Nada Malek – Mostovi (Povelja „Vršačko Pero“ 2008)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Srbija,Vršačko Pero" 2008 |

podgoricaKažu da svi imamo svoju srodnu dušu, negde na svetu. Ja sam svoju srela 1.avgusta 2007 u Podgorici.

Shvatila sam to u sekundi, ujutro, na vratima kuće gde sam odsela sllučajno.

Ustala sam rano, i, po običaju, skuvala čaj, pa kafu.

Otvorila sam vrata prelepe terase. Zavesa se lelujala. Na ulici mir. Nema žamora. Kao da se još niko nije probudio. Usnulp predgrađe Podgorice.Tiho šušti  lišće  vinove  loze, palmi, smokava…

Prskalica osvežava yeleni tepih pred kućom, da ne požuti prerano. Ima još dosta do jeseni.

Diskretno kucanje na vratima i žena u crnini ulazi tiho, kao da ne želi da smeta. A kuća je njena.

Osmehnula se i samo kratko rekla: ,, Mila, Banjina! Vidim da ste ustali, pa da vas pozdravim “.

Imala sam utisak da zazire od nečega ta jedostavna, mladolika žena, u crnini. Proseda, prirodno lepa.

Pomislila sam u trenutku: odakle se znamo? A bila sam sigurna da se ranije nikada nismo videle.

Ponosno držanje, čvrstina, oblik lica, gusta kosa, sve već na prvi pogled ostavlja utisak:  Crnogorka!!!

Na drugi: toplina, nežnost, požrtvovanost….Smernost!

Jednom me je u frizerskom salonu ,, Kod Bise’’, pitala nepoznata  gospođa: ,,izvinite, jeste li vi Crnogorka? “ Nisam , ja sam Banaćanka, rekla sam iznenađena takvim pitanjem.

Provela sam kod  Mile ( Banjine ) Šćepanović mesec dana, avgusta 2007. I sad znam zašto mi je postavljeno takvo pitanje.

Kad sam krenula sasvim iznenada u Podgoricu, pomislila sam kako ću tamo biti ,, prekobrojna’’ ( to je

uvek onaj strah od nepoznatog u meni, koji se ne vidi na prvi pogled! ) Kad sam na povratku sabrala utiske o letu  2oo7. Bila sam zadovoljna. Bila sam  zaista srećna na Zlatici ( predgrađu  Podgorice  ),

sa svojim  Zlajom i njegovim kolegama: Janjićem, Tadićem, Nandorom…

Ja  sam se trudila da ih lepo dočekam kada dođu umorni s posla ( bilo je blizu 50 C , gorele su šume oko

Zlatice), a oni su mi to vraćali tako što smo uveče odlazili do grada, na sladoled i hladno piće.

Gospodin  Nandor je hteo da nam pokaže rečicu u poznatoj gradskoj kafani, ali je na žalost više nije bilo.

Presušila je. Ostalo nam je samo toliko da sednemo kraj vodoskoka i rashladimo se. Mi smo hteli da nam bude lepo i bilo nam je! I ono malo vremena što smo ukrali da skoknemo do Petrovca i Budve, ostaje trajno  zabeleženo kao jedinstven doživljaj. U kolima smo pevali, na plaži smo se šalili…Slikali smo se pored mosta ,, Milenijum’’.  Uklopila sam sepotpuno u tu malu Hemofarmovu  ekipu.  Nisam, zapravo , bila  prekobrojna. Kad sam održala dva knjževna susreta,  ,,pod murvom” I  ,, pod orahom”, moj Zlaja, porodica   Šćepanović,  ,, hemofarci’’ I komšiluk iz  naselja Zlatica,, počeli su da mi ukazuju posebnu pažnju. Deca su igrala ,, lastiš’’  na putu I prekidali su zabavu da me pozdrave. Osećala sam se drugačije u toj oazi mira i tišine, gde život i vreva počinju tek kad se dođe do magistrale. Naravno da je ,, šlag na torti” bila Mila. Ona ima malo slobodnog vremena, ali je svako jutro odvojila  za pola šoljice kafe  sa mnom, jer je svoju jutarnju popila usput, s nogu, dok je obavljala mnogobrojne poslove. Zajednička kafa bila je i njoj  i meni najdraža zbog razgovora! Tako sam sama sebi potvrdila utisak od prvog susreta.

Nas dve se znamo, iako se nikada nismo videle.

Za  Sv. Iliju Gromovnika smo otišle u crkvu. Vozio nas je Milin Banjo! Kupile smo brojanice. Mila se nevešto prekrstila, ali sa puno volje da nauči nešto što nije sasvim znala. U  crkvu smo otišle ponovo na Preobraženje. Kupujući sveće, setila sam se rečenice voditelje jutarnjeg programa: ,, da tugu preobrazimo u radost” . Pogledala sam  Milu…

Naše rodjendane ( Milin I moj ) koji su u istom mesecu, obeležile smo uz  Miline ukusne krempite. Milin Banjo nam je pripremio pastrmke, a moj Zlaja se potrudio da njegov roštilj bude odličan.                                                          ( kao da ga je spremao Mita Sajba!)

Nismo pevali  jer je Mila bila u žalosti, ali smo se obe obradovale dobijenom cveću.

Dragoceno mi je sećanje na prijateljstvo koje se osećalo na svakom koraku u tom mnogočlanom domaćinstvuporodice Šćepanović.

Mila ima svog  Banju, ćerku, zeta i dve unučice. Ima tri sina, jednu snaju…neguje bolesnu svekrvu.

I svi po ceo dan zovu: ,,Majko… Majko!!! “

Tu je rodbina iz Beograda, sestre, zetovi…komšiluk. Mila nema vremena za odmor.  Operisana nekoliko puta, ali sve stiže… Zadihana, trči stepenicama gore – dole da svima ugodi, da svi budu zadovoljni. Ne žali se, samo povremeno obriše znoj s lica. Odmori se na kratko kad dođe do mene. Donese mi  prve smokve ili tek zarudeo grozd. Kaže, ubrao ti Banjo,a ja  znam da se to ona setila.

Zato pišem o Mili… O ženi koja sve stiže, sve može,koja se ne žali nikada, ni onda kada zbog bolesti padne, a odaju je razbijena kolena, koje ona pokušava da sakrije. ( Mila je invalidski pensioner…Imala je moždani udar… A niko to ne bi verovao…)

Ponekad je, kad se vratimo iz grada, vidim samu, sedi na terasi, u mraku. Kaže:  odmara se, ne može zaspati. A  opet, sledećeg dana isto trči po stepeništu, po kući, za svako izgovoreno…Majko, gde si ? Majko daj…

Prijateljstvo smo nastaville tako što se čujemo telefonom, Mila i ja.

Poslala mi je pesmu koju mi je posvetio Milenko Blečić, pesnik iz Podgorice:

,, Ove noći, što mrklinu hvata

Pozdravljam  gošću iz Banata….”

I ja pozdravljam sve njih u  Podgorici jer su mi ulepšali vrelo avgustovsko leto 2007. Godine.

Olgu Klikovac ( rođenu u Vojvodini, profesorku književnosti) koja mi je predala cveće na knjževnom dogadjaju ,, pod murvom “ , pa Draška Vulevića koji se potrudio da napiše pogovor za moje priče, Veselina Rakčevića, i posebno Perivoja Popovića koji je Biblioteci popričao sa mnom i usput podelio jabuku na pola.

Kad sam se po povratku kući javila Biblioteci, i po običaju iskreno raspričala, zapamtila sam rečenicu:

,, Zapišite to kao nastavak vaših običnih priča ‘’ .

Cenim dobro namerne savete, završiću baš tako ovu priču iz Podgorice.

*   *    *

     Zahladnelo je to popodne 31. Avgusta, posle dugog toplog leta, kad smo se vraćali kući. I kiša je počela da pada , a nad Čačkom se nadvila duga. Prošlo je leto, pomislila sam srećna.

Dočekala nas je ćerka, mirna, staložena, odgovorna. Ne priča puno, čule smo se telefonom, svakodnevno.

Posle pozdrava letimično gledam po stanu. Sve je na svom mestu…Cveće nije uvelo. Drvo života ( Zlajino I moje ) se zeleni.

Čekamo da vidimo sina. On je uvek u žurbi, nema vremena  za duge priče. Pa ipak je to septembarsko jutro bilo posebno. Čula sam rano interfon, otvorila  vrata i na veliko  iznenađenje videla ga sa kesom punom toplog peciva. Doručkovali smo zajedno, uz priču, sada bez žurbe!

Moje kiflice koje sam godinama spremala svojoj porodici, dobila sam tog jutra, povratno, i to uz razgovor. Napredujem, pomislila sam i poželela sam da to podelim sa Milom. Sa onom mojom Milom kojoj je kuća stalno puna i gde se stalno čuje: Majko!

Priča se tu ne završava. Čim otopli idem u Zlaticu, idem Mili da je vidim i  zalijem naše cveće. Njen i moj rođendanski bambus.

Otići ću i do Biblioteke, da im odnesem jabuku, da je podelimo, kao što smo to uradili Avgusta 2007.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*