Mirza Fehimović: Ćeif (Konkurs za savremeni domaći dramski tekst 2007, MESS – prvo mesto)

Filed under: MEES 2007,nagrađeni radovi,region |

invalidMirza Fehimović

Ć E I F

LICA
Salko Halilović, ratni invalid, 42 godine
Esma Halilović, njegova žena, 42 godine
Mejra Halilović, njihova kći, 7 godina
Munevera Petrović, Esmina sestra, 45 godina
Stevan Petrović, njen muž, 45 godina
Mirko Petrović, njihov sin, 12 godina
Elizabet Petrović, njihova kći, 6 godina
Klara Horvat, Esmina komšinica, u ranim četrdesetim
Hamo Mutevelić, Salkov prijatelj, sijed četrdesetogodišnjak

 

SCENA PRVA

Januar u Sarajevu, početak ovog vijeka. Kuhinja u stanu HALILOVIĆA. ESMA HALILOVIĆ, glave povezane jemenijom, klanja akšam na pustećiji. Njen muž SALKO
HALILOVIĆ, invalid u kolicima, ulazi i zastane kod kuhinjskog stola. ESMA završava
namaz. SALKO obiđe dva kruga oko stola, i izađe. ESMA smota pustećiju.

ESMA
Mejro. (Pauza) Mejro, hajde da čujemo. Nemoj, dušo, da ponavljam. Mejro, čuješ li me? Đe si to? Nemoj mi ništa bježat’, danas nema “žmire”. Vidim te. Hajde, samo jedno slovo da pročitaš. Ne moraš ništa drugo, samo ono koje već znaš. Da ponoviš. Mejro!

MEJRA
(off)
Joj, mama, čitala sam već!

ESMA
Kad?

MEJRA
(off)
Či – ta – la sam.

ESMA
Kad si čitala?

MEJRA
(off)
Juče.

ESMA
Juče? Šta pričaš?!

MEJRA
(off)
S tetom Klarom.

ESMA
Neka si. Treba čitat’ svaki dan. Neće ti ništa od toga bit’. Čuješ li? Neće ti ništa bit’. Biće ti ako ne učiš. (Strogo) Dođi ovamo, molim te, i čitaj.

MEJRA ulazi s čitankom u ruci, pokunjena.

ESMA
Uzmi knjigu.

MEJRA pokaže čitanku.

ESMA
Da čujemo.

MEJRA
B.

MEJRA tek sad otvori knjigu.

MEJRA
B.

ESMA
Eto vidiš. Jel’ ti šta bilo?! Hajde dalje.

MEJRA
(napamet, ne gledajući u knjigu)
Budan Bedrudin Besimu besjeđaše: “Bolan ne bio, Besime, u bolnicu Bulka belćim bo Be bitamin botišla!”

ESMA
(ne osvrćući se)
To izmišljaš. Sigurno vam ne daju odmah tako složene rečenice. I nije bitamin, nego vitamin. Otišla, nije botišla.

MEJRA
Zašto sve mora da bude na “b”?

ESMA
Zato što to slovo – bučite! Hajde, ponovo.

MEJRA
Ne – ću!

Vrata se nečujno otvore. MAČKA ulazi na pozornicu.

ESMA
Mejro! Čuješ šta ti govorim?!

MEJRA
Je li ovo onâ od neki dan?

ESMA
Koja od neki dan? Čuješ, koja od neki dan?! Ostavi je. Kako je ušla? Ti hoćeš da mi ishladiš kuću, jel’ to hoćeš?

ESMA krene da zatvori vrata. STEVAN PETROVIĆ i njegov sin MIRKO stoje na vratima. ESMA zabulji u njih.
ESMA
Stevo?! Stevane, haman jarabi … Stevane, jes’ l’ to ti?

Oklijevaju, onda se zagrle. ESMA zaplače; grčevito grli i MIRKA. MEJRA ustaje i posmatra. STEVAN ostavlja ESMU, prilazi MEJRI i uzima je u naramak. Mrak.
SCENA DRUGA

Kuhinja. STEVAN i ESMA piju kafu. MEJRA i MIRKO sjede na podu i razgledaju čitanku. Muzika s radija.

ESMA
I tako, Stevane – vi, bolan ne bio, došli! A đe je Munevera? Joooj, pa znaš šta… (zaplače, obriše suze jemenijom) A đe su vam koferi, ne pitam te đe su vam koferi… Ne znam ni čim bi’ te ponudila, čekaj da zovnem Klaru, da pitam ima li
ona …

STEVAN
Ama, Esma, sjedi, vidi je. Ne treba ništa.

ESMA
Stevane! A ja sve mislim – znaš šta sam sanjala neki dan? Ne, ozbiljno te pitam. Ako ste došli, kofere si donio. Vjerujem samo kad kofere opipam. Đe su? Đe su koferi?

STEVAN
Ostavili smo kofere.

ESMA
Ostavili ste kofere?

STEVAN
Ostavili smo kofere.

ESMA
Kako misliš ostavili ste kofere? Pred kapijom?

STEVAN
Kod Atifa smo ostavili kofere.

ESMA
Kojeg, bolan ne bio, Atifa?! Kakvog Atifa?!

STEVAN
Pa, kod Atifa…

ESMA
Pa niste, zar, kod njega odsjeli?

STEVAN
Ama, nismo mu mogli, Esma, odbit’.

ESMA
Kako niste?

MEJRA šapuće MIRKU na uho, uzme ga za ruku, i izvede napolje.

STEVAN
Nismo, vjeruj mi. Navalio, kod njega, pa kod njega, i gotovo! Ja mu kažem, čekaj Atife, a on…

ESMA
Pa valjda smo mi preči od Atifa!

STEVAN
Joj, Esma! Jašta ste neg’ preči! Nije to, nego… proveli smo s njim pet-šest godina tamo, on se lani vratio, dosta mu tuđine, dosta mu Londona i Kembridža, i kaže – Stevane, znam da su vam uselili u stan, ali imali – neimali đe, veli, odsjednite, Stevane, kod mene, moj stan je velik, a Esmi otiđite svaki dan, ako hoćete. A i gdje bismo, Esma, ovdje, ja znam da biste nas vi primili, ali gdje?! Mala je, mislim, kuća…

ESMA
Mala je kuća?! Hajd’, dobro, nek si doš’o. A doš’o si, jesi li?

STEVAN
Naravno, Esma draga.

ESMA
Onako pitam. Svi dolaze ljeti, da vide svoje ili da poprave zube, ili… srede za stan, a ti – u po zime. Stevane, jeste li stvarno došli?

STEVAN
(smije se)
Ama, došli, bona ne bila, Esma, i to usred zime, k’o što kažeš!

Pauza.

ESMA
Pravo mi reci …

STEVAN
Kaži šta.

ESMA
Jeste li se vratili… onako – skrooooz?

STEVAN
Ja? Skroz, Esma, skrooooz.

ESMA
Baš skroz? Da povratite stan?

STEVAN
Kad ti kažem…

ESMA
I mali?

STEVAN
Mirko? I on.

ESMA
Đe oni odoše? Mejro!

STEVAN
Ama, pusti djecu.

ESMA
Kad se prije upoznaše?! Dobro to… a Munevera? Đe je Munevera? Pitam te đe
mi je sestra, a ti šutiš.

Pauza.

ESMA
Je li, đe mi je sestra? Što šutiš?

STEVAN
E, sestra – sestra ti je – ostala.

ESMA
Ostala?! Munevera ostala?

STEVAN
Ma ja. Ostala.

ESMA
Šta pričaš?!

STEVAN
Ostala, Esma, šta drugo da ti kažem.

ESMA
U Londonu?

STEVAN
U Londonu.

ESMA
Munevera ostala?! Joj, Stevane! Da se niste razveli?

STEVAN
Ma jok, šta ti pada na pamet!

ESMA
Niste? Pa što i ona nije došla?

STEVAN
Ama, tamo mala ide u školu.

ESMA
Dženana?! Čuj, Dženana ide u školu!? Ima valjda i ovdje škola. (pauza.) Ima i za gluhonijeme.

STEVAN
To sam i ja rek’o Muneveri.

ESMA
Povede i Dženanu, i gotovo.

Pauza.

ESMA
Čuj, ti doš’o, a Munevera nije došla?! Pa kako tako naopako, moj Stevane?!

Pauza.

ESMA
E, neka si ti barem doš’o. Evo, da dolijem… Pa, kako ona nije došla?! (pauza) Da ti odma’ kažem; znaš i sam, k’o što sam ti i pisala – mi smo ih sahranili onako kako su nam oni sami rekli. Otac ti je bio partizan, jedan kroz jedan, njega smo tako i sahranili, na parmak postavili zvijezdu; ne znam šta je na to kazala federalna, a šta republička vlada, šta mitropolit, a šta PePeS, ali tako smo uradili, pa ti sad vidi; majka ti je htjela po starom običaju, kako se vjernici sahranjuju. Doduše, ona nije bila, veli, neki vjernik, ali hoće da joj pop kaže šta treba da se kaže, i tako je i bilo. Da ti je brat ost’o živ, on bi sve to sam riješio. Pošto je bilo kako je bilo …

STEVAN
Znam. Ako su tražili …

ESMA
Jesu, tako su oni htjeli. Dok smo u podrumu brojali granate, svaki put bi ti mati i otac kazali, vjeruj mi, svaki put – e, vala, Esma, ako šta bude, ti znaš šta ćeš. Hoćeš li još da ti dolijem?

STEVAN
Može.

ESMA
Sutra ćemo im otići na grob. A za Nikolu… Za brata ti niko ne zna. Ja ne znam ni đe mu je grob, ni ko ga je sahranio.

STEVAN
Sahranili su ga, sigurno, gore, na brdu.

ESMA
Ne znam ni đe je otiš’o. (Pauza) Kol’ko ja znam, ti nemaš više svojte?

STEVAN
Nemam.

Pauza.

ESMA
Joj, pa što nije i Munevera došla? (Pauza) Je li, Stevane? Što šutiš? (Pauza) Stevane, bolan ne bio, da joj nije šta bilo? Jel’ živa, gluho bilo?!

STEVAN
Jašta je neg’ živa!

ESMA
Pa, dobro, da se nije šta Dženani desilo?

Pauza.

ESMA
Šta je onda?

STEVAN
Ama znaš šta …

ESMA
Reci, bolan ne bio, reci, pa sjekira – sjekira!

STEVAN
Ama nije sjekira, Esma…

ESMA
Nego šta?

STEVAN
Ama, nemam šta posebno da ti kažem. Munevera kaže, ovdje za nju nema mjesta.

Pauza.

ESMA
Ovdje za nju nema mjesta? U Sarajevu?

STEVAN
Ma ja, u Sarajevu.

ESMA
Za koga? Za Dženanu? Jel’ za Dženanu nema mjesta? Kad ima za vas, što ne bi i za malu bilo?!

STEVAN
Ne govorim o maloj. O Muneveri govorim.

ESMA
Nema mjesta za Muneveru?

STEVAN
Ma ja.

ESMA
A što, bolan ne bio?

STEVAN
Šta ja znam?! Kaže, nas provalija dijeli.

ESMA
Koga dijeli provalija?

STEVAN
Ama, vas u Sarajevu od nas u … Vansarajevu.

Ulaze SALKO, MIRKO i MEJRA. MIRKO i MEJRA guraju SALKA u kolicima. SALKO, osupnut, gleda u STEVANA.

SALKO
Stan’te, djeco.

STEVAN je nijem, zaprepašten kad vidi SALKA u invalidskim kolicima.

SALKO
Stevane! Stevo, ba, jes’l’ to ti?

STEVAN prilazi SALKU, saginje se; ljube se u obraz.

SALKO
Jooj, Stevane! Pa jel’ ovo… Jel’ ovo Mirko? Joj, ja ne kontam, ja mislim neko dijete iz komšiluka… Dođi, mali, da te Salko zagrli. (SALKO grli MIRKA. I MEJRA je odmah tu, da i nju zagrli.) Ma vidi ga, kol’ki je već momčina?!

ESMA
Momčina, nego šta. Ni tetka ga ne bi poznala da nije uz oca staj’o.

STEVAN
Salko … ja nisam znao (pokazuje na kolica)… da si …

SALKO
Ama, pusti to, jebaji ga. Da su šta valjale, im’o bi ih još.

MEJRA odvodi MIRKA ustranu, da mu nešto pokaže.

SALKO
A đe su Munevera i Dženana? Ma vidi mi Mirka. On nas, bezbeli, i ne pamti! Stevo! Pa ti doš’o! Nek si doš’o, neka, neka. Jooooj, vidi ga! Hajde, sjedi. Esma, znači, vi pijete kafu bez mene? Zar nema ništa drugo da badži ponudiš?

ESMA
Nema.

SALKO
Čuj, nema?! Kako, bona ne bila, nema?

ESMA
Fino.

SALKO
Esma, ne dolazi ovakav gost svaki dan. Donesi nam bar po jednu. Donesi, kad te Salko moli. Hajde. Ma, vidi je!

ESMA nevoljno donosi flašu i čašicu. Nalije STEVANU rakiju.

SALKO
A ja? Iz čega ću ja? Iz fildžana?

ESMA
Nemoj da se šališ! Da mi poganiš fildžan.

SALKO
Daj onda i meni čašicu.

ESMA oklijeva, onda donese i čašicu za SALKA. Ovaj napuni i svoju čašicu.

SALKO
E pa, živio i dobro doš’o!

STEVAN
Bolje vas naš’o. Živjeli!

Piju.

