Nataša Tučev: Prezreni na svetu Franca Fenona u književnoj obradi Keril Čerčil (Ulaznica 2012 – prva nagrada za esej)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2012 |

Uvod: Fenonova dijagnoza kolonijalizma

Uticajna studija Franca Fenona Prezreni na svetu predstavlja, pre svega, moralnu osudu kolonijalizma kao sistema ekspolatacije u kome je kolonizovani subjekt bio ugnjetavan ne samo fizički, već i psihički. Polazeći od svojih zapažanja o kolonijalnoj situaciji u Alžiru, Fenon dolazi do zaključka da evropske kolonijalne sile, pod maskom promovisanja civilizacije i humanističkih ideala, zapravo sprovode sistematsku dehumanizaciju kolonizovanih naroda. Otud je borba protiv kolonijalnih vlasti, po njegovom tumačenju, istovremeno i borba na psihološkom planu kroz koju kolonizovani subjekt rekonstruiše sebe i iznova uspostavlja svoju ljudskost, težeći ne samo političkom i društvenom oslobađanju, već i emancipaciji svog unutrašnjeg bića.

Iz ovih stavova proizilazi i Fenonova apologija nasilja i oružanog oblika borbe protiv kolonijalizma. Ponjegovom mišljenju, revolucionarno nasilje je reakcija na primarno nasilje kolonizatora; za potlačeni narod, ono poprima pozitivne, formativne karakteristike i predstavlja jedini način da se prevaziđe reifikacija koju je nametnuo kolonijalizam. (Fanon, 50) U svom predgovoru za Prezrene na svetu, Sartr objašnjava:

[Fenon] savršeno jasno pokazuje da to nezadrživo nasilje … ne predstavlja provalu potisnutog divljaštva, pa čak nije ni posledica ogorčenosti: reč je o čoveku koji rekonstruiše sebe … Kolonizovani narod leči se od kolonijalne neuroze tako što nasilnim putem isteruje kolonizatore. Kada njihov bes eksplodira, oni ponovo stiču koherentnost koju su izgubili i dosežu samospoznaju … Izdaleka, njihov rat nam deluje kao trijumf varvarstva, ali on je zapravo proces kroz koji se borac postepeno emancipuje i eliminiše kolonijalni mrak u sebi i oko sebe. (Sartre, lv)

Dok je najveći deo knjige Prezreni na svetu posvećen Fenonovim teorijskim razmatranjima o kolonijalizmu, dekolonizaciji i političkoj budućnosti Trećeg sveta, peto poglavlje, naslovljeno „Kolonijalni rat i mentalni poremećaji“, donekle se izdvaja po tonu i sadržaju. Ovo poglavlje nastalo je na osnovu Fenonovog iskustva u lečenju mentalno obolelih pacijenata u periodu 1953-1956, kada je radio kao upravnik psihijatrijske bolnice Blida-Žonvil u Alžiru. Fenonova lekarska praksa potvrdila je njegovu tezu o kolonijalnom ugnjetavanju kao glavnom uzročniku patologije. Cilj psihijatrije, kako objašnjava, jeste da pomogne pacijentu da se uklopi u dato društveno okruženje i prevaziđe osećaj otuđenosti; međutim, kolonizovani subjekt nikako se ne može uklopiti u sistem koji ga navodi da se oseća kao stranac u sopstvenoj zemlji, poriče njegovu ljudskost, pa čak dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje. (Fanon, 181–182)

U ovom poglavlju, međutim, Fenon prevashodno razmatra mentalne poremećaje koji su se javili kao direktna posledica rata za nezavisnost Alžira:

Sveopšti nacionalni rat za oslobođenje koji narod Alžira vodi već sedam godina u ovom trenutku postao je leglo mentalnih poremećaja … Verujemo da je, u slučajevima koji su ovde predstavljeni, okidač u osnovi bila atmosfera surovosti i krvoprolića, opšta primena nehumanih mera, i stalan osećaj kod ljudi da prisustvuju istinskoj apokalipsi. (Fanon, 182–183)

