Nada Dušanić: Pad (Ulaznica 2008, treća nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Ulaznica 2008 |

Gledište prvo

Taj pad je nešto najbolje što mi se desilo u životu! Bio sam kao »Liverpul« protiv »Milana« u Ligi šampiona prošle godine, kad su gubili celo prvo poluvreme i završili sa rezultatom 3:0, a onda se u drugom konsolidovali, izjednačili, i na kraju dobili utakmicu na penale! E, baš tako je bilo i sa mnom. Grof je uvek bio glavni i Četvorooka je gledala samo njega, ja sam bio večita rezerva, ali sada sam konačno dobio priliku da ustanem s klupe i pokažem šta znam! Naravno, nisam ja pao, nego neko drugi, ali, bolje da krenem ispočetka.

Nisam baš siguran gde je u stvari početak… Grof uvek govori kako ja ne umem lepo da pričam zato što nisam iz ugledne (da ne kažem »grofovske«) porodice i ne čitam knjige kao on, i u pravu je. Nije da nije. Ali, ako sam proveo nekoliko godina na fakultetu, znači da sam ipak ponešto pročitao. Hmmm, da! Sve je počelo pre godinu dana kada je Grof na nekoj promociji upoznao Četvorooku i pozvao je na piće. Lično mislim da on i posećuje promocije da bi upoznao komade, a ne zato što ga interesuju knjige, ali, kad sam mu to rekao, strašno se uvredio. Rekao je da ona uopšte nije komad, uvek nosi pantalone i cipele bez potpetica, kosa joj pada preko čela a oči se ne vide od cvikera. Al’ je pametna i ne gnjavi ga glupostima k’o ženske sa kojima je izlazio pre nje.

Pravio sam se da me ne interesuje kad je pričao kako ona izgleda sasvim drukčije uveče, kad su sami. Kako se redovno maže nekim pomadama i losionima da joj koža bude nežna i oblači nešto svilenkasto što izmiče pod prstima, pa ne zna šta je svilenije, odeća ili njena koža.

To nije bilo licemerno pretvaranje, nego jedna vrsta pristojnosti. Nije u redu da on priča takve stvari, a kad ih već priča, šta ja tu mogu osim da se pravim da ne obraćam pažnju? Pravio sam se i da ne primećujem kako ga ona gleda kad  sednemo negde zajedno, ili kako hoda na ulici pored njega: on uvek ide napred, ona je pola koraka iza; i svaki čas usporava i grli ga u hodu, ali na svoj nenametljivi način. Jednim dlanom ovlaš obuhvati njegovu mišicu, drugi smesti u unutrašnji pregib njegovog lakta, podigne glavu i nakrivi je da može pogledom da obuhvati njegove oči, kosu, ramena, da ga celog obgrli tim svojim pogledom zasićenim nežnošću. Nije tačno da joj se oči ne vide kroz cvikere. Treba samo biti dovoljno blizu i pažljivo gledati. Ja sam ih video.

I nisam mu verovao sutradan, kad smo sedeli za istim stolom a on pričao kako je tvrdoglava, nikad neće da popusti prva… Nije mu palo na pamet da je iskrena i neće da se pretvara, kao one njegove licemerke što izigravaju poslušnost dok ne upecaju jadnika, a posle okrenu list. Ja sam to odmah shvatio, ali nisam hteo da se mešam. Dok nisam morao.

E, konačno sam došao do pada. To se desilo juče, na Grofov rođendan. Ušli smo u njegovu direktorsku kancelariju, ja napred a Četvorooka za mnom. Hteli smo da ga iznenadimo pa smo naručili ručak u »Dalmatinskom podrumu«: čorba od šarana i smuđa, a zatim sveža pastrmka na žaru. Ona voli zdravu hranu, i uopšte, sam izlazak u radno vreme je bio njena ideja, nije moja. Al’ mi se svidela, pa smo banuli kod njega nenajavljeni, sa najboljom namerom. I videli ono što smo videli. A to baš i nije za priču, ali moram da kažem, inače će ostati nerazjašnjeno… Zapravo i nije mnogo strašno, takve stvari se stalno dešavaju. Ali ne njoj, ne Četvorookoj. Grof je sedeo u svojoj direktorskoj fotelji, a komad (bez imena, on nikada nije pamtio imena komada koje je odvajao), dakle, komad je sedeo na naslonu za ruke iste, mislim fotelje, i nameštao mu kravatu. Eto, to smo videli, a šta je bilo nekoliko trenutaka ranije, mogli smo samo naslutiti. Ako je uopšte nešto bilo.