ESMA
Pitaj ga đe su odsjeli, Salko. Čuješ šta ti govorim? Pitaj ga đe su odsjeli!

SALKO
Šta ti tu – odsjeli? Šta imaju odsjedat’?!

ESMA
Pitaj ga!

SALKO
Đe su odsjeli!? Pa kod nas, đe će drugo?!

ESMA
Kod Atifa. Atif povratio stan, i zovn’o ih kod njega na teferič! (Stevanu) I šta još kaže Munevera? Šta još kaže? (Salku) Munevera nije došla, čuješ, bolan ne bio, Munevera nije došla!

SALKO
Nije došla Munevera?!

ESMA
Ni Dženanu nije doveo.

SALKO
Dženana i Munevera nisu došle?

ESMA
Nisu, čuješ šta ti kažem?! Nisu došle. U Londonu ostale. Kaže Munevera, nas provalija dijeli.

SALKO
Munevera nije došla?!

ESMA
Nije, bolan ne bio. Čuješ šta govorim?! Provalija nas, kaže, dijeli.

SALKO
Koga dijeli provalija?

ESMA
Nas, veli, sve u Sarajevu od svih njih, kaže, u Vansarajevu.

SALKO
Šta pričaš?

STEVAN
Ama ništa, Salko. Kaže, nas provalija dijeli. Nisam to treb’o ni pominjat’.

ESMA
Nek si pomenuo. Što sad nisi treb’o ni pominjat’?! Nas provalija dijeli: nas u Sarajevu od vas u Vansarajevu. Tako kaže Munevera. Kaže, za nju u Sarajevu nema mjesta.

SALKO
To je rekla? A, pa što to, jadna joj majka?

ESMA
A šta joj ti kažeš?

STEVAN
Dijeli, kažem i ja, šta drugo da kažem?! Dijeli, velim, pa šta? Šta ako dijeli? Što je to važno, to joj ja kažem. Nek dijeli.

ESMA i SALKO se zgledaju. Pauza.

ESMA
Da znaš da dijeli.

SALKO
Ama, ne dijeli, šta ti tu?! Stevo, pusti žene, matere ti! Daj…

STEVAN
Za nju je Sarajevo, kaže, za nju i za svakog ko je opsadu izdržao u inostranstvu, zauvijek izgubljeno.

SALKO
A što tako, jadna joj majka?!

STEVAN
Veli, bili su četiri godine pod opsadom, mi nismo – ne možeš nikome ništa ni da kažeš.

ESMA
Kako to misli?

STEVAN
Tako ona misli. Kaže, ne možeš ništa da uradiš. Ne možeš, velim, pa šta? Kaže, sve mjere svojom mukom, sve je drugo trivijalno.

SALKO
Koje to drugo?

STEVAN
Ne možeš, veli, ništa čestito ni poželjet’ – ni zdravlje, ni slavu, ni pare, pos’o, ništa, lijep život, ništa. Sve je trica.
SALKO
E, vala, da znaš da možeš. (pauza) A djeca, šta kažu? Dženana, šta ona kaže? Izvini, zaboravio sam da je mala gluhonijema. (SALKO gestom pozove MIRKA, i stavi ga u krilo.) Vidi mi ga! Đe bi ti volio, je li? Kaži Salku, đe bi ti više volio – u
Sarajevu da živiš ili u Londonu?

STEVAN
I ja joj to kažem. To da se može poželjet’.

ESMA
A šta ona?

STEVAN
Hoćeš li, kaže, da nam djeci rat bude mjerilo za sve? Da cijeli vijek misle da su niko i ništa samo zato što nisu postali sarajevski heroji?

Pauza. MIRKO se izmigolji iz Salkovog krila, i pridruži se MEJRI.

SALKO
Kako misli “sarajevski heroji”? (pauza.) Ama, Stevo, nek si ti doš’o.

STEVAN
Ma nek sam…

SALKO
Balkan jest bure baruta, ali, bogami, i kocka šećera. (Smije se.) Je l ’vako? Hajd’, živjeli! (Iskapi čašicu. Uzima fildžan, i ulije sebi kafu.) Voliš li i ti slađu?

STEVAN
I ja joj to kažem.

ESMA
Šta joj kažeš?

STEVAN
Munevera, Sarajevo je naš grad. Sarajevo je, bona ne bila, i naš grad. Sarajevo je nekad stručak pelina, ali uvijek i grmen bosioka.

ESMA
Ti k’o iz narodne pjesme. Nek si joj baš tako rek’o. Tako je ona uvijek govorila. Kao, tobože, neće da se odvaja od naroda! Haj’te, djeco, igrajte se.

MEJRA i MIRKO izlaze. Pauza.

SALKO
A tamo, kako je tamo?

ESMA ustaje od stola i posluje oko sudopera.

ESMA
Sa’ ću ja nama – znaš, Salko, šta ću sad? Sa’ ću ja nama fino da napravim prženice. Šta kažeš?!

SALKO
Napravi, vala. Šta ti kažeš, Stevo?

STEVAN
Ama, šta ima da kažem – ne može bolje!

SALKO
Dobro, ne kažeš kako joj je tamo? Mislim, vama. Muneveri.

STEVAN
Šta da ti pričam?! Znaš i sam. Radi.

SALKO
Šta radi?

STEVAN
Onako, isto, čisti po kućama, kao i prije.

ESMA
Znači – još ne radi u pozorištu? Mislim, u svojoj struci.

STEVAN
Kaže, neće više da igra, sve i kad bi je zvali.

SALKO
A što tako, jadna joj majka?!

STEVAN
Ne zanimaju je, veli, ni mali, ni veliki pozorišni eksperimenti, ni postmodernizam, moj Salko, ni bilo šta drugo, sve dok neko na sceni ne pokaže samu istinu, golu, golu, veli, k’o njen život.

SALKO
A što tako, jadna joj majka?!

ESMA
Znači, odrekla se struke!

STEVAN
Ma odrekla, Esma! Drago joj je samo, kaže, kad je mogla vama poslati koji dinar.

Kratka pauza. ESMA se polako okrene prema STEVANU. Gleda ga.

STEVAN
Kaže, upitaj, bogati, Esmu, jesu li primili pare onaj posljednji put.

SALKO
Ko kaže?

STEVAN
Veli, niste odavno pisali, a i telefoni, izgleda, ne rade.

SALKO
Ama, rade telefoni, Stevane, nego navikli smo da vi zovete.

ESMA
Zvala sam i ja.

STEVAN
Reci, veli, slala sam im, kaže, po sto maraka kad god je mogla. Kaže, i kad nije mogla, slala je. (pauza) Žao mi je što sam ovo pomenuo, ne znam šta mi bi.

ESMA
Ne treba da ti bude žao.

ESMA, uzvrpoljena, hoda po kuhinji.

SALKO
Šta si se ti uzvrtila? Nego, Stevane …

STEVAN
Stvarno, nisam trebao ništa da govorim.

ESMA
Što nisi?!

ESMA, riješena, iz kredenca donosi sto maraka.

ESMA
Evo. To je prva rata.

ESMA zapali cigaretu, nasloni se na sudoper, i zapilji u pod.

STEVAN
Kakva rata?

ESMA
Sto maraka. Rata. Prva rata.

STEVAN
Kakva prva rata, Esma, bona ne bila?

ESMA
(vrisne, zaplače, i odmah se pribere)
Fino. Takva.

SALKO
Esma! Šta ti je?! Ohani, ženska glavo! Nemoj mi frke, bona ne bila!

ESMA
Nema nikakve frke. Ništa.

SALKO
De, bogati, kakva rata!? Ne trkeljaj!

ESMA
Rata kad kažem, i gotovo! Da se vrati!

Muk.

STEVAN
Jesam li te ja kako uvrijedio, Esma? Šta je bilo?

ESMA
Ništa. Nisi me uvrijedio, nisi.

STEVAN
Pa šta je onda?!

ESMA
Ništa. ’Nako mi nešto došlo. Znam ja kupus iz svoje bašte. Znam ja moju Muneveru! (Izlazi, i doziva.) Mejro! Hajde u kuću, kasno je. (Vraća se u kuhinju.) Znam, znam…

STEVAN
Esma, da ti kažem …

Ulaze MEJRA i MIRKO. MEJRA u naručju drži MAČKU.

SALKO
Ama, pusti je, Stevo… Ustala je danas na lijevu nogu. Ovako cijeli dan.

STEVAN
Nisam ja ništa mislio…

ESMA
Znam da nisi ti. To je Munevera; brine. Brine, moja Munevera, kako joj u Sarajevu sestra živi! (Mejri) Ti k’o da nemaš zadaće!? Nije vam učiteljica ništa dala za domaću zadaću, jel’ tako?

MEJRA
Nije.

ESMA
A do kojeg ste slova došli?

STEVAN odjednom neodlučno ustaje, spreman da pođe. MIRKO se primakne ocu.

MEJRA
Do ‘m’.

ESMA
‘M’? Odlično. Hajde, uzmi knjigu i čitaj. Da čujemo. ‘M’.

STEVAN
(bojažljivo)
Salko… Esma, mi bi’ da krenemo. Evo ti ovdje…

SALKO
Ama vidi njega! Sjedi, bolan, Stevo, tek si doš’o. Pusti kraju ženetine.

STEVAN ostavlja novčanicu od sto maraka na sto.

MEJRA
Sad da uzmem?

ESMA
Sad nego kad?! Čuješ šta ti govorim?

MEJRA
Nemoj, mama, molim te.

ESMA
Samo jedno slovo.

MEJRA
Nemoj sad, kasno je. Sutra ću, kad dođe teta Klara.

ESMA
Hajde, nemoj ništa da me gledaš. Uzmi i čitaj.

SALKO
Vela havle vela kuvetile! Jah, žene!

ESMA nad sudoperom. MEJRA donosi knjigu. Dureći se, čita.

MEJRA
Mejra moli majku.

STEVAN
Salko, mi idemo; Esma. Evo. Ti Muneveri vrati, ako baš hoćeš. Ja ne primam.

SALKO
Sjedi, Stevane, pusti to.

MEJRA
Mejra moli majku. Majko. Molim. Majko. Molim, Mejro.

ESMA
(Stevanu)
Nemoj mi vraćat’. Ti joj pošalji.

MEJRA
Mama. Molim, mamino, molim! Mogu li s Mirkom malo milovati mačku?

MEJRA zastaje. ESMA, uplakana, okrene se i gleda je. Priđe stolu. Gleda u čitanku, kao da čita.

ESMA
Nemoj nipošto, nešeste naše. Nema ništa neprijatnije.

MEJRA
To nije u knjizi.

ESMA
Nije ni to tvoje.

Mrak.

SCENA TREĆA

Jutro. Kuhinja. SALKO i STEVAN sjede za stolom. STEVAN je u zimskom kaputu, spreman za izlazak. Kafa i loza su na stolu.

STEVAN
(pokazuje glavom na vanjsku gumu od bicikla, koju je SALKO upravo naslonio na zid)
To je kolo.

SALKO
Donio sam to Mejri. Nek se igra.

Ulazi ESMA, i kao da je nešto zaboravila da ponese, odmah žurno izlazi. Ona se očito
sprema za izlazak.

STEVAN
Kolo. Tako su u Sarajevu znali da kažu za vanjsku gumu kad bi od cijelog bicikla samo ona preostala, i onda je nađe neko derište.

SALKO
Vidi njega! Pa u Sarajevu si ponovo, bolan ne bio, još ima ta riječ. Ima, ima, nego šta! A ostalo je i poneko derište.

STEVAN
Uzmeš štap, granu, a nekad i golom rukom pokušavaš da što duže “voziš”, da “tjeraš kolo”. To je bila vještina, i to cijenjena; nije to mogao baš svako da izvede.

SALKO
Nije.

STEVAN
Na okukama, traži se pravo umijeće. Ako hoćeš da ti kolo ostane “na nogama”, i ne legne na trotoar.

SALKO
Udaraš štapom po njemu kad treba da krene, tjeraš ga, a kad zabrza, onda ga ravnomjernim udarcima, tek održavaš…

STEVAN
Naš komšija, milicioner, koji, kao što kaže Munevera, nije govorio baš književnim jezikom, znao je reći: “ ’Ajd, tjeraj kolo.” Ili, “Što ne tjerate kolo, djeco?”

SALKO
Znam. Pričala mi je Munevera jednom o tome.

STEVAN
I zbog njega mi je ta igra ostala u pameti kao sirotinjska. Nije im baš preticalo. A za bicikl je znao da kaže ‘točak’. “Ti dobro voziš točak”, to je znao reći. Ne mora me niko podsjećati kako je kolo bilo sirotinjska igračka.

SALKO
Pa, vala, i neće. Kako to Englezi kažu?

STEVAN
It goes without saying, tako Englez kaže. A da znaš, mnogo poželjnija igračka, po meni, od ovih današnjih. Ovo kolo. Derište se dosjetilo šta bi se moglo napraviti od odbačenih guma, malčice upotrijebilo maštu, a za to nije potrošilo ni jednu jedinu funtu. Drugo, ova igra traži od djeteta da trči, na zraku je…

SALKO
I ti si tjer’o kolo?

STEVAN
Jesam, ali rijetko.

SALKO
Bio si siromašan.

STEVAN
Bilo je siromašnijih od mene. Meni su kupili bicikl kad sam imao pet godina.

SALKO
Tjeranje kola je zanimljivo, ali i bicikl je dobra stvar. Tjeranje kola je, sve u svemu, imalo neke mane.

