina“ za Hamaršelda istovremeno znači i „opažati s ljubavlju kako ljudi rastu“ – to jest, verovati u prirođeno etičko jezgro koje postoji u svakom pojedincu i mogućnost duhovne transformacije koja iz njega proizilazi. U Putokazima, on ga naziva „kamenom-stancem pristojnosti koji uvek treba da očekuješ da ćeš naći, čak i ispod dubokih naslaga zla.“ Isus je i u tom smislu uzor, jer je bio u stanju da taj „kamen-stanac“ otkrije čak i u najvećim grešnicima i uspostavi kontakt s njim zarad budućnosti čovečanstva:

Isusovo „odsustvo moralnih principa“. On je sedao za trpezu sa carinicima i grešnicima, i prijateljevao sa bludnicama. Je li to radio da zadobije njihovu podršku? Ili je, možda, mislio da može da ih preobrati takvom „popustljivošću“? Ili je bio obdaren tako bogatom i dubokom čovečnošću da je mogao da se poveže, čak i u njima, sa onim u ljudskoj prirodi što je zajedničko svim ljudima, neuništivo, i na čemu se budućnost mora graditi?

Hamaršeldov kredo, međutim, ne može se u potpunosti sagledati samo kroz analizu njegovih duhovnih i filozofskih uzora. On isto tako predstavlja i odgovor na jednu specifičnu egzistencijalnu situaciju, u kojoj se ono što je duboko lično prepliće sa problemom koji, možda, predstavlja i la condition humaine u savremenom svetu uopšte. U psihološkom smislu, on se manifestuje kao stalno prisutna svest o usamljenosti. Ovo intimno priznanje čini okosnicu mnogih Hamaršeldovih zapisa i ponekad se čak i direktno dovodi u vezu sa njegovom potrebom da radi za dobrobit drugih. „Ono za čim najviše čezneš“, piše on, „je da osetiš – ili da veruješ da osećaš – da si nekome potreban.“ Za Hamaršelda, usamljenost boli ne zato što čovek nema nikog s kim bi podelio svoj teret, već zato što ima samo svoj teret da nosi. U pojedinim trenucima mu se čini da je, „osim vrednosti koju možda ima za druge“, njegov život „gori od smrti“. „Otud, u svojoj velikoj usamljenosti, služim drugima.“

Razmišljanja o usamljenosti u Putokazima često sobom povlače i implicitnu kritiku društva i neautentične međuljudske komunikacije uslovljene društvenim konvencijama. Biti društven, piše Hamaršeld, znači „pričati samo zato što konvencija zabranjuje tišinu, trljati se jedno o drugo da bi stvorili iluziju intimnosti i kontakta“. Isprazna komunikacija koju diktiraju društvena pravila samo je surogat za istinski ljudski kontakt, jer kroz nju čovek niti predstavlja drugima svoje autentično „ja“, niti se u pravom smislu reči susreće sa drugom osobom. Hamaršeldova metafora za ovo neiskreno predstavljanje jeste „šuplje jaje“. Da bi se jaje moglo upotrebiti kao dekorativni predmet, prethodno se iz njega mora odstraniti sav sadržaj. „Šuplje jaje“ je savršeno prilagođena društvena persona – prazno, svedeno na ljusku i sasvim lagano, ono odlično plovi i održava se na vodama društvenog života, ali u njemu više nema „ni embriona, ni hrane za njegov rast“.

Usamljenost iz koje čovek naslućuje da nešto nije u redu s njim, ali isto tako, i da nešto nije u redu sa svetom u kome živi, jedna je od velikih tema savremene književnosti. U tom smislu, najbliži pandan Hamaršeldovim razmišljanjima bila bi drama Koktel T. S. Eliota, čija junakinja Silija takođe traži izbavljenje od usamljenosti. Krah intimne veze samo je neposredan povod za introspekciju koja je dovodi do otkrića da su svi njeni kontakti sa ljudima bili samo kontakti sa projekcijama, da je volela samo ono „što je stvorila u svojoj mašti“. Eliot sugeriše da se ljudi u savremenom društvu možda prosto dele na one koji su postali svesni nemogućnosti istinskog zbližavanja i one koji do te spoznaje još nisu došli. Većina nas, stoji u Eliotovoj drami, niti je sposobna da voli niti je istinski voljena, i ova egzistencijalna situacija neće se promeniti ukoliko savremeni čovek ne nađe način da iskorači iz tamnice svog ekstremnog egotizma. „Mislimo na ključ“, piše Eliot u Pustoj zemlji, „svako u svom zatvoru/ Misleći na ključ, svi potvrđujemo zatvor.“ Sledeći sličan misaoni tok, Hamaršeld u Putokazima piše: „Je li moj kontakt sa drugim ljudima išta više no kontakt sa odrazima u ogledalu? Ko ili šta mi može dati moć da ogledalo preobrazim u vrata?“