Četvorooka je stajala pored mene pa nisam mogao da joj vidim oči, ali njegove sam video dobro, toliko dobro da to ne mogu da zaboravim. U njima sam prepoznao zbunjenost i nevericu, a potom strah. Moguće je da su njegove bile ogledalo njenih. Nekoliko trenutaka je bio nepomičan, kao da ne veruje da se to stvarno dešava, a onda je ustao, odgurnuo komad, i počeo da vrti glavom odrečno.

– Ne, ne, ništa se nije desilo! Ništa, ništa, ništa… Pazi!!!

Kad je viknuo »Pazi!«, osetio sam lagani dodir na rukavu i brzo se okrenuo. Četvorookoj je pozlilo od šoka, i pala je u nesvest. To je bio taj pad o kome govorim.

– Pazi da ne razbije stakla, poseći će joj lice!

Grof je viknuo da pazim, i zahvaljujući njemu brzo sam reagovao. Sagnuo sam se i dohvatio je pre nego što je pala na parket. Njen levi lakat, onaj koji je bio do mene, njega sam prvo zgrabio, pa onda desnu ruku, čak sam uspeo na vreme da kleknem i podmetnem rame ispod njene glave, tako da je ostala nepovređena. Fizički, naravno. O psihologiji ne znam baš puno. Znam samo da je njeno telo bilo tanano i krhko, i da je iz njega na trenutak nestao život. Volja za životom, za udisanjem vazduha, za stajanjem na nogama, za svesno prisustvo u ovom svetu, pa kakav god da je. I da su je dočekale moje ruke. I da me je preplavilo osećanje koje ne umem da objasnim, ne umem ja da pričam o osećanjima, ali u tom trenutku pomislio sam da su stvari konačno došle na svoje mesto, da ona i treba da bude baš tu, u mojim rukama. Da njene oči treba mene da gledaju sa obožavanjem, onako kako je gledala njega. Jer ja je nikad ne bih povredio. Pre bih pristao da mi odseku ruku nego što bih pipnuo ono prsato stvorenje koje je bilo pored Grofa. Znam da mi to niko ne veruje, ali istina je.

Sve ovo pričam da bih dokazao da sam ja u pravu i da on treba da odustane. Od nje, od Četvorooke. On kaže da ja treba da odustanem, jer ju je on prvi našao. I nije fer otimati devojku najboljem prijatelju. To je sve tačno, ali ima i stvari koje govore u moju korist. Na primer, to da je on zabrljao. Napravio je grešku.

Grofu u prilog ne govori ni jedna reč, samo onaj unezvereni pogled koji mi ni sada ne da mira. Zato što sam tada prvi put pomislio da on nije samo mašina za pravljenje para kao njegov otac, igrač broj jedan koji će razbiti svakog ko mu se suprotstavi i bezdušnik što ne bira sredstva da stigne do cilja, nego samo jedno uplašeno ljudsko biće. Ta činjenica jasno govori da on nju voli. Na svoj sebični način, ali je ipak voli. I može da joj pruži mnogo više nego ja. Mislim, u materijalnom smislu. I u intelektualnom, s njim može da priča o knjigama i filmovima. Ja sam počeo da se trudim u tom pravcu, ali ne ide mi baš najbolje. Eto, pročitao sam ono o mafijašima i ne vidim šta tu ima tako vredno da knjiga dobije nagradu? Onaj lik na naslovnoj strani sa flasterima na ustima izgleda kao da je premro od straha, pa me baš podseća na stvari od kojih hoću da pobegnem! Nemam pojma zašto tog pisca zovu »Magični«, kad je magija nešto baš suprotno od toga o čemu on piše. E, sad ne znam tačno šta, ali znam da neću da se pretvaram.

I još neke stvari znam. Ono što Grof priča kako Četvorooka voli da dominira, nije tačno. Objasnila mi je da se prava veza između dvoje ljudi ostvaruje onda kad  prestane potreba da se uopšte postavlja pitanje dominacije. Jednostavno, oni idu zajedno kroz život i pomažu jedno drugom. U nekim situacijama dominira muškarac, u drugim žena, zavisno od toga o čemu se radi i šta je najbolje za oboje.

– To je nešto kao sinergija, razumeš? Zajedničko delovanje. Inače, sinergija je univerzalan princip, jer ona ista sinergija koja stvara zvezdane sisteme, hemijske elemente i organizme, stvara i društvene veze među ljudima. To je za mene suština veze između dvoje ljudi, a ne velika svadba i paradiranje u javnosti.