STEVAN
Jest, ali sad mi, eto, izgleda kao najljepša dječja igra, i odnekud bih volio da vidim svoju djecu kako, dok trče trotoarom, sustižu neku staru gumu od bicikla. A trotoar, to ti je, Salko, ulica Obala ili ulica Radićeva, i to u Sarajevu. Tako su se zvale dvije ulice u kojima sam ti ja proveo djetinjstvo.

SALKO
Znam.

STEVAN
U Londonu, dijete ne možeš ni vidjeti na ulici kako se igra, svi su u kućama. To ti je zapalo i našu djecu. A ti, koliko god da hoćeš, ne možeš tu ništa da promijeniš.

SALKO
Kakvi su, bogati, Englezi ljudi?

Ulazi ESMA u zimskom kaputu i čizmama.

STEVAN
Strasni baštovani.

SALKO
Baš? Strasni baštovani? Aaaa…

STEVAN
Tvoju baštu od komšijine obično dijele visoke tarabe. Nas je, dok smo Munevera i ja živjeli u Londonu… Dijelila nas je takva taraba od jedne iranske porodice. Žena porijeklom iz južnog Iraka, i već osamnaest godina živi u Londonu. Muž joj je iz Libana, hrišćanin. Nisam se još privikla, kaže njegova žena Muneveri kad su se upoznale preko tih dvostrukih taraba. Nakon osamnaest godina života u Londonu, nije se, eto, još privikla. A ispričala nam je
i ovo. Dok je još živjela u drugom dijelu grada, jedna njena komšinica, neka Engleskinja, Elizabet, nikako da rodi. Mnogim je ljekarima Elizabet išla dok na koncu nije uspjela da začne, i na koncu, rodi ti ona djevojčicu. I to nakon što je mjesecima, uz pomoć ljekara, čuvala trudnoću. Možeš da zamisliš njenu radost.

ESMA
(za sebe)
Nemam šta da zamišljam. Znam kad sam rodila Mejru. Usred rata.

STEVAN
Ja ti imam četiri kćeri, kaže nam komšinica, i jednom prilikom slavimo do kasno uveče rođendan one najmlađe. Do ponoći. Prvi komšija je čak pozvao i policiju da uvede red, mada nije bilo posebne larme i nereda. Sutradan, odem ti ja, kaže komšinica iz Iraka, do svih komšija u ulici redom, da se izvinim ako je
(nastavlja se)
rođendansko slavlje nekog baš uznemirilo. Na koncu, pozvonim i na Elizabetina vrata. Možda joj je mala spavala, ili nije mogla da zaspi od nas. Kad je Elizabet otvorila, ja odmah počnem – Izvinite što smo … “Ali moja je mala umrla”, Elizabet je prekine u pola rečenice. Gledam, veli nam komšinica, Elizabet briznula u plač, nije ni završila šta je htjela da kaže, onda prekri lice dlanovima. Niko u cijeloj ulici nije znao za smrt tog djeteta.

ESMA
I niko, da dopunim komšinicu iz južnog Iraka, za bol te, kako kažeš, Elizabet, koja je godine provela obilazeći bolnice ne bi li postala majka.

SALKO
Tako je to. Hajd’, živjeli!

STEVAN
Takvi su Englezi. Sve drže u sebi.

ESMA
Skrivaju emocije. (Okreće glavu, kao da plače.) Ja sam spremna, Stevane. Idemo li?

SALKO
Polako, pusti čovjeka nek završi kafu. Grobovi ne bježe.

ESMA
Znam.

SALKO
Znaš li tačno gdje su?

ESMA
A šta misliš, ko ih je zakop’o?! U duboke ti rake zakopasmo mater i oca, moj Stevane; neće, kukavci, moći da pričaju kako nam je bilo.

SALKO
Sjedi, bona Esma! Što ne naliješ i sebi jedan fildžan?

ESMA
Nemoj ti brinut’ o tome.

SALKO
Znaš šta ja nešto mislim, Stevo, znaš šta?!

STEVAN
Šta?

SALKO
Vidi mene, pogledaj. Mlad sam, mislim nisam baš star, gledaj, zdrav, mogu da radim. Čet’ri banke, nije to neka starost, jel’ ‘vako?! Drugo, meni ne smeta ako
(nastavlja se)
baš neko skriva emocije, nek skriva, jel’ ’vako? Šta ja imam s tim?! Jel’ ’vako?! Pa nešto mislim, znam da u Engleskoj paze ljude bez nogu… mislim se nešto, bi li za mene tamo bilo posla, onako, da dođem… Pogledaj. I oni trebaju vodoinstalatere, a đe ima mjesta za tol’ko drugih, ima i za još jednog, jel’ ’vako?! Razumiješ šta hoću da kažem?

STEVAN
Razumijem.

SALKO
Ni ja, ni Esma nemamo posla, a tamo… Bil’ bilo? Šta misliš?

ESMA
Šta ti ovdje fali?

SALKO
Fali, Stevo, fali … Znaš šta fali?!

ESMA
Ništa ti ne fali.

STEVAN
Šta?

SALKO
Zajebancija, eto šta fali. Prije, sjedi za isti sto i zajebaji se međusobno na račun vjera i nacija, i nikom to nije smetalo. Baš naprotiv, milina se nasmijat k’o čovjek. Vic na srpski, vic na hrvatski, vic na naš račun. To je, burazeru, bila sloboda, ih! To je život. Čim je kakav kongres, a mi se zajebaji. Pismo – glava! Sad sve nešto kao – da se sve nešto uzajamno poštujemo! Ovamo – kamenuju ljude što hoće da podignu srušenu džamiju, ovdje ruše spomenike na jevrejskom groblju, biste književnika tu pred Ekonomijom… jel’ to kako se poštujemo?! Ljudi su tu da se zajebavaju međusobno, a ne da poštuju jedni druge. A što se ti ne bi vratio?

ESMA
Pa vratio se, čovječe, jašta nego se vratio. Stevane, hoćemo li?

STEVAN
Pričekaj još minutu.

ESMA
Šta imam da čekam?

SALKO
Šta imaš da čekaš? Vidi je! Pričekaj, kazaće ti se samo.

ZVONO na vratima. Dječji glasovi.

SALKO
Esma, bogati, ti otvori.

ESMA
Djeca su u hodniku, oni će. Ko je to? Mejro!

Dječji glasovi. Bat koraka. Na vratima kuhinje pojavi se djevojčica ELIZABET; za njom, MIRKO i MEJRA. Onda se pojavi i MUNEVERA.

ESMA
Salko … Salko – Munevera!

SALKO
Eto vidiš šta imaš da čekaš, i koga imaš da čekaš!

MUNEVERA i ESMA u bezglasnom zagrljaju. Onda se čuje kako gotovo ridaju. Onda ESMA grli i ELIZABET.

ESMA
Dženana, zlato tetkino! (Ljubi je.) Nije tetka nikad ni vidjela, ni zagrlila! E, Allahu dragi, tol’ke godine prođoše! Salko, vidi, bolan ne bio, ko nam je doš’o?! Pa, vidi, Salko…

SALKO
(smije se)
Mi smo se već jutros vidjeli.

ESMA
Već se vidjeli? Vi ste se već vidjeli?! E jeste đubrad! A sad ovo da mene iznenadite?

STEVAN
Ma ja.

ESMA
Znači, jedina ja jetim?!

STEVAN
Vjeruj mi, Esma, nisam ni ja znao da će doći. I mene je iznenadila sinoć kod Atifa. Prvo, ne može ona, ne može… a onda odjednom, eto je na Atifovom pragu s malom.

MUNEVERA i ESMA se smiju i grle. ESMA uzima ELIZABET u naramak.

ESMA
Pa, Munevera, bona?! Ma, vidi ti koga su oni meni doveli?! Dženana, srce tetkino! (Ljubi ELIZABET.)

MUNEVERA uzima MEJRU u naramak.

MUNEVERA
Da se tetka i tetkina duša, na koncu, upoznaju, je li tako?!

MUNEVERA i ESMA spuste djecu. MEJRA odvodi MIRKA i ELIZABET sa scene.

ESMA
Pitam ja Stevana juče, što mi to sestra, Stevane, nije došla. Ti doš’o skroooz, a Munevera…

MUNEVERA
(Stevanu)
Skroz?!

Ulaze HAMO MUTEVELIĆ i KLARA HORVAT.

HAMO
Može li se, efendija? Je li slobodno?

SALKO
Evo još naroda. Da šta je nego slobodno!

KLARA
Munevera!

MUNEVERA
Klara!

MUNEVERA i KLARA se grle.

KLARA
Joj, ti, Munevera, na koncu dođe! Ovo je Hamo.

MUNEVERA gleda u HAMU, kao da ga poznaje, ali nije baš sasvim sigurna.

MUNEVERA
Bože, što mi je poznat ovaj čovjek!

HAMO
Poznat ili nepoznat, ja sam Hamo, Mutevelić Hamo, a ti si, kol’ko vidim il’ kol’ko se sjećam, Munevera, Esmina sestra.

MUNEVERA i HAMO se rukuju.

HAMO
(smije se)
Stevana sam već upoznao.
MUNEVERA
Pa, Klara, jesi li se to… mislim – udala?

KLARA
(uz osmijeh, odmahuje rukom)
Ma kakvi.

ESMA
Pa šta ćemo sad? Vidi sad, pun halvat gostiju. Salko!

SALKO
Ništa, na groblje otiđite ti i Stevan; hoćeš li i ti Munevera?

MUNEVERA
(gleda neprestano u Hamu)
Ja sam i krenula na groblje. Ali Stevane – pravo na groblje! Pra – vo! Po Sarajevu danas nema šetnje. To odlažemo za kasnije, samo za malo kasnije. Malčice kasnije. A sad – idemo svi, povešćemo i djecu. Mirko.

STEVAN
Pusti djecu nek se igraju.

MUNEVERA
(Hami)
Jeste li vi možda … ništa, palo mi na um…

HAMO
Mi ćemo ovdje malo da predahnemo.

SALKO
Klara, izvoli sjedi.

ESMA
E, pa, onda, izvinite nas. Mi idemo. Moramo. Stevane. Munevera.

MUNEVERA
A djeca?

ESMA
Mejro, mi idemo, dušo, na groblje. Dođi. Ti pripazi Mirka i Dženanu. Haj’mo. (Zagrli STEVANA.) Kod nas ti je na grobljima uvijek glavna proslava.

ESMA, STEVAN, i MUNEVERA izlaze. ESMA, usplahirena, vrati se po šal, poljubi redom HAMU, KLARU i SALKA, i brzo izlazi. Vraća se i ponovo izlazi. Šal je zaboravila na stolu. Mrak.

SCENA ČETVRTA

Kuhinja. KLARA čita, MIRKO, MEJRA i ELIZABET slušaju. SVI sjede na kuhinjskom
podu. Dok KLARA čita, MEJRA pokušava da MIRKU pokaže pištolj.

KLARA
(čita)
Sad ne bih više o singerici, već o jednoj stolici, štokrli, koja je imala ostavu, spremište, i na toj ostavi poklopac, i to lakiran. (Okrene se djeci, objašnjava.) Znači, autor kaže da je poklopac na stolici lakiran. (Čita) To je bilo na desnoj obali Miljacke, na pola puta između zgrade Pravnog fakulteta i bivše Učiteljske škole, Vježbaone; kasnije Pete sarajevske gimnazije. Tu smo stanovali, na četvrtom katu velike stambene zgrade koju su zarobljenici gradili odmah poslije Drugog svjetskog rata. Na toj stolici, kao i na svim drugim stolicama, mogao si sjediti, ali i spremiti nešto pod poklopac. (Objašnjava djeci.) Znači, autor ovog teksta mogao je sjediti baš na tom pomenutom poklopcu. (Čita) Povod za ovaj zapis su novogodišnje čestitke, odnosno božićne čestitke. U Kopenhagenu sam, i to 1997., a ne u Sarajevu 1967. (Djeci) Ljudi tamo, po tradiciji, slave Božić, a ne Novu Godinu. I mi smo prije slavili Novu Godinu. A prije Nove godine, Božić. Sad opet Bajram, Božić, Bajram, i ostale praznike. (Čita) Moje kolege na poslu – dosada su to uradile dvije žene – već dijele čestitke. Ništa ružno, rekao bih. Pada mi u oči da ih mnogi drže izložene pred sobom, na radnom stolu, ili na kompjuteru, tako da ih svi službenici mogu vidjeti. Kako to da se ja nisam sjetio tog trika s čestitkama – čestitaj kolegi prvi, obraduj ga čestitkom, tako se radi. Nikom od muškaraca, zapravo, to još nije palo na um. (Djeci) Šta ovdje vidimo? Mejro.

MEJRA brzo sakriva pištolj koji je upravo htjela da doda MIRKU.

KLARA
Autor posmatra druge ljude u birou, i vidi ko je kome dao čestitku.

MEJRA
Autor posmatra druge ljude u birou, i vidi ko je kome dao čestitku.

KLARA
Dobro. (Čita) U stolici koju sam maločas pomenuo, držao sam neke svoje stvari,
albume s markama, filatelija me interesovala jedno vrijeme. Tada sam imao deset godina. Pamtim kako sam pitao majku, mogu li fotografiju lava, izrezanu iz jednog časopisa, zalijepiti na zid u dnevnoj sobi. Ne možeš. To nije bila moja soba, to sam morao da znam. Možda i nije, ali možda sam htio da je osvojim za sebe, a prvi korak u pohodu trebala je da bude fotografija lava na zidu. Nakon nekog vremena, stolica se ukazala kao rješenje. Stolica, doduše, nije soba, ali jest nešto. Zalijepio sam slike po trbuhu poklopca, niko ih ne vidi, nikom ne smetaju. (Djeci) Znači, autor je zalijepio slike s unutrašnje strane poklopca. (Čita) Pada mi na um kako je taj prostor u stolici, ta ostava, bio mali, i kako je tu stalo sve što sam mogao da nazovem mojim. (Djeci) Zbog čega je ovo važno? Mejro.