Među Fenonovim pacijentima našli su se kolonijalni administratori i policijski islednici, kao i žrtve njihove represije i torture – ali isto tako, i alžirski revolucionari koje muči griža savest zbog počinjenog nasilja. U ovom poglavlju, Fenon kao da implicitno polemiše sa svojom tezom o ontološkoj opravdanosti revolucionarnog nasilja i preispituje tvrdnju da će upravo putem njega kolonizovani narod steći samosvest i ljudskost. U svakom slučaju, može se tvrditi da njegove studije kliničkih slučajeva, kao pojedinačnih ljudskih sudbina, pružaju kompleksnu sliku oružane revolucije, njenog uticaja na individualnu psihu i etičkih pitanja koja se pri tom otvaraju.

Drama Keril Čerčil Bolnica u doba revolucije zasniva se upravo na ovom poglavlju Prezrenih na svetu. Radnja drame smeštena je u bolnicu Blida-Žonvil, stožerni lik je sâm Fenon, dok većinu drugih likova Čerčil gradi na osnovu stvarnih ličnosti iz Fenonovih kliničkih zapisa. Kao što će ovaj rad pokušati da pokaže, drama Bolnica u doba revolucije korespondira sa glavnim preokupacijama u Fenonovoj studiji, ali istovremeno predstavlja i autorkinu ličnu umetničku viziju i razumevanje fenomena kolonijalizma i dekolonizacije.

Kolonijalizam, represija i nasilje

Jedno od obeležja kolonijalne vladavine o kojima govori Fenon jeste otvorena primena sile. Fenonovo sagledavanje razlike između kapitalističkog i kolonijalnog sistema vladanja moglo bi se uporediti sa razlikom koju Altuzer pravi između „ideološkog“ i „represivnog“ državnog aparata. Dok se vladajuće strukture u kapitalističkim društvima oslanjaju na suptilnije oblike kontrole, kao što su delovanje institucija i ideološko uslovljavanje podređenih, u kolonijama se status quo održavao „kundacima i napalmom“, direktnom intervencijom vojske i policije. (Fanon, 3–4) U Alžiru je ovakva otvorena represija naročito došla do izražaja kada je izbio rat za nezavisnost.

U drami Keril Čerčil, represivni aparat kolonijalnih vlasti prikazan je kroz tri lika: kolonijalnog administratora, policijskog inspektora i francuskog lekara. Nijedan od ovih likova nema ime, što još više ističe njihovu simboličnu ulogu predstavnika određenih društvenih struktura; isto tako, kroz zaplet se otkriva da se oni u velikoj meri poistovećuju sa svojom društvenom ulogom, tako da ona gotovo u potpunosti određuje njihov identitet. (Luckhurst, 53)

Kolonijalni administrator i njegova žena (u drami imenovani samo kao Monsieur i Madame) dovode svoju kći, Fransoa, na pregled u Fenonovu bolnicu. Njihov govor protkan je rasističkim predrasudama i stereotipima o Alžircima i arapskom svetu uopšte. Monsieur pri tom zavarava sebe da većina Alžiraca podržava francusku vlast i da očekuju od Francuza da ih zaštite i zavedu red, a o drastičnim represivnim merama govori u kategorijama svog „posla“ i „dužnosti“: „Sve vreme radim da bih spasao ovu zemlju od same sebe.“ (Churchill, 135) Ispostavlja se da, zbog velikog broja uhapšenih, policijsko ispitivanje koje Monsieur nadzire jednim delom mora da se sprovodi u praznom krilu njegove kuće. Fransoa noću čuje krike i postaje svesna torture i zločina u kojima učestvuje njen otac, zbog čega gubi razum.

Policijski inspektor takođe učestvuje u mučenju uhapšenih Alžiraca. Iako pati od nesanice i ima noćne more, on te simptome pripisuje opštoj atmosferi „nemira“ u Alžiru, stresu i premoru, poričući da nehumano postupanje prema zatvorenicima zapravo uzrokuje dezintegraciju njegove ličnosti. Inspektor traži lekarsku pomoć jer povremeno ima nekontrolisane izlive besa i tada brutalno napada svoju ženu i dve ćerke, od kojih mlađa ima samo tri godine.

