Nada Malek: Sasvim obična priča („Duškovićeva zvona“ – Pančevo 2003)

Filed under: Duškovićeva zvona 2003,nagrađeni radovi,region |

„Godine idu i svet se menja, a nekad neprolazne vrednosti prolaze…“

Odavno su mi sve nedelje slične. Za stolom nas nema više četvoro, nego dvoje. Lakše se sprema ručak. Manje je sudova za pranje, ali je prazno u duši.

Kažu: „Budi zadovoljan ako su ti deca zdrava, ako znaš gde su, šta rade i čime se bave…“
Budi zadovoljan ako ti dođu i ako te obilaze…
Sad tek vidim koliko nisam znala dok sam bila mlada.

Ručak za dvoje sam brzo spremila. Dan je prelep, pa ga treba iskoristiti. Neću da mi prođe kraj televizora, na dvosedu.

Nedavno je otvoren most na Tamišu kojim smo prelazili godinama kad smo išli za Beograd. Ponovo smo prešli dva mosta i dve reke i za samo desetak minuta stigli do Beograda.
Iz raznoraznih razloga dugo nisam obilazila prodavnice, šetala Kalemegdanom i pila „espreso“ kod „konja“.
Danas sam puna elana za takav provod.
Divno je što je nedelja, pa nema one poznate gradske gužve i vreve koja me zamara u ovim godinama. Sve je gotovo savršeno i Beograd mi opet izgleda lep i beo, kao onaj iz pesme koju tako dobro peva Lola Novaković.

„Moj Beograd srce ima
i u srcu ljubav čistu,
Beograd ruke pruža svima,
svakom radost pruža istu…“

I srećna sam i radosna beskrajno, kao da sam došla u Pariz ili London.

Kola smo parkirali kod Skadarske ulice, jer za mene baš tu život počinje kad siđeš sa Pančevačkog mosta.
Ništa bez Skadarlije.
Danas se odmaraju i Beograd i Beograđani.
Kuća Đure Jakšića je zatvorena, muzika se još ne čuje.

Seli su lenjo i čistači ulica kod kafane „Tri šešira“.
I golubovi su se umirili.
Nas dvoje zagrljeni šetamo polako Beogradom. Osećam se opušteno i setno u isto vreme. Posmatramo izloge, prolaznike…
Stižemo i do Kalemegdana.
Poznati vozić prolazi kraj nas i, kao da je bilo juče, prisećamo se ko je držao koje dete u krilu kada smo pre više od dvadeset godina išli sa svojom decom u Zoološki vrt.
Danas primećujem da se starosna granica roditelja promenila. Ljudi od 35 do 40 godina šetaju bebe u naručju. Moja generacija se udavala i ženila i rađala decu mnogo ranije.
Ipak se nešto vratilo. Moda.
Srećna sam što ponovo vidim: zvoncare, šimi cipele, uske rolke i sasvim kratke tesne prsluke. Kosa je ponovo duga i ravna sa šiškama. Bundice su sa naglašenim strukom.
Sve smo to nosili u svoje vreme.
I vidim ponovo scene iz mjuzikla „Kosa“, Mileta Lojpura kako svira gitaru i igra tvist. Vidim i „Višnju na Tašmajdanu“.
Okrećem polako glavu, vidim svog plavookog dečka koji gleda iste stvari kao i ja, istim očima, ali sada sa puno sedih u kosi.
Zajedno gledamo Dunav i Savu, tvrđavu, klupe u parku.

Penzioneri igraju šah, pletilje prodaju ručne radove. Tu je i vaga za tačno merenje, pa aparat za merenje pritiska, brojanice …
Ja kupujem razglednicu Beograda. Sakupljam uspomene.

Na izlasku iz kalemegdanskog parka vidim prodavca sa crvenim ušećerenim jabukama. Ona tiha seta polako kvari moje dobro raspoloženje. Danas nemam kome da ih kupim!

Vraćamo se polako do Skadarlije, i umesto jabuka kupujem kolače. Navikla sam da donesem uvek nešto s puta, pa makar to bio i Beograd.
Gledam u ogroman časovnik, a na njemu 14.11.2002, 15 sati, 170S.
Prolazi polako lepo nedeljno popodne.
Sedamo u svoj auto. Most je prepun stopera.
Prepoznajem jedno drago nasmejano lice.
Jovan.
Crveni džemper i crvene pegice.
Ulazi u kola i seda iza mene. Ja sam srećna što imam s kim da podelim one kolačiće što sam kupila.
Zaboravljam ušećerene jabuke…

Uz priču stižemo brzo do Pančeva.
Jovan kaže: „Najsrećniji sam kad pređem Pančevački most i vidim svoj grad.“
I nas dvoje smo to isto govorili.
Kad smo se vraćali sa mora, iz banja ili sa jezera, dok su nam deca bila mala, čim bismo ugledali Pančevački most, srce bi nam brže zakucalo u grudima.
Kakvo god da je, Pančevo je najlepša varoš.

O autorki: Nada Malek je rođena 1950. godine u Srpskoj Crnji. Živi i radi u Pančevu. 2001. godine objavljuje knjigu sećanja na školsku generaciju „Emilijin spomenar“. Na konkursu  „Nikšićke novine“ 2001. otkupljena joj je za objavljivanje „Obična priča“. 2002. objavljuje drugu knjigu kratkih priča pod naslovom „Emilijine obične priče“. Priča „Majka“ otkupljena je za objavljivanje na konkursu koji su objavile „Nikšićke novine“ 2002. Krajem 2003. godine izdaje svoju treću knjigu „Emilijine odabrane priče“ i te godine dobija nagradu za prozu „Duškovićeva zvona“ za svoju „Sasvim običnu priču“. 2006. godine objavljuje svoju četvrtu knjigu „Neobično obične priče“ i dobija iz Srpske Crnje „Zahvalnicu za sveukupan doprinos razvoju sela“. Na međunarodnoj književnoj manifestaciji „Vršačko pero 2008. dobija povelju u kategoriji kratke priče, za priču „Mostovi“, sledeće 2009. godine nagrađena je ponovo na književnoj manifestaciji „Vršačko pero“ za kratku priču „Gabi“. 2010. godine dobija od Centra za socijalni rad „Paraćin“ – Paraćin „9. Gefekss“ Priznanje za svoje kratke priče. Za uspešno učestvovanje na Međunarodnoj književnoj manifestaciji „Vršačko pero“ 2010. godine Nada Malek ponovo je nagrađena na konkursu „Leonardo“, za priču „Prolećne kiše“.

Svoje priče objavljivala u mnogim časopisima i zbornicima.

Član Udruženja književnika Srbije, Saveza jugoslovenskih književnika u otadžbini i rasejanju i Književne zajednice Jugoslavije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*