MEJRA je ponovo zatečena. Šuti.

KLARA
Ono što je tvoje, to sakriješ, ne izvjesiš na zid.

MEJRA sakriva pištolj pod suknju.

MEJRA
Ono što je tvoje, to sakriješ, ne izvjesiš na zid.

KLARA
Čestitke koje je autor dobio, spremio je u tašnu, nije ih izložio na sto. (Čita) Da li me je tome podučila stolica, ili sam tada već znao sve što je potrebno da se zna, stolica je tek bila bogomdano rješenje? Čovjek bi pomislio kako je to bila dobra lekcija za život u inostranstvu, gdje je svakom njegova kuća, po poslovici, njegova tvrđava. (Off: otvaranje kapije, glasovi) Ja ne vidim u tome nikakvog ćara. Baš naprotiv. Nekad je teško kad ne možeš napolje iz te ostavice u kojoj si proveo vijek, i sad moraš još da ga i nastaviš, i to u stranoj zemlji.

Ulaze ESMA i MUNEVERA.

ESMA
Vidi, vidi naših đaka. Klara, svaka čast. Da imamo takve učiteljice u školi, ne bi’
bili gdje jesmo. Munevera, ovoj našoj Klari orden bi, časna riječ, trebalo okačit’.
Još samo da nađe pos’o. Jedino što ponekad bira preteško gradivo… (Grli ELIZABET.) Mejro, djeco, dođite da pomognete. Hajd’, brzo, da postavimo sofru, da jedemo.

MEJRA i MIRKO krenu van. MEJRA je pod suknjom ponijela pištolj, ali joj sad ispadne na pod.

ESMA
Mejro! Mejro, šta je to?

MEJRA slegne ramenima, kao da je kriva.

ESMA
Mejro, crn ti obraz! Šta sam ja rekla?! Šta je babo rek’o?!

MUNEVERA
Mejro, dušo tetkina, jel’ to … Jel’ ti to imaš pištolj?

MEJRA
Nemam ja, nego babo. Ostalo iz rata.

MUNEVERA
Nije, srećo, pištolj za djecu. (MUNEVERA zagrli MEJRU i poljubi je.) Duša tetkina!

ESMA podiže pištolj sa poda i priprijeti rukom MEJRI.

MUNEVERA
Joj, što je žestoka ova tvoja mama, Mejro. (MUNEVERA preuzima pištolj od ESME.) Hajde da ti i ja lijepo vratimo ovu stvar na njeno mjesto.

MUNEVERA i MEJRA, MIRKO i ELIZABET za njima, izlaze.

ESMA
Sto puta sam rekla: Salko – sakrij oružje! Sakrij oružje, Salko, Allaha ti!

MUNEVERA se vraća.

MUNEVERA
Pa, Klara, reci mi, kako ti živiš?

KLARA
Tako. Šta da ti kažem – malo je Hrvata ostalo u Sarajevu.

MUNEVERA
Ne pitam to. Ne mislim… Mislim, znam. Čitamo našu štampu. Mislila sam…

KLARA
A i bilo ih je malo. Bolje reći, nedovoljno. Prema popisu iz 1990. tek 11% cjelokupne gradske populacije.

MUNEVERA
Neki su se vratili.

KLARA
To je tačno. Prema podacima, vratio se izvjestan broj…

ESMA
Klara, i ti ćeš s nama. Kako ono ti Munevera kažeš da u Engleskoj ima – kako ono, take away, tejk evej, jel’ tako bješe kad ti jelo donesu na kućnu adresu?

MUNEVERA
Jest, što pitaš?

ESMA
E, pa imamo i mi naš tejk evej.

KLARA
(kao za sebe)
Hamo će donijeti ćevapčiće.

Ulaze STEVAN i SALKO: STEVAN gura SALKU u kolicima. Odmah za njima, HAMO donosi ćevapčiće.

SALKO
Eh, evo i nas dvojice, odnosno trojice.

HAMO
A evo i ćevapa!

ESMA
Odlično! Jesmo li svi sad ovdje? I ti ćeš, Klara s nama. Samo još da nešto kažem.

SALKO
Šta li će to biti?

ESMA
Da vam kažem; Stevo i ti, sestro…

MUNEVERA
Kaži.

ESMA
Nećete, vala, dobit’ ni jednog ćevapa ako ne budete kod nas spavali. Nijednog jedinog!

SALKO
Ma vidi nje opet!

ESMA
E, takav je kod nas adet, pa ti gledaj! Nijednog ćevapa za vas nema ako se još danas ne preselite kod nas. Stevo, šta misliš? Gdje čeljad nije bijesna…

STEVAN
Ama, Esma, preselićemo, vidi je! U redu. Preselićemo. Jel’ ovako, Munevera?! Samo treba Atifu dojavit, a i kofere da prenesem.

MUNEVERA
(kroz smijeh)
Da preneseš?! Ja sam kofere, druže, već prenijela! To da znate! I ti Esma, i ti Salko, morate nas primiti na konak. Dok ne povratimo stan. Il’ dok Stevana ne smjestim. Dosta smo bili kod Atifa, i predosta. Sad smo kod vas. Koferi su tu. A u koferima…

MUNEVERA žurno izlazi.

ESMA
Đe će to da te smjesti ova moja sestra?

STEVAN
Ama, Esma, pusti Muneveru.

SALKO
E, jesu nam žene ters, moj Stevane, iste rahmetli im mati. Sjećaš li se ti, Stevo, rahmetli punice?

STEVAN
Kako se neću sjećat?!

MUNEVERA donosi poklone.

MUNEVERA
Eh, da vidimo, šta smo kome donijeli, da vidimo jesu li brojevi preveliki ili premaleni.

STEVAN
Sjećaš se, Esma, kad sam ja s burazerom došao da prosim Muneveru?

ESMA
Sjećam, sjećam, moj Stevane.

MUNEVERA vadi bluzu i suknju za MEJRU, francusku kapu, šal i šteku cigareta za SALKA, džemper i set jemenija za ESMU. Ljube se. Usklici. SALKO pregleda svoje i Mejrine poklone, gleda da li je suknja taman za Mejru. ESMA proba jemeniju.

ESMA
Mejro! Dođi da vidiš šta ti je tetka donijela.

MUNEVERA
(pokazujući i još jednu crnu maramu)
U Engleskoj, kupiš jednu maramu, daju drugu džabe. Kupiš kruh, a drugu štrucu dobiješ upola cijene.

ESMA
Meni je dosta i ova. Lijepa je. Jel’ ti nosiš crnu maramu?

MUNEVERA
Ne nosim, nego uzela kad je džabe.

STEVAN
Dođem ja da isprosim Muneveru, i … Sve je bilo fino i u redu, sve završeno, i kao da krenemo, ja i burazer, kad rahmetli buduća punica, ona sve kao nešto je tišti. Neka tajna. Ne smije je nikom odati. Onda, ipak, eto, želi da nam se povjeri, nama i nikome drugom. Krši ruke.

ESMA ljubi MUNEVERU. HAMO posluje na kuhinjskom pultu, servira porcije na tanjire. ESMA povezuje crnom jemenijom MUNEVERU. KLARA asistira. Smiju se. MUNEVERA skida maramu.

MUNEVERA
Ne nosim je ni kad je džabe. Ne trpim ništa i nikog na glavi.

SALKO
Ja, ona velika soba. Mada kod njih nije baš bilo velikih soba.

STEVAN
Sobu su zvali velikom jer je bila neznatno veća od one druge. Cio taj dvosobni stan je meni izgledao veliki. Onda bi ti majka glavom pokazala na zatvorena vrata sobe. To je, po njoj, dovoljno. Ne treba ništa više reći. To je ta beštija, značio je njen pokret. Onda kaže, e, vala nećete izać’ iz kuće dok ovo ne vidite.

SALKO
Baš k’o moja Esma sad vama!

ESMA
Nije rekla vidite, nego omirišete. Mejro! Dođi da vidiš šta si dobila!

SALKO
E, vala, hvala vam na poklonima, Stevo i Munevera. Hvala, đe čuli i ne čuli.

STEVAN
To je Munevera, ja se ne bih sjetio.

MUNEVERA
Ama, sjetio bi se, ali muško ti ne voli u kupovinu, pa bog. A ovo još, sestro, da vratiš u kredenac. (Daje ESMI sto maraka). Ako imaš srca, primićeš natrag. A evo još, dok smo mi ovdje, da trošimo naše pare. (Tutne joj novčanice u džep.) Esma, molim te…

ESMA
Joj, Munevera, šta ću – planem…

SALKO
Kratak joj fitilj.

ESMA
Kratak, šta ću!

(ESMA i MUNEVERA se zagrle. ESMA sprema novac u kredenac.)

STEVAN
Dobro. Gosti su već bili zakopčali kapute, i spremni za izlazak, stojimo pred izlaznim vratima; moj burazer u nedoumici. Majka ti čeka da mi sami zatražimo sve što se o sobi može reći. Na kraju, kao da smo za to i došli, čeka da joj još ponudimo i lijek. “Više uopšte ne ložimo peć”, kaže. Mislila je na kaljevu peć; odmah s lijeve strane kad bi ušao u sobu bila je povelika zidana peć od glaziranog kaolina. Mi i dalje šutimo, ali sad već klimamo glavama u znak saosjećanja. To ti je punici dovoljno. Kreće prema velikoj sobi, osvrće se, i kaže:
“Evo, pogledajte.” Nije rekla, evo, pomirišite. Dohvata kvaku, ali još ne otvara,
dok se i gosti ne primaknu vratima. Iz sobe bije hladan smrad, i ona ne želi da riskira više nego što je neophodno da bi se osjetio taj smrad. Mi ne možemo da
(nastavlja se)
odbijemo poziv, zapravo molbu, u stvari naredbu. U nekoliko koraka, evo nas, tu smo, pred vratima sobe, i majka odlučno otvara vrata… Tako je završila prosidba.

MUNEVERA
Jest, to je bila ta velika soba.

ESMA
Mati bi uvijek zatvarala vrata zbog smrada koji bi se zimi pojavio. Dolazila je i stambena inspekcija, ali nisu znali šta da kažu.

STEVAN
“To je iz nekog od dimnjaka”, nastavlja moja buduća punica, nakon što je zatvorila vrata. Gosti potvrđuju klimanjem glave. “A ne možeš ljudima zabranit’ da lože”, još jednom nam pruža šansu da nešto kažemo. “Kako to, majku mu!?”, šapuće, na koncu, moj burazer zabrinuto. Nikola. I on je sa mnom došao u prosidbu. “I stambena ne može ništa?” Onda se i rahmetli punac uključio u razgovor. “Zgrada je sagrađena odmah poslije rata. Gradili su je zarobljenici, ratni zarobljenici…”

MUNEVERA
Jedan od zidova, onaj vanjski, bio je kriv. Zbog toga je strop sobe imao oblik trapeza. To je prava slika – trapez ti je iznad glave čiji je najveći ugao uvijek bio
obilježen velikom flekom već nakon prvog snijega. Stan je bio ispod same terase.

ESMA
Sad fleke više nema. (Nasmije se) Poginula.

Pauza. DJECA ulaze.

SALKO
Dobro, čuli smo, haj’d sad nešto malo veselije. A to su ti, moj si ga, dobre porcije! Ti, Hamo, već podijelio. Djeco, hajde, navali sad na ćevape. Mejro, ti prvo pogledaj šta su ti tetka i tetak donijeli. (Elizabeti) Dženana, dušo, dođi kod
Salke. (Uzima ELIZABET u krilo.) Hoćemo li sad ja i ti da smažemo ćevape, sve do jednog?! Ima li, reci mi, u Londonu ćevapčića? A tvoj burazer, on… Mirko, da ti nama kažeš sad kako je u Londonu. Ideš u školu, jel’ tako? Da nam sad izrecituješ nešto, neku pjesmicu što ste učili.

MEJRA
Otpjevaj na engleskom. On zna engleski.

MUNEVERA
Ide on i u bosansku školu. Kad nema engleske škole.

STEVAN
Jednom sedmično. Subotom.

MUNEVERA
Da ne zaboravi jezik.

SALKO
Eh, odlično. Da nam izrecituješ neku pjesmicu.

MUNEVERA
Hajd’ izrecituj, dušo, što si se …?!

MIRKO oklijeva.

STEVAN
’Ajd, šta si se stis’o?! Izrecituj pjesmicu, onako – odrješito! Al’ na našem jeziku.

SALKO
Hajd’ da čujemo!

STEVAN
Mirko, bolan ne bio!

MIRKO
Prognanička.

ESMA
Prognanička?!

MIRKO
To je naslov.

HAMO
Odličan naslov.

ESMA
Baš odličan!

SALKO
Hajd’, da čujemo.

MIRKO
Čemu nas to učiš , vjetre, o, vjetre,
dok pušeš nam u šupak?!
Zar ti misliš da je bespomoćnost naša
baš tolika?!

Da ni na taj način
ne mogu
ne mogu da uzvratim!

MEJRA se nasmije.

STEVAN
Što ćeš baš tu recitovat’?

SALKO
Bogme, lijepa pjesmica!