Razumeo sam. I jako mi se dopalo. Ja isto tako ne volim predstave za publiku kao Grof, više sam takav kao ona. Mi bi se baš dobro razumeli. Samo, nisam znao kako da joj to kažem, odakle da počnem… Zato je ovaj pad došao kao poručen! To je prilika za mene i neću je propustiti. Samo, ne bih odmah da idem u bolnicu, dok je ona još u šoku. Možda sutra ili prekosutra… Kada bi mogla da se isplače, sigurno bi joj bilo lakše, ali, ona i o plakanju ima svoje mišljenje.

Tačnije, niko nikada nije video Četvorooku da plače. Jednom mi je u šali rekla da čuva svoje suze. Da se sačuvane suze kad dovoljno odstoje pretvaraju u mastilo kojim piše svoje knjige. Nasmejao sam se. Ona se nije nasmejala. Ozbiljnim glasom je počela da priča o nekoj britanskoj književnici, zaboravio sam kako se zove, ali se dobro sećam da je bila sva zanesena kao da govori o nekoj duboko ličnoj stvari iz svog života… Nekoliko puta je ponovila reči »bolna prijemčivost«, pa sam upitao šta to konkretno znači.

– Znači da su je događaji iz stvarnog sveta toliko jako pogađali i uticali na njenu psihu, da je to bilo prosto bolno.

– Kakvi događaji?

– Bilo kakvi. Neka gruba reč, pokret, čak i stvari koje nemaju nikakve veze sa njom lično. Sve što bi videla ili čula, na šta bi prosečan čovek slegnuo ramenima i okrenuo glavu na drugu stranu, nju je pogađalo kao udarac.

– I, šta je uradila?

– Mislim da je tražila način da se odmakne, da je manje boli… Da se distancira i posmatra sa strane…

– Kako?

– Tako što se bavila pisanjem. I tražila objašnjenja. Obrazac po kome stvari funkcionišu.

Eto, ja pamtim stvari koje ona govori, čak i onda kad ih ne razumem do kraja. I spreman sam da je zaštitim od svih događaja koji bi mogli da je povrede. Jedino još treba da smislim kako da to objasnim Grofu, ne bih da dođem u sukob s njim, znamo se još od malih nogu…

Gledište drugo

Ja sam kriv. Priznajem. Ali, stvari nisu tako jednostavne, treba to malo bolje analizirati. Dobro, komad je krenuo da me obrađuje, ali nije bilo u pitanju ništa lično. To je samo deo imidža uspešnog biznismena, a Četvorooka je suviše osetljiva i ima neke romantične ideje iz knjiga, pa to ne može razumeti.

Sa druge strane, objektivno gledano, šta žena kao ona može očekivati od muškarca koji je prihvatio nadimak Motka? Ha? Jeste da sam mu ja dao taj nadimak kad smo bili deca, ali svi su ga prihvatili. Još kao klinac je bio visok i štrakljast kao motka, a ni sad ne izgleda mnogo bolje. Doduše, malo se popunio u ramenima, ali nije to dovoljno. On nikada ne bi uspeo da uspostavi s njom takvu vezu kao što sam ja uspeo. Motka ne zna da sastavi poštenu rečenicu, a ne da bi mogao da diskutuje o dobitniku NIN-ove nagrade.

A ona se razume u razne stvari, počev od pripremanja zdrave hrane pa do kompjutera. Nedavno mi je pričala da raženi hleb koji prodaju u pekarama uopšte nije raženi, nego hleb od belog brašna u koje je dodato samo malo raženog i mnogo aditiva i veštačke boje da izgleda smeđe. I kupila je neku mašinicu u kojoj sama smeša više vrsta brašna: raženo, ovseno, heljdino i zaboravio sam šta još. I pročitala je neku knjigu o ishrani prema krvnim grupama, to je baš cool!

Što se tiče kompjutera, ja nemam vremena da se gnjavim s tim, to drugi rade za mene, ali ona mi je pokazala šta sve može da se napravi u Photoshop-u i sad znam šta da tražim od ljudi, kakvu medijsku prezentaciju da mi naprave.

