Nada Dušanić: Razlike (Odakle zovem – Vranac 2012 – prva nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Odakle zovem 2012,region,rezultati konkursa |

VEST:

 U vinskom podrumu Šipčanik kod Podgorice 5. jula su uručene nagrade na četvrtom međunarodnom konkursu VRANAC – najbolja kratka priča 2012. Nagrade su osvojili:

1. Nada Dušanić iz Sombora (Srbija) za priču Razlike

2. Damir Šobajić iz Ilijaša (Bosna i Hercegovina)  za Minute Šutnje

3. Lamija Begagić iz Sarajeva (Bosna i Hercegovina)  za priču Hajde dok je zeleno.

 Žiri koji su činili Teofil Pančić, Božo Koprivica i Enver Kazaz imao je težak zadatak da pročita 509 priča koje su stigle iz celog regiona. Od toga je izabrano dvadeset najboljih koje su postavljene na sajtu organizatora, knjižare Karver, (www.karver.org) u čijem prelepom ambijentu na obali Ribnice se od 2. do 5. jula odvijao program četvrtog međunarodnog književnog festivala Odakle zovem 2012, koji je ove godine održan pod nazivom Nostalgija za horizontom.

 

 

PRVA NAGRADA NA KONKURSU

»VRANAC – NAJBOLJA KRATKA PRIČA 2012«

 

RAZLIKE

Koji dodir najviše volim? Pa, teško pitanje, ima ih mnogo.

Možda onaj kad njegov dugački palac sa uredno zasečenim uglovima nokta ulegne u prevoj moje prepone i lagano se promeškolji u njemu, a dlan mu obuhvati gornji deo moje butine – pa imam osećaj da je sve nekako sliveno u jedan komad, kao da njegova ruka jednostavno pripada baš tom mestu na mom telu. Čudno, imam isti osećaj kad dodiruje moju golu kožu, kao i posredno, kroz teksas platno traperica. Ili je ovo drugo uobrazilja, sećanje na neposredni dodir koje se aktivira ovim drugim, kroz tkaninu. Njegov dlan je dimenzionisan prema mom bedru. To mu je zapisano u DNK, u genima, ili kako se već zove ono gde je unapred utisnuta nečija sudbina.

Kad sam već kod te razbuđujuće reči – uobrazilja – možda je trenutak da sednem i razmislim, rezimiram stvari i pošteno priznam koliko ima uobrazilje u našem odnosu, koliko toga ja izmišljam a koliko je stvarno.

Ne, ipak još nije taj trenutak. Zadržaću se u nekom drugom, manje bolnom.

Taj dodir o kome sam počela, volim ga jer jednako uspešno može da se primenjuje u raznim pozama: kad perem naše dve šolje za kafu bez tanjirića u sudoperu kuhinjice njegovog iznajmljenog stana a on se nečujno prikrade i stane iza mene; kada on sedi i gleda TV koji takođe nije njegov nego je iznajmljen zajedno sa stanom kao i nameštaj, a ja priđem i počnem da gledam u njega sa istim interesovanjem sa kojim on posmatra zbivanja na ekranu; ili kad ležimo u krevetu. Ova poslednja varijanta je najbolja jer najduže traje. Nekad i zaspimo u tom položaju.

Bojim se da opet nisam rekla celu istinu. Zašto baš taj dodir?

Zato što tako sigurno ne dodiruje onu sa kojom je odskora počeo da izlazi, ona ima zadnjicu k’o brod, pa je to teško izvodljivo u fizičkom smislu. Kad ona hoda ulicom, asfalt se ugiba pod štiklama. Mada, ima ona svojih prednosti, poznatih i nepoznatih.

Poznate su da poseduje svoj restoran na uglu Karađorđeve i Ličke, preko od autobuske stanice, i sivi metalik BMW koji ide uz to. Nepoznate sam saznala slučajno od jednog starog konobara, ali neću da mu kažem, da ne pomisli da to pričam zbog ljubomore. Najbolje je da sam sazna. To, da je počela da radi u pomenutom restoranu kao kuvarica, da je zbarila debeljuškastog sredovečnog vlasnika kao što se bari šargarepa, udala se za njega i tovila ga šunkom i jajima, prženim krompirićima na masti koju je pre toga koristila više puta i masnim šniclama, rečju, svim što je moglo da utiče na njegov visoki krvni pritisak i holesterol. Rezultat je bio vidljiv za manje od godinu dana. Može se videti i danas na Orlovači. Mislim na groblje, ne na petlju.

