Momo Kapor: Od čega se prave romani?

Filed under: pisci o svemu i svačemu,region |

MomoOd čega se prave romani? Romani se prave od kiše koja neutešno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatočen kao vojnik.
Ta kiša poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rijalto i restorana „Anđelo“, u kome se jede najbolji crni rižot na Mediteranu i uz njega pije „suave volpoličelo“.
Od čega se prave romani?
Od dosade, od strašne dosade, kada život stane i kada ne znate šta ćete sa sobom pa sedate za pisaću mašinu da učinite nešto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se rađa svet koji vas čitavog obuhvata i uvlači u svoj vrtlog…
Od alpskih snegova u Švajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvaše ono malo mesto iznad Veveja u čiju je krčmu dolazio Čarli Čaplin da jede pečeno pile?), kada se sećate svih vatri u svom životu, i onih iz detinjstva u Bačkoj na zaleđenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom pečenog mesa na štapovima i ulja za podmazivanje oružja…
Od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakačene rajsnadlama ili ekserčićima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu…
Od onih popodneva kada ne uspete da uđete u bioskop, pa ispred zaključanih staklenih vrata osluškujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamišljajući šta se sve događa na filmu. Ti filmovi koje samo zamišljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepši od onih na koje sam uspeo da uđem. I od te čežnje se prave romani…
Oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou „Zmaj“ na Plas Sen Katrinu u Briselu, gde svi psi liče na svoje gazde, a gazde na pse, uz čašu piva „stela artoa“, pored gazdinog bernandinca koji spava pokraj šanka…
Roman se pravi i od četrdeset obešenih o bandere na maloj železničkoj stanici Marindvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodišnjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama čekam voz sa Ilidže koji će dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obešeni su bosonogi jer im je neko već poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva Maks Luburić. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: dečak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja četrdeset obešenih iz balade Fransoa Vijona.
Roman se pravi od leta i od dima skupih cigareta i cigarilosa na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe žene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja će se bogato udati u Italiji, Peko Dapčević, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani nostromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koča Popović, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stanić, koji pije pelinkovac i gleda golubove što kunjaju sklonivši se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende, koji čeka u zasedi bogatu Englezicu, bivši ministar policije koga prate dva policajca čitajući naopačke okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja Majer, sa raskošnim telom u pletenoj ružičastoj mini haljini koja može da se spakuje u kutiju od šibica, kolporter, patuljak Mate, sa čašom piva, Kosta Strainić, istoričar umetnosti sa učiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni…
Roman se pravi iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih noćnih kupanja na plaži svetog Jakova, iz bluda i orgije jela i pića, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupčanih nagih tela na kamenitim plažama Lokruma, iz uzaludno potrošenih desetleća na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva.
Romani se prave i od noćnih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama treće klase na kojima kunja železničar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u čija se obla kolena zaljubljujemo na tom noćnom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima…
…I od književnog salona bankara i pisca Žorža Larua u Ženevi, gde na zidu stoji ogroman afiš Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog štampara za koga je radio Tuluz-Lotrek… i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpišem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu čašu crnog vina i kolačić preostao od posluženja…
I od mora, i od mora se prave romani, tačnije, od gledanja u more sa predosećanjem nekih srećnih obala iza horizonta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*