ESMA
Lijepa pjesmica?!

SALKO
Odlično! Bravo, junačino. Klara, šta misliš?

MUNEVERA
Što nisi onu drugu?!

SALKO
Neka, pusti dijete. Eh sad, Mejro, stavi nam, Mejro, onu kasetu, pa da jedemo uz muziku. A poslije ćemo da zapjevamo, ja i badžo…

MEJRA
Koju kasetu?

SALKO
Onu što tata voli.

ESMA
Neka, ja ću.

ESMA stavi kasetu, i upali kasetofon. Umjesto muzike, kuhinju ispuni zvuk eksplozije granata i pucnjava. Svi pretrnu, zaprepašteni. MUNEVERA hitro privuče MIRKA i ELIZABET k sebi. ESMA isključi kasetofon.

ESMA
(nasmije se)
Prepala se, jesi li?!

SALKO
Esma!

ESMA
Imamo i mi našu pjesmicu. To smo snimili da se ne zaboravi.

SALKO
Esma, jadna ne bila!

ESMA
Ti mislila četnici opet opkolili grad. Hoće li se otić’ ili ostat’? Dobri naši četnici, daju ti šansu da pokažeš ko si i šta si.

SALKO
Šali se ova moja žena, nema opsade. Joj, jest ti smisao za humor!

ESMA
Zlato se u vatri proba, a čovjek u nesreći.

MEJRA priđe MIRKU.

MEJRA
(u šali)
Bu!

MIRKO je spontano odgurne. ESMA i MUNEVERA zaštite svaka svoje dijete. Mrak.

SCENA PETA

Kuhinja. SALKO se vozi u kolicima po kuhinji. ESMA, KLARA i HAMO sjede za stolom.

SALKO
Esma, da ti kažem. Ja više da čujem svađe neću.

ESMA
Što svađe?!

SALKO
Neću, i tačka! Najozbiljnije ti govorim.

ESMA
Nisam ja; znaš ti Muneveru?! Što će mali recitovat’ onakvu pjesmicu?! “Progranička”! Prognanička pjesmica! Nisam je ja prognala u tuđinu!

SALKO
Nemoj mi ništa “Prognanička”, nemoj mi nisam ja, i nemoj mi… Šta je bilo, bilo
je, dosta nam je bilo sukoba. Svakojakih. Drugo, to je mali izrecitov’o, nije Munevera. K’o da ti danas možeš djetetu reći šta da recituje?! (Klari) Jel’ ’vako?! Drugo, Esma, ovaj snimak, to, molim te, da se više ne ponovi!

ESMA
(na rubu plača)
Što su nas ostavili?! Trudnu su me ostavili.

SALKO
Nije tačno. Znaš i sama kako je bilo. I ona je bila trudna. Zato je i otišla.

ESMA
Ja sam ostala. Ne može to tako. K’o da ništa nije bilo. Otišla, vratila se, donijela
jemeniju, i sad recituje.

SALKO
Nije ona recitovala.

ESMA
K’o veli, otišli smo, vratili se, i mirna Bosna.

SALKO
Mali je recitov’o, a ti sestru optužuješ. Drugo, zar ti ne voliš što je došla?!

ESMA
Što je otišla? To te pitam. Kako je Klara ostala?! Kako si ti, Klara, ostala?! I na
porodu, Klara mi je pomogla, nije sestra. I ja ću tebi, Klara, kad bude trebalo.

KLARA
(za sebe)
To je na dugu štapu.

HAMO
Nek ti pomogne, ako hoće, šta tu…

SALKO
A ne pitaš, ko je njoj pomog’o da rodi tamo, u tuđini, usred Engleske, da Dženanu rodi, to ne pitaš?! E, vidiš, zato i idem tamo kod njih, da vidim baš ko je to njoj pomog’o.

ESMA
Idi.

SALKO
Jest, idem, i to baš zato! Baš zato, ako hoćeš da znaš.

ESMA
Pa, idi! Čuješ li šta kaže? Došli su, veli, da Stevan do Fojnice ode. U Reumal. Čuješ šta ti govorim? Kaže, ne može ujutro na noge, toliko ga ukoči. Hronični, kaže, lumbago. Srećom, ti lumbaga nemaš.

Muk.

SALKO
Sjećaš li se šta se Stevi desilo, na pravdi boga? To je jedno. Drugo, ko je uopšte
rek’o da se ćevapi kupuju?

ESMA
Hamo je donio.

SALKO
Znam ja, ti si mu rekla da donese šest puta deset u pola s lukom i tri puta po pet, ti, niko drugi.

ESMA
A šta bi’ jeli da nije donio?!

SALKO
Ne vodi ih na ćevape, jesi čula? Ne kupuj somun i kifle kod Imareta, i Stevanu ne kupuj bozu. Nećemo ni na Kozju ćupriju, a bogami ni na Vrelo Bosne. Nek sjede ovdje s nama, u kući. Šta im fali?! Nek sami izaberu. Ako Munevera misli da za nju ovdje nema mjesta, ko tu ima pravo da se miješa?!

ESMA
Zar ti ne voliš što su došli?

SALKO
Volim. Nije o tome riječ, Esma, bona ne bila. Samo, nemoj da fališ kako je ovdje dobro, ni da ih ustavljaš. Nećemo mi da utičemo na njihovu odluku. Svak je svoj gospodar. Radije, pitaj kako je tamo. Da znaš đe smo pristali.

ESMA
Znam ja dobro đe smo pristali.

SALKO
Drugo, neću nikako da nam se djeca svađaju. Nego k’o braća da se igraju. Složna braća. Hajd’ sad, zovi Mejru, nek se poigra s Mirkom i Dženanom pred spavanje. I još nešto, nemoj mi ratnih priča. Pogotovo pred djecom.

ESMA
Da djeca, jel’, ne znaju, šta je bilo, i ko je šta radio, jel’ zato?

SALKO
Eh, jest zato, baš zato, ako hoćeš da znaš! Hajd’ sad zovi Mejru, nek se igra s Mirkom. Treće, ne pravi baklave, ni tufahije, ni paluze ne pravi, ni ružicu, ni kadaif. Đulbastiju – za to neću ni da čujem. Klara, Hamo, bolan ne bio, kako li ću ja bez svega toga u Engleskoj?! Kako?! Joj, Hamo moj, kako li ću?!

ESMA
Kakvoj Engleskoj?! Sjedi đe si. Ni za đe si, nisi.

KLARA
Esma!

Muk.

ESMA
(zagrli SALKA i zaplače)
Meni je jezik brži od pameti.

SALKO
Zovi Mejru, nek se poigra s djecom.

ESMA
Zovi je ti.

KLARA
Pusti, ja ću je pozvati.

SALKO
Neka, Klara, pusti. Nek je Esma zovne, fino, zovi je i …

ESMA
Što bi’ je ja zvala?! Ti je zovi.

SALKO
Da znaš da ’oću.

SALKO izlazi. ESMA bezglasno plače. KLARA je zagrli. HAMO se približi KLARI, ova nesigurna treba li da se izmakne.

SALKO
(off)
Mejro! (Pauza.) Mejro!

MEJRA
(off)
Molim.

SALKO
(off)
Mejro, mače moje!

MEJRA
(off)
Molim, mamice.

SALKO
(off)
Mevludiću mamin!

MEJRA
(off)
Molim, munare Mejrino, molim.

SALKO
(off)
Spremaš li se da spavaš?

MEJRA
(off)
Spremam, srećo Mejrina.

SALKO
(off)
Mejro!

MEJRA
(off)
Molim, mamice.

SALKO
(off)
Možeš li s Mirkom malo milovati mačku?

MEJRA
(off)
Nešto ne mogu, nešeste naše.

SALKO
(off)
Što, Mejrice?

MEJRA
(off)
Ne mogu, mamice.

SALKO
(off)
Što, mamino zlato?

MEJRA
(off)
Nema ništa neprijatnije.

SALKO
(off, sasvim ozbiljno)
Mejro, bona ne bila?!

MEJRA
(off)
Nemoj, Nalko, ništa negodovat’. Ni nogom ne bi’ nikad nijednu načku nomilovala!

ESMA
Tako je, srećo.

Mrak.
SCENA ŠESTA

Noć. Soba. MUNEVERA i STEVAN leže na madracu, bačenom na pod; STEVAN leži nauznak, i govori u plafon; Munevera leži na boku, okrenuta STEVANU leđima. U sjeni, bačeni madraci na kojima spavaju, odvojeni, MIRKO i ELIZABET.

STEVAN
Prvi voz krene u pet i petnaest, rano jutrom.

MUNEVERA
Sa Sjevera.

STEVAN
Sviće tek u pola osam.

MUNEVERA
Znam. Pisao si nam jednom sa polazne stanice.

STEVAN
Kompozicija izranja ispod zemlje. Vagoni su uglavnom prazni. Od putnika koje vidiš i čuješ, niko ne govori engleski.

MUNEVERA
Imigranti.

STEVAN
Ima prognanika iz cijelog svijeta, neki su i iz Bosne.

MUNEVERA
Idu na posao. Rade “na crno”. Šta vidiš u pet i petnaest, u metrou?

STEVAN
Šta ti misliš?

MUNEVERA
Ne znam.

STEVAN
Odsustvo solidarnosti.

MUNEVERA
Ništa drugo?

STEVAN
I to je mnogo. Drugi se trude da ne zapaze ni to. Spavaju ili razgovaraju; i jedno
i drugo, rijetkost u Londonu.

MUNEVERA
Čudi me da se ona ne rodi spontano, ta solidarnost. Čistačicama bi solidarnost trebala biti prirođena.

STEVAN
Nisu svi putnici čistačice. Ima i fizičkih radnika, i drugih pripadnika, kako se kod nas govorilo, radničke klase. Razgovor, ako ga ima, ne razabirem, jezici zvuče nepoznato, ali lijepi su, svi od reda, da znaš!

MUNEVERA
Pisao si nam jednom o tome.

STEVAN
Hoćeš da usklikneš – e, naučiću vas, kud puklo da puklo!

MUNEVERA
I? Jesi li uskliknuo?

STEVAN
Nisam. Stižem do stanice Kamden Taun. Tu silazim. Idem izlazu. Kao pred manuelne radnice paketi na pokretnoj traci u kakvoj fabričkoj hali, pokretnim stepenicama sanjivi ljudi stižu iz dubine podzemnog hodnika, pred kontrolore. Da vidiš. Pola osam ujutro, hladno.

MUNEVERA
Znam.

STEVAN
Propuh metroa obrije te začas. I onda sledi lice.

MUNEVERA
Znam.

STEVAN
Svi šute, čuješ samo zvuk ogromnih elevatora; grdosije čiju veličinu više ne primjećuješ. Tog jutra kontrolor je bila devetnaestogodišnja djevojka. Pokazujem joj svoju mjesečnu kartu, i vidim, ovo je njen prvi dan na poslu. To joj piše na licu. Sva je ozarena. Ali nelagodno joj što pregleda putne karte tolikih ljudi, mnogi su stariji od nje. Srećom, našla je izlaz, smije se – čuješ i vidiš njen smijeh koji njenih devetnaest godina ne može da obuzda.

MUNEVERA
Ozarena, zaposlila se, konačno! Posao zanimljiv, susreće tolike ljude, i pregleda im putne karte.

STEVAN
Šta misliš da nekog uhvati bez valjane karte? Šta bi djevojčurak uradio? Zavitlavala bi se, sigurno, bar neko vrijeme, a onda ga pustila, i to još uz divan poljubac! E, svaka čast djevojko, da je, bogdo, više takvih kontrolora koji putnicima koji bauljaju iz hodnika metroa, spase dan, i potapšu po ramenu: hajde, biće bolje, glavu gore, napolju je svjetlije nego ikad!

Pauza.

MUNEVERA
I onda, šta radiš?

STEVAN
Prošetam, malo po parku, malo po Kamdenu. Onda odem na posao. U jednoj
izdavačkoj kući radim.

MUNEVERA
Šta radiš?

STEVAN
K’o portir.

MUNEVERA
Kako je tu?

STEVAN
Zađeš u godine kad više ništa ne možeš da osjetiš.

MUNEVERA
Nisu to godine.

STEVAN
Svejedno, zađeš u godine. Ne možeš ništa da osjetiš, džaba šetnja.

MUNEVERA
Ne možeš, znam.

STEVAN
Ništa osim svoje nesreće. Nekad ni nju čak, mada je tu, neprestano. U ovim godinama, jelo je izgubilo ukus. Duhan unesrećuje, ili tek – ne usrećuje ni strasnog pušača. Nikakvog nagona ne osjećaš. Ideje stare, smiješne. Razgovor se gadi, knjige ispadaju iz šaka. Posao odbija ako se sjećaš šta je to, ništa ne vuče naprijed, ako znaš šta je i gdje je to.

MUNEVERA
Želje iščezle kao kondenz sa stakla.

Kratka pauza.

STEVAN
Jedino je prošlost tu, bez prestanka. Pred očima. Prožela te, Munevera, do kosti. I blisku propast gledaš, njom opčinjen kao plijen kobrinim pogledom tik pred njezin skok. Znao sam da kažem svojoj babi, davno je to bilo, u Sarajevu, kako je nepravilno reći njojzi, njoj je književni oblik.

MUNEVERA
To si znao reći svojoj nepismenoj pokojnoj babi?

STEVAN
Bio sam dijete.

MUNEVERA
Ne govori se tako starijem od sebe.

Pauza.

STEVAN
Znaš šta dodije?

MUNEVERA
Šta?