Dalja razrada ovog motiva otkriva se u onim zapisima u Putokazima koji sugerišu da postoje dva načina da se razmišlja o sopstvenom biću, ili dva različita aspekta jastva. Postoji egotistično „ja“, zaokupljeno ličnim interesom, koje teži „da zadovolji svoje želje, da zadobije moć i divljenje drugih“; njega su u najvećoj meri proizvele društvene okolnosti, „neodgovorne i ravnodušne osobe, besmislena priznanja i zabeležena dela“ i ono je kao „kamen spoticanja“ za duhovnog tragaoca, „ludačka košulja neposrednog“. Nasuprot tome, međutim, postoji istinska individualnost, „Ja“ kao autentični centar čovekovog bića; ako bi čovek znao kako da „spusti sidro u veliku misteriju života“ i iskusi ovo mistično središte, ne samo da bi doživeo regeneraciju i ispunjenje, već bi spoznao i svoju suštinsku povezanost sa svime što postoji. Nalik hinduističkom Atmanu, i Hamaršeldov koncept najdubljeg Jastva podrazumeva transcendentalna svojstva: ono više ne pripada samo pojedincu, već istovremeno predstavlja i zajednički imenitelj, ono što je praiskonski ljudsko, arhetipske temelje bića koji pripadaju celom čovečanstvu i stoga čine uporište našeg doživljaja solidarnosti i saosećanja. „Ostani u Središtu koje je tvoje, i središte čitavog ljudskog roda“, piše Hamaršeld. „U svakom trenutku učini sve što možeš za ciljeve koje to središte nameće tvom životu.“

„Iskorak iz jastva koje je kamen spoticanja – ulazak u Jastvo koje je ispunjenje“, i koje omogućava transcendentalni doživljaj povezanosti sa svim ljudima, tako se otkriva kao put izbavljenja iz strašne egzistencijalne usamljenosti. Sa tog stanovišta, Hamaršeldu više nije važno da mu li je samoća nametnuta od strane nesavršenih društvenih struktura, ili proizilazi iz njegovih ličnih nedostataka – ona se svejedno prevazilazi kroz samoostvarenje, kroz napor da se realizuje najvažniji ljudski potencijal:

Bilo da je nametnuta, ili odabrana – na kraju, svest o budućoj usamljenosti dopušta izbor između samo dve alternative: ili se prepustiti pustom očajanju, ili rizikovati tako mnogo zarad ostvarenja „unutrašnje mogućnosti“ da se time stiče pravo na život u transcendentalnom jedinstvu…

Iskusiti transcendentalno jedinstvo znači „utopiti svoju ličnost u Jedno“, zazvučati „kao jedna nota u sazvučju organske celine“, biti kišna kap koja stvara prstenove „padajući u široko prostranstvo mirne, tamne vode“. Teologija imanencije i svojevrsni panteizam koji impliciraju ove metafore opet ukazuju da je Hamaršeldovo viđenje božanskog blisko onome koje je pronašao u delima srednjevekovnih mistika. On citira Majstora Ekharta:

„Ali kako, onda, treba da volim Boga?“ „Moraš ga voleti kao da je On ne-Bog, ne-Duh, ne-Osoba, ne-Supstanca: voleti ga prosto kao Jedno, čisto i apsolutno jedinstvo u kome nema ni traga dualnosti. I tome Jednom moramo se prepustiti i stalno u njega ponirati, padajući iz bivstvovanja u ne-bivstvovanje. Bog nam pomogao da tako učinimo.“

*

Za Hamaršeldovu duhovnu potragu moglo bi se reći da ima horizontalnu i vertikalnu ravan. Vertikalna ravan realizuje se kroz molitvu i meditaciju, kao i kroz doslednu introspekciju: u Putokazima su zastupljeni brojni zapisi u kojima autor samog sebe skrupulozno posmatra i često bez milosti kritikuje i optužuje. Kroz Putokaze, Hamaršeld se bori protiv egocentričnosti, raskrinkava sopstvenu ambicioznost, solipsizam, megalomaniju, mazohizam, sklonost da prezire druge, želju da bude u centru pažnje, uskogrudost, sumorna raspoloženja. Iako ne nova u književnosti, ovakva preispitivanja sprovedena su u Putokazima sa beskompromisnim poštenjem i iskrenošću koja ovom delu daje poseban pečat i lepotu.

S druge strane, Hamaršeldov modernitet u odnosu na sličnu ispovednu građu u književnosti ogleda se u horizontalnoj ravni njegove potrage – u autorovom stalnom insistiranju da istraživanje duhovne dimenzije života ne treba da znači okretanje leđa društvenoj odgovornosti. „U naše doba“, piše on, „put do svetosti neminovno vodi kroz domen akcije.“

U domenu akcije, Hamaršeld je organizaciju Ujedinjenih nacija doživljavao kao „polje službe“ koje mu je život dodelio, i u koje je težio da ugradi svoju duhovnu spoznaju o suštinskom jedinstvu čovečanstva. Hamaršeld nije imao iluzija u pogledu slabosti i nedostataka svetske organizacije: u jednom od zapisa u Putokazima, on UN naziva „neubedljivim delom ljudskih ruku – ali“, nastavlja, „moraš sve svoje položiti za taj ljudski san, zarad onog jedinog što ga čini stvarnim“. Na drugom mestu, opet, primećuje: „To je jedna ideja kojoj služiš – ideja koja mora pobediti da bi opstalo čovečanstvo vredno tog imena. Ta ideja je ono čemu moraš pomoći da pobedi svim svojim snagama – a ne rad ljudskih ruku koji ti samo u ovom trenutku nameće odgovornost i priliku da ga unaprediš…“ Uprkos nesavršenosti ovog „rada ljudskih ruku“, Hamaršeld je smatrao da ono što u njemu vredi, i za šta se mora zalagati svim snagama, jeste kosmopolitski san o svetskom miru iz kojeg je projekt UN proistekao.

