Nada Dušanić: Influenca (Bal u Elemiru 2011 – drugo mesto)

Filed under: Bal u Elemiru 2011,nagrađeni radovi,region |

Kad se moja Zorica nasmeje i oči joj zaigraju, izgleda bolje od one voditeljke sa TV Binga. Zapravo, tako je bilo pre godinu dana, kad smo počeli da se zabavljamo. Sada se mnogo ređe osmehuje, ne znam zašto.
Ali znam nešto drugo, važnije od toga: znam šta žene vole, čitao sam o tome u nekom časopisu: da im muškarac obezbedi egzistenciju da ne moraju da se pate na nekom slabo plaćenom poslu, da nose markiranu odeću (posebno tašne i cipele) i da odlaze na putovanja u inostranstvo. Šta ćeš više od toga?

Zorica nije od onih torokavih žena što stalno pričaju, zapravo je pomalo smotana, započne rečenicu pa ne zna kako da je završi, ali to je baš simpatično. Recimo ovo:

– Ali…
– Nisu stvari baš tako jednostavne…
– Čeeekaj malo…

Ponekad me usporava, nikako ne shvatam zašto. Da sam ja išao sporo i premišljao se o svakom koraku, nikad ne bih stigao dovde. Mada, i to njeno usporeno ima dobrih strana. Jednom smo sedeli i gledali TV, a ona je počela lagano da dodiruje moje lice. Prvo ovlaš, vrhovima prstiju, zatim celim dlanovima obraze, bradu, polako, usporeno, čisti slow motion, i pri tom me gledala pravo u oči i jedva čujno govorila:

– Sunce moje… Jedino sunce moje…

Hm, ne bih baš dalje da razglabam o tome, muškarci ne govore o takvim stvarima, ali reći ću samo toliko da mi se činilo kako ću se rastopiti od miline. Zna se šta je Sunce: izvor života. Bez Sunca nema života, što znači da njoj bez mene nema života.

Inače, ona živi u iznajmljenoj garsonjeri i radi kao viši fizioterapeut u Kliničkom centru. Planirala je da upiše još dve godine i studira uz rad, ali sam joj ja skrenuo pažnju da je glupo trošiti vreme na to. Žena može da se ostvari u životu, (eto, upotrebljavam njihov način izražavanja jer sam čitao o tome) samo preko muža. Njegov uspeh je i njen uspeh. Tako je oduvek bilo i biće. Sve sam ja to odmah objasnio Zorici, da ne bude posle nesporazuma. To se zove pošten odnos.
Neke stvari sam prećutao iz čiste pristojnosti. Recimo, to da joj je sobica pretrpana. Odeću često drži na čivilucima koje okači o vrata ormara, valjda da se ne gužva ili da joj je na dohvat ruke, ne znam, ali to deluje neuredno; zatim svuda su neki jastučići u raznim bojama, a o saksijama sa cvećem da i ne govorim. Ja sam zauzet čovek, nemam toliko vremena da hodam kao po jajima i stalno pazim da ne zapnem za nešto.
Jednom sam se previše zaneo pa sam slučajno srušio stonu lampu što je stajala pored kreveta. Stvarno, bila je nadžodžena tik pored uzglavlja. Posle toga Zorica je bila neraspoložena danima. Verovatno zato što ju je gazdarica grdila zbog lampe. Jaka stvar, stona lampa!
Ako ta baba još jednom podigne glas na moju Zoricu, kupiću, ne garsonjeru, i ne kuću, nego celu ulicu u kojoj ona živi! Pa će onda videti kako treba da se ponaša prema finim devojkama. … Dobro, to je kratka ulica, svega nekoliko kuća, i nisam u mogućnosti da ih kupim, za sada, ali ako uspešno obrnem još nekoliko poslova, jednog dana ću biti.

Kad sam to rekao Zorici, ona me je samo ćutke pogledala. Nije bila impresionirana kao što sam očekivao. Potom je počela nešto o tome kako ja uvek žurim, pokreti su mi nagli i trebalo bi jednom stvarno da razgovaramo.