Obe priče zasnivaju se na autentičnim događajima koje je Čerčil preuzela iz Fenonove studije. U Prezrenima na svetu, Fenon zaključuje da je sadizam prožeo sve aspekte inspektorove ličnosti, uključujući i njegov odnos prema porodici:

Ovaj slučaj otkriva postojanje koherentnog sistema koji ništa nije poštedeo. Mučitelj koji voli ptice, ili uživa da na miru sluša simfoniju ili sonatu, predstavlja prosto jedan stadijum. U sledećem stadijumu nema više ničeg sem radikalnog i apsolutnog sadizma. (Fanon, 199)

U slučaju inspektora, kao i u slučaju kolonijalnog službenika, njihove porodice postaju indirektne žrtve brutalnosti kolonijalnog aparata. Nasilje koje ovi likovi rutinski primenjuju u službi sistema kao da se preliva i preplavljuje i sferu privatnog života. Hana Arent piše da je u evropskim zemljama koje su imale kolonije uvek postojao strah od takozvanog „bumerang efekta“ – to jest, od mogućnosti da se vladavina silom u osvojenim zemljama odrazi i na stil vladavine u matičnoj zemlji kolonizatora, da se i u evropskim metropolama poveća sklonost vlasti ka primeni represivnih mera i brutalnosti. (Arendt, 54) Drama Keril Čerčil ne pokazuje nam da li se nasilje vojske i policije u Alžiru prenelo i na Francusku, ali slučaj policijskog inspektora koji tuče članove svoje porodice takođe se može posmatrati kao jedan oblik „bumerang efekta“.

U Fenonovoj studiji takođe se govori o francuskim lekarima koji su sarađivali sa kolonijalnim vlastima i pružali im stručnu pomoć. Jedan takav lik prikazala je i Keril Čerčil u Bolnici u doba revolucije. Mladi lekar zaposlen u istoj klinici kao i Fenon razmišlja da li da prihvati ponudu policijskog narednika i pomogne u isleđivanju zatvorenika. Pomoć bi se sastojala u korišćenju Pentotala (seruma istine). Ne pokazujući nikakvu empatiju prema uhapšenim Alžircima, lekar komentariše da bi to mogao biti „zanimljiv posao“: kada policija završi sa isleđivanjem, zatvorenici će postati njegovi pacijenti, zamorčići koje će proučavati na klinici da bi došao do naučnih zaključaka o stepenu oštećenja ličnosti koji izaziva droga. (Luckhurst, 57)

Keril Čerčil takođe koristi ovaj lik da bi kroz njega upoznala čitaoca sa kvazi-naučnim teorijama o rasnim razlikama, još uvek široko prihvaćenim sredinom prošlog veka, koje su predstavljale važno uporište imperijalističkog projekta. U jednoj sceni drame, Fenon čita policijski izveštaj o petnaestogodišnjem dečaku koji je nožem ubio troje ljudi – svog druga, njegovu majku i sestru – zbog krađe nekoliko maslina. Francuski lekar komentariše ovaj slučaj:

Uočljiv nesklad između uzroka i posledice tipičan je za nasilne zločine Alžiraca… Objašnjenje se nalazi u moždanoj strukturi. Alžirac praktično kao i da nema korteks. Njegovim ponašanjem upravlja donji deo mozga, kao kod nižih kičmenjaka, a sasvim različito od Čoveka kakvog mi poznajemo. Evropskog čoveka, koji se od drugih stvorenja razlikuje po upotrebi korteksa … Svakako vam je poznat rad doktora Karutersa iz Svetske zdravstvene organizacije. On kaže da, pošto Afrikanac ne koristi prednje režnjeve, to je isto kao da su oni odstranjeni, tako da je Afrikanac kao Evropljanin nad kojim je izvršena lobotomija. To objašnjava impulsivnu agresivnost, lenjost, plitke emocije, nesposobnost da se shvati koncept u celini – afrički karakter … Evropljanin bi morao biti lud da se tako ponaša, ali od Alžirca upravo to i očekujemo. (Churchill, 118–119)

