Nagrađeni radovi Željka Jovanovića

Filed under: nagrađeni radovi,region,Srbija,zemlja |
I nagrada na 4. međunarodnom festivalu „Žarko Aćimović“ poezije i proze za osnovce, srednjoškolce i mlade do 30 godina za 2017. godinu kao i I nagrada na 8. međunarodnom festivalu „Joan Flora“ poezije i proze za osnovce, srednjoškolce i mlade do 30 godina

 

LAVOR

.

Podgrejao je vodu u loncu na šporetu i sipao je u beli, plastični lavor. Zadigao je do kolena svoje maslinasto zelene dugačke gaće koje nije razdužio u vojsci i počeo je da pere svoje umorne noge sa izraženim venama. Posebnu pažnju je posvetio delu između prstiju. Čitav ritual bi pratio pogled koji se gubio negde u beskrajnu daljinu, kroz suturen, kroz zidove štala, kuća, kroz sokake i njive. Teško je izneti pretpostavku gde se nalazio kraj tog pogleda. A u sedoj glavi su se rojile misli o nekim davnim, srećnim vremenima. Ta davna vremena su uvek bila srećna osim za njegovog pašu koji je tvrdio da nikada nije valjalo ali da je sada najgore. Prao je svoje noge u lavoru u to neko vreme koje je, verujem, bolje od ovog današnjeg.
U šporetu je tada pucketala cerovina, u lavoru se mutila voda a misli su slobodno lebdele iznad spokoja. Mladost.
Danas je sve manje šporeta u kojima nestaje cerovina, sve je manje lavora i nerazduženih vojničkih gaća. A davna, srećna vremena. Ona nikada ne nestaju.

Željko Žele Jovanović rodio se 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima, a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

 

MOJA BABA

.

Nemilosrdno je tukla motikom po travi koja je pretila da uguši njenu baštu. Ponovo se zaboravila. U baštu bi ulazila iscrpljena, držeći se jednom rukom za bok a u drugoj ruci bi nosila motiku. Izborano lice i stalna grimasa bola na njemu. Kročila bi u baštu poput glumice koja upravo stupa na pozornicu. Ista uloga, ista predstava, hiljadito izvođenje. Baba je znala da bi se potencijalna publika mogla pojaviti u bilo kom trenutku i ona je svoju ulogu jadne, bolne i izmučene žene igrala krajnje profesionalno. Ali, godine su uzimale danak pa je postepeno postajala senilna. Zaboravila je da je na svojoj omiljenoj pozornici i lupala je živahno o zemlju kao da joj je trideset. To bi trajalo sve do trenutka kada bi je zamišljanost napustila, onda bi se vratila svojoj ulozi. Moja baba, žena od sedamdeset i šest godina, veteran glumišta, večita žrtva, žena na umoru od kada je pamtim.
Prošao sam ubrzanim korakom pored bašte. Njena gluma pokretala je moju glumu. Pravio sam se da je ne primećujem a to je i ona uradila iako sam znao da me je primetila kao što je i ona znala da sam ja video nju. Budući da ju je moje prisustvo vratilo u ulogu, smanjila je intezitet kopanja i zvuk udaranja motike čuo se sve ređe a u periodu između dva udaranja čuo bi se njen tihi uzdah. Jak uzdah usledio bi onda kada bi ispravila kičmu i kada bi krajem marame obrisala graške znoja sa svog čela. Zamišljeno sam je par minuta kasnije posmatrao kroz prozor svoje sobe, koja je imala pogled na njenu baštu. Posmatrao sam je kao iz svoje lože. Jednostavna predstava sa jeftinim rekvizitima i koreografijom. Par reda luka, paprike, kočevi sa podvezanim paradajzom.

Kako ljudi bivaju stariji tako im postepeno sve slabi. Vid, sluh, srce slabije i tiše kuca a i sama osećanja su slabija.
Sećam se parastosa rođenog brata moje babe. Bio je letnji dan, gušila je nesnosna žega praćenja vrelim vetrom koji se uvlačio u tihi žamor ožalošćenih, u vence i u korpe sa hranom. Izveo sam babu iz mojih kola. Nesumnjivo, volela je i žalila je za svojim bratom. Sa druge strane, verujem da je više žalila kada ga je kao mladića ispraćala u vojsku nego sada kada je došla na njegov grob.
Teškim korakom pridržavao sam babu dok smo se približavali mestu na kojem je njen brat bio sahranjen. Koliko smo stupili pred grob baba je zakukala i naricala tako da je svakom prisutnom sa mekšim srcem bilo jezivo i mučno što je svedok tom trenutku. Optuživala je Boga što joj je oduzeo brata bez ikakvog reda, plakala je bez suza a onda je uzela komad pite sa sirom. Mljackala je pitu svojim starim nepcima i provlačila ju je kroz veštačke zube a onda je jedan neprijateljski pogled uputila bračnom paru koji joj se još odavnina zamerio iz nekog razloga. Repertirani pogled pun leda bio je uperen par sekudni a onda se vratio piti dok su usta mrmljala neke negodujuće reči upućena prisutnom bračnom paru. I sve se to dešavalo dok je sedela u blizini bratovljevog groba kojeg je do pre par minuta oplakivala. Bez suza, doduše. Volela je svog brata ali toliko je glumela u svom životu da je gluma više nije ni napuštala. Prostor oko nje je uvek bivao ispunjen njenom ulogom, bilo da je to bašta, groblje, bolnička čekaonica.
Baba se rodila za vreme rata. Tokom života je prošla kroz mučne životne trenutke. Proklinje dan kada je rođena, proklinje čitav svoj život u svojim javnim nastupima. Proklinje i čeka. Čeka svoj sudnji dan. Čekajući glumi. Baba je vernik. Ali, takođe veruje da će svojom glumom uspeti da odobrovolji Gospoda. Njena gluma se srodila sa njom.

.

LELUJAVI PUT KA SLAVI

.

– Moco, pojačaj malo taj televizor, reče jedan od pijanaca konobaru.
– Ko je ovaj nalickani?, upita sve prisutne drugi pijanac gledajući ka sada pojačanom televizoru.
– Neki mladić koji će se odvažiti da krene pešice na put dug hiljadu kilometara kako bi stigao na godišnjicu velike bitke i poklonio se borcima koji su dali život u toj borbi, reče stalni gost ove birtije, inače profesor književnosti u penziji (iz nekog poštovanja njega ne nazivam trećim pijancem)
– I ovolika pompa oko toga?! Ovoliko novinara i ostalog sveta što će neki dokonaš željan slave da pešači?! Nije ni čudo što smo propali, uzvrati onaj prvi pijanac.
– Ne bih se složio sa tobom. U pitanju je mlad čovek, avanturista, dečko koji je svesan žrtve koji su ti borci podneli zarad nekog višeg cilja. Lep je to gest. Da je više ovakvih pripadnika omladine, ponovo će profesor.
– Ma budala!, uključi se neko sa strane.
– Jašta da je budala. Koristi tuđu muku da bi se dokopao malo slave. Da je njemu stvarno do toga da se samo pokloni i oda počast tim junacima otišao bi tiho bez ovolike pompe. Gadi mi se!
– Trebalo bi da prestaneš da piješ. U poslednje vreme čim popiješ malo više postaneš neotesano zakeralo, uključi se u raspravu novi pijanac. Lako je kritikovati. Zašto ti nikada ništa nisi učinio za svoj život? Šta je i loše u tome ako mladić hoće da postane slavan?!
– Ma nemoj?! Da klepetam hiljadu kilometara da bih bio slavan?! To je tebi slava?! Što nije izmilsio neku mašinu, neki lek?! Lako je ovako biti slavan!
– Pa kad je lako a ti kreni iz ovih stopa pa stigni pre njega i preotmi mu slavu! reče profesor koji se na kraju ipak iznervirao.
– I da znate da hoću! Dosta mi vas je! Idem odmah!
– E sedi tu i srči tu rakiju. Nisi u stanju do klozeta da odeš da se ne stropoštaš na pod! – reče onaj pijanac koji se poslednji uključio u ovu, složićete se, besmislenu raspravu.
– Ko nije u stanju?! Idem! Moco, platiću ti kad se vratim iz te zabiti…Gde je uopšte to?
– Što južnije to tužnije… biće da je negde na jugu, reče onaj drugi pijanac.
– Odlično! Otišao sam! – viknu odlučno naš novopečeni avanturista i lagano se istetura iz kafane.
Zalupivši vratima za sobom prvi pijanac ostavi tišinu na usnama gostiju. Čuo se još samo mladićev intervju sa televizije koji u tom trenutku nije ni znao da je dobio konkurenciju na svom putu. Ispostaviće se da nikada neće ni saznati.

– Moco, pojačaj malo taj televizor, reče onaj drugi pijanac. Možda jave nešto za našeg Vitka.
– Sumnjam da će išta javiti. Niko ni ne zna šta se ovde juče zbilo i gde se Vitko zapravo uputio, reče profesor.
– Pa dokle je stigao nesretnik?, upita jedan od pijanaca.
– Tu dole, do farme ovih Arsića. Tu su ga pronašli jutros radnici, u neki kanal, odgovori profesor.
-Pa šta kažu, od čega je umro?- upita neko.
-Ko će ga znati, možda srčani, možda moždani udar. Niko se nije mnogo ni interesovao. Vitko je živeo sam- reče profesor.
– E kukavac. Ajte, neka mu je laka zemlja, reče onaj drugi pijanac prosipajući gutljaj svog pića na kafanski pod. Ostali u glas poželeše Vitku laku zemlju i prosuše malo svog pića.
Za to vreme mladi avanturista u ganc novoj sportskoj opremi i rancem na leđima koračao je prema svom cilju u pratnji Hitne pomoći i par novinara u kolima. Nema sumnje da će biti prvi u istoriji koji će prevaliti toliki put kako bi se poklonio borcima. A Vitko… on će zauvek biti prvi pijanac u ovoj priči.

.

PROSJAČKA PSIHOLOGIJA

.

– Dobar dan mlad gospodin. Udeliš neki dinar za moju bolesnu čerkicu koja boluje od teške i neizlečive bolesti?
– Ček bre, zar koliko juče nisi imao sina koji boluje od teške i neizlečive bolesti?!
– Pa ovaj… jeste ali… ovaj… imam ja i čerkicu koja..
– Dobro de. Imaš pravo. Žensko dete ipak izaziva jače emocije od muškog. Nekako su krhkija stvorenja. Dosetljivo, moram ti priznati.
– Nije bato nego… ja sam mislio…
– Neka te… shvatam. Evo ti pedeset dinara, danas sam dobre volje. Pretpostavljam da si izbunario još nekog za neki dinar a to će ti biti dovoljno za čokanjče neke žestine.
– Hvala kume, Bog da ti da.
– I drugi put kada sam dobre volje. I evo ti jedan savet. Promeni to za neizlečivu bolest. Šta će joj pare kada je bolest neizlečiva? Podari ljudima nadu da će se ta čerkica možda izlečiti ako oni zavuku ruku u svoj džep. I promeni lokaciju. Ovde su te već svi upoznali. Pa juče si mi tražio pare za sina. Ali nemoj da ideš tamo gde su naseljeni bogataši. Beži od mermera i visoko podignutih ograda. Oni nemaju vremena ni da te saslušaju i tu se definitivno nećeš ovajditi. Pronađi neke siromašnije baze. Oni imaju više razumevanja za te stvari. Verovatno su i naivniji.
– Oću.
– Odlično… ajd… okrepi se pa u radne pobede.
– E… kume?
– M?
– Setio sam te se. Samo juče nisi hteo da zastaneš kada sam ti tražio pare a danas si baš dobre volje. Šta je razlog ako smem znati?
– Posle četiri vantelesne oplodnje mojoj supruzi i meni se konačno posrećilo. Čekamo bebu.
– Nek je sa srećom!
– Hvala bato… vidimo se.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*