Osim toga, znam da se brine za mene. To nije poza, ona stvarno brine. Kad idem službeno do Sarajeva i nazad, uvek me grdi što vozim sam i što putujem noću. I što jedem stojeći i na brzinu, ali šta ću, kad nemam vremena. Ovaj posao je ozbiljan, ako usporim, drugi će me prestići. Ona to ne može da shvati, ali ipak je dobar osećaj da je nekom istinski stalo do mene, a ne do izlazaka u skupe restorane i provoda. Kad god je pitam hoćemo li negde izaći, ona uvek kaže da dođem kod nje.

– Bolje da budemo sami. Potrebno ti je da se opustiš i odmoriš od sve te gužve.

To mi kaže, i nikad ne postavlja glupa pitanja i ne zvoca. Ne gnjavi me čak ni raznim nutkanjima hrane i pića; ona zna šta volim, i to mi pripremi. Kad sednem na kauč ispred televizora nekako tiho priđe, sklopi ruke oko mog vrata i ništa ne govori, ne smeta mi da gledam sportski program, samo bude tu, blizu, sasvim blizu, i onda se stvarno dobro osećam. Nekad se toliko primiri da zaspe. Onda ja utišam ton i, ako je utakmica dosadna, čak i ne gledam u ekran nego nju kako spava. I to prija, čini mi se da odmaram oči na njoj, da se stvarno opuštam i svi problemi što me pritiskaju nestaju kao rukom odneseni. Kad imam težak dan na poslu, kad me pritisnu i s leva i s desna, i svi nešto traže i to hoće odmah, istog trenutka, ne dajući mi vremena da razmislim pa tek onda odlučim, nego moram odmah da reagujem kako posle ne bi bilo kasno, ja se setim tog osećanja i onda znam da mogu da izdržim sve, baš sve!

Ipak, ima jedna stvar na kojoj bi trebalo da poradi: oblačenje. Moj stari uvek kaže da se po ženinoj odeći vidi koliko joj je uspešan muž. A ona se oblači malo bez veze, uvek je u pantalonama. Trebalo bi da nosi suknje i cipele sa visokim potpeticama kao žene mojih drugara, i malo da se našminka u raznim bojama, kao one… I da raskopča poneko dugme, a ne da se uvek ušuškava oko vrata. Kad bi nabacila bolje perje, bila bi prava mačka, samo, čim ja izgovorim tu reč, »mačka«, ona prevrne očima i naljuti se. Ali, mogao bih da je ubedim na neki taktičan način, recimo, možda da joj kupim nešto stvarno lepo, neku bundu ili zlatnu ogrlicu. Ona voli belu boju, možda bolje ogrlicu od pravih bisera, to bi joj lepo stajalo. Za moj imidž je važno da žena sa kojom se pojavljujem u javnosti izgleda atraktivno, jer je to neka vrsta trofeja, kao automobil. Kad sam joj to rekao, ona se prvo začudila (nemam pojma zašto), a zatim kazala da se uz trofeje dobijaju i rogovi, samo se oni isporučuju nešto kasnije.

E, pa ne ide to tako! Ima tu više stvari koje mi svakako moramo raščistiti: prvo, treba da se zna ko je gazda. Muškarac mora da bude dominantan, uvek i na svakom mestu. Pogotovo na javnom mestu! Ona to ne shvata pa joj moram ukazati na greške koje ponekad pravi. Eto, onomad kad smo izašli na brunch sa mojim drugarima, stvarno je napravila glupost. Ja sam im lepo objašnjavao da je »Magični« car, a ona je najednom prsnula u smeh. Ne znam šta joj je bilo, ali smejala se k’o luda i jedva sam uspeo da je smirim. Uopšte ne kužim šta tu ima smešno, pa svi kažu da je on najbolji! Predsednik države mu je poslao čestitku, znači da jeste car! A ona, ako već mora da se pravi pametna, neka to uradi kad smo sami, a ne pred publikom.

Zapravo, kad smo ostali sami hteo sam da je pitam nešto, ali nisam znao kako da pitam, a da ne ispadnem glup. Naime, ona nekad jako naglo menja raspoloženja: u jednom trenutku se glasno smeje i izgleda bezbrižna, a već u sledećem postane ozbiljna i progovori sasvim drukčijim glasom, suviše ozbiljnim, gotovo tužnim. Tako je bilo i tada: dok sam objašnjavao društvu zašto je Ćira car, prvo se grohotom nasmejala, a onda je odjednom (kao da je neko pritisnuo zamišljeni prekidač i ugasio nešto u njoj) sagnula glavu i kazala tiho, kao da priča sama sa sobom:

– Ako ga zanima kako se piše o smrti, neka čita Silviju Plat. – Zatim je uzela moju čašu sa votkom, podigla je kao da nazdravlja i izgovorila nešto na engleskom, verovatno citat: Dying is an art, like everything else. I do it exceptionally well.[1] – i iskapila je do dna.

