На трагу свог бога
(Бранислав Антон Микулић, Срцем до бескраја, Synopsis, 2016.)
Иако наслов ове књиге звучи као наслови књига потекли из пера ,,озбиљних“ књижевница попут Љиљане Хабјановић Ђуровић, Весне Радусиновић и ранијих радова Исидоре Бјелице, након читања схватамо да је Срцем до бескраја књига вредна читања која има за циљ да оплемени читаоца и покаже му смернице којима би читалаац могао да крене уколико пожели.
Тек након промишљања о књизи открива нам се могуће значење наслова, односно значење ове синтагме, њене главне речи бескрај. Када анализирамо овај низ слова, етимолошки је можемо раставити на две речи: беск и рај. Наравно, прва реч не значи ништа и претпостављамо да је ту дошло до извесне гласовне промене зване једначење сугласника по звучности, док је друга реч у потпуности јасна и у складу са поруком књиге. Бескрај је заправо кодна реч за рај о ком наратор расправља и који је циљ и продужетак живота сваког хришћанина.
Књига је сачињена од двадесет пет прича и како је писац истакао: ,,Ово је роман у причама.“ Ако бисмо покушали да одредимо ком жанру припада ова књига, рекли бисмо да је на првом месту ово аутобиографија једног научника и истраживача који креће необичним путем својственим за интелектуалца. На дугом месту, ово је религиозно-теолошка књига, расправа са самим собом и другима о Богу и вери. И најзад, ово је љубавни и породични роман. Љубавни јер је љубав као апсолут главна тема и теза књиге, која садржи и лепе приче о љубави према породици и пријатељима.
Како сам аутор истиче, ово је књига о чезњи за оним што наслућујемо, о путовању и трагању за скривеним одговорима, одговорима на најважнија питања, те књига о потрази за спознајом, али пре свега, ово је књига о љубави која нам оплемењује живот сваког дана.
Роман Срцем до бескраја написан је ретроспективно. Сећање на детињство и предели завичаја титрају нам пред очима док читамо ову поучну, религиозну књигу, тек толико религиозну да прија нашем мозгу и књижевним чулима. Читати ову књигу значи поћи на ходочашће, преиспитати своје одлуке и проширити видике.
Пут ка ауторовој религиозној истини најављен је тајном молитвом тетака Каје коју му је она, још као дечаку казала, тихо и бојажљиво због прилика које се тада биле на снази, током њиховог првог породичног летовања. Већ од тада, мучила га је та тајанствена сила о којој пише, то ,,наднаравно“, а питање које га је мучило, мистерија стварања света, пронашао је на страницама пожутелог Вуковог Новог Завјета. Још једна од почетних недоумица било је стварање света за шест дана, која се разјаснила много година касније уз помоћ географског атласа његове ћерке. Можемо казати да тада почиње ауторово путовање ка срећи.
,,Годинама сам лутао кроз живот, без правог компаса и путоказа. У почетку то нисам ни знао, а касније, негдје након тридесете, почео сам то осјећати, али још увек не и спознавати.“
( Срцем до бескраја )
Како то обично бива, када људи ступе на пут вере, јављају се разни људи и појаве као помагачи. Тако наратора сусрет са подморницом подстиче да тумачи и чита тајне знаке, кодове и метафоре скривене у Библији. Покушава да сазна истину записану и шифрама и неуморно проучава све свете књиге, са жељом да сагледа целу слику, истину, наставља да корача тим путем. Тачно зна када је то започело: када је кренуо срцем јер, како вели, разум спутава. Испоставило се да је решење крајње једноставно: Бог је љубав. Експериментом убацивања речи љубав где год стоји Бог потврдио је:
,,Љубав је та тајна шифра.“
( Срцем до бескраја )
Микулић је прешао пут од атеисте до верника који видећи чуда на себи и другима одлучује да и сам чини малена чуда сваког дана, што је, ако се замислимо, обавеза сваког хришћанина.
У поглављу Бог, посебно интересантном, видимо га на ходочашћу, али и у једној другој улози−улози сина. Наиме, он одржава обећање мајци да ће је, ако и када му супруга подари наследника, водити на неко свето место. Пошто мајка бира Рим, крећу у вечни град и обилазе највеће светиње: Ватикански музеј, Петрову базилику, Сикстинску капелу.
