Natalija Nataša Pavićević: Kraljev gambit (specijalna nagrada Tikera)

Filed under: nagrađeni radovi,region |

Oživljena u albumu u kojem bi oni koji je pamte rado da zaborave, skoro bliža zaboravu nego li sećanju, otpočinje priča. Dopadljiva samo kao bajkovita. Tugaljiva. Svom bolu nasmejana po prvi put…

Bilo je to jednom davno, baš kao što sve vredno zapisa obično i jeste. Setno naslonjen na prozor prošlosti ispod kojeg promiču slike kojih izvan nekih lucidnih snova ni nema, jedan grad kojem je zauvek veran ostao samo jedan potok, tvrdoglavo spajajući klupe nostalgije i lepote, strasti i mržnje, rešio je da nam se pomalo stidljivo poveri, izmilevši napokon iz ljušture tajnovitosti i skrivenog kajanja. Tako rešenog, preplaviše ga reči, obuzeše emocije, rastočiše sećanja…

Ni ne slutivši šta će sve imati da priča jednoga dana, grad koji još onda beše tako ponosan na svoj verni potok, zateče se u nedoumici da li da se šepuri ili da se srami. Ipak, nastavi priču, odlučan da nam se ista dopadne ne bi li nam zagrejala srca bilo lepotom bilo prezirom. Skoro da mu se omače suza svaki put kada bi se dotakao sećanja na sve ono što se teško da prepričati i dočarati. Praveći se da ništa nismo primetili, svi mi koji smo zaboravili ili nikada nismo ni pamtili, poželesmo da vratimo vremena koja su nepovratno ostala tamo negde, daleko iza nas i svih onih datuma koji se čine“ vredniji“ pamćenja i zadržavanja, kako u glavi tako i na papiru. Reči nastaviše da tumaraju, tražeći pravi put ka svom iskazivanju ne bi li bile što pristupačnije svim našim čulima.
Potpuno nesvesna da je uopšte i počela, priča se nastavi…

Ni ne sluteći da će jednog dana biti prepričavana, otvori vrata Ljubavi, te silne, prevrtljive, iskrene i lažne. U priči u kojoj je zauvek bio i ostao veran samo njen potok, kunjalo je i jedno toplo ognjište nimalo imućnog, ali svega drugog bogatog doma. Iz dana u dan verni potočić je savesno spajao svoje klupe, dom je grejalo ognjište, a grad je bio ponosan, svestan da mu mnogi drugi zavide. Baš kad pomisli da veće sreće nema, onaj dom ga nadvisi u svojoj radosti, razgorevši vatru novom iskrom, obradovan osmehom ženskoga deteta koje u svojoj skromnosti nije obećavalo da će mamiti uzdahe a, kamoli ući u istoriju.
Dečačkoga lika, naivno zakoračivši u životne vode zavara sve svojom pojavom. Od običnih smrtnika do velikog Kralja A. koji neskriveno požele što i izreče: “I Ti ćeš služiti Kralju!“. Čak i pošto mu skrenuše pažnju da dete nema lik i kosu devojčice, ali da to jeste, osta nepokolebljiv u svojoj rešenosti da baš tako i bude.

Put male devojčice M.A. koja teško da je mogla biti zamišljena kao preobražena iz pepeljuge u princezu ili uspavane lepotice u probuđenu, tog trenutka bi određen. Nepredvidiv i neizvestan čak i Bogu ali, određen. Jednima obećanje – drugima kletva. Kazna skoro koliko i osuda. Mržnja i Ljubav koje naizmenično s dva kraja gore.

I tako… Život nastavi da se odvija skoro isto kao i pre. Dan i noć produžiše svoja smenjivanja krštena novim datumima i dešavanjima. A onda, na opšte zaprepašćenje svih, zaista se desi čudo. Čarolija se nastavi i nakon ponoći. Uspavana lepotica odista bi probuđena, pepeljuga posta i nastavi da bude princeza. Dečački lik preobrazi se u stvarnu lepoticu crnih uvojaka koji otpočeše veselo čavrljanje sa ostatkom sveta preteći da ga osvoje, pokore, a možda potpuno poraze. Kao već dovoljno odrasloj da bi shvatila, te i zapamtila, bi joj prepričan događaj sa Kraljem A. koji se tada učini simpatičan do duhovitosti.
Prihvativši to ne samo kao svoju obavezu već i amanet, mala M.A. reši da požuri sa odrastanjem ne bi li što pre služila dobrom Kralju P., sinu onog časnog koji je na takvo šta obaveza. Odlučna u svojoj nameri, a sad već udata za uvaženog doktora i dobronamerna makar u svom prividu, M.L. se uputi sa svojim suprugom da upozna Kralja kojem duguje svoju odanost i pomoć. I zaista, čim stigoše i ispričaše mu razlog svoga dolaska, postaše veliki prijatelji. Iskreni. Doživotni. Nezamenljivi. Makar za Kralja.