Njena najveća prednost u odnosu na druge žene je neiscrpna, uvek može da je kešira prema potrebi: to je talenat za kameleonizam. Znam o čemu govorim jer studiram biologiju. Kod životinjskih vrsta kameleonizam je svojstvo koje se ispoljava kad im je ugrožen život, a nemaju potrebne odbrambene sposobnosti. Dakle, niže vrste u tom slučaju ne ugrožavaju drugog, samo spasavaju sebe. Kako je kod homo sapiensa – o tome teorija nerado govori, ali praksa je vidljiva na svakom koraku. Predočavam je kao da je ovog trenutka pred mojim očima: jastučasti obrazi, kao u lutke na naduvavanje ispunjene vazduhom, podrhtavaju pritisnuti grčem »naivnog« osmeha, dok nakarminisane usne ponavljaju uvek isti refren:

          Da, dragi. Biće kako ti kažeš, of course.

Odmah sam mogla živo da zamislim i sve ostalo što mi je ispričao taj konobar koji je dobio otkaz kod nje samo zato što je star i neprivlačan gostima restorana, pa sad povremeno radi u studentskoj menzi kao ispomoć. Video čovek da danima ne mogu ni da onjušim hranu, uvek mi ostane pun tanjir, pa prišao da me pita što ne jedem. I tako, reč po reč, ja dođoh do informacija iz prve ruke.

Ali nije mi nimalo lakše zbog toga. Sluđuje me pitanje da li ja uopšte imam pravo da se ljutim. S obzirom na to da moju imovinu čini: dva para traperica, jedne dugačke za loše vreme i druge do kolena za sunčano, patike, jakna, veš, čarape i nekoliko dukseva – toliko sam strpala u ruksak jesenas, kad sam došla u Beograd jer su mi počela predavanja na drugoj godini – možda i nemam pravo.

*

Noću mi je najteže. Onda zbrajam. Prednosti i nedostatke. Kad sam u takvom stanju nije mi ni do čega i lepo mu kažem da je sredina kreveta granica koju ne sme da pređe. On to poštuje, ne mogu da se žalim. Iako je krevet uzan i imamo samo jedan jastuk, mislim, jedan normalan, veliki, i nekoliko malih ukrasnih, plišanih jastučića iz kineske prodavnice, koje stavimo sa strane, njemu je dobro i uvek zaspi pre mene.

Neću sad da kažem kako ni onaj veliki jastuk nije naš, nego da me muči to što ne znam šta se dešava u toj glavi na tuđem jastuku. I šta uopšte znači »tuđe«?

a. Tuđi jastuk. – No problem, jednog dana ćemo imati naš. I jastuk i krevet i stan i sve ostalo.

b. Tuđa stvar. – To me ne interesuje. Ni on ni ja se ne mešamo u tuđe stvari.

c. Tuđi čovek. – Ha, šta sad, majstore? Ne znam šta sad, ali znam da je njegova majka upotrebila tu reč. Znam. Iako je bila sa druge strane žice pa nisam mogla da čujem njene reči nego samo njegove, ipak znam. Na prvi pogled činilo se da dolaze iz daljine njegovog sela pod Kopaonikom, ali po stezanju želuca osetila sam da stižu iz onoga što je moj nono iz Omiša zvao duboki zdenac prošlosti koji je bija presušija jedno dugo vrime, kako i triba, ama…

U mraku sobe pokušavam da rekonstruišem njegove šture odgovore i odredim mesto gde je uspela da ugura reč »tuđa«, »tuđinka«.

– Pa, nađe se…

– …

– Dobro, imam.

– …

– Kako to misliš?!

– …

– Uh! Nije »naša«, majko. … Moja je. Moja!

I tu je spustio slušku. Ili je shvatio da ja sve čujem, ili nije imao više šta da kaže. On jako malo priča. Izluđujuće malo. U polupraznom stanu ima dovoljno prostora da se u njega smeste čitavi buljuci mojih pitanja ostalih bez odgovora. Nikad mi nije rekao da me voli. Čak ni da mu se sviđam. Kad sam pokušala da izvučem nešto na tu temu, promrmljao je da su reči neupotrebljive. Sa njima se ništa ne može. Tu je stao. Tačka. Nema dalje.