STEVAN
Razgovor sa mnom. (Kratka pauza) Jednom idem ulicom i vidim … restoran. Kineski restoran, vidim, prolazim tuda, i slučajno okrenem glavu. Preda mnom, izlog urešen nizom pečenih pataka koje sa konopca vise s glavama nadolje.

MUNEVERA
I?

STEVAN
I mlada Kineskinja koja glanca staklo, a njeno lice zgrčeno u nijemi plač koji niko ne smije, i ne treba da vidi, kamoli gazda. Došla seljančica iz neke daleke kineske provincije u veliki grad na bogatom Zapadu. Zar je i njoj teško? Zar se bar ti ne osjećaš zadovoljna, u izlogu restorana, na svom radnom mjestu, Kineskinjo?!

Pauza.

MUNEVERA
Hoćeš da se vratimo tamo?

STEVAN
Što nisi rekla da ćeš doć’?

MUNEVERA
Lakše ćeš se smjestit’ ako sam ja ovdje.

STEVAN
Neću u bolnicu. (Pauza) Mogla si mi reći da ćeš doć’.

MUNEVERA
Jesi li hodao po Sarajevu? Ja ću sutra. Da probam.

STEVAN
Hoćeš li da se vratimo ili da ostanemo ovdje?

MUNEVERA
Hoćeš li ti?

STEVAN položi ruku na MUNEVERINO bedro. MUNEVERA se odmakne i ukloni mu
ruku. Pauza. MUNEVERA se trgne kao iz košmarnog sna, i sjeda na krevet. Ustane i
ode da popravi pokrivač na djeci.

MUNEVERA
Stevane. (Pauza) Znaš li odakle mi je poznat ovaj čovjek? Hamo; znaš odakle mi je poznat?

STEVAN
Znam.

MUNEVERA i STEVAN ne vide ESMU kad se pojavi na vratima, i nasloni na dovratak.

MUNEVERA
Samo…

STEVAN
Šta samo?

MUNEVERA
Zar je bio ovako sijed?

Mrak.

SCENA SEDMA

Kuhinja. ESMA posluje oko sudopera. Radio: emisija vijesti Radio-Sarajeva.

SPIKER
Ako ne bude povratka, neće biti ni Bosne, poručio je federalni ministar za izbjegle i raseljene. Zato je već na startu svog ministrovanja krenuo da iskoristi
sve mogućnosti za povratak. Svjesni smo činjenice da je i bivša vlast svaku godinu proglašavala godinom velikog povratka. A velikih pomaka nije bilo…

Ulazi MUNEVERA. Ona se sprema za izlazak. Uđe i izađe.

SPIKER
Razmišlja se i o uvođenju i samodoprinosa. Ta riječ nije baš draga građanima Bosne i Hercegovine, jer su im u bivšem sistemu značajan dio primanja uzimali za razne samodopinose, pa čak i za izgradnju hotela u …

ESMA
(isključi radio)
Munevera.

MUNEVERA
(poljubi ESMU u obraz)
Kaži, dušo. Ne ljuti se na mene.

ESMA
Djeca, jesu li ustala?

MUNEVERA
Ja mislila da su ovdje. Sigurno su izašli u avliju. I mala je tamo. Hoću da je spremim, pa pravac, Esma – Kovači! Pa uz Kovače! Pa onda Jekovac, pa Ključka, pa Podtekija; joj, Esma, najdraže su mi uvijek bile ulice od samih stepenica! Sve basamak do basamka, pa trči gore – dolje! Obići ćemo cijeli ne grad, Esma, nego cijelu kotlinu! Gdje je mala?

ESMA
A Stevan?

MUNEVERA
On nek spremi Mirka, pa ćemo zajedno.

ESMA
Zar neće prvo u opštinu, da povrati stan? Jel’ ust’o?

MUNEVERA
Steglo ga. Ne može na noge. A i ja, Esma, k’o da nogu nemam, sve mi klecaju koljena.

MUNEVERA se smije.

ESMA
Klecaju ti koljena?

ESMA prilazi, i zagrli MUNEVERU.

MUNEVERA
(kroz smijeh)
Kleca mi nemoćno koljeno! Znaš šta – bojim se nešto izać’, Esma, eto, ne smijem.

ESMA
Što, bona ne bila?! Vidi je!

MUNEVERA
Ne smijem, Esma! Kako ću otić’ pred Kovače, pred Jekovac, kako ću?! Kako ću stat’ pred Markale, sramota me, Esma, bona ne bila, sramota!

Pauza.

ESMA
Šta te ima bit’ sramota?! Ne budali!

MUNEVERA
Sramota me što nisam pušku… i … šta bude da bude!

ESMA
Ne budali, bila si s trbuhom do zuba. I, šta trudnice imaju uzimat’ pušku! Drugo
– trudnica je bilo, tačno, al’ pušaka, vala, nije.

MUNEVERA
Znaš kako narod kaže, Esma – svakoj rani ima lijeka, a sramoti …

STEVAN
(off)
Munevera!

MUNEVERA
Pričekaj malo!

ESMA
Nisi mi rekla da ti i Stevan niste skupa. Jutros klanjam sabah, i čujem ….

MUNEVERA
Pusti to.

ESMA
Što pusti to?!

MUNEVERA izađe na trenutak i vrati se.

MUNEVERA
(Zaplače, i pribere se.)
Nisi ni ti meni da je Salko obje noge izgubio. Ja gledam u čovjeka k’o blesa …

ESMA
Nisam htjela da brinete.

MUNEVERA
Skupa smo, samo ne živimo zajedno. On je u Londonu, ja u Kembridžu… Bila sam u Kembridžu. Sad više nisam.

ESMA
Zar nema ista škola za Dženanu u Londonu k’o i u …Kembridžu?

MUNEVERA
Da ima, draga Esma, kao da bismo živjeli odvojeno! Drugo… Esma.

ESMA
Šta?

MUNEVERA
Da ti kažem, Esma …

ESMA
Kaži.

MUNEVERA
Vidiš ova naša mala… gdje je?

ESMA
Tu je neđe.

MUNEVERA
Ova naša mala…

ESMA
Ja. Kaži.

MUNEVERA
Ova naša mala… To nije Dženana.

ESMA
Kako misliš, to nije Dženana?

MUNEVERA
Nije. Dženanu smo sahranili ima dvije godine. Dženana je umrla prije dvije godine.

Pauza.

ESMA
Šta govoriš, ženska glavo?!

MUNEVERA
Dženana je umrla prije dvije godine.

MUNEVERA zaplače, i odmah se pribere.

ESMA
Umrla?

MUNEVERA
Jest.

Ulazi SALKO.

ESMA
Kako? Od čega je umrla…

MUNEVERA sliježe ramenima.

ESMA
A ova mala, koja je onda ovo mala?

MUNEVERA
To je naša mala. Elizabet.

ESMA
Elizabet?

MUNEVERA
Ja je usvojila.

ESMA
Engleskinju usvojila?
MUNEVERA
Nije ona Engleskinja.

ESMA
Ova Dženana, Salko, to nije njihovo dijete.

SALKO
Dženana?

ESMA
Nije to Dženana.

SALKO
Nego?

ESMA
Elizabet.

Ulaze DJECA. Pauza. SVI gledaju u ELIZABET.

STEVAN
(off)
Munevera!

Mrak.

SCENA OSMA

Kuhinja. Za stolom sjede MEJRA, MIRKO, SALKO, KLARA i HAMO. Gledaju kako MUNEVERA priprema ELIZABET za izlazak.

MUNEVERA
A sad, pravac – Bentbaša. Da vidiš vodopad! Na Miljacki. Da vidiš koliki je! To
je na rijeci najveći vodopad, a onda, sve tako dok teče kroz grad, tok ti, da vidiš, lome katarakti, sve jedan za drugim. Na svakih stotinjak metara po jedan. Pa ćemo lijepo ja i ti… dan je k’o stvoren za šetnju, evo, uzmeš ove rukavice, kapu…

ESMA
Munevera, sjedite sad s nama, da jedemo zajedno, pa onda idite van.

SVI za stolom odobravaju.

MUNEVERA
A kad se umorimo, idemo u pozorište, da vidiš gdje ti je mama radila.

MIRKO
Mama, i ja bi’ s vama.

STEVAN
(off)
Munevera!

MUNEVERA
Ti pričekaj tatu.

MUNEVERA i ELIZABET, spremne za izlazak, stoje. MUNEVERA gleda u sve okupljene za stolom kao da čeka njihovo odobrenje da krene.

ESMA
Munevera, sjedite da jedemo, onda idite van, čuješ šta govorim?!

SVI odobravaju. MUNEVERA spremno skida kaput, kao da je ovo jedva dočekala. Pomaže ELIZABET da skine kaput. Sjedaju za sto. SVI gledaju u ELIZABET.

MUNEVERA
Imaš, sestro, pravo. Hladno je, treba izaći punog stomaka.

Pauza.

ESMA
A mala, govori li naš jezik?

MUNEVERA
Ne govori još.

MIRKO
Ona govori rumunjski.

MUNEVERA
I engleski.

SALKO
Dva jezika?! Bogami …

ESMA donosi lonac s ćevapima.

STEVAN
(off)
Munevera!

ESMA
Je li stvarno mala iz Rumunije?

MUNEVERA
Jest.

SALKO
Iz kojeg je grada?

MUNEVERA
Jedno selo pored Bukurešta.

STEVAN
(off)
Munevera!

ESMA
Stevan te zove.

MUNEVERA
Evo sa’ ću.

SALKO
A je li, mislim… Ciganka?

ESMA
Salko!

SALKO
Nisam mislio ništa loše.

MUNEVERA
Niko i ne misli da je to nešto loše.

SALKO
Govore stalno u štampi kako rumunjski Romi idu na Zapad, pa mislio sam možda je Rom… po nacionalnosti.

Muk.

SALKO
Jede li supicu?

ESMA
Munevera, danas imamo supu, a Hamo donio još i jednu pljeskavicu.

MEJRA, KLARA i SALKO
Ja ću pljeskavicu!

ESMA
Prvo ćemo svi supu, a za pljeskavicu, to ćemo još da vidimo. Možda će mala pljeskavicu.

SALKO
Voli li mala pljeskavicu?

MUNEVERA
Nije to još nikad jela.

SALKO
E, vala, Esma, čim stignemo u Englesku i mi ćemo odmah nešto usvojit’, to da znaš!

STEVAN
(off)
Munevera, bona ne bila!

ESMA kutlačom vadi ćevapčiće svakom u duboki tanjir, kao supu. SVI gledaju u ELIZABET. Čuje se kako STEVAN ječi u sobi.

SALKO
Hajde, badžo, ustaj na noge junačke, i dođi za sofru. Ne umire se od lumbaga.

STEVAN
(off)
Munevera!

KLARA
Esma, molim te, meni samo jednu kutlaču, nisam baš gladna.

SALKO
Badžo, čuješ li ti mene?!

ESMA
Ovo ti je mesna supa, tako mi kažemo kad ćevapčiće jedemo kašikom iz dubokih tanjira; ja kutlačom svakom u tanjir, i – mirna Bosna. Ovako. A kad jedemo iz papira…

STEVAN
(off)
Munevera!

ESMA
Munevera, hoćeš li da Stevanu zamotam deset u papir?

MUNEVERA
Mirko, dušo, idi vidi što tata zove?

MIRKO
Hoće da ustane.

STEVAN
(off)
Munevera.

MUNEVERA
Salko, bi li nešto učinio, svastici za ljubav? Bi li il’ ne bi?

SALKO
Samo kaži.

MUNEVERA
Da sjedneš, evo ovdje, ovako …

SALKO
Tu da sjednem?

MUNEVERA
A kolica da posudiš Stevanu.

SALKO
Stevanu?

MUNEVERA
Samo za danas.

MUNEVERA pomaže SALKU da se premjesti na stolicu.

ESMA
Šta to radiš, Munevera, bona ne bila?!

MUNEVERA
Samo za sad, dok ga ne prođe. Sad. Stislo ga je. Ne može da ustane.

SALKO se premjesti na stolicu, MUNEVERA odvozi kolica i dovozi STEVANA u kolicima.
STEVAN
Hvala, badžo! Da i ja malčice vidim kako je u tvojoj koži. Vidim, svi ste već sjeli. E pa, prijatno, narode!

SVI, IZUZEV ELIZABET
Prijatno.

Muk.

ELIZABET
Prijatno.

Smijeh. Bravo. ELIZABET zahvati kašikom, ćevapčić ispadne na pod. MEJRA, ESMA,
HAMO i KLARA skaču da ga dohvate.

ESMA
Evo, ovako dušo.

SALKO
Ne moraš kašikom. To mi samo onako. Vidi, ovako.

SALKO baci ćevapčić u zrak, i hvata ga ustima. DJECA se smiju, i oponašaju SALKA.

ESMA
Salko!

SALKO
Bujrum, Stevo, šta čekaš?

ESMA
Možda mu nije udobno na stolici?

STEVAN
Dobro je, Esma, dobro.

HAMO
Nego Stevo, sve hoću da pitam –

STEVAN
Pitaj, Hamo, samo pitaj.

HAMO
Pa mislim…

STEVAN
Samo odmah da ti kažem, ja samo ujutro, i to od 11 do podne, mogu da pratim složene rečenice. U svako drugo doba dana, moraćeš da govoriš prostim ili prosto-proširenim rečenicama, i jezikom jednostavnim, ako hoćeš da pitanje
(nastavlja se)
razumijem. Ali, možeš da mi se obratiš kad god hoćeš 24 sata dnevno, i čini to, molim te, što češće.