U sopstvenoj tuzi i nostalgiji za domom koji beše i sam davno, nevoljno napustio, novo prijateljstvo zapali ponovo iskru nade. Obasja mu put. Pokaza prolaz sve do neba. S rukama raširenih ka suncu učini mu se opet da je vredno živeti. Udisati punim plućima. Voleti i biti voljen. Ostavljati i biti ostavljen. Duša mu se ponovo otvori vremenu koje je čekalo da bude nadahnuto.
Sa zida budućnosti osmehnu se senka svetlucava i neodoljiva u svojoj krasoti. I on ozdravi. Da. Zahvaljujući ovom novom buđenju Kralj ozdravi. Rastade se od svoje Kraljice, ali ozdravi od sete. Bola. Patnje. Ozdravi od sebe i od bolesti.
Učini mu se da bi potpuno izlečen…

Vesele i bezbrižne godine ponovo počeše da pletu svoju mrežu svilenkastih niti za njega. Plavičasta nada pokori mu srce odavno uspavano na krilima ništavila. Opet mu se smiasao vrati rečima, a rima pesmi. Učini mu se kao da posle vode najbolje vino kuša. Utom pomisli kako se nikada više neće vratiti samoći kojoj je toliko dugo bio veran. Zaslepljen lepotom koja stajaše nad svim tako uzvišena i veličanstvena, kao da vaskrsnu, ponovo se rodi, zavoli podaren mu život nakon što ga je prethodno omrzao. Bio je srećan. Neizmerno i neopisivo srećan.
A onda, malaksao od Ljubavi i k’o od bolesti pokoren, ponovo pade na postelju. Nemoćan. Poražen. Opet sam. Posve sam. Neoprostivo i nepovratno zarobljen u samoći svoga jada.
Ovoga puta ne bi mu spasa. Čak je i prelepa M.L. koja mu je bila odana tolike godine posustala nemoćna išta da promeni. Dobri Kralj osta zauvek zatečen u svom, na žalost, neostvarenom, a oduvek sanjanom snu. Nikada više probuđen javom koja mu se činila podnošljivom samo uz svoju vernu prijateljicu koja mu je nemalo puta rađala krila ne bi li se po ko zna koji put uzdigao sa dna zgažene misli i propale emocije. Izneveren od onih što su hteli da ga imaju, ali to nikada nisu umeli. Ostavljen bez ičega više do iluzije o životu koju je želeo imati kao stvarnu i jedinu moguću. A nikada je nije imao. Nikada stvarno oživeo i sebi približio. Lišen doma i zavičaja, samo sa krunom propale Ljubavi, od svega drugog razvenčan… Bio jednom, jedan Kralj…
Dovoljno, možda, samo za Priču, ali ne i za Istoriju.

