Nada Dušanić: Dodiri (Šumadijske metafore 2010 – treća nagrada)

Filed under: Šumadijske metafore 2010 |

Književno veče. Obeležava se tačno sto godina od nastanka ljubavne pesme za koju se kaže da je jedinica mere u srpskoj poeziji. Vanvremenska i svevremenska. Ona koja je pomirila ovostrano i onostrano, bez straha i gorčine, samo ljubavlju.

Dok akademik besedi, žena u sredini drugog reda saginje glavu i krišom preko ramena baca pogled na jednu, pa na drugu stranu. Svečana sala je puna ljudi i svi joj izgledaju isto. Tačnije, svi se mogu podvesti pod istu konstataciju: to nije On. Jeste da je radni dan, i pada kiša, blato se razvlači po ulicama varoši i nije vreme za izlazak, ali, on voli poeziju. Mora da nije dobro osmotrila. Okreće se ponovo, sad celim pokretom vrata i ramena, obuhvata pogledom sve, čak i uglove sale u kojima pored vešalica sa kaputima stoje oni koji nisu stigli na vreme da zauzmu mesto za sedenje. Oči u trenutku upiju sliku nagomilane odeće, torbi, kišobrana, zimskih cipela ispečatiranih otiscima blata na umornim nogama, a lice poče da gubi svoje prirodne crte i samo postaje nalik na ovaj oblačan dan. Natuštilo se, čelo postalo zborano kao oblak pun kiše, a uglovi usana opušteni na dole kao da se nikada više neće razvući u osmeh.

Akademik govori kako se pesnik skoro celog života borio sa nemaštinom i potucao od nemila do nedraga. Doktor pravnih nauka i erudita koji je u šesnaestoj godina prevodio Šekspira, osuđen na siromaštvo i zavisnost od drugih zbog svoje bezmerne potrebe za neprofitabilnim delatnostima: učenjem i pisanjem. Imao je u životu samo dve ljubavi, i obe su bile nesrećne. Barem na ovom svetu. Prva ljubav, knjigovanje, bila je uz njega celog života. Druga i poslednja, desila se u godinama kad joj vreme nije, barem po zakonima materijalnog sveta. Zaljubio se u ćerku svog prijatelja, najbogatijeg čoveka u Vojvodini u to vreme, devojku trideset godina mlađu od sebe.

Bez namere da uvredi uglednog gospodina (daleko bilo), žena pomisli kako bi rado izvolela znati koliko jezika je on govorio? Neskućeni pesnik je govorio engleski, francuski, nemački i mađarski, latinski se podrazumeva, a ponešto je prevodio i sa grčkog. Svega pet-šest. I bio doktor pravnih nauka. Na čemu je doktorirao ugledni gospodin? Ni na čemu? Bio je zemljoposednik. Imao dvorce, vinograde, kaštele, ergele… Lepo. A odakle mu? Doneo Božić Bata u čarapi? Kako stvari funkcionišu? Ako obrazovanje, stručnost, talenat i predan rad ne znače ništa, šta onda znači? Bogata ženidba? Šta se dešavalo u glavi nesrećnog pesnika?

Nesrećnog? Najnesrećnijeg! Setila se kako je pročitala da je neko rekao za njega da je bio najnesrećniji čovek koga je poznavao. Ista osoba koja je spalila veći deo stranica piščevog dnevnika …. Ko to beše? Pamćenje je izdaje. Ne seća ni šta je juče jela za ručak. Nešto bezukusno i bezimeno, tek da ne padne u nesvest od gladi. Prebira po sećanju. Da, njegov blizak prijatelj i lični lekar, dr Radivoj Simonović, po kome je dobio ime varoški zdravstveni centar.

Akademik upravo govori da je pesnik poslednjih godina života pisao dnevnik u kome je zapisivao svoje snove na francuskom. Snove u kojima mu je dolazila žena koju voli. Izabrao je francuski jer se na tom jeziku najlepše šapuće.