MUNEVERA
Hamo, pusti ti Stevana, šali se.

HAMO
Pa to, hoću da te pitam – reci mi, kakav je, onako, London? Mislim u Londonu.

STEVAN
Ih, London!

SALKO
O tome ću ja da ti pišem kad dođem tamo!

STEVAN
London ti je pun parkova, ima čovjek gdje da protegne noge, ako ga baš lumbago ne prikuje za krevet.

HAMO
Dobro to, ali prije si ovdje bio novinar; a i sad radiš, kaže Salko.

STEVAN
Od jutra do mraka, od zvijezde do zvijezde, samo ne znam za šta… Tako, krenem rano na autobus.

HAMO
A firma, jel’ daleko?

STEVAN
Podaleko. Dođem na stanicu. Tamo su ti, na stanici, kao po dužnosti, uvijek dvojica Hindusa, već čekaju.

HAMO
Hindusi?

STEVAN
Hindusi. Odavno su već u Londonu, i više ne liče na sebe.

ESMA
Kako ne liče na sebe?

MUNEVERA
Nose ti one njihove dhotije, kao da su u Indiji. A odozgo, preko dhotija, đubretarac.

SALKO
Baš? A što tako, jadna im majka?!

STEVAN
Zima. Onda, i drugi ljudi pristižu, i onda, eto ti ga kao spas, ukaže se dvospratni londonski autobus kakve smo imali i u Sarajevu, davno, dok smo svi mi bili još djeca. Svi smo se vozili takvim autobusima.

HAMO
Londonci, tako smo zvali autobuse, a tramvaje – vašingtonci. Autobusi – Jedanaestica i Dvanaestica. Prva je vozila do Grbavice Jedan, sjećaš se, a druga
do Grbavice Dva.

SALKO
Mogu li u Engleskoj i ovakvi k’o ja u autobus?

ESMA
Pusti, Salko, čovjeka; nek ispriča.

MUNEVERA
Hindusi su ranoranioci. A na stanici, među svim ranoraniocima rodi ti se kao neko savezništvo; popnu se u autobus kao grupa s posebnim zadatkom.

ESMA
Veliš, akciju će izvesti baš u samu zoru, na prepad! Popeti se na sprat autobusa.

Pauza.

STEVAN
Priča mi jednom jedan, izbjeglica iz Kozarca. Kaže, sjednem gore, kaže, na sprat, i fino mi. Toplo je u autobusu, osjećaš šta je to odlična probava, lak si, prijatno je sjediti, ne kasniš nigdje, ni sit ni gladan, gledaš, tamo puca dan, tamo
negdje na horizontu, kao da je pučina, tako izgleda sa sprata.

MUNEVERA
Engleska je ostrvo, i ujutro uvijek izgleda kao da veliki val dnevnog svjetla, baš kao val vode, dolazi s Atlantika.

STEVAN
Kaže, na spratu – čini se da je to najomiljenije sjedište spratnog autobusa u cijelom Londonu, to pred velikim prednjim prozorom, kroz koji možeš da vidiš sve na ulici bolje od bilo kog drugog.

HAMO
Znam, i u Sarajevu je isto bilo. Davno.

STEVAN
I kaže, svaki put sjedi ista djevojka. Svakog jutra tu sjedi. Lica su nam, veli, okrenuta naprijed, i ne gledamo se. Vožnja traje više od pola sata. Pada mu na pamet da bi’ mogao započeti razgovor, a očito je da ni njoj taj razgovor ne bi smetao. Smislio je, kaže, i kako da počne, kako da nastavi, cijeli se već razgovor toliko puta odvio u glavi. I kad je htio da zausti prvu od pripremljenih riječi, u autobus je sa stanice hrupila grupa djevojčica od 13 ili 14 godina, nastavljajući s
(nastavlja se)
galamom koja je počela čim su se srele na stanici još prije desetak minuta. I šta bi bio taj razgovor, mislim se nešto, kaže ovaj drugar iz Kozarca, u poređenju s ovim torokanjem koje ispunjava cijeli autobus od vrha do dna, i kaže ti da nade ima samo treba izaći iz kuće.

SALKO
To ja Esmi govorim stalno. Treba malo izać’, da čovjek svijeta vidi, nije ni u kući sve.

MUNEVERA
Nije. To mi je jedan rekao nedavno u Birmingemu. Živio dugo u Londonu, kao i Stevan. I jedno veče spremi se on za žurku. Bilo je i još nekog društva. Uglavnom, izbjeglice. Prognanici. Izbjeglice mi ne zvuči dovoljno pasivno. Svaki ti iz svog londonskog budžaka, žuri, kaže, te večeri na sastanak, na žurku. Kao ilegalci. Svaki brza po kiši, do autobusa ili metroa. Onda nastave pješke, ako već i nisu prevalili sav put pješice, sve otkuda su krenuli. Nekad i nema javnog prevoza. Pozvani su na večeru, i to dobru, u centru grada, u stanu jednog od prognanika koji je imao sreću ili nesreću da se tu smjesti. Posjedali su oko niskog stola kao nekad davno, u njihovom kraju, gosti oko domaćinove sofre. Čekaju. Neko je donio i nekoliko konzervi piva. Na koncu stiže i posljednji, njega su svi željno iščekivali. Na sto, pred sve zvanice, on spušta u tubu smotanu veliku fotografiju u boji. Neko je, eto, poslao, ili neko je od nekog dobio, ili neko je poručio da mu donesu, a najprije će biti ovo posljednje da je neko poručio…

SALKO
Šta je poručio?

MUNEVERA
E, to je i bilo iznenađenje za sve. Zato su se svi tu i okupili. Ovaj što je posljednji prispio, polako razmotava tubu. Šta mislite šta je bilo na fotografiji?

ESMA
Nemam pojma.

MUNEVERA
Deset u pola. U Sarajevu su znali da pojedu po deset ćevapčića u polovici somuna, i to s lukom, i sad je isto jelo pred svima, a oni gledaju u fotografisanu porciju, i smiju se jedan drugom, evo ga, nije nas prevario, donio je, đubre jedno, ono što smo toliko čekali.

Smijeh.

MUNEVERA
Svih ti je tu bilo vjera i nacija, sve iz Sarajeva, ali fotografija…

HAMO
Ne mogu, veliš, bez ćevapa.

KLARA
Kao da nam je meso duhovni korijen.

ESMA
I gdje kažeš da je to bilo? U Bir…

MUNEVERA
U Birmingemu.

ESMA
Pa, je l’ ti to sad živiš u … Birmingemu?

MUNEVERA
Jest.

ESMA
Sa malom?

MUNEVERA
(poljubi kćer)
Sa Elizabet.

Pauza.

ESMA
A prije si, kažeš, bila u Kem…

MUNEVERA
Kembridžu. Jesam, ali nisam više. (Ljubi ELIZABET.) Maloj se tamo ne sviđa.

ESMA
Pa, Munevera, bona ne bila, što ne živiš skupa u Londonu, sa malim i Stevanom? Ili u Birmingemu…

SALKO
Esma!

ESMA
Izvini što pitam. Ali mislim se nešto – sestre smo, Salko, majka mu stara, nismo Englezi, svoji smo, zašto da ne pitam? Jel’, Stevane? Šta ti kažeš? Eto ste u izbjeglištvu, i opet… ne živite zajedno? Zašto? Je li, Stevane?

HAMO
Izvinjavam se što prekidam, ali ja bi’ sad treb’o da idem. Vrijeme mi je…

ESMA
Kaži ti meni, Stevo, zašto.

MIRKO
Zato što ja neću.

Muk.

SALKO
A što ti, momčino, nećeš?

MIRKO
Zato.

ESMA
A što, zlato, zato?

MIRKO
Zato što ja i ona ne možemo zajedno. Ne zna ona da se igra, a drugo ona je katolkinja… Ona je, ona je katolkinja, a ja sam … Ja sam, ja sam protestant, eto zato.

SVI gledaju u ELIZABET.

MIRKO
(recituje, kao đak koji je odgovor naučio napamet)
Zato što se protestant bogu obraća bez posrednika, dok se katolici okreću svojoj crkvi, i molitve upućuju bogu uz pomoć Djevice Marije ili nekog sveca. (na rubu plača.) Kod nas, svaki je vjernik sveštenik, a kod njih samo profesionalni kler …

Istrči sa scene. STEVAN pokušava da pođe za njim, ali ne može. Vidi se da još ne umije da vozi invalidska kolica. MUNEVERA potrči za MIRKOM.

ESMA
Mejro, hajde, trči za bratom; vidiš da plače.

MEJRA ustaje.

ESMA
Povedi i malu.

MEJRA uzima ELIZABET za ruku; izlaze.

ESMA
Poigrajte se, ili žmire ili ćorabake, šta god hoćeš. Čuj, protestant! Šta je ovo, moj Stevane? Sve naopako.

STEVAN
(smije se)
Tako ti je to, moja Esma; sve ti je kod nas naglavce okrenuto. Baš kao u pravom životu.

Mrak.
SCENA DEVETA

Kuhinja. Prijašnji. MUNEVERA se vraća, vodeći ELIZABET za ruku. Žustro se oblači; oblači i ELIZABET.

MUNEVERA
Neće momak da razgovara sa mnom; neće da idemo u šetnju; što god kažem, on neće. Šta ja tu mogu?! Takav je sve otkako smo usvojili malu. Dođi, dušo, da te mama obuče. Stevane, idi, molim te, pripazi ga, ja ne mogu ništa.

ESMA
Nemoj, jadna Munevera, sad ić’ u hodnju, nek čaršija sačeka. Vidiš da Stevan ne može mrdnut’.

MUNEVERA
Ne može mrdnut?! Znam ja to jako dobro da ne može mrdnut’. Šta misliš zašto
ne može?

ESMA
Zašto?! Pa sama kažeš da ga je stislo.

Ulazi MEJRA i sjeda za sto.

MEJRA
Mirko neće da se igra. Neće ni da miluje mačku.

HAMO
Žao mi je, ljudi, što vas prekidam, ali ja bi’ sad stvarno mor’o da idem. Esma, hvala na ručku. Klara…

ESMA
Hvala tebi.

MUNEVERA
Pričekaj malko, Hamo, ako možeš.

HAMO
Šta je bilo?

MUNEVERA
Evo, Esma, priupitaj Hamu zašto Stevan ne može mrdnut’.

ESMA
Da Hamu priupitam?

MUNEVERA sad odlučno skida kaput i sjeda za sto. ELIZABET ostaje da stoji obučena.

MUNEVERA
Samo ga priupitaj!

ESMA
Hamo…

MUNEVERA
Pitaj ga da nije slučajno od toga ovako posijedio. Pitaj ga, pitaj.

Muk.

HAMO
Ne znam na šta misliš, ali nisam od toga …

MUNEVERA
Da mi je znat od čega si onda posijedio?!

HAMO
Od čega sam posijedio?

MUNEVERA
Jest.

Muk.

KLARA
Hamo!

HAMO
Pa, posijedio sam, ako baš hoćeš da znaš…

KLARA
Hamo!

MUNEVERA
Od čega?

KLARA
Munevera.

HAMO
Moram li, Munevera, baš to da kažem glasno, ovako pred svima?

MUNEVERA
Nije to valjda neka sramota?!

KLARA
(kao za sebe)
Nemoj, Hamo, Allaha ti!

Pauza.

HAMO
Posijedio sam kad je geler Klari odnio lijevu sisu, eto od čega sam posijedio.

KLARA zagnjuri lice u šake. Muk.

MUNEVERA
Klara, izvini.

ESMA
Munevera, jesi li ti pri sebi?! Šta ovo radiš?!

STEVAN
Munevera!

MUNEVERA
Jesam, itekako sam pri sebi. Klara, izvini.

ESMA
I zbog čega bi’ onda ja trebalo da pitam baš Hamu?

MUNEVERA
E pa, reći ću ti zbog čega treba njega da pitaš. Palo mi je na pamet.

HAMO
Vjeruj mi, Munevera, ost’o bi’, da popričam s vama, pa pitaj šta god ’oćeš, ali stvarno sad moram da idem. Već kasnim. Ali vratiću se, ako ’oćeš… mislim, ako treba … Klara, ja moram da idem.

KLARA
Ja ću ostati.

HAMO
Dobro, onda, u zdravlje svima.

HAMO izlazi.

MUNEVERA
Otkad vam Hamo dolazi u kuću?

ESMA
Što pitaš?

SALKO
Esma, spusti loptu.

MUNEVERA
Pitam onako.

ESMA
Otkad je spasio Salku glavu, eto otkad dolazi.

MUNEVERA
Salku spasio glavu?

ESMA
Jest. Hamo mu je brat. I Salku i meni. Što mi je spasio muža, i što nas je hranio u ratu, a i sad. Otkad više nije ministar bez resora, otvorio je ćevabdžinicu.

MUNEVRA
Ministar bez resora?

ESMA
Jest. Politkom se više ne bavi. A sve ćevape koje smo pojeli ovdje, to je iz njegove ćevabdžinice. On nas hrani.

MUNEVERA
Samo te je on hranio? Ja nemam ćevabdžinicu.

SALKO
Nemoj, Munevera, tako, i ti si.

MUNEVERA
Lijepo je imati ćevabdžinicu, možeš braću da hraniš, a lijepo je imati i brata. A što to Salku brat nije i noge spasio?

SALKO
Munevera, da ti kažem, polako. Ti baš k’o i ova tvoja sestra, živa vatra. Ne znam zašto je sve ovo potrebno, ne znam šta hoćeš da kažeš, i ne znam da li ti to znaš – mene ti je u ratu udario kamion, eto, a Hamo me je spasio.