– Razgovor znači da treba da staneš i saslušaš i drugu stranu…
– Nju da slušam?! Trabunjanja zbog stone lampe?
– Ne, nisam mislila na lampu…
– Pa šta si mislila?
– Mislim, uopšte… ti… Namere su ti dobre, i znam da mnogo radiš, da si stalno pod pritiskom, ali… Ako dvoje ljudi hoće da njihova veza uspe, potrebno je međusobno prilagođavanje, kompromisi… Postoji nešto što se zove nežnost dodira…

Pogled joj je nervozno prelazio preko nameštaja, nije gledala u mene. Odmah sam video da je nesigurna, to je čula od koleginica na poslu i dobro joj je zvučalo, pa sad samo ponavlja da bi ostavila utisak. U tom trenutku mi je zazvonio mobilni i morao sam da krenem, ali ona i tako ne bi završila rečenicu jer ni sama ne zna šta hoće da kaže. Ili je opet htela da gnjavi nešto o fizioterapiji i čudu (tako ona kaže!) koje za pacijenta može da napravi dodir izveden na pravi način. Uostalom, meni se nikad nije sviđalo to njeno zanimanje koje podrazumeva masažu tela nepoznatih muškaraca. Dobro, i ženâ, ali ipak, nije to za devojku koja drži do sebe.

Nakon dužeg razmišljanja doneo sam zaključak da je Zorica, i pored mana koje su nesporne (ali ne i nepromenljive), prava žena za mene. Naravno, tome je prethodilo objektivno razmišljanje o mom načinu života, godinama koje prolaze sve brže, planiranju porodice, stanju na tržištu slobodnih žena i slično. Samački život ima svojih prednosti, ali dosadilo mi je da se snalazim za ručkove: nekad kod roditelja koji stalno nešto pričaju i upadaju jedno drugom u reč, utrkujući se ko će pre da privuče moju pažnju, a ja jednako ne slušam ni nju ni njega; nekad u kafani sa poslovnim partnerima koje moram da slušam da mi ne promakne nešto važno u vezi sa ugovorima; a nekad mi skuva ručak žena koju sam unajmio za održavanje stana, peglanje i druge ženske poslove. Ali, nije to kao kad ti sopstvena ženi spremi ručak, iznese ga pred tebe dok se još puši, uzmuva se u beloj kecelji, gleda u tebe dok jedeš da vidi je l’ ti po ukusu i svaki čas ustaje da ti nešto doda. Zorica će se uz malo truda lepo uklopiti u to. Samo, moraće da prestane da sprema one prokeljčiće i zeleniš, nisam ja zec, i da pređe na pravu hranu. Moja mama će joj sve pokazati. Recimo, sarma treba da bude sa puno mlevenog mesa, ne može umesto mesa da strpa nekakvu mlevenu soju, a čorba treba da bude gusta, kao sos od paradajza. Tako da na kraju mogu koricom hleba da pobrišem ostatke sa zida šerpe, one što liče na skorup od uzvarenog mleka. Ili ovo, baš pre neki dan sam to čuo u nekoj emisiji na TV, ne sećam se kojoj, možda reklama za letovanje neke agencije, Kon-tiki ili tako nešto, izraz koji sam zapamtio: intenzivan ukus dobre hrane. E, to je ono što ja pokušavam da objasnim Zorici. Potrebno je da na nepcu osetim jačinu ukusa, recimo kao kad hladno pivo legne posle slane šunke sa kajmakom. A na kraju ručka moram da pregrizem nešto slatko. Čisto zbog ravnoteže, da slano i kiselo ne prevagne. U želucu mora da postoji ravnoteža. Volim kremaste torte sa mnogo šećera. Da mu osetim jačinu, slast. Ma, sve će ona to savladati, siguran sam, samo moram dobro da joj utuvim.

I tako, odlučio sam da zaprosim Zoricu. Samo, hteo sam da to bude nešto posebno, da nam zauvek ostane u pamćenju – i meni i njoj. Video sam u nekoj amerskoj seriji da je frajer odveo devojku na jedno egzotično ostrvo i tamo joj dao prsten. To mi izgleda cool, samo ostrva su suviše daleko, pa sam odlučio da odemo na nedelju dana u Pariz.

