Nataša Mijatović – Ožiljci (odlomak iz romana)

Filed under: Nataša Mijatović,Presing izdavaštvo,Srbija |

Natasa-MijatovicSledeće što se zbivalo bila je jedna neverovatna masovna hipnoza. Vida je, zajedno sa svima, osetila da se radi o svojevrsnoj trci za život. Više se nije brinula, samo je grabila napred. Trči levo, javi se desno, uzmi karton, skini se, idi sa sestrom na četvrti sprat. Dok se sa torbom u rukama penjala liftom ka četvrtom spratu, počela je da shvata gde se i zašto nalazi. Izašla je na sprat kao ljudi na Mesec. Skoro isto je neverovatno da se ovde našla, kao i oni tamo. Pomisli kako nikada nije ni poverovala u koračanje na Mesec, kao što neće ni prihvatiti da je ikada ovde bila. Hodnik pred njom bio je dug, obojen nekom oker bojom, iscrtan tabelama preživljavanja, lošim reprodukcijama slika velikih umetnika i pismima nadanja da će sutra postojati. Bolesnice su se gegale sa metalnim konstrukcijama sa kojih su visile boce nečega. U ruke su im bile pobodene igle, a plastične cevke propinjale su se sve do flašice na metalnoj konstrukciji.

Na jednim belim vratima velikim slovima je pisalo: “PACIJENTKINJE NA HEMOTERAPIJI – NE UZNEMIRAVAJTE”. Vrata su bila malo odškirnuta. Vida mazohista proviri. Tri žene su ležale, bez kose. Primale su hemioterapiju koja ih je potpuno umrtvila. Strašan je to prizor bio, kao da ih neko ubija dugo i mučno.

“Nikome, nikome, nikome ne treba to da se dešava. Ali, iz nekog razloga ipak se događa”, pomisli ona.

Ušla je u sobu.

“Tu sam gde sam, nema mi druge.”

Sela je na krevet. Posle par sati pojavila se zajapurena Suzana, koja je morala da prevaziđe strah, jer niko drugi nije mogao da dođe.

“Seko, donela sam ti sok, novine, kako moje, tako i ostale… I žvake i vlažne maramice. Kako si?”

“Ih, kako sam, kao da me je posrao golub.”

Na hodniku je starija žena hodala sa mobilnim telefonom u rukama. Jecala je i pričala nekome na drugoj strani linije:

“Meni moja Dada kaže: nemoj mi majko umreti još, molim te. Joj, kuku meni, šta ako umrem i prevarim Dadu? Plakaće za mnom, Goco, uvenuće bez mene…”

Suzana se besno uputi ka vratima od sobe, zalupi ih i reče:

“Stvarno ne razumem zašto kukaju, pa još da ih svi čujemo? Traži sažaljenje, pa sa sve jecanjem. Kakav neukus, fuj.”

Vida je gledala zapanjeno. Pa zar se tolike godine družila sa njom, a da nije uvidela da je tako bezosećajna? Kakav je to komentar? Shvata li ona gde se nalazi i kome to govori? Pa i Vida bi najradije kukala po ceo dan ali ne sme, plaši se da posustane. Pa je l’ mora otvarati ta vrata pakla, da joj objašnjava zašto žena u hodniku plače, pa da se i sama Vida ubaci u taj film? Ko je uopšte ta osoba ispred nje? Po prvi put u životu odluči da se suzdrži od komentara. Možda se ona nalazi u čudnom stanju pa joj sve smeta. Nije isključeno da je i sama bila do sada takva. Nastavi ipak priču:

“Osećam se grozno. Svi ili povraćaju, padaju u nesvest ili su u teškoj depresiji ili su komirani od zračenja. Sve u svemu, užas.”

“Ma, ti si moja zmajica, sve ćeš ti to pregrmeti.”

Vida opet pomisli da nije dobro čula. A šta to treba da pregrmi ako umre? Je l’ i to u domenu podnošenja ili ne?

I baš u tom trenutku uđe sestra da joj izvadi krv.

“Joj, izvini, moram da izađem, strašno se bojim igle”, reče Suzana i istrča napolje.

“Ti ni iglu ne možeš da podneseš, a ja treba da se rvem sa samim životom. Sto puta neka me probodu, samo da poživim”, pomisli treći put ovih dana isto – da živi i dalje. Ispruži levu ruku, a sestra ubode iglu. Gordost je istrčala iz nje kao iz katapulta. Pa da, gordost je ta koja je Vidin najveći greh. Ali, toliko dugo živi sa njom, postala je deo nje. Kako je do sada tako lako davala komentare na tuđe pogreške ne uviđajući svoj najveći greh, greh prema svim živim bićima koje je gledala ispod oka?

Suzana se zabezeknuta vrati u sobu. Pričala je dugo, ali je Vida više ništa nije slušala. To je sada drugi svet, nije njen. Voli je ona, ali će ta ljubav neko vreme mirovati. Barem dok ona ne pokuša da izbaci gordost iz sebe. U ovoj situaciji malo prijatelja može da pomogne, ništa im nije jasno. Samo se lično iskustvo računa kao pravo, sve ostalo je privid.

Zaspala je tek kasno uveče. Sanjala je devojku sa velom, koju je uhvatila dok je padala sa zgrade. Čak ni u snu nije mogla da je pusti da se ubije, želela je da joj sačuva život. Pred jutro se probudila i otišla do toaleta. Tamo su pacijentkinje povraćale, a jedna se borila da ustane sa wc šolje. Bol i patnja su dobile svoj fizički oblik koji i nju čeka. Nemo je gledala. Hladan vazduh dopirao je sa otvorenog prozora pored koga su dve žene pušile i razmišljale odsutno. Vratila se u sobu i legla. Čekali su je skeneri, iscrtavanja po telu za zračnu terapiju, vađenje krvi i još sto čuda.

“Još da su mi garant da ću preživeti, sve bi bilo lakše”, bila joj je misao sa kojom je utonula u san.

Roman Ožiljci spisateljice Nataše Mijatović objavio je PRESING, 2013.

Link putem koga se knjiga može naručiti:

http://konkursiregiona.net/presing-objavio-roman-natase-mijatovic-oziljci/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*