Rodjen sam davnog leta
U bezimenim brdima…
Gde oko dopire posvuda
Golet, krš – zemlja bezvodna
I počesto vraća mi se slika
Na premaku godina,
Na preletu decenija:
Omalena kuća sva od kamena,
Na obodu šindre točnica
I bure sa tri obruča,
Davno pocrnelo od vremena
U njemu do vrha voda ledena
Kišnica – Božijom milošću istočena…
U njega uranjam obe šake
Kao u vrg – skupljenih dlanova
Zahvatam da umijem dečačko lice
Hladjanom vodom od kišnice
I tako mnoga leta svakog jutra
Bezbrojano puta…
I do u dan današnji
Pogled moj ostade bistar
K’o u gorskog sokola!
Sklapam oči i jasno vidim
Moja sva bezimena brda…
Pročitajte i:
