Тридесети пут  се  додељује награда „Ђура Јакшић, за најбољу песничку књигу на српском језику објављену у току претходне године“, у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње. Добитнику припада новчани износ у динарској противвредности од 1000 евра, као и диплома.

На трећој седници, одржаној 27. маја 2015. године, жири је (у саставу: Милан Мицић, Милош Латиновић и Јован Зивлак – председник), у складу са  Правилником о награди, након разматрања књига из ужег избора: Мирослав Цера Михаиловић: Длака на језику, Повеља; Бојан Савић Остојић: Јеретички датив, Повеља;  Ибрахим Хаџић: Дуге сенке кратких песама, Културни центар Новог Сада; Небојша Васовић: Нека хвала, Културни центар Новог Сада; Саша Јеленковић: Педесет, Архипелаг и Ненад Шапоња: Постоји ли додир твоје душе, КОВ, Вршац, одлучио једногласно да награда припадне

Мирославу Цери Михаиловићу

за књигу песма  Длака на језику,

у издању Повеље, Народна библиотека Стефан Првовенчани из Краљева

Мирослав Цера Михаиловић је рођен је 1955. у селу Преображење код Врања. Поезију објављује од 1974. Сарађује са многим часописима и новинама. Заступљен је у бројним домаћим и страним зборницима и антологијама. Превођен. Бави се уређивачким радом у Књижевној заједици Борисав Станковић у Врању.

Објавио је следеће песничке књиге: Трчи народ, Књижевна омладина Србије, Београд, 1983; Књига четворице, Нова Југославија, Врање, 1985; Паника, Јединство, Приштина, 1987: Проблем бр. 1 (за децу), Слободна књижевна породица, Врање, 1988; Ђаво преже ата, Градина, Ниш, 1990; Прилике су такве, Књижевне новине, Београд, 1990; Метла за по кућу, Матица српска, Нови Сад, 1993; Лом, Филип Вишњић, Београд, 1999; Свртка у Несврту, Народна књига, Београд, 2000; Крај ће каже, Народна књига, Београд, 2003; Сол на рану, Филип Вишњић, Београд, 2004; Кључне тачке, Српска књижевна задруга, Београд, 2004; Довде ми је више (за децу), Завод за уџбенике, Београд, 2007; Паника у парламенту (плакета), Слободна књижевна породица, Врање – Преображење, 2010; Сличице из Липсандрије, Албатрос плус, Београд 2010 и др.

Приредио је изабрана дела Борисава Станковића ( I – III), Врање 2014.

Добитник је награда: Драинац, Змајеве награде, Печат вароши сремскокарловачке, Косовски божур, Заплањски орфеј, Велике медаље Удружења књижевника Србија, Кондира косовке девојке, Змајевог песничког штапа (награда Змајевих дечјих игара).

У издању Матице српске је објављен зборник радова „Поезија Мирослава Цере Михаиловића“ (2011).

Цера Михаиловић је специфичан песник. Нико као он не заступа тако снажно становиште ангажмана у нашој савременој поезији. По томе и по судбини и по извесним ставовима који се тичу друштвених прилика близак је Ђури Јакшићу. Поезија је уметност речи која често у својој стваралачкој самодовољности и потенцијама напушта тло реалног живота изражавајући се у различитим облицима артифицијелности и формализација. Такав култ аутономије и самостваралачке снаге развија се у деветнаестом веку, да би у дугој преображавалачкој историји прошао преко естетизма па до авангардистичких и посмодернистичких формализација. Наравно, не може се тврдити да се поезија у тим гестовима у потпуности лишила сведочења или реакција у односу на стварност. Али то је дуга прича. Цера Михаиловић иде, па и у односу на своје савременике, другим путем. Он је следбеник, како Јакшића тако и Брехта или Харолда Пинтера и многих који су видели реалност, посебно политичку као плодно тло за песничко деловање и посредовање. Нећемо много погрешити уколико тврдимо да у Церином опредељењу велики удео има његов живот, његово непосредно искуство са стварима друштва, политике и  моралног хоризонта. Чак независно од реалних догађаја који су предмет Цериних рефлексија, од могућих тумачења и разлога, његова поезија ће у формама надахнутих и луцидних обликовања остати као сведочанство о реалном свету друштвених догађаја и о реалности која се приказује као неодиграна али могућа.

Цера пише у формама трећег и првог лица, његов однос посредовања је однос нарације, он приповеда и рефлектује, а његов јунак је уметник који је средишња тачка драматичних повести и припадајућих предрасуда. У скоро педесетак песaма, написаних слободних стихом, где уместо форми ритмизације и еуфоније доминира храпавост сведочења у непосредним животним призорима, у рефлексијама које виде злокобни свет моћи и њених интереса. Наспрам моћи, наспрам владања такозваним истинама, уметник је побуњени тумач који се супротставља херменеутици насиља. Тако се унутар заједнице води једна врста  херменеутичког рата, између херменеутике моћи и хеременеутике која је као такву одбацује, разграђује, иронизује, подрива. Позија се тако остварује као једна врста политике отпора, политике релативизација и коначно политике истине. У тој политици битну улогу играју средства која употребљава песник, од непосредног ироничког именовања( Липсандрија, Несвет, Несврт) до  метафоризације и персифлаже где се логика моћи и суђења пародира и вербално обеснажује ( Игра на срећу).

Увођење у политику отпора одиграва се у песмама посвећеним породици, где се заснива сувереност среће и укључивање наде као модуса који појединца  са породицом укључује у друштво. Међутим, друштво је растројено у игри моћи, почев од глобалне безочне дистрибуције политике владања различитим групама, заједницама, средствима па до локалне употребе моћи над појединцима и њиховим правом на разлику, у употребама језика као средства приказивања истине као неистине и обрнуто. Онај који говори тај влада, рећи ће Ролан Барт, он успоставља процедуре и услове како се може обликовати друштвена истина и како се идеологије приказују као такве. Да би се обеснажиле те стратегије уметник улаже сву своју моћ да језик идеологије подрије и учини неделатним. Међутим, таква побуна не може да рачуна на добитке, пре на жртву  о којој немамо увида да ли има смисла. Оно што је тек наговештај спасења је утопијско у искуству религије које  песник приказује у призорима Атоса и Хиландара и разговора са божанским.

У Цериним снажним стиховима отпора, који нас суочавају са владавином насиља у многим формама, које је овладало имагинарним као истином и које нас сурвава у ништавило пред којим се замрачује хоризонт, појављује се и двосмислена сумња у смисао људског деловања. Упркос свему, Михаиловићев ангажман није побуђен интересима у хоризонту локалног, него дубоком и потресајућом стрепњом која постаје јединствена реалност човека у светској политици страха и насиља над људским бићем.

Награда ће бити уручена  5. јуна 2014. године на свечаности у Српској Црњи, у оквиру 54. дана Ђуре Јакшића – Липарских вечери, који ће се одржати ове  године од 5. до 10. јуна  у Српској Црњи.

Жири награде Ђура Јакшић у саставу:

Милан Мицић,

Милош Латиновић,

Јован Зивлак, председник

Pročitajte i:

• Mladen Vuković – Pesme o ljudima
• Konkurs za najbolji neobjavljeni roman
• Конкурс „Млади мај“
• Конкурс „Ода сунцокрету“
• Peter H. Fogtdal – Mango plesač
• Књижевна награда Ђура Јакшић
• Конкурс за најлепшу песму написану на дијалекту