Ne sećam se je li rekla Plet ili Plat, ali sam zapamtio oblik njenih usana dok je izgovarala glasove »pl«. Izgledale su kao da se pripremaju za poljubac. Naravno, nisam odoleo a da je ne poljubim i tu je razgovor bio završen.

Čini mi se da nju nešto jako muči, i da smehom pokušava da se bori protiv toga, ali bezuspešno. A šta je tačno u pitanju, nemam pojma. Verovatno suviše čita knjige i razbija glavu o raznim stvarima. Ako bih je pitao da mi objasni, možda ne bih razumeo, i onda bi ona pomislila kako nisam dovoljno pametan za nju, a to bi bilo pogubno za našu vezu. Muškarac mora da bude jači i pametniji, to je opšte poznata istina i ne može se promeniti. Pa i taj njen intervju što je objavljen u petak, u Danasu, to mi se uopšte ne sviđa! Zar nije mogla da priča za Bazar ili Praktičnu ženu, nešto o modi i drugim ženskim stvarima? Ali ne, ona je morala da priča o politici u muškim novinama! I šta tu ima novo što političari manipulišu narodom? Ništa, oduvek je tako. Moj stari kaže da fazon i jeste u tome što dobar biznismen mora znati da pronađe prostor za sebe u svakom sistemu, bez razlike. Bio sam stvarno ljut, ali kad sam bolje pogledao njenu fotku i video da u očima ima ono »nešto« tužno, i pročitao reči ispod slike: »umetnici pred istrebljenjem«, onda sam odustao od namere da joj držim lekciju.

Ipak, ne razumem šta ona u stvari hoće. Napustila je stalan posao i sad živi od ušteđevine i honorarnih poslova po gradilištima, jer joj tako ostaje više vremena za pisanje. Činjenica je da ima potpuno završene dve knjige u rukopisu, sad piše treću. Ali, od svega toga objavila je samo delove teksta u nekim časopisima za koje ja nikad nisam čuo. Pa, to nije dovoljno, neće se knjige objaviti same od sebe! Treba da se trgne i konačno nađe izdavača! Ni sa slikama nije bolje: naslikala je dovoljno ulja na platnu za dve izložbe, a nije napravila nijednu! A kad ja počnem razgovor na tu temu, ona se umusi i promrmlja nešto u smislu da još nije spremna da ih iznese u prljavi spoljašnji svet. Umesto da uspostavlja kontakte sa živim piscima i pravi karijeru, ona se okružila mrtvima, kaže da su joj oni mnogo bliži. Jednom je čak rekla:

– Oni meni imaju šta da kažu, kao i ja njima. Postoje različiti nivoi komuniciranja, samo još ne znam kako, na koji način je moguće doći do toga…

Učinilo mi se da nisam dobro čuo, a ona je dodala nešto o talasima što me je još više zbunilo. Navodno, svako živo biće ima svoje elektromagnetno polje, i kada materijalno telo prestane da postoji, energija iz tog polja ostaje i dalje se emituje putem talasa… Pominjala je još neke stvari koje imaju veze sa vibracijama, ali ne muzičkim kao što bi pomislio svaki normalan primerak ljudskog roda, nego nekim drugim, ne znam kakvim jer dalje stvarno nisam mogao da je pratim. Shvatio sam da to nije normalan način razmišljanja jedne razumne odrasle osobe. Nemam pojma odakle njoj padaju na pamet takve stvari, ali ipak nisam ništa rekao da je ne bih uvredio. Prešao sam preko toga ćutke, pa tako i ona treba da pređe preko ovog što je slučajno videla.