Ironija scene leži u činjenici da lekar ove teorije objašnjava Fenonu, koji je i sâm afričkog porekla, a koji je upravnik psihijatrijske klinike gde obojica rade. „Za vas svakako ne bih rekao da ste išta drugačiji od mene“, kaže lekar Fenonu. „Niko ne bi pomislio da vi ne koristite prednje režnjeve.“ (Churchill, 120) Činjenica je da su francuske vlasti omogućavale jednom malom broju nadarenih studenata iz kolonija da nastave školovanje u Francuskoj i steknu visoko obrazovanje. Nažalost, kao što piše Fenon, iako je to omogućavalo interakciju kolonista sa pojedincima iz kolonizovanih naroda, reč je o malom broju slučajeva koji nisu značajno mogli da utiču na široko rasprostranjene predrasude o rasnim razlikama i superiornosti bele rase. (Fanon, 8)

Doktorov govor u drami predstavlja parafrazu stvarnih medicinskih i naučnih teorija sa kojima Fenon polemiše u Prezrenima na svetu. Činilo se da veliki broj ubistava i visoka stopa kriminala u Alžiru u doba kolonijalizma podupiru takve teorije. Ubistva među domaćim stanovništvom često su kao neposredan povod imala sasvim trivijalne razloge: uvredljiv gest, dvosmislenu primedbu, svađu oko maslinovog drveta. Oružje počinioca najčešće je bio nož, pa se čak verovalo da Alžirci imaju psihološku potrebu da vide krv. Navedene teorije o urođenoj agresivnosti Alžiraca, proistekloj iz njihovih „ograničenih bioloških mogućnosti“, predavale su se i na univerzitetu, pa su ih i alžirski studenti prihvatali kao „istinu koju je teško progutati, ali koja je naučno dokazana“. (Fanon, 222–223)

Na širem planu, tvrdnja o urođenoj agresivnosti „obojenih“ rasa zapravo predstavlja opšte mesto u imperijalističkoj ideologiji, prema kojoj su oni iracionalna, sub-humana bića bez osećaja za moralne vrednosti, a cilj evropskog kolonizatora jeste da ih prosvetli i izbavi iz mraka. „Na nesvesnom nivou“, piše Fenon, „kolonijalizam je težio da bude shvaćen … kao majka koja stalno sprečava svoje, u suštini izopačeno dete, da ne počini samoubistvo ili se ne prepusti zlim porivima.“ (Fanon, 149)

U Prezrenima na svetu, Fenon detaljnom analizom dekonstruiše ova uvrežena shvatanja. On smatra da agresivnost kolonizovanih naroda nema nikakve veze sa konfiguracijom nervnog sistema, već je direktna posledica kolonijalnog ugnjetavanja. Kolonizovani svet je, pre svega, svet rigidnih podela u kome beli kolonizator i afrički domorodac žive doslovno kao dve različite vrste. Oni su razdvojeni ekonomskim statusom i ogromnim razlikama u životnim uslovima, dok na ideološkom i psihološkom planu kolonizator poima tu dihotomiju kao manihejsko razdvajanje dobra i zla, „svetlog“ belačkog grada i „mračne“ crnačke kasabe. (Said, 270) Ta podela je, prema Fenonovim rečima, „okamenjena“, tako da kolonizovani subjekt od malena uči da prihvati svoje strogo određeno mesto i da ne prekoračuje granice koje su mu nametnute. Okamenjenost kolonijalnog sistema upisuje se u telo podređenih i manifestuje kao fizička tenzija i „agresivnost nataložena u mišićima“, dok se u njihovim snovima, kao reakcija, često javljaju slike energičnih telesnih pokreta i agresivne vitalnosti. Bes kolonizovanih izazvan nepravdom i represijom stalno tinja ispod površine, što znači da je nepomično stanje koje vlada u kolonijama zapravo samo „pseudo-petrifikacija“:

 Kolonizovani subjekt najpre će usmeriti tu agresivnost, nataloženu u mišićima, protiv sopstvenog naroda … Povremeno, mišićna tenzija izaziva erupciju krvavih sukoba između plemena, klanova i pojedinaca … Nije retkost videti kako kolonizovani subjekt vadi nož čak i ako ga drugi samo neprijateljski ili izazivački pogleda. Jer poslednje pribežište kolonizovanog subjekta jeste da brani svoju ličnost od svog sunarodnika … Ta kolektivna opsednutost krvavim bratoubilačkim sukobima ima za cilj da zamaskira prepreku i odloži neizbežnu alternativu, neizbežno izbijanje oružane borbe protiv kolonijalizma. (Fanon, 15–17)

 Fenon smatra da je nasilje – koje je neminovno prisutno u nepravičnom kolonijalnom poretku – jedino moguće preusmeriti, tako da kolonizovani više ne dižu ruku jedan na drugoga, već na kolonizatore, koji i jesu stvarni uzrok njihovih nevolja.

 Revolucija i samoostvarenje

Peto poglavlje Prezrenih na svetu specifično je i po tome što Fenon u njemu donekle problematizuje svoju tezu prema kojoj će nasilni ustanak dovesti do emancipacije i psihološkog ozdravljenja kolonizovanog subjekta. Nasuprot tome, u ovom poglavlju navodi se nekoliko slučajeva nasilja počinjenog u kontekstu alžirske revolucije – kao što je, recimo, priča o revolucionaru koji je ubio nedužnu ženu da bi osvetio smrt svoje majke, ili priča o dvojici alžirskih dečaka koji su ubili svog najboljeg druga, Evropljanina – gde počinioci ostaju psihološki trajno obeleženi, zarobljeni u prošlosti i progonjeni savešću i posledicama svojih postupaka. Keril Čerčil dramatizuje jedan od tih slučajeva:

 Izvršio sam naređenje i podmetnuo bombu u jedan bar, što nije bilo lako, ali uspeo sam … Bio sam tako uspešan da je osmoro ljudi ubijeno, a dvadesetak ranjeno … Drugi bar je bio samo bar, prolazio sam pored barova sve vreme ne razmišljajući … Jedan mladi Francuz izašao je i sudario se sa mnom. Možda je previše popio, ili možda ja nisam pazio kuda idem … Sudarili smo se i on se nasmejao – ne zvuči kao da je naročito važno, nasmejao se i izvinio. Ja nisam mogao ništa da kažem. Bio sam ošamućen, i da se nisam držao za njega, preturio bih se. Ta noć bila je jedna od onih noći kada nisam mogao da zaspim … Znao sam da uopšte nije verovatno da sam ubio nekoga nalik njemu, jer onaj bar u koji sam podmetnuo bombu bio je poznato sastajalište najvećih reakcionara – i u svakom slučaju, uvek postoji rizik da će nedužni ljudi poginuti i ja to sada prihvatam. (Churchill, 126–127)

 Osmeh i izvinjenje, jednostavni gestovi koji sugerišu pristojnost i poštovanje, probudili su kod alžirskog revolucionara svest o ljudskosti Drugog i osećaj krivice zbog ubistva nedužnih ljudi. Iako i dalje veruje u ispravnost oslobodilačkog rata, ovaj Alžirac počinje da pati od nesanice, ima napade anksioznosti i pomišlja na samoubistvo.