Žena se trudi da sluša, ali pažnja joj popušta. Čini joj se da je u sali sve manje vazduha i da će se i ona sama rasplinuti u toj gužvi. U redu ispred nje sedi nekoliko žena koje sve liče jedna na drugu, kao da koriste istu farbu za kosu i kupuju odeću u istoj prodavnici. Podiže glavu i isteže vrat da udahne vazduha, i na tren ožive. Setila se da nije proverila balkone. Naime, svečana sala sa visokom tavanicom ima sa leve i desne strane dva uzana drvena balkona u baroknom stilu, na koje se može smestiti po desetak ljudi. Ponovo isteže vrat, ne vidi se dobro jer je ukrasna ograda visoka, a ljudi sede iza nje. Na tavanici i zidovima barok se pretopio u eklektizam, ali nema veze. Što više, to bolje. Da li su tako mislili grofovi čija imena su ispisana na latinskom pored zastava i grbova njihovih porodica?

Koje godine to beše? U vreme dok močvare još nisu bile isušene, ovo mesto se zvalo ostrvo »Pandur«. To se lako pamti, jer se u sklopu zdanja nalazi policijska uprava grada i zatvor. Ali ne može da se seti godine. Zidanje je započeto 1805. godine, a završeno je 1808. ili 1809. Biće da je baš 1809. godine. Zar nikom nije palo na pamet da se ove godine navršava okruglo dvesto godina i da bi to trebalo obeležiti? Izgleda da nije.

Kako je izgledalo ovo mesto na današnji dan pre dvesto, ili još bolje, pre četiri stotine godina? Mračno i hladno, verovatno. Čudno, kad god razmišlja o tome, pred očima joj je slika tamne noći bez zvezda, kao ova sad, i crnih konja. Šta su ljudi radili u ono vreme? Krali konje? Kraljevi delili posede, kraljevi uzimali, plemstvo se sukobljavalo oko istih, dakako, poseda, hrišćanska sirotinja strahovala od Turaka, turska od hrišćanske vojske.

Deo grada u kojem se nalazi kuća pesnikove žene u to vreme je bilo ostrvo zvano »Zlatna greda«, jer je to bio najpovoljniji teren za gradnju. Ili najmanje nepovoljan, najmanje močvaran. Zato je tu sagrađena crkva i kuće najimućnijih varošana.

Ponovo podiže glavu i na kraju ipak uspeva da osmotri lica ljudi na balkonima. Razočarano konstatuje da i oni dele istu osobinu sa posetiocima iz partera: to nije On.

Nevoljno priznaje sebi da je došla na promociju najviše zato što je očekivala da će i On biti tu, da će se slučajno sresti, započeti razgovor i tako, reč po reč… Prošlo je blizu šest meseci od kada se nisu videli. Više nije sigurna ko je od njih dvoje predložio da se više ne viđaju i da li je uopšte neko izgovorio te reči. Jedan glas u njoj govori: dozovi se pameti, on je suviše tvrdoglav, suviše navikao da dominira, mora sve da bude po njegovom ili nikako. To je bio raskid i tačka. Drugi je slabašan, ali vrlo jasan: nije raskid jer to nikad i nije bila ljubavna veza kao kod drugih ljudi. Bilo je više od toga. I drugačije, sasvim sigurno. Bilo je tiho, zaštićeno od radoznalaca, tajanstveno, samo njihovo. Bez šminke i predstava za javnost. Sastanci na osamljenim mestima i razgovori sa njim postali su način života. Ona više uopšte ne može da se seti kako je izgledao njen život pre nego što je on ušao u njega… Kao da pre njega nije bilo ništa. I nikog.

Nijednu važnu odluku nije donela a da nije njega pitala za savet, a sad, eto, baš treba da prelomi nešto jako važno, a njega nema. Naime, dobila je ponudu za posao u drugom gradu, na određeno vreme, godinu dana. Za divno čudo, plata je pristojna, a ona već duže vreme ima probleme sa novcem (ko ih nema?) i trebalo bi da prihvati, ali… To bi sve promenilo. Sada još imaju mogućnosti da nastave gde su stali, ali ako budu rastavljeni još godinu dana, to će biti siguran kraj.

Odjednom se začuje zvuk nečijeg mobilnog telefona, i ona se trže, setivši se gde se nalazi. Akademik upravo govori kako je pesnik imao običaj da piše noću, u stojećem položaju za visokim stolom naručenim specijalno za njega u Beču. Tu je bila još jedna pojedinost, koja je naročito smetala njegovoj gospođi tašti. Naime, dok je normalan svet spavao u krevetu ušuškan do grla, njen siromašni zet je pisao stojeći, i to još bez odeće, potpuno nag!