Tako bi trebalo da uradi, ali znajući nju… Uh, kako se samo srušila, kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama! Ma, znam da ne podnosi laži i da mi nikad nije rekla nešto što nije istina, čak ni neku bezazleno glupavu žensku laž… Po svemu sudeći, izgleda da sam debelo zabrljao… Mogla bi stvarno da me ostavi i izabere Motku. A on baš nije fer! Znao sam da je potajno zaljubljen u nju, ali očekivao sam da će na tome i ostati, pa ne može uzeti devojku najboljem prijatelju! I otkud mu pravo da mi kaže da ja nju ne zaslužujem? Da li je možda on zaslužuje?! Hm, moraću da smislim nešto da se osiguram da ona ostane sa mnom, da više ne rizikujem da je izgubim…

Evo, upravo mi pada na pamet super ideja: kupiću novi stan! Ono za bundu i ogrlicu je glupa ideja, ovo je mnogo bolje! Mogu da prodam ovaj stan i kupim veći, ili da menjam uz doplatu. Znam da ona godinama sanja o tome da kupi tavan na nekoj omanjoj zgradi i preuredi ga prema svojim nacrtima. Ma, ja ću da kupim ceo gornji sprat! Od dva ili četiri mala stana napraviću jedan, samo za nas! A najveća prostorija imaće ceo jedan zid od stakla tako da bude savršeno osvetljena. To će biti njen atelje. Ispred ateljea biće ogroman balkon na kome će moći da napravi svoju malu baštu, kao u onom filmu, sa onom glumicom, ne znam kako se zove, ona što je dobro fasadirana i spreda i otpozadi… Kako beše naziv filma? Francuz hoće da živi u Americi, zato se fiktivno oženi Amerikankom da bi dobio »zelenu kartu«… Da, »Zelena karta«, tako se zove. Kad god ga repriziraju na televiziji, ona gleda baštu i fontanu i zeleniš i oduševljava se. E, pa, ja ću joj omogućiti da dobije ono o čemu sanja.

Ali neću da pričam unapred. Prvo ću sve srediti, i tek onda ću joj reći. Više neće morati da tezgari radeći posao nadzornog inženjera po blatnjavim gradilištima i da se raspravlja sa pripitim poslovođama. Ni da razbija glavu o tome koliko koštaju boje i ramovi, i koliko iznosi mesečna uplata penzijskih i invalidskih doprinosa pre izbora, a koliko posle izbora.

Ja mogu da joj ponudim mnogo. I pristajem da trpim njenu povremenu potrebu za dominacijom i njena pametovanja, na koja drugi muškarac ne bi pristao. Ona je moja! Ja sam je prvi našao. Znam da me nijedna neće voleti kao ona i zato sam odlučio da se oženim njome.

Epilog

Žena je otvorila oči. U prvom momentu sve joj je izgledalo strano: beli zidovi, bela posteljina, belo obojena donja polovina stakala na prozoru, valjda da ne ulazi mnogo svetlosti. Ili da se spolja ne vidi šta se dešava unutra. Zato se stavljaju zavese na prozore, zavese koje se mogu pomeriti da se vidi šta ima napolju, zato postoje prozori. Ali, zavese treba prati i peglati…

Okreće se i po navici pruža ruku da dohvati naočare sa nahtkasne pored uzglavlja. Umesto njih napipa omanju bočicu. Uzima je u ruku i promućka. Zazveckaju pilule. Kad su tu pilule, onda mora biti i čaša s vodom, usta su joj suva. Oslanja se na lakat i podiže glavu. Čaša je zaista tu, sad treba ustati, ali glava joj je tako teška… Kao kad neko zakuca na vrata da mu se otvori. Tako se javlja bol. Kuckanjem po njenoj čeonoj kosti. I ulazi unutra iako mu niko ne otvara. I širi se, baškari, dok ne zaposedne svaki delić unutrašnjosti njene glave. Ali, ako bi mogla da popije nešto, bilo bi lakše… S mukom se uspravlja i nekoliko trenutaka sedi na krevetu, zatim uzima čašu i ispije do dna. Oseti trenutno olakšanje i protrlja oči rukama. Njenih naočara nema. Nije važno, vidi ona i bez njih, samo malo zamućeno. Ivice su nejasne i stvari gube oštrinu, što možda i nije loše. Ovaj krevet sa metalnim šipkama sigurno izgleda manje grozan bez naočara nego što bi bio sa njima. I beli noćni ormarić… Ovo je bolnica.