Taj san takođe nalaže osećaj dužnosti prema Čoveku koja prevazilazi nacionalne i patriotske okvire. „[Hamaršeld] bi nas podsećao“, objašnjavao je švedski diplomata Rolf Edberg, „kako su se ljudi nekada organizovali u porodice, kako su se porodice udruživale u plemena i naseobine, i kako su se iz plemena razvili narodi i države. Ali, nacija ne može biti kraj tog razvoja. U Povelji UN on je video zacrtan put ka cilju koji je nazivao organizovanom međunarodnom zajednicom.“ Sagledavši u ovom svetlu budućnost čovečanstva, i način na koji je njegov rad mogao da služi ostvarenju te vizije, Hamaršeld mu je pristupio kao „horizontali“ svog duhovnog puta:

Sebičan san, koji odbija da te deli sa ma kim ili ma čim drugim: najveći poduhvat čovečanstva – san o čovečanstvu.

Najveći poduhvat čovečanstva, u okviru kojeg najplemenitiji san pojedinca jeste – da mu se potpuno posveti.

Otud: rado u smrt ili poniženje, ako je to ono što san zahteva…

U tekstu napisanom za radio emisiju Edvarda Maroa, Hamaršeld se pita da li čovek može „aktivno služiti društvu, a da takav život bude potpuno usklađen sa njegovim doživljajem da pripada zajednici duha“. U Putokazima, odgovor na ovo pitanje izvodi se iz specifičnog tumačenja pojma „misticizam“. Za razliku od uvreženog stanovišta da je „misticizam“ nešto nespojivo sa društvenim angažmanom, da podrazumeva usredsređenost na ekstatične doživljaje i uvide koji ostaju vezani isključivo za sferu unutrašnjeg života, Hamaršeld vidi mistika kao nekoga ko se u potpunosti otvorio ka svetu i njegovim problemima – jer je otkrio da je sa tim svetom suštinski povezan. U Putokazima, on traga za „granicom nečuvenog“, za iskustvom onostranog koje opisuje kao nedosežno morsko dno, miris „šumskog cveta-zvezde“ ili „nepoznati izvor“ koji mu „napaja biće svojim mogućnostima“ – da bi, najzad, dosegao mistično iskustvo koje je neodvojivo od sadašnjeg trenutka i aktuelne stvarnosti. „Tada sam uvideo da zida nikada nije ni bilo, da je ‘nečuveno’ ovo i ovde, a ne nešto drugo i negde drugo, da se ‘žrtva’ prinosi ovde i sada.“ Ovde i sada tako se otkriva kao krajnje odredište potrage, koja je tragaoca na posletku opet uputila na ovaj svet, na ovu stvarnost, i imperativ da se u njoj angažuje:

… imao je kontakt sa stvarnošću, nežan i intenzivan, kao dodir ruke voljene osobe: doživljaj jedinstva kroz samopožrtvovanje koje nije bilo samodestruktivno, u kojem mu je srce bilo lucidno, a um ispunjen ljubavlju. Na suncu i na vetru, kako blizu i kako daleko – i kako različito od onoga što znalci zovu Misticizmom.


* O autorki:
Rođena 1968. godine. Radi kao asistent za predmet Angloamerička književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu od 1995. godine. Zvanje magistra stekla je 1999. odbranivši rad pod nazivom Viđenje poezije u stvaralaštvu Šejmasa Hinija 1965-1985.

Objavljivala je naučne radove, eseje i prikaze iz oblasti književnosti po časopisima i naučnim publikacijama. Za esej „Putokazi Daga Hamaršelda“ dobila je 3. nagradu na konkursu Ulaznica 2008. godine. Najznačajniji prevodi su joj S. T. Kolridž, Balada o starom mornaru (Intelekta, Valjevo, 1994) i Dž. G. Bajron, Čajld Harold (Zavod za udžbenike, Beograd, 2004.) Drame Grofica Ketlin V. B. Jejtsa i Bunar svetaca Dž. M. Singa izvedene su prema njenim prevodima na Dramskom programu Radio Beograda.

Objavila je jedan roman, Baskeri (Književna omladina Valjeva, 1996) i nekoliko kratkih priča u časopisima i antologijama, uključujući i nagrađenu antiratnu priču „Zdravo Marija“ (Radio B92, Beograd, 1993.)

Jedan je od osnivača književnog časopisa Posada-Književna avantura, gde takođe objavljuje priloge.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*