Žena pomisli kako je često prolazila pored njihove kuće u centru grada, preko puta crkve, i posmatrala mali balkon sa izuvijanom ogradom od kovanog gvožđa, iza kojeg je bila pesnikova soba. I zamišljala šta se moglo dešavati u unutrašnjosti. Starinska kuća, kraj devetnaestog veka. Mora da su noći bile hladne i leti i zimi. Dok čovek stoji i piše, telo se gotovo ne pomera, cirkulacija usporava, kako mu nije bilo hladno? Ili možda jeste, ali je to bilo neophodno. Da bi mogao da izdrži dane u stvarnom svetu što mu je donosio samo udarce, bile su mu neophodne te noći u kojima je uspevao da utekne od njega. Da bi utekao dovoljno daleko da ostvari dodir sa ženom koju je voleo, a koja je bila na drugoj strani, na koju je prešla samo dva meseca posle njegovog venčanja zbog miraza, nije mogao da podnese nijedan dodir iz ovog materijalnog sveta, čak ni dodir tkanine tople noćne košulje. Jedino što je mogao da podnese iz stvarnog sveta, bio je skliski dodir obline pera između prstiju.

Žena pogleda prema bini očekujući da će akademik reći nešto što joj nije poznato, nešto više o naučnom radu i prevođenju, priseća se da je negde pročitala kako je pesnik upoređivao ni manje ni više nego pet prevoda Koriolana[1] i kako je jedan kritičar rekao za njega da nije simpatičan[2], a drugi nešto o nemanju takta, da, rekao je da je oboren sa prestola poezije zbog odsustva takta u životu i u poeziji[3]. Da li to  možda ima veze sa činjenicom da je bio izraziti individualista koji se svojim stavovima suprotstavljao establištmentu, premalo laktaš i nimalo slepačka klanjalica. Oštar na jeziku, a bez zaleđine. Kad bi se on razglagolio, tu nije bilo mesta za simpatije, samo za činjenice i argumente. Zato je uvek bio prepušten samom sebi. Za života ničiji, posle smrti svačiji.

Dok ona priča sama sa sobom, akademik je završio besedu i sada glumac govori stihove čuvene pesme. Mlad je, naočit, markantan, govori razgovetno, svaku reč izgovara do kraja, dikcija savršena, bez greške. I bez strasti. Da li je lepi mladi čovek nekad bio zaljubljen? Da li mu je poznato ono osećanje kad ne zna šta će od milja, od muke ljute? Možda jeste, samo je umoran i postalo mu je svejedno…

Veče je završeno. Svi ustaju u istom trenutku, pomeraju stolice i oblače kapute. Kreću se usporeno, udova ukočenih od sedenja. Jedni prilaze bini da pozdrave akademika i glumca, a drugi idu prema vratima. Neko joj se javlja i pruža ruku za pozdrav. Ona otpozdravlja, ali u mislima je već napolju, izvan gužve. U ajnfortu je promaja, lakše se diše. Prolazi kroz veliku drvenu kapiju  i skreće u desno, kroz park. Na parkingu iza parka u večernjim satima nikad nije gužva pa obično ostavlja kola tamo, bez obzira gde joj je krajnji cilj. Sada je kiša prestala da pada, ali je vrlo hladno, pa neće da ide glavnim putem nego prečicom, kroz neosvetljenu stazu između vlažnog i tamnog drveća. Oblačno je, bez mesečine. Ranije se uvek plašila da ide sama noću kroz park. Sad joj se čini da se taj strah nje više ne tiče, uopšte ne razmišlja o tome. Ne vidi gde staje, ali donekle oseća. Kad ugazi u baricu, u desnu čizmu prodre nekoliko kapljica vode. Ne smeta joj, noga kao da nije njena. Na obližnjoj klupi sede mladić i devojka. Ona se prvo zapita kako im nije hladno na vlažnoj klupi, a onda okrenu glavu i ubrza korak.

Onaj tihi glas se ponovo javlja. Nije im hladno jer ne osećaju dodir hladne i vlažne daske parkovske klupe, ispunjeni su nekim drugim dodirima. Prošlo je manje od šest meseci. Zar si već zaboravila kako to izgleda?

Ne, nisam zaboravila, samo bi mi podsećanje jako dobro došlo…

Tek je prošlo devet a grad je pust. Na semaforu je crveno, prelazi u žuto, trebalo bi da ide pravo, kraćim putem prema svom stanu, ali u poslednjem trenutku, okreće volan u desno. Disciplina je važna, ko kaže da nije, ali može valjda da dozvoli sebi nekoliko minuta duže vožnje da prođe pored njegove zgrade. Stan je na prvom spratu, zgrada na uglu sa leve strane. Podiže pogled, prozori sa ove strane su tamni, znači da nije kod kuće. Gde li je? Skreće levo i ponovo podiže pogled. Uokvirena dvokrilnim balkonskim vratima, ukazuje se dugačka providna zavesa, zalelujana kao da ju je neko upravo dotakao u prolazu, a iza nje rasuta blaga svetlost. Verovatno dolazi od stone lampe sa druge strane sobe, pomisli ona i nastavi da vozi bez usporavanja. Pokušava da vizuelizuje dešavanja iza zavese, ali bezuspešno. Jedna, najviše dve sekunde – koliko traje jedan pogled iz automobila u pokretu – nije dovoljno za detalje. Mentalni napor je uzaludan, ne može da zamisli sliku unutrašnjosti sobe, ali istrgnuti deo prizora koji je obuhvatao providnu dugačku zavesu što se leluja i blagu svetlost iza nje, polako se širi njenim čulima. Put je i dalje mračan, u unutrašnjost automobila sa sve četiri strane uliva se rastopljena boja noći, ali fleš bledog, prigušenog svetla prizvao je živo sećanje. Ta ruka, koja je dotakla ivicu zavese samo trenutak pre nego što je ona naišla, umela je da bude beskrajno nežna, da luta po njenom telu laka kao da dotiče vrhove vlati mladih travki pazeći da ih ne pomeri.

Oseti iznenadni poriv da dopre do njega, da mu kaže da je grešila, da je mnogo pogrešila, ali zbog neznanja i neiskustva, ne zbog loše namere. Jednostavno, ponekad se osećala kao dete kome su obuli cipele sa visokom petom i obukli odeću odrasle žene, i odjednom su svi očekivali od nje da se ponaša kao strašno iskusna osoba, zato je govorila neke stvari – jer je mislila da tako treba – a ne zato što je stvarno tako mislila. Još uvek ne zna kada i kako da mu to objasni kad se do njega nije moglo dopreti ni u onim trenucima dok su sedeli jedno pored drugog, a kamoli sad, kad se gomilaju dani razdvojenosti i svaki koji prođe još više ga udaljava od nje, ali oseća kako se njen identitet posle dugo vremena konačno ponovo uobličava. Dlanovi čvršće stežu volan, a na licu u retrovizoru vidi se nagoveštaj osmeha.

Pomislila je da vreme dodirivanja u ovom svetu brzo prođe. I da bi trebalo svakako da mu to kaže. Dok još ima vremena.


[1] Laza Kostić, Sabrana dela, O književnosti i Memoari II, priredio Predrag Palavestra, Novi Sad, Matica srpska, 1991. Na str. 13,14, 207-217 data je uporedna analiza prevoda Šekspirovog Koriolana koji su uradili Antun Krespi, Svetislav Stefanović, Hugo Badalić, Šandot Petefi i Vosz-Koch . Сви наводи дати према наведеном издању

[2] Isto, reči kritičara Bogdana Popovića o Lazi Kostiću na str. 72,73.

[3] Isto, reči kritičara Ljubomira Nedića na str. 345.

O autorki: Nada Dušanić, pisac i slikar, rođena je 1961. godine u Somboru.

Knjige pripovedaka: »Priče u boji I« Narodna knjiga, 2003.

»Boje tamnih svetlosti« Narodna knjiga – Alfa, 2005.

Romani: »Kuća sa druge strane« Narodna knjiga – Alfa, 2007.

»Spoj srećno pronađen« Narodna knjiga – Alfa, 2010.

Esej: »Kuća puna slika« Balkanski književni glasnik, 2008.

Napisala scenario za film po motivima romana »Kuća sa druge strane«.

Slika ulja na platnu, a motivi su povezani sa temama proznih tekstova.

Član je Društva književnika Vojvodine. Objavljuje u književnoj periodici. Živi u Somboru.

Dobila III nagradu časopisa »Ulaznica« za 2008. godinu za prozu i III nagradu na konkursu »Šumadijske metafore 2010« takođe za prozu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*