Sećanje se vratilo kao blesak. Slika izoštrena do savršenstva: On sa drugom ženom. Nemoguće! Mozak odbija da prihvati poruku koju nervi šalju jer svest ne poznaje tako nešto, čak ni kao mogućnost. Iznenadna slabost istovremeno u svakom deliću njenog tela. Težina koja vuče nadole. Nemoć da se odupre padu. Nestanak svetla i potpuni mrak…

Šta je bilo posle? Više glasova koji su govorili u isto vreme, ali dolazili su izdaleka i sa raznih strana, ništa nije razumela. Onda se javio neki prijatan osećaj, samo ne zna šta je to tačno bilo… S mukom je pokušavala da se priseti svega. Da, nečije ruke su je grlile, i na kratko se osetila sigurnom. Kada bi ponovo mogla da oseti njihov zagrljaj, bilo bi lakše. Možda bi mogla da izdrži i pregura sve ovo, i da ubedi sebe da nije kraj… Pokušavala je da se seti svega. Da brzo pređe preko one slike na kojoj je bila nepoznata žena, i pogleda sledeću. Na sledećoj je bilo njegovo lice, zbunjeno, zatečeno, nešto je govorio, ali nikako nije mogla da se priseti šta. Valjda nešto u smislu kako se ništa nije desilo. Da, za njega to sigurno i nije bilo ništa važno. It’s no big deal, baby! Ali za nju jeste. Ma šta on rekao, bila je to prevara: ona mu je verovala kao nikom u životu a on ju je lagao! Ipak, kako je moguće da dvoje ljudi posmatraju isti događaj na tako različite načine? Dvoje ljudi koji planiraju zajedničku budućnost, zajednički život…

Da li postoji neko mesto odakle se stvari vide onakve kakve su, ne iskošeno iz jednog ili drugog ugla? Gde nema gledišta, ne vuče svako na svoju stranu, nego se vide objektivno, onakve kakve jesu? Ili se istina izgubila, propala negde između različitih gledišta i više se ne može naći, u rečima koje ljudi izgovaraju sigurno ne.

Možda ona zbilja preteruje. Takve stvari se dese, pa prođu, i ljudi nastave dalje. I mnogo gore od toga se desi, pa živ čovek izdrži.

Da. Živ čovek izdrži, ako mu je stalo. A njoj, eto, više nije stalo. Verovala je kako je konačno pronašla ljubav svog života i ta ljubav je bila uzvraćena. Kao u knjigama. Ne baš sasvim, ali skoro… Jednom mu je kazala da njih dvoje ispisuju svoju knjigu. I to je stvarno mislila. Nikad mu nije rekla ništa što zaista ne misli, a on… Pa, muškarci su takvi, robuju stereotipima i ne vole da razgovaraju… Ponekad joj se činilo da on ne sme da joj kaže šta stvarno misli i oseća jer se plaši da će ispasti slab, ili da će se ona pretvoriti u njegovu bivšu ženu i pokušati da to iskoristi protiv njega. Zato je skoro uvek bio na oprezu i nešto računao (recimo koliko puta je ona njega pozvala na sastanak a koliko on nju, ko je prvi uradio ovo ili ono i slične nepotrebne stvari) kao da broji poene u nekoj zamišljenoj utakmici koju igra sa njom.

Nije shvatao da je ona drukčija, da joj je boravak u ovoj stvarnosti u kojoj se sve može izračunati i prodati na kilo ponekad toliko mučan da oseća fizički bol. Ali je shvatio nešto drugo, ne manje važno: kada bi prišla i skupila se pored njega na kauču, on bi je zagrlio obema rukama, naslonio obraz na njenu kosu i ostajali bi tako priljubljeni satima, nemi i ispunjeni osećanjem potpune izvesnosti ljubavi onog drugog. Ti trenuci su učinili da su se njene glavobolje proredile, strahovi od neizvesne budućnosti umanjili a miran san se vratio. Svet čvrstih oblika je izgledao kao sasvim podnošljivo mesto za življenje i pisanje.

Da, sreća je bila tako blizu… i s njom izbavljenje i spas. A sada je kraj. Umorna je od borbe sa životom, više stvarno nema snage da se bori i sa njim. Zar je to tako puno što je tražila muškarca sa kojim će zajedno ići kroz život? Ne da se troše boreći se jedno protiv drugog, nego zajednički da se bore protiv svih nedaća koje život nosi? Izgleda da jeste. Poslednja stranica je došla mnogo ranije nego što je očekivala. Neočekivan obrt, rekli bi pisci.

Polako je ustala iz kreveta. Ovde nema dovoljno svetla. Izašla je u hodnik. Bila je vrlo nestabilna na nogama i pomislila, ako bi se odnekud pojavio Motka (dakako, znala je da je to bio on) sa svojim širokim plećima i snažnim rukama, došlo bi do novog obrta. I priča bi mogla imati srećan kraj.