Među najpoznatije kritičare Fenonove apologije nasilja spada Hana Arent. Ona ukazuje da Fenon (i Sartr, koji ga u svom predgovoru bezrezervno podržava) nisu ni svesni koliko su se u tom pogledu odaljili od izvornih Marksovih učenja. Marks je priznavao ulogu nasilja u društvenim promenama kroz istoriju, ali je ta uloga za njega bila sekundarna. On je smatrao da su unutrašnje protivrečnosti ono što najzad dovodi do rušenja starog društvenog poretka i formiranja novog. Nasilje u tome može biti samo instrumentalno i ne može samo po sebi imati nikakav ontološki značaj: Marks ga je poredio sa pretporođajnim trudovima, koji prethode rođenju deteta, ali naravno, nisu njegov uzrok. (Arendt, 11)

Kada je reč o samoostvarenju, Arent piše da taj koncept pripada filozofskoj tradiciji Hegela i Marksa, kao i da čini osnovu humanizma levice. U Hegelovoj idealističkoj filozofiji, čovek proizvodi sebe kroz mišljenje, a u Marksovoj kroz rad; međutim, ni iz jedne ni iz druge predstave ne može se izvesti analogija sa nasiljem. Arent citira Sartrove rečenice iz predgovora Fenonovoj knjizi („čovek rekreira sebe kroz nezadrživo nasilje … Ubiti Evropljanina znači ubiti dve muve jednim udarcem … jedan čovek ostaje mrtav, a drugi slobodan“) i zaključuje da Marks tako nešto nikada ne bi napisao. (Arendt, 13) Drugim rečima, za Hanu Arent je uznemirujuće i etički problematično to što Fenon i Sartr ne gledaju na nasilje kao na nužno zlo, instrument u rušenju kolonijalnog sistema, već ga glorifikuju kao kreativnu silu koja će stvoriti novog čoveka. (Arendt, 69)

S druge strane, Homi Baba zauzima pozitivan stav prema Fenonovim idejama. On smatra da je Fenon u revolucionarnom nasilju video jedini način da se kolonizovani subjekt izbori za svoj psiho-afektivni opstanak i suprotstavi kolonijalnoj situaciji „života u smrti“. Baba takođe ističe da je Fenon zagovarao nasilje, ali nikada mržnju: u Prezrenima na svetu, Fenon je napisao da mržnja, rasizam, ogorčenost, pa čak ni legitimna želja za osvetom, ne mogu biti energija kojom će se napajati oslobodilački rat. (Bhabha, xxxv–xxxvi)

Kolonijalizam i rodna neravnopravnost

 Drama Bolnica u doba revolucije počinje i završava se scenama u kojima Monsieur i Madame traže od Fenona da primi na kliničko lečenje njihovu kćer Fransoa. Priča o Fransoa, čiji otac muči Alžirce u praznom krilu svoje kuće, delom se zasniva na stvarnom slučaju koji je zapisao Fenon. Međutim, važna razlika je u tome što je ćerka kolonijalnog službenika u stvarnosti bila potpuno odrasla osoba, koja se nakon ovih događaja odselila i prekinula odnose sa porodicom. (Fanon, 205) Fransoa je u drami mlađa i prolazi kroz najosetljiviji period odrastanja.

Kroz ovaj lik, Keril Čerčil povlači brojne paralele između položaja kolonizovanog subjekta i položaja žene u patrijarhalnom društvu. Sličan dramski postupak Čerčil je primenila i u komadu Na sedmom nebu (Cloud Nine), pokazujući kako se dominantna kultura Zapada kroz istoriju zasnivala na kontroli i potčinjavanju Drugog, bilo u liku žene ili u liku drugih rasa.

„Okamenjenost“ koju je Fenon istakao kao glavno obeležje kolonijalnog sistema može se prepoznati i u situacijij u kojoj se nalazi Fransoa. Kao što je kolonijalni subjekt osujećen u svojoj težnji da razvije samosvest i živi slobodno i kreativno, i Fransoa je primorana da u svojoj porodici igra ulogu doterane lutke koja se nikada ne menja. „Ako razmišljam o njoj sa tri, ili sa osam, ili sa trinaest godina, uvek je isto, uvek je lepa i nasmejana i voli da bude sa mamom i tatom i da nas čini srećnima“, kaže njena majka. (Churchill, 102) Roditelji kontrolišu njena poznanstva i sprečavaju ljubavne veze; ptica u kavezu koju su joj poklonili simbolizuje sputanost njenog bića. Najveći udarac njenoj mentalnoj ravnoteži, naravno, zadaje tortura alžirskih zatvorenika koje otac dovodi u kuću. Ono što je Fenon napisao o nemoći psihijatrije u slučaju kolonizovanog subjekta važi i za Fransoa: ludilo je, u suštini, njen odgovor na psihotično društvo, na situaciju u kojoj ostati „normalan“ znači prihvatiti neprihvatljivo.