I zaista se pričalo. Stidljivo, tiho, s prizvukom sete u rečima, koje su pokušavale same sebe da izdignu iznad tuge koja je odavno pretila da odnese i poslednji miris sećanja. Borile su se sa zaboravom, a opet, priželjkivale su da dođe i spase čast jedne Krune.
Baš kao što beše živeo, usamljen i nadasve sam, tako je i otišao. Skoro neprimetno, laganim zamahom istih onih krila koja mu ona njegova bivša i jedina Ljubav podari. Ona ista koja je umela da ga u visine vine pa, ponovo, nazad u ponor propasti baci. Ona koja ga je volela i kažnjavala. Bodrila i klela. Celivala i bolešću hranila. Njegova nagrada i osuda. Večita čežnja i stradanje.
Suze za njim behu uglavnom u sebi prolivane, krišom i iza gorkih osmeha nevešto prikrivane.
Plakala je i ona. Ucveljeno i neutešno. Lažnim ponosom čuvana.
Iako teško ranjena, lepota joj osta netaknuta, baš ista kao onda davno kada se prvi uvojci rasuše po njenom mladalačkom licu ne bi li uokvirili i upotpunili one zelene oči koje su umele jednako da leče i bole. U svoj toj patnji, obasja je jedva primetnom radošću i vedrinom, novo lice. Nove oči i skoro poznat pogled.
Iz nekog prikrajka, najedanput, osvesti je šapat koji učini da se prošlost skoro izmače pred onim što se pred njom prikaza. Dobro znana toplina ogreja joj grudi i izbistri vidike izvan tuge i očaja. Na tren joj se učini kao da je sve ovo već videla. Kao da se od svega već jednom oprostila. Zaplakala. Odavno sve živo u sebi ubila…
I ne beše pogrešila. Kao u svakoj pravoj bajci i nju pronađoše oči jednog Princa, neskriveno pokazujući koliko je samo bio očaran njenom lepotom i pojavom. I to ne beše bilo koji Princ, već rođeni brat nedavno izdahnulog Kralja P. Takva slučajnost bila je isuviše očigledna da bi se na nju gledalo kao na bilo šta drugo nego li sudbinu. Ovakva situacija izazva u jednima prezir, u drugima, pak, zavist. Doduše, retko ko bi bio spreman da poveruje da je takvo nešto moguće da se desi i jednom, a kamoli više puta. Čak i bajke su navikle da takve stvari dođu jednom ili nijednom. No, nesumnjivo, mala M.L. ili beše rođena pod srećnom zvezdom ili je znala nešto što preti da ostane nepoznato za sve osim za nju samu. Neizbežnu i fatalnu skoro za sve koji su je poznavali. Sebičnu u Ljubavi – raskalašnu u svojim željama i ambiciji.
Neočekivano i na zaprepašćenje svih u Kraljevstvu, kao i izvan njega, nače se nova emocija da satka sponu između dvoje ljudi koji shvatiše da su, nesumnjivo, sudbinski vezani i predodređeni da budu zajedno. Ljubomorna čak i na vazduh koji je Princ A. udisao, i ovoga puta M.L. osta rešena da zavede do kraja i istraje u svojoj nameri da, mameći uzdahe, svejedno da li sete ili požude, uđe u istoriju i ostane zauvek jedan njen deo.
Tako i bi…

Potpuno očaran njome, Princ A. posta sasvim opčinjen njenim čarima, a sam sebi nezamisliv bez M.L. u svom životu. Čvrsto rešen da i on napusti svoju porodicu i nađe utočište pored svoje nove Ljube, to i učini. Nedugo za tim ona pođe za njega, ostavivši svog vernog doktora u nemiloj patnji i bolu. Beše to ispunjenje skoro svih njenih snova i maštarija. Sada već prava Princeza A.M. sinu u novom, još jačem svetlu svog, najzad, ostvarenog sna. Uživajući draži slave, pa makar i one lažne, naprosto kao da je oduvek bila Princeza svoga Kraljevstva. Surova i bespoštedna u svojim željama. Sve više i više osvajajući svet koji je sama za sebe stvorila, a svojom strašću pretila da sahrani. Baš onako kao što i prethodni odabranik njenoga srca, Kralj P. bi uništen od strane svoje slepe Ljubavi. Niko nije mogao ni da pomisli da se tom novostvorenom gnezdu čak ni na trenutak približi, a kamoli tek proviri u njega. Za njega je ona, možda, bila sklonište od kiše i samoće, za nju on je zasigurno bio luka spasa i izbavljenja. Pred Bogom koji odbi da ih sjedini, te tako bude svedok njihove nepromišljenosti i greha, postojaše zauvek vredni prezira. Samo pred sobom samima venčani. Oprosta nedorasli. Nikad blagosloveni niti molitve dostojni.
Uzalud je mladi Princ A. očekivao makar ruku podrške od jedinog mu živog brata, Princa T. – nikada mu ne bi pružena.
Spreman da se suoči i sa tim, skoro sasvim sigurno sebi odredi neizbežni put prokletstva i propasti. Baš kao što se jednom, ne tako davno, desilo i onom drugom bratu, Kralju P., koji više nemade snage da ga prati, već zauvek nađe svoj mir u uspomeni koju, samo pokatkad, tek na tren neko oživi.