Kao što je i red, kupio sam prsten. Veliki, sa četvorugaonim kamenom, takav sam video u onoj seriji, glavna junakinja je odlepila ne njega, to ne može da omane. Iz fazona sam ga pokazao sekretarici da čujem žensko mišljenje.

– Oh, pa lep je, ali…
– Šta: ali?!
– Velik je i ćoškast, kad god se bude oblačila, rukav će joj zapinjati za ivice.

Svašta! Odmah sam shvatio da je u pitanju čista zavist i ljubomora. Ona mi se nabacivala pre par godina, čim sam je primio na posao, i još uvek nije digla ruke od toga da me zavede, siguran sam da se radi o tome. Šta bi ona dala da je neko odvede u Pariz i tamo je zaprosi?

Još jednom sam razmislio o svemu i zaključio da je Zorica prava srećnica. Bio sam uzbuđen zbog svega, pa nisam mogao da čekam, nego sam na pauzi za doručak skoknuo do njenog stančića bez najave i pružio joj avionske karte. Ona je bila na bolovanju zbog neke prehlade, ništa strašno, više je ostala kod kuće da ne prenese virus pacijentima u bolnici nego zbog sebe. Normalno, ja nisam pacijent i ne bojim se virusa. Neće to na mene.

*

Pa, eto, sve se desilo brzo, pauza za doručak traje pola sata, nisam baš imao vremena za dugu priču.
Dok sam se ja oblačio, Zorica je sedela leđima i glavom naslonjena na zid, uspravna kao da ga podupire. Bila je u zakopčanoj košulji dugačkih rukava, prilično izgužvanoj, nije stigla da je skine jer se meni jako žurilo… Moguće da sam je zbrzio, ali šta ja mogu, desilo se. Uostalom, treba da se navikava da ispunjava bračne obaveze. To nema veze sa trenutnim raspoloženjem i hirovima, nego, kao što sama reč kaže, sa prihvatanjem obaveza.
Samo, sedela je nekako čudno, kao da je ukopana u šanac i odatle posmatra svet kroz puškarnicu. Između namreškanih nabora ćebeta štrčala su joj gola kolena a kad bih pogledao sa strane videle su se sočne butine, kao u onoj reklami, ne znam za šta je konkretno, ali pominje se reč venus, a manekenka je dugonoga i zgodna kao Zorica.

Ćutala je i netremice gledala u mene. Barem tako mi se činilo. Oči su joj bile nekako staklaste, sa podočnjacima. Možda je ipak imala temperaturu, nije viroza sasvim naivna stvar. Ja sam se muvao po sobi skupljajući odeću i, iako rasterećen i lak kao ptica, primetio sam da nešto nije u redu. Stvari nisu išle onako kako sam zamislio.
Kad sam bolje pogledao, shvatio sam da ona zapravo ne gleda u mene, jer, ja sam se kretao levo–desno, a njene zenice me nisu pratile. Bile su nepokretne, kao prirasle za neku nevidljivu tačku, ako takva glupost postoji.

– Hej, u šta si se to zagledala?
– Gledam u dane i godine koje me čekaju.
– I, kako ti se čine?
– Prazno i jadno. Čine mi se praznim i jadnim bez tebe.

O autorki: Nada Dušanić, pisac i slikar, rođena je 1961. godine u Somboru.

Knjige pripovedaka: »Priče u boji I« Narodna knjiga, 2003.
»Boje tamnih svetlosti« Narodna knjiga – Alfa, 2005.

Romani: »Kuća sa druge strane« Narodna knjiga – Alfa, 2007.
»Spoj srećno pronađen« Narodna knjiga – Alfa, 2010.

Esej: »Kuća puna slika« Balkanski književni glasnik, 2008.

Napisala scenario za film po motivima romana »Kuća sa druge strane«.
Slika ulja na platnu, a motivi su povezani sa temama proznih tekstova.

Član je Društva književnika Vojvodine. Objavljuje u književnoj periodici. Živi u Somboru.

Nagrade: »Ulaznica 2008« i »Šumadijske metafore 2010« za prozu, kao i II nagrada za humoristično-satiričnu priču na konkursu Bal u Elemiru 2011.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*