ESMA
Ne laži.

SALKO
Udario me kamion, doduše na trotoaru…

ESMA
Nije kamion, nego granata.

SALKO
Slušaj šta ti govorim, pusti Esmu. Udario me kamion, i to Hamin kamion.

MUNEVERA
Imao čovjek kamion u ratu!

SALKO
Doduše, bio sam pijan…

ESMA
Nisi bio pijan, nego si se vrać’o s linije.

SALKO
Vrać’o sam se s linije, to je istina, ali bio sam pijan. Ne znam što to sad treba da pričam. Granata je gruhnula, to je tačno, i to jako blizu. Ona “krmača”, što kažu, avionska bomba prilagođena artiljerijskom oružju. E, pa kamion je skrenuo na trotoar… Ne znam. Bio sam pijan, nisam vidio. Ali pitam ja vas, ko se to od vas ne bi napio da gledaš kako ti drugaru u rovu granata raznosi lobanju?! Pitam vas ja to. Nego… Hamo nije vozio, ali je sjedio do vozača. Slučajno su me udarili. Ne znam ko je kriv, ja, pijan, ili vozač. Hamo svakakonije. Odvezli su me u bolnicu, glavu spasili, noge otišle na ahiret. Tako je bilo. Tako je bilo, Esma, tako mi boga i Allaha. Eh, vidiš, draga si moja i slatka Munevera, od tada Hamo dolazi; osjeća se, budala, dužan, k’o da je on kriv. Osjećam se dužan, veli, i uvijek otad donosi ili ćevape ili pljeskavicu, ponekad suđuke.

ESMA
Mog’o je pobjeć’ s lica nesreće. Nije pobjeg’o. Ost’o je.

MUNEVERA
Heroj; švercov’o za vrijeme opsade. Pišu novine da sad ima švercera koji preprodaju potvrde o, kako kažu, “logorovanju”. Bacaju pod noge logorašku muku. To je valjda van zakona, ili možda tek na ivici zakona, rubna oblast, siva
ekonomija.

ESMA
Hamo nije taj. Bio je ovdje s nama sve vrijeme. Da nije bilo Hame, ne bi’ preživjeli. Hranio nas je.

MUNEVERA
A jel’ vam i ko drugi malčice pomogao?

ESMA
On je ost’o, drugi su otišli.

MUNEVERA
Ti znaš zašto sam otišla.

ESMA
Drugo… (Mejri) Šta ti tu gledaš? Nemaš ništa za domaću zadaću?

MEJRA
Imam.

ESMA
Šta vam je učiteljica dala?

MEJRA
Slovo “ć”. Ćoravi ćevabdžija ćopa ćesto ćevape.

ESMA
Nemoj da te šejtan odnese, da ti ja pokažem. Mejro!

MEJRA
A što ti galamiš na moju tetku?!

MEJRA, plačući, istrči sa scene.

MUNEVERA
Da ti kažem zašto bi Hamo trebao da zna šta Stevana boli. Stevan je u ratu pretučen na pravdi boga, toga se sjećaš, sigurno.

ESMA
Sjećam se jako dobro.

MUNEVERA
Od tada ga drži lumbago, ako se to tako zove. A Hamo je bio tu kad su ga tukli.

STEVAN
Nije me on tukao.

MUNEVERA
Otkud znaš? Jesi li se onesvijestio? Čega si mogao poslije da se sjetiš?!

ESMA
Munevera, teške su ti riječi. Rat je bio. Hamo je bio k’o heroj.

MUNEVERA
Primam k znaju. Hamo je heroj. U redu.

ESMA
Nisi bila ovdje, napamet govoriš.

MUNEVERA
Bila sam prvih pet mjeseci.

ESMA
To je bio tek pripravnički staz.

MUNEVERA
Nisam bila ovdje. Primam k znanju. Ali zar je svaki švercer dobar zato što je ostao ovdje?! Za tebe, izgleda, jest. Ne znam samo otkad je tako.

ESMA
Otkad si ti pobjegla u…

MUNEVERA
Kembridž.

ESMA
I, vidim, jedva čekaš da odeš nazad. Na dodatno školovanje.

MUNEVERA
To i nije baš neko školovanje.

ESMA
Kakvo je, takvo je. Ali vidim, jedva čekaš da se tamo vratiš!

MUNEVERA
Da znaš – i čekam! (zaplače) Da znaš da čekam! Samo da Stevana smjestim u bolnicu.

STEVAN
Munevera!

ESMA
Fojnica je samo za teške invalide! Salka su odbili.

STEVAN
Nisam došao da ležim u bolnici.

MUNEVERA
Nego?

STEVAN
Salko, u Londonu ti prođe cijeli život brzo kao jedan dan. Svaki ovaj Hamov ćevap, produžio mi je život.

MUNEVERA
Kako hoćeš, ja idem.

ESMA
Tamo ti i jest mjesto.

MUNEVERA plače. Pauza.

SALKO
Esma, bona ne bila!

MUNEVERA
Jedva čekam da odem!

SALKO
Nemoj tako, jadna nam majka.

MUNEVERA
Idem, Salko. Da ti kažem i zašto. Idem, Esma, jer mi je tamo teže. Tamo mi je milion puta teže nego što bi mi ovdje ikad bilo. Teže je, moj Salko, živjeti s pogrešnim izborom.

SALKO
Kakvim izborom, jadna ne bila?!

MUNEVERA
Teže, Salko, teže. Al’ dok sam ja tamo, imaćete i vi šta jest’.

ESMA se rasplače. Ode do kredenca, uzima pare i stavlja ih pred MUNEVERU na sto.

ESMA
Žao mi je što sam ikad uzela i jednu marku.

SALKO
Spusti loptu, Esma. Munevera, čuješ, nije nam žao. I ne treba se stidit’, ako si uz’o. Ni’ se u dobru ponesi, ni’ u zlu poništi. A jest, uzeli smo. A i vi ste slali koliko ste mogli.

ESMA
Izmakla se, drugarica. Zato što za nju opsada nije dovoljan izazov. Inače bi se uključila u odbranu. Da je mirisalo na nuklearni sukob, e onda bi se tek zasukali rukavi. K’o što jedna kaže, sad da se vrati, veli, ne bi nikom mogla istinski da pomogne. Ne bi’ mogla ništa da razriješim. Samo bi’ se ja, eto, osjećala bolje. Da se vratim samo da meni bude bolje? Baš sebično!

MUNEVERA
U redu, Esma, izdajnik sam, primam k znanju. Samo, slučajno sam postala izdajnik. Otišla sam kad nije trebalo da odem. Ali, puno gore bi mi bilo da sam postala heroj, slučajno, kao ti. A kad bih opet otišla, opet bih slala. Tako se stipendiraju heroji!

STEVAN
Munevera, jezik pregrizla!

MUNEVERA
Dobro, izvinjavam se! Izvinjavam se, zinem kad ne treba! A vi biste, jelde, opet ostali?!

ESMA
Uvijek.

MUNEVERA
Ostajete samo kad je grad pod opsadom; čim Amerikanci dignu četnički obruč, a vi bi’ napolje. Dobro, Esma mila moja i draga, ja nisam, izgleda, Esma, tvoje društvo, ali da ti kažem – nisi ni ti moje!

STEVAN
Munevera!

SALKO
Ovih žena, moj Stevane!

ESMA i MUNEVERA plaču, jedna drugoj okrenute leđima. Mrak.
SCENA DESETA

Kuhinja. Mrak. Radio emisija vijesti. KLARA sjedi za stolom.

SPIKER
U Sarajevo se do šestog novembra vratilo, te uselilo u prijeratne stanove 3.777 porodica, od čega je 691 porodica Hrvata, 958 porodica Srba, te 125 porodica iz reda ostalih i 2.003 bošnjačke porodice. Paralelno sa ovim procesom odvija se i povratak bez vodjenja upravnog postupka, tzv. tihi povratak koji se nigdje službeno ne evidentira. Iz ovog slijedi i zaključak da podatak koji predsjednik Helsinškog odbora u BiH, iznosi u današnjem Avazu da se u Sarajevo vratilo 108 Hrvata, nije tačan…

MEJRA utrči na scenu, zastane, i na prstima, kao da se šunja, odlazi sa scene. MIRKO ulazi, sjeda u ćošak, na pod.

SPIKER
Takve izjave negiraju evidentne rezultate u procesu povratka u Sarajevo. Javnost je takođe upoznata i sa procedurom koja je ustanovljena.

Na scenu oprezno ulazi ELIZABET, povezanih očiju. Djeca se igraju “ćorabake”, ovog puta je ona ćorabaka. Ona natrapa na MIRKA. MIRKO je bezvoljno odgurne, i ode sa scene, kao da ne učestvuje u igri. ELIZABET napipa KLARU. Ova je prigrli, i uzme u krilo.

SPIKER
Ovom prilikom želimo izraziti razočarenje što OHR, preko svog glasnogovornika, plasira informacije u medijima o „nedovoljnoj rješenosti“ kantonalnih vlasti da se razračunaju…

Mrak.

SCENA JEDANAESTA

Soba. MIRKO i ELIZABET se spremaju za spavanje.

MIRKO
No, you are too little to understand. School starts at 9 o’clock every morning. I remember the first morning I ever went there. I was late for school. Everyone was staring at me just like everyone was looking at you today. Like a black sheep I felt. And nothing has ever changed since that day. No one loves me. No one ever has.

ELIZABET ga bojažljivo pomiluje po licu.

ELIZABET
I love you.

Mrak.

SCENA DVANAESTA

Soba. MIRKO i ELIZABET spavaju. Ulaze MUNEVERA i STEVAN.

MUNEVERA
Zaspali su. (Pauza) Mislila sam jednom da možda dođem s malom preko vikenda, u London.

STEVAN
Ja sam govorio stotinu puta da dođete. Djeca se skoro i ne poznaju. Svi rade na sastavljanju porodica, samo mi …

MUNEVERA
Znaš da ne mogu, Stevane; nikoga da trpim. Ni tebe. Ne mogu …

STEVAN
Mirko je nesretan.

MUNEVERA
Pusti ga nek bude kod mene.

HAMO
(off, šapatom)
Munevera.

MUNEVERA
Ko je to?

Ulazi HAMO.

HAMO
Ja sam, Hamo. Smijem li? Izvini što upadam ovako u ova doba. Mor’o sam.

MUNEVERA
Ti si.

HAMO
Ja sam.

MUNEVERA
Hvala ti što si došao.

HAMO
Rek’o sam da ću doć’. Jesu li djeca zaspala?

STEVAN
Jesu. Sjedi.

HAMO
Hoćemo li ovdje ili da odemo u kuhinju?

MUNEVERA
Sjedi, Hamo.

HAMO
Munevera, evo me, kaži.

Pauza.

MUNEVERA
Hamo, reci mi pravo. Jesi li tukao Stevana?

STEVAN
Nije me on tukao, ženska glavo.

MUNEVERA
Sjećaš li se ti zašto si uopšte bio pretučen?

STEVAN
Mislili su da sam ja davao koordinate tobdžijama na brdu.

MUNEVERA
Hamo, jesi li ikad mogao pomisliti da je Stevan davao koordinate? Pogledaj ga, pa mi reci. Liči li ti on na čovjeka koji išareti tobdžijama u šta, kad i gdje da pucaju?!

HAMO
Ne liči.

MUNEVERA
Pa onda?

HAMO
Nisam ga ja tuk’o, Munevera, bona ne bila. Nisam, kad ti kažem.

MUNEVERA
Stevane, jesi li ti nekome na brdu davao kako smjernice, tako i koordinate? Jesi li?

HAMO
Munevera, ne muči čovjeka. Nije on to radio, a nisam ga ni ja tuk’o.

Pauza.

STEVAN
Nikola je pobjegao na brdo, ja sam ostao. On je bio kriv, ali mene su pretukli. Onda je javljeno s brda da sam ja taj.

MUNEVERA
I onda?

STEVAN
Pretukli su me tek kad su im s brda rekli kako sam ja taj koji javlja gdje da pucaju.

HAMO
Zato si dobio batine. Da si javlj’o stalno, ne bi te tobdžije ni otkucale. A moglo je da bude i drugačije. I bilo je svašta. Ljudi su dobijali batine. Rat je bio, Munevera.

MUNEVERA
Hamo, znači – ti si Salku spasio glavu?

HAMO
Ljekari su mu na Koševu spasili glavu. Ja sam ga samo prevezao do bolnice.

MUNEVERA
Znači, noge nisi mogao, glavu si spasio.

HAMO
Jesam. Znao sam da će i mene i njega samo to izvadit’. Ako već ja nisam heroj, daj da spasim jednog od njih.

MUNEVERA
A bio si tamo kad su Stevana tukli?

HAMO
Sasvim slučajno.

MUNEVERA
Zašto ga nisi zaštitio?

HAMO
Nisam mog’o da se miješam.

MUNEVERA
Zašto ga nisi zaštitio? Zato što je Srbin, Hamo, jel’ zato?

Muk.

HAMO
Nije zato, Munevera. To znaš i sama. Srbi su meni uvijek bili kao sva druga raja. Ali rat je bio, Munevera. Ne učiniš uvijek što bi htio.

Mrak.

SCENA TRINAESTA

Kuhinja. Mrak. ESMA klanja na pustećiji. MUNEVERA se pojavi na vratima i gleda je.

MUNEVERA
Smeta li ti što ulazim?