Daleko svako od svoga i skoro isto tako udaljeni jedno od drugoga, behu zavarani nekim prividom sreće koja ih je oboje uljuljkivala u neka lažna obećanja i podvale. Odvojeni od svojih potomaka bili su spremni da nastave dalje ni ne osvrćući se na ono što je bilo. Gotovo bez prošlosti iza sebe. Bez porekla i korena. Bez ijedne suze žaljenja za izgubljenim. Prokockanim. U nepovrat bačenim. Bez slike ili zapisa, osim onog u srcu i duši koji je, kao otvorena rana, strpljivo čekao da zaraste i sebe zaleči.
Svako sa svojim bremenom na grudima zatočen u nestrpljenju da ga zbaci i time se razvenča i od tog dela izneverene prošlosti, koji je, ipak, skriven, tinjao u oboma. Poput pritajenog vulkana. Neupaljenog fitilja. Zaboravljenog zrnca šibice. Bilo je samo pitanje dana kada će i ko pokrenuti lavinu. Zapaliti fitilj. Kresnuti šibicu. Istovremeno ih je i tešila i progonila pomisao da će im vreme isteći, a da to neće imati ko da učini. Odrekavši se svega Princ A. je skrenuo liniju dlana koja se u jednoj tački susretala, gotovo ukrštala s onom koju je nekada davno i sam Kralj P. sebi zacrtao. Prosto, kao tragedija i anatema jednog Kraljevstva, jedne porodice koja je samo želela da bude dostojna Ljubavi, porekla i, možda, onog vernog potoka koji još uvek, pomalo tugaljivo, spaja one usamljene klupe željne novih šetača i prolaznika kroz sećanja na sve ono što je nekada voleo i svedočio. Iskričav baš kao i onog dana kada se one zelene oči po prvi put otvoriše, rešene još tada da ga zauvek napuste u potrazi za svojom srećom i sudbinom.

Princeza A.M. bila je za Princa A. ujedno i lepota i kazna. Činila je da i Život i Smrt isto ljubi. Uvukavši se u svaku njegovu poru, svaki uzdisaj i treptaj, postala mu je neophodna kao i sam vazduh koji diše. Zavisan od nje, kao od kakve opojne magije, skoro da je zaboravio svoje poreklo i korene koje je toliko dugo čeznuo da počupa ali, nije mogao. Baš kao što nije mogao da vrati sat unazad ne bi li celu Priču otpočeo ispočetka. Zasigurno bi poželeo drugačiji početak s nadom da bi time i kraj bio prihvatljiviji. Kraj koji je u slučaju jednog velikog Kraljevstva polako preuzimao tradiciju tužnog i nimalo bajkovitog. Nesrećan i nemoćan da išta promeni ostao je za svagda odan samo svojoj, pred Bogom neblagosiljanoj, Ljubavi. Kažu da je bio zadovoljan i srećan ali, ne zadugo. Baš kao i njegov stariji brat, Kralj P., otišao je skoro neprimetno, tiho, na svom belom konju odjahavši u nepovrat. Oslabljenog seca. Istrošenog. Nedovršenog.
Princeza A.M. opet je ostala da pati i oplakuje. Od svih napuštena. Po ko zna koji put razvenčana. S omčom zle kobi umesto burme vernosti. I, pitala se kako i ovoga puta naći smisao? Kako se izboriti za ma kakav cilj koji već nije pred njom dremao skoro opipljiv, ostvaren..? Kako ne prokockati već dobijeno i povratiti što je izgubljeno? Ostalo je da se vidi i pokaže.
Vremena je bivalo sve manje, a proćerdanih godina sve više…

Princ T. je ostao jedini od tri brata koji nije podlegao njenim lukavim dražima. Jedini koji je na vreme shvatio da bi ga ona svojom Ljubavlju pre ubila nego li spasla. Pre osudila nego oslobodila.

Uzalud je savetovao svog mlađeg brata, Prica A., da ne čini ludost i ne kalja obraz. Nije vredelo. Nije moglo biti sprečeno niti promenjeno. Srce Princa T. bilo je obuzeto bolom, koji kao da ga je najednom prožeo, odlučivši da ga pokori i potpuno slomi svojom neprijatnom jezom. Slike iz detinjstva i mladosti obuzele su mu misli i zaslepele oči. Setio se svega što mu je majka nekad govorila. Stigla ga je i teška mora zbog svog starijeg brata, Kralja P., koji nestade baš isto kao i mlađi, Princ A. Sada je on ostao sam. Ovoga puta s osećajem da je ostavljen i on. Prevaren. A, iznad cele ove nedovoljno bajkovite tragedije viorila je jedna mala, zajednička nota. Mala, ali ne i beznačajna. Čak naprotiv…