Ali on nije ovde. Ako nije ostao da bude pored nje, znači da ni njemu nije stalo. Da ima nekih važnijih stvari… I time su sve mogućnosti iscrpene…

Iz pravca stepenica dopirala je svetlost, i ona je nesigurnim koracima krenula u tom pravcu. Sa naporom je podigla nogu i zakoračila na prvi stepenik. Noge su joj bile teške, utrnule od ležanja, ali svetlost je izgledala čudesno lepo i nekako obećavajuće, pa je naslonila ruku na metalnu ogradu da joj bude lakše i nastavila da se penje. Iz tog pravca je dopirao miris pun svežine i ona zastade, podiže glavu i udahnu punim plućima. Pomisli da je gore sigurno otvoren prozor i ima mnogo svežeg vazduha, pa skupi snagu i nastavi da se penje. Popela se na sledeći sprat i krenula dalje prema svetlu. Što se više udaljavala od tla, koračala je sve lakše. Činilo joj se da njeno telo postaje lagano, da se sa svakim novim stepenikom sve više oslobađa sopstvene težine, kao da uticaj gravitacije slabi i počinju da deluju neke druge sile. Oseća da se neka prijatna hladnoća zavlači između tkanine njene spavaćice i površine kože, i tamo stvara vazdušast sloj koji prijatno hladi kožu. Sigurno je otvoreno više prozora jer sada ima osećaj da joj duva vetar u leđa, skoro da je nosi promaja koja se iznenada raskrilila kroz čitavu visinu stepenišnog prostora. Pluća joj se pune vazduhom i telo postaje nekako fluidno kao da lebdi, nije onako teško kao juče kad se srušila poput posečenog stabla, ne! Nikad više. Ovo je tako lepo, umor u nogama je potpuno nestao, kao da više ne nose nikakvu težinu.

Vetar je topao, prijatan, vrtloži se oko njenog tela, ulazi kroz pore u kožu, zatim ispod kože stvara prostor kroz koji slobodno struji i obuhvata je sa svih strana formirajući neki vazdušasti omotač… Raslojavanje je vodilo ka nestajanju telesnosti, ka talasanju… U dnu hodnika označenog brojem dva ili tri, nije mogla jasno da razazna brojku, ugleda širom otvoren prozor. Svetlost. Mnogo svetla. Prilazi blizu i gleda napolje. Nebo providno, bez oblaka, a krošnje drveća blistavo zelene i paperjaste iz ptičje perspektive. Ne vide se stabla ni grane, samo treperavo zeleno lišće. Podiže spavaćicu da se lakše popne. Prozorska daska je sasvim dovoljno široka da sedne na nju. Naslanja leđa na drveni ragastov. Čudno, gola daska bi morala biti tvrda, ali nju ništa ne žulja. Tako se osećala nekad pred zoru, kad bi se primirila u pokušaju da se seti šta je sanjala. Uspevala je samo onda kada bi telo pronašlo onaj položaj u kojem je gubilo svoj čvrsti oblik i ispunjavalo postelju kao da je postalo fluidno… Bilo bi tako lepo kada bi mogla da plovi kroz vazduh. Ona bočica sa pilulama koju je sestra zaboravila na nahtkasni, možda je to uzrok osećaju lakoće koji je ispunjava, i čini da njeno telo treperi poput krila leptira, možda… A možda je stvarno uspela da dosegne ono stanje o kojem je čitala u knjigama…

Postojao je samo jedan način da to sazna. Podigla je ruke kao da ih pruža prema nekome sa druge strane zida i nagnula se sa željom da mu padne u zagrljaj. Ali tamo nije bilo nikog.

Sombor, 15. april 2002.


[1] Umiranje je umetnost, kao i svaka druga. Ja to radim izvanredno dobro.


* O autorki:

Nada Dušanić, pisac i slikar, rođena je 1961. godine u Somboru.
Knjige pripovedaka:

»Priče u boji I« Narodna knjiga, 2003.
»Boje tamnih svetlosti« Narodna knjiga – Alfa, 2005.

Romani: »Kuća sa druge strane« Narodna knjiga – Alfa, 2007.
»Spoj srećno pronađen« Narodna knjiga – Alfa, 2010.

Esej: »Kuća puna slika« Balkanski književni glasnik, 2008.

Napisala scenario za film po motivima romana »Kuća sa druge strane«.

Slika ulja na platnu, a motivi su povezani sa temama proznih tekstova. Član je Društva književnika Vojvodine. Objavljuje u književnoj periodici. Živi u Somboru. Dobila III nagradu časopisa »Ulaznica« za 2008. godinu za prozu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*