A možda ja stvarno preterujem? Moguće je da on uopšte nije pričao o meni. Reč »naša« može da se odnosi na razne stvari. Recimo, šta ja znam… Naša kuća, naša večera, naša njiva, ima tu mnogo stvari. Ali reč »moja« i nepokolebljivost očajnika u tonu kojim je izgovorena može da se odnosi samo na nešto što mu je od suštinske važnosti. I na kraju, krunski dokaz je njegovo odlučno odbijanje da mi odgovori o čemu su razgovarali. Čim sam ga upitala, skrenuo je pogled u stranu i počeo da se povlači unazad. Levu ruku je zavukao u džep traperica a desnom počeo da pipa po stočiću iza leđa tražeći paklo cigareta, i sve to naslepo, ne gledajući ni stočić, ni džep, ni mene. Za milimetar je promašio tanjirić sa parčetom spljoštene šampite koje posle ručka nije hteo da pojede jer ga je čuvao za mene. U jednom kratkom deliću sekunde izgledao je potpuno izgubljen u prostoru i vremenu, kao kanarinac u trenutku kad se sa krletke iznenada svuče tamni prekrivač pa se sirota ptica izgubi u blesku danjeg svetla. Eto, ako nisu razgovarali o meni, zašto je tako uporno eskivirao i ponašao se kao da nešto krije?

Rezultat noćašnjeg zbrajanja prednosti i nedostaka je poražavajući. Prekjučerašnji je bio dobar: primili su me da četiri sata dnevno radim u skriptarnici. Jučerašnji je bio osrednji. Naime, dobila sam desetku iz histologije organskih sistema i odmah počela da pravim planove kako će me na trećoj godini izabrati za demonstratora pa ću moći da zaradim koji dinar, a kasnije i za asistenta, pa onda redom… Negde u prolazu snimila sam reklamu za stambene kredite koji navodno treba da pomognu da se mladi stručnjaci zadrže u zemlji, da ne odu u inostranstvo. Privukla me sladunjava fotka: mladić sedi na kauču, devojka iza njega sklopila mu ruke oko vrata, priljubljeni obraz uz obraz, oboje razvukli usta u osmeh od uva do uva, a iza njih moderan enterijer, sve u istom tonu. Ma, nisam ja glupa, znam da je to lepo upakovana šarena laža, ali možda je na njenom dnu ipak zaostalo neko sićušno zrnce istine. Ako se dovoljno potrudim, možda imam šanse da doprem do njega. Uostalom, šta mi drugo preostaje nego verovati da se nešto može postići radom? Šta? Moj je nono govorio: Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača. Čovek mora da planira svoju budućnost. Nošena krilima svojih planova osmelila sam se da posle ispita poverljivo upitam našeg asistenta da li su im plate pristojne. On me osmotrio kao da sam netom izašla iz spejs šatla i rekao:

– Mala, bolje se prijavi da budeš zamorče na Institutu za zoologiju, ti si slučaj za posmatranje. Pogledaj šta tamo piše! Je l’ ti sad jasno kolike su nam plate? – dohvatio me je za ramena i okrenuo prema oglasnoj tabli pretpostavivši da nemam čak ni toliko mozga da se sama okrenem. Tamo je između rezultata kolokvijuma iz osnova molekularne biologije i rasporeda predavanja za treću godinu bio nalepljen papir na kojem su velika zmijolika slova objavljivala skraćenje časova na trideset minuta kao uvod u štrajk upozorenja.

Videla sam ja taj natpis, nije da ga nisam videla. Samo nisam znala gde da ga smestim u svojoj glavi. Ima toliko stvari koje me bombarduju pa sam mislila da moram odrediti prioritete inače ću se izgubiti. Kao autisti. Ljudi obično misle da su autistične osobe izdvojene od sveta jer utisci ne dopiru do njih. Ne razumeju da je obrnuto: do njih dopire takvo mnoštvo različitih utisaka da oni nisu u stanju da se nose sa njima. Zato okreću glavu, ograđuju se ritmično ponavljanim nesvesnim pokretima i svoju pažnju usmeravaju na bezazlene stvari kao što su brojke ili slagalice, da bi sačuvali delić zdravog razuma, da se ne raspadnu na očigled svih.