Ta ista, opojnoga mirisa i muze, što jednom davno dobi one očaravajuće uvojke rešene da osvoje svet. I zaista, možda im je sasvim malo nedostajalo. Nisu osvojile svet ali, mnoga srca zasigurno jesu. I to osvojila do propasti.
U svojoj lepoti i šarmu bila je ohola i tvrdoglavo uporna. Bezobzirna i brižna. Surova i nežna. Neizmerno vešta u svom zavođenju i iskusna u prikrivanju svog pravog lica. Beskrupulozna. Najbolja uvek samo za sebe. Neočekivano loša u razmerama srca. Sebična. Neumoljiva. Odveć navikla da ranjava. Ostavlja i uvek ostaje.
Princ T. je zbog svega toga neizmerno patio. Upućivao je sebi mnoge, reči prekora ali, niti jednu da nađe oproštaja ili razumevanja. U njegovoj duši Ljubav je rađala Mržnju. Pomalo se plašio toga ali, možda po prvi put, nije želeo na to da utiče. Kao da je priželjkivao neki, ma kakav, preokret, koji bi ga ponovo oslobodio i lišio nemira koji mu je u srcu tinjao. Ta žena, vredna ničeg više do možda par šturih rečenica koje ne bi ni bile vredne čula sluha, potpuno je obuzimala njegove misli besom i neprikrivenim gnušanjem. Poželeo je njoj da pati, a sebi da se sveti. Poželeo je da ode u onaj grad, do onog potoka, ne bi li mu šapnuo da je jedina njegova sramota skrivena iza, nekad, neodoljivo vragolastih uvojaka. Da. Sve je to poželeo. Sve je to prizivao svojim gorkim osećanjem bola i izigranosti. Nadasve usamljen. Najednom i sam bolestan. Neizmerno tužan i neutešan. S pečatom na duši, koji se nikada ne briše, morao je da nastavi dalje sam. Morao je biti jak da proguta celi preostali zalogaj života koji je obećavao da će ga uvek podsećati i nanova ranjavati sećanjem. Pomiren sa svim tim, Princ T. je, ipak, smogao snage da podignute glave prihvati sve ono što mu je sudbina spremila tek da spozna.

I odjednom, setio se da mu utehe ima. Vratilo mu se ono staro osećanje koje ga je oduvek obuzimalo kada mu je najteže. Ponovo ga je privolela ta zavodljiva vizija toploga doma u kom se krio spas njegovom nemiru. Uzavrela milina uzburkala mu je krvotok, zgrejala dlanove do užarenosti, vratila osmeh umornome licu. Po prvi put, bio je siguran da će se desiti ono što će mu dušu izbaviti i okrepiti.

Probuđen novim jutrom kao nikada pre, nozdrve mu zapara miris proleća i topole. Omami ga i potpuno obuze sobom. Pred očima mu ruke Šumadije iscrtaše najdivnija obličja koja ga čežnjivo prizvaše u svoje naručje. Sazvučje kiše i neukrotivih reči ponese ga svojom notom na sva ona mesta za kojima je oduvek čeznuo i u kojima je uvek bio srećan i ispunjen. Kao ponovo rođen, izdiže se među oblake lakoga hoda i, zajedno sa njima prepusti se plovidbi koja veštije nego najlepša uspavanka smiruje biće izvan svoga nespokoja. Toga trenutka znao je da je spašen. Znao je da je sve što je bolelo i dušu peklo, naprosto prestalo, potuno pokoreno jakom željom i snagom volje.

Da li je oprostio više nije ni bilo važno. Zaboravio sigurno nikada nije, ali i to je imalo sve manje značaja. Povratkom u pejzaže u kojima beše nastao, vratio je srce svojoj duši, a boje životu i pesmi. Dozvolivši da, kao nekada, opet bude opčinjen zavičajnim čarolijama, sav se pretoči u sreću, rešen da ne dozvoli da je išta oskrnavi. Najzad svoj. Ponovo pronađen. Besmrtan. Živ.

Sećanje na Princezu više ne bi vredno spoticanja. Ona koja je ostavljala mnoge, baš kao jednom davno i onaj veseli potok, nije bila dostojna da traje izvan bajke niti remeti snove jave. Lažna Princeza istinskoga Kraljevstva zauvek samo u uspomeni oživljena… Prosto, kao da je samo sebe samu za Bajku izmislila. Pokorena sopstvenim snom, osmehom Pirove pobede, sve više u zaborav utopljena a, sa neoprostivim bremenom greha na grudima.

Ostala je da živi…Od svih, konačno, ostavljena i ona.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*