Čerčil prikazuje nervno rastrojstvo Fransoa kroz niz simboličnih gestova koji sugerišu uzrok njenog stanja. Tako Fransoa odbija da jede jer veruje da je roditelji truju i da je trovanje počelo još od majčinog mleka: simbolično, ona odbija da i dalje bude zatrovana patrijarhalnom i imperijalističkom ideologijom, koju je njena majka u potpunosti internalizovala i koju „servira“ u istoj meri kao i otac. Fransoa takođe baca i cepa haljine koje joj majka šije, pokušavajući da na taj način odbaci ulogu društveno određenog subjekta. Međutim, njoj se čini da ispod halijne nema ničeg i da više ne može da stupi u kontakt sa svojim istinskim bićem:

 Haljina je izgledala veoma lepo, ali ispod nje, ja sam trulila. Iščezavala sam deo po deo. Haljina hoda po stanu, a u njoj nema nikoga. Otkopčavam je i opipavam rukom unutra. Ispod haljine ne mogu da pronađem sebe. Kada je skinem, nema nikoga. Fransoa se ne vidi, jer nju su odveli uz stepenice, a niz stepenice niko nije sišao u sobu. Moja majka je sašila tu haljinu da bi me ubila… Haljina je bila otrovna. (Churchill, 146)

 Zaključak: Tematske preokupacije u drami Bolnica u doba revolucije

 Peto poglavlje Prezrenih na svetu, „Kolonijalni rat i mentalni poremećaji“, bilo je pogodno za dramatizaciju jer u njemu Fenon ne izlaže uopštene teorije i principe, već govori konkretno o sudbinama svojih pacijenata. Međutim, kroz izbor likova, njihovu interakciju i zaplet, Keril Čerčil je istražila ne samo pojedinačne ljudske sudbine, već i neka od pitanja kojima se bavi Fenonova studija u celini: ugnjetavanje i dehumanizaciju kolonizovanog subjekta, rasnu diskriminaciju, kao i pitanje uloge nasilja u borbi protiv kolonijalizma. Osim što preuzima neke od najvažnijih Fenonovih preokupacija, Čerčil ih u drami dopunjuje svojom feminističkom perspektivom, ukazujući na sličnosti između podređenog položaja žena i kolonizovanih naroda kroz istoriju. Ovo zanimanje za različite aspekte politike identiteta, kao i za progresivne pokrete, ostaće jedno od trajnih obeležja njenog opusa.

BIBLIOGRAFIJA

Arendt, Hannah. On Violence. New York: Harcourt, Brace & World, 1969.

Bhabha, Homi K. „Foreword: Framing Fanon“. In F. Fanon, The Wretched of the Earth. New York: Grove Press, 2004.

Churchill, Caryl. The Hospital at the Time of the Revolution. In Churchill: Shorts. London: Nick Hern, 1990.

Fanon, Franz. The Wretched of the Earth. Trans. R. Philcox. New York: Grove Press, 2004.

Luckhurst, Mary. „On the Challenge of Revolution“. In The Cambridge Companion to Caryl Churchill. Ed. E. Aston and E. Diamond. Cambridge: Cambridge University Press, 2009.

Said, Edward W. Culture and Imperialism. New York: Vintage, 1994.

Sartre, Jean-Paul. „Preface“. In F. Fanon, The Wretched of the Earth. Trans. R. Philcox. New York: Grove Press, 2004.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*