Из овога закључујемо да је мајка била изузетно религиозна јер је Рим извор. Ово путовање је наратора још више утврдило у вери, посебно јер је сагледао Мекеланђелов Страшни суд. Ренесансна представа Бога, као мишићавог, јаког и љутитог стараца му се није допала и није га поколебала. Већ тада је било сто посто сигуран да је Бог добри страц који нас воли.
,,У пакао не вјерујем, а ни у подземна мучилишта и Хад свакојаки. Ја не вјерујем ни у Дантеових девет кругова пакла, чак ни у онај први, у којем казне као да и нема. Ја не вјерујем у Бога који хоће да кажњава…“
( Срцем до бескраја )
Његов став о паклу најбоље се види из овог пасуса. Бог у ког он верује прашта и заборавља и жели да прими људе под своје скуте. Знаци које види на различитим местима, чује у кометарима и опхођењу људи, склапају се у мозаик који још увек слаже, али сложени део му говори: На добром си путу. ,,Живети по закону срца.“, закон је који поштује.
На пар момената, више него обично, приповедач крајње интимно и дирљиво испреда причу о себи самом. Најдирљивије су странице писама Ирени, у којима он огољева себе до сржи. Треба имати храбрости и тако писати о себи, без сујете, без лажне скромности, и мислим да то успева само врхунски освећеним људима.
Даљи пут наставља се у правцу потпуног животног преображења. Кроз дуги низ година, писац ове књиге, спознаје праве вредности. Једно од највећих открића је када схвати да је капитал нешто друго, не новци о којима је сањао и за које се борио.
Све што стекнемо није наше. Све је Његово, а богат је, на шта нас и сама реч упућује, онај који има Бога у себи. Пролазност је део нас самих, написаће. А шта је наше? Наше је све оно што долази из срца, сва љубав коју дајемо другима, док је опрост највећи дар.
И на крају, полемика са пријатељем Дамиром, атеистом, подвлачи јасну разлику какав је био и шта је постао и има за циљ да нас увери у његову потпуну трансформацију јер писац гледа себе у огледалу и разговара са бившим ја.
Међутим , оно што ову књигу чини јединственом јесу људи који је насељавају. Пред нама је читава плејада ликова: од тетке Каје, Нена, преко Ирене, Метаније и на крају, Дамира. Поглавља често имају епистоларну форму. Микулић се обраћа топло и непосредно како пријатељима, тако и читаоцу, те књига има и значајан исповедно-мемоарски елемент. Оно што је заиста необично, Микулић непосредно и интимно комуницира чак и са Богом.
Овај роман можемо разумети и као аутобиографију једног научника, на почетку заклетог атеисте, и као причу о преобраћању и спознавању истине. У томе му помаже сплет догађаја и људи који га својим несвакидашњим поступцима усмеравају и упућују на тај пут. Неки ће ове причу схватити као причу југословенског интелектуалца у расејању који покушава да се сабере и нађе свој идентитет након распада велике земље и још већих идеја, који одбацујући предрасуде и разне национализме везане за порекло, језик и домовину, трага за својом теолошком истином.
Срцем до бескраја је роман о читању светих књига, својеврстан дијалог са Старим и Новим заветом, најпре са стварањем света, а потом и са другим библијским феноменима: Адамом, Мојсијем, Јоном. Дакле, ово је роман о тумачењу и тумачењима Библије кроз двадест пет прича, о опирању и на крају, прихватању истине која је записана пре две хиљаде година. С друге стране, ово је и књига исповедене прозе, са током мисли наратора, роман утисака доживљаја и сусрета са светињама, али најпре је књига сусрета са Богом.
Шта нам књига поручује? Књига нам поручује да следимо свој властити пут, да до Бога морамо доћи, и доћи ћемо, само су путеви различити и методе другачије, те да се само кроз љубав спознаје истина. Од срца и у срцу почиње истинска вера. Топле препоруке.
У Петроварадину
- X 2017. Марија Пргомеља
Pročitajte i:
