Мистериозно љубичасто

Filed under: nove knjige,Srbija |

(Мићо Савановић, Љубичасто, Прометеј, Нови Сад, 2015.)

На први поглед, рекли бисмо да је љубичасто књига лепих корица, естетичари би се сложили, затим да је ово књига загонетног наслова, пуна симбола, надовезали би се критичари и најзад, књига необичног садржаја, додали би. Ипак, оно што нас највише интригира јесте наслов књиге, та фамозна реч (постоји теорија да је најбоље крстити књигу са једном, евентуално две речи, како би примамила читаоце) нас прогања у најбољем смислу и тера на тумачење и размишљање. Шта је љубичасто, питамо се.

Песник је ово покушао да објасни у уводној причи збирке којој квалитет и веродостојност дају аутобиографски елементи и непросредност лирског субјекта. Ова невелика прича која отвара збирку, говори нам о чудесном јутру у завичају, баки која је годинама уживала у магији ранојутарњих часова, поезији, слободи и…љубичастом. Мићо Савановић написао је једну од својих најбољих прича икада. Сећам се да сам након читања данима била под утисцима, и кад би ме неко замолио да кажем реч-две о збирци, рекла бих без претеривања, искрено, као што то чини и аутор: Уводна прича је феноменална.

Оно што је евидентно, јесте да Савановић приповеда о свом детињству на начин на који је то чинио Ћопић: лагано, са ведрином и са пуно најтананијих емоција. Начин на који Ћопић описује свог дједа Рада, врло је сличан начину који Мићо Савановић користи при описивању протагонисте своје приче, баба Зоре, а кроз уметнуте стихпове провејава хаику, онај наш домаћи. Сећање на детињство, кажу, не бледи. Сетимо се само Ивана Галеба.

Грађа за причу настала је спонтано једног завичајног јутра.

Кад сам једном, као да ме је неко убацио, улетео у собу-баба се само осмехнула, као да ме је очекивала. А није. Био је ово први пут да сам на своју руку устао и бануо у бабин ранојутарњи свет, у собу која је у ово време припадала само њој…

У ранојутарњем свету, у зору, пекла се погача, мирисала на посвећеност, чула се песма петлова, који, по теорији мудре баке, лепше певају кад су затворени. Да ли је то заиста тако? Јеси ли су најлепше песме о слободи испеване иза решетака, у мраку тамница, само су нека од питања која се намећу. Славни принц поезије, једном је забележио:

Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?

Дакле, и питање слободе врло је комплексно и уско повезано са поезијом која катарзично чисти нашу душу. Да ли и песме испеване у заточеништву ово чине, питамо се.

Из неког само њему познатог разлога, можда због љубичастих одблеска у зору, аутор је остао запитан над феноменом слободе, над зором, тачније животом, који увек доноси новине. Љубичастом бојом као да покушавајући да одгонетне невидљиве везе између ове три ствари, слободе, поезије и живота, као и њихово право значење.

Трагајући за значењем, песник је пошао путем поезије, те је једном циклусу дао назив књиге−Љубичасто. Овај циклус састоји се од четири ефектне песме и слободно можемо рећи да је ово циклус љубавне поезије посвећен лепој, неименованој девојци, која је предмет жудње лирског субјекта. У првој песми, испољена је жеља за поседовањем девојке о којој песник најпре недоречено и са дозом збуњености пева, постављајући кључно питање чија си, док на крају јасно и одлучно изражава жељу да буде његова јер:

Кад те видим

Каква си

Срце би

Да моја си.

(Ој дјевојко)

Друга песма варира исте мотиве, док у трећој њихов однос из жељеног и фиктивног, прераста у стваран и чулан. Песма се зове Љубичасто.

Ово је љубавна песма у ужем смислу која говори о љубавном заносу мушкарца и жене. Врло је мелодична због рефрена Љубимо се љубичасто, који се у свакој строфи понавља два пута. Нимало није зачуђујуће то да се љубавни чин одвија у зору. Наравно, зору можемо повезати са љубичастим и овде. Сећамо се уводне приче, љубави која је зрачила из сваког бакиног поступка, па се можемо запитати да ли је љубичасто манифестација љубави?

Истина, овде је реч о две потпуно различите и другачије врсте љубави, али уочавамо да се ова боја спомиње увек када је љубав у питању. Можда је можемо повезати и са заносом. Зашто да не? Љубав и јесте занос маште и ума. Свакако, љубичасто је и поезија, лепота. Такође, примећујемо да се љубичасто често јавља у зору, која симболизује рађање, нови живот, али и процес обнављања живота и његове енергије.

Шта је, дакле, то фамозно љубичасто?

Читајући ову збирку поезије, одушевљавамо се кратким, ефектним  и смисленим песмама и пратимо трагове љубичасте боје која се јавља у стиховима. Да, љубичасто јесте лајт мотив ове књиге. Често се појављује, као у уводној причи у хаљетку љубичастом и увек у зору. Мотив јутра је веома важан за ову књигу и он је кључ за откривање смисла.

А збирка, е, она је врло посебна прича. Необична, са причом која нас уводи у чудесни свет поезије, и одјавном причом која покушава да нам објасни у чему је квака. Покушава, кажем.

Песме писане на начин Васка Попе, језгровите и снажне, етеричне, сакупиле су у себи лепоту живљења. Мићо Савновић поседује ту лепу крајишку, бећарско-кочићевску црту, и не боји се да истински пева, снажно и са пуно емоција. У књизи се преплиће његов родни крај, фантастични предели Босне коју памтимо из описа најпознатијег Стричићанина, и оно што је интересантно−топоси равне Војводине, романтичних Карловаца изнад којих је песник гледао љубичасту како свиће љубичаста зора. Рекли бисмо да га она прати где год да коракне.

Карловци су еуфемизам за песништво, па се питање да ли је ова красна боја поезија, само поставља. Је ли песничка нит спозната у детињству, лепота која очарава на различитим местима и у још различитијим облицима, можда љубав према слободи као врхунском ауторитету и насушној потреби уметника?

Једно је сигурно: свитања га одушевљавају. Све те нијансе, свечана тишина, буђење и победа над мраком јесте најрадоснија песма.

У свитања љубичаста ниче

Нада јутро у радост претаче.

(Душа слуша)

Додатак књизи поезије је прича Само по једну лепу реч у којој аутор тврди да би се од само једне лепе речи дневно могла направити по једна књига, те бисмо имали, простом рачуницом израчунато, осам милијарди љубичасте.

И на крају, аутор нам појашњава сва значења љубичасте боје: од духовности и уравнотежености, до мистицизма и достојанства. Објашњења су добра, али не толико да изаберемо једно од њих и прихватимо га као апсолутну истину, јер књижевност није ништа друго до трагања за истином и прича о њој. Истина је сложена категорија и путеви су често завејани.

Након читања Љубичастог, закључујемо да је Мићо Савановић истински заљубљеник у књижевност, у поезију. Начин на који пише: искрен, топао и проживљен враћа нам веру у живот, људе, и на крају, у књижевност. Питање које нас је мучило, шта је љубичасто и зашто баш та боја, наставља да нас интригира и даље. Да ли је љубичасто боја живота, љубави, слободе или уметности остаје нам да откријемо. Да буђењу буде зора.

 

У Петроварадину,

Марија Пргомеља

  1. IX 2017.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*