Награда „Милан Ракић“ за 2019. годину Зорану М. Мандићу

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

Жири за доделу награде „Милан Ракић“ у саставу: Гордана Влаховић, члан, Радомир Стојановић, члан и Душан Стојковић, председник, сусрео се са седамнаест песничких збирки приспелих на конкурс. Одржао је четири састанка. На првом је размотрио све приспеле књиге; на другом је направио шири списак; на трећем се определио за следећих седам збирки које су ушле у ужи избор: Судња тражења Владана Ракића, Птоломејева певања Милована Станковића, Tempi passati Горана Лабудовића Шарла, Бесмртни смртници Радомира Мићуновића, Гласови ведрине Миће Цвијетића, Одбрану избора Зорана М. Мандића и Дневник дневног дисања Бранислава Вељковића. На последњем састанку жири је једногласно одлучио да награду „Милан Ракић“ за 2019. годину добије збирка Одбрана избора сомборског песника Зорана М. Мандића, штампана у издању Књижевне заједнице „Бора Станковић“ из Врања.

         Награђена књига Зорана М. Мандића је троделна. Њени циклуси / поглавља / мини књиге су: „Систем“ (нови мали наслови), „Одбрана избора“ (нове песме) и „Мишљења и коментари“. Овај лирски троугао има свој систем: први и трећи део обухватају прозу; лирика је у срцу књиге. Но, песме у прози којима се књига отвара воде нас директно ка песничком срцу збирке а из ње происходе критички текстови, не ретко са поетичким ставовима, који из песама произилазе, кореспондирајући са њима. Мaндић је одувек био лирски архитекта. Желимо ли његове збирке да упоредимо са делима неког ликовног уметника, најпре нам на памет пада италијански гравер и архитекта Ђовани Батиста Пиранези који је остао познат по призорима римских рушевина и фантастичним сликама грађевинских ентеријера, посебно степеника на њима. Архитектонским складањем својих песничких збирки Зоран М. Мандић се прикључује сјајној дружини песника који су били математичари или су математику одлично знали (Омер Хајам, Новалис, Едгар Алан По, Луис Керол, Стефан  Маларме, Ежен Гилвик, Рејмон Кено, Жорж Перек, Жак Рубо…). Њихове песме, између осталог, никако занемариво, плодови су, суптилна комбинација, и композиција, лирске математике. Оне спајају, сасвим симбиотички, математику и музику.

         Мали наслови ни по чему, осим можда по томе што се њихов наслов заиста често сведе на једну или на две речи, мали нису. У њима се говори о суштинском, о ономе што осликава епоху у којој јесмо, а многи од нас се понашају као да нисмо, те стварно ти који тако чине и нису, јер у правом животу за њих, беживотне, мимо живота, непрестано крај њега, и нема места. Они су непрекидни извањци; Мандић је непрестано у срцу ствари, онај ко описиваном / опеваном налаже / допушта да само о себи проговори / пропева, постане књижевна, једнако као што је животна била – чињеница. Он, спајањем својих малих наслова и правих песама у једну целину, показује како за њега поезија и лирска проза, поезија и есеј, никако нису међусобно омеђени, поготову не неким непревладивим границама. Једнако као што је његова проза лирска, и његова поезија не заборавља наративно и храни се есејистичким. Његова дела не желе да знају ни за какву жанровску подвојеност.  

         Зоран М. Мандић је несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има, али, притом, он остаје у прикрајку – без зрнца тога, никада праве, поготову велике, а њој поезија песника о којем пишемо изван сваке сумње припада, нема – и  poeta ludens. Као и Бошко Томашевић, но мање од њега, и Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Али и из његових песама – као и из дела Томашевићевих уосталом – струје непатворени животни сокови,  комбиновани са фрагментима снова којима се лечи сваки  страх од неписања („Смрт у котарици колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијалошке. Уношење елемената сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним / досањаним. Песник своје песничке слике твори, епифанијски, блеском. Менталном стрелом. Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви. Дрхтаве. Мандић назива Бошка Томашевића академиком алхемије. То исто могао би да каже с једнаким правом и за себе. У „Крајњој личној причи“ пева – дефинишући тако своју поезију – о есејморфној песми. Основна његова песма управо је то. Најбоље песме у књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и, надасве, „Мандић“.

У његовом књижевном делу мисао се не одваја од емоција. Проосећана мисао следи  рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница. Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба. Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско, сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других.   

         Одбрана избора и више је него одбранила избор онога што се у књизи обрело.

                                                                                            Душан Стојковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*