Kako god da računam, bilans prednosti i nedostataka završava se isto: dolazi petak i vikend, a za vikend će se on opet videti s njom. Izaći će zajedno u grad. Ili još gore, možda odu na put par dana. On kaže kako ga ona uvodi u posao i pomaže mu da ostvari neke kontakte da bi mogao započeti svoj biznis, a ja tu ništa ne kužim. Osim da je ona u višestrukoj prednosti.

*

Rekao je da se strpim. Koliko? I kako? Kako se to radi? Pokriješ se preko glave da ne vidiš ništa, ćutiš i trpiš. Trpiš sa »s«, to valjda znači strpiš. Vremenski ograničena radnja. Strpaš svoju ojađenu ličnost u neku rupu odakle ne možeš ništa da vidiš, (recimo njega kako napirlitan šeta s njom po Knez Mihajlovoj) i u toj rupi čekaš da istekne određeno vreme. A kad to vreme prođe, onda se napregneš da ispružiš ruke iznad glave i odigneš metalni poklopac šahta pa izroniš na svetlo dana, sa zboranom izbledelom kožom koja je zaboravila šta je to sunce i sa istim takvim očima.

Mlada si, za tebe ima vremena. Tako su mi govorili kod kuće. Sad ja to govorim sebi: mlada si, to je tvoja prednost. I verujem sebi isto onoliko koliko sam verovala i njima kad su mi to govorili: 0.00%.

Biće i drugih muškaraca koji će dodirivati moje telo u budućnosti, pretpostavljam. Ako ova rečenica treba da me uteši, uspešnost je ista kao kod prethodne. Ježim se od pomisli na tuđe dodire. Meni treba samo njegov. Jer, sve je moje dimenzionisano tako da stane u njegovu šaku. Oval lica. Rame. Dojka. I tako dalje, prema jugu. Ne, ipak sam pogrešno rekla. Ne da »stane« u šaku, nego da legne. Ulegne. Opusti se tamo. Nađe svoj mir. Kompatibilnost ćelijskog sklopa mojih i njegovih molekula: 100%.

Šta je u stvari dodir? Spajanje dva čvrsta tela neminovno praćeno razdvajanjem istih. Receptori u koži registruju neko dešavanje i preko nerava šalju impuls do mozga, a on ga prepoznaje kao prijatno ili neprijatno. Ili neophodno.

Jednom sam mu rekla da orgazam liči na kratak spoj, kao strujni udar. Nasmejao se:

– Ako ti je akcenat na spoj, onda mi se sviđa. Ako je na kratak, onda baš i ne toliko. Nego, da mi još malo poradimo na tome…

*

Kako izgledaju dodiri tokom celog ljubavnog života jedne prosečne osobe? Partneri se menjaju a pokreti i dodiri ostaju isti. Zar nije to malo izdajnički, prevarantski, pre svega prema sebi? I prema onim dodirima koji su nekad izazivali kratak spoj. Pošteno bi bilo da se menjaju i dodiri.

Da li on sebe manje dozira kad dodiruje njeno telo? Daje sebe u manjim količinama, ili se ne daje uopšte, samo mehanički odrađuje posao. On tvrdi da muškarci to mogu. Da uopšte ne daju sebe. Okej, ja jesam skapirala temu kameleonizma kod žena, ali muškarci mi nisu jasni. Sa njima je drugačije, oni ne mogu da odglume tek tako… Ili možda ipak mogu? Ne vredi, moraću da pitam…

– Aaa, da li s njom dolaziš do… znaš, kratkog spoja?

– Pa… Da, ali… Nije isto kao s tobom. Strpi se, miško, strpi se neko vreme.

Onda se ja uvređeno okrenem na drugu stranu, ali on se uopšte ne zabrinjava zbog toga. Privije se uz mene, levu ruku promigolji između čaršava i mog tela, savije je u laktu i šakom obuhvati moje rame. Desnu stavi na moj bok, palac ugnjezdi na ono njegovo mesto, i tako, držeći me sa obe ruke, zaspi. Ja opet ostanem budna, gledam u mrak i razbijam glavu.

Prvo, ne razumem kako nije isto i kako oni to mogu.

Drugo, koliko da se strpim?

Htela bih da stanem i rezimiram stvari da vidim gde sam ja sada, ali ne uspevam.

Ma, ne može se to rezimirati. Mogu samo da se šćućurim između njegove leve i desne ruke, tu, na mojoj strani kreveta.

 

 

KRATKA BESEDA NA DODELI NAGRADE

Ja stvarno dolazim izdaleka, sa krajnjeg severa one zemlje koje više nema, iz Sombora, ali sam tim pre srećna što ste me pozvali i što sam danas sa vama.

Pre svega želim da se zahvalim organizatorima i sponzorima što se trude da sačuvaju dve vrlo važne i vrlo ugrožene stvari: kratku priču i veze između umetnika u regiji koje su prekinute na potpuno neprirodan način. Ali, budućnost je na našoj strani, barem što se tiče tehnologije. Internet prenosi i reč i sliku za svega nekoliko sekundi, i tu nas ne mogu sprečiti nikakve granice ni carine.

Sa kratkom umetničkom pričom stvari stoje mnogo gore. Većina izdavača u Srbiji u startu odbija zbirke umetničkih priča, oni traže samo romane, i to, po mogućnosti, od autora koji je poznat na estradnoj sceni.

Crno, sa tendencijom da bude još crnje. Zato vam od srca želim da konkurs Izvan koridoraVranac traje još mnogo godina.

Moja priča se zove RAZLIKE. Na prvi pogled govori o razlikama u shvatanju ljubavi i seksualnosti između muškaraca i žena. O tome se dosta i govori i piše, ali to nije ono na šta sam htela da skrenem pažnju.

Na drugi pogled priča govori o nacionalnim razlikama: glavna junakinja je Hrvatica iz Omiša a njen mladić je Srbin iz jednog sela podno Kopaonika. Moje mišljenje o tome svedeno je na par reči koje mladić govori majci preko telefona:

– Nije »naša«, majko. Moja je.

Za pametnog dosta.

I o toj temi se govori i piše, čak i više nego što bi trebalo, ali ni to nisu one razlike po kojima je priča dobila naziv. Jer, kada sa malo zagrebe ispod tih malih i nebitnih razlika, (moja junakinja bi rekla kamuflažnih ili kameleonskih) skoro po pravilu se dođe do onih velikih, suštinskih, koje postoje u Srbiji odakle ja dolazim, ovde u Crnoj Gori, u Evropi i Americi. Postoje svagde i sve su izraženije, ali o njima se ne govori. O njima se ćuti jer su nehumane i sramotne.

To su razlike između bogatih na jednoj, i siromašnih na drugoj strani. Interesi nekolicine bogatih kojima se bez žaljenja žrtvuju sudbine velike većine siromašnih. Sa tom pojavom se susrećemo svakodnevno, više ili manje, a u budućnosti ćemo se susretati još mnogo više, jer jaz postaje sve izraženiji. Nekad mi se čini da je taj jaz ponor po čijoj oštroj ivici koračaju nezavisni intelektualci i umetnici, i samo je pitanje vremena koliko će još moći da izdrže dok se ne strovale dole.

BIOGRAFSKA BELEŠKA

Nada Dušanić, pisac i slikar iz Sombora, objavila je:

Knjige pripovedaka: »Priče u boji I« Narodna knjiga, 2003.

»Boje tamnih svetlosti« Narodna knjiga – Alfa, 2005.

Romane: »Kuća sa druge strane« Narodna knjiga – Alfa, 2007.

»Spoj srećno pronađen« Narodna knjiga – Alfa, 2010.

Esej: »Kuća puna slika« Balkanski književni glasnik, 2008.

Napisala scenario za film po motivima romana »Kuća sa druge strane«.

Slika ulja na platnu, a motivi su povezani sa temama proznih tekstova.

Član je Društva književnika Vojvodine. Objavljuje u književnoj periodici. Živi u Somboru.

Nagrade: »Ulaznica« 2008, »Šumadijske metafore« 2010, »Stevan Sremac« za humoristično-satiričnu priču na konkursu Bal u Elemiru 2011, »Stevan Sremac« 2012, zatim I nagrada na međunarodnom konkursu za najbolju kratku priču »Izvan koridora-Vranac 2012« na festivalu Odakle zovem u Podgorici.

Priče objavljivane u zbornicima izabranih radova »Alma« 2010, »Milutin Uskoković« 2010, »Andra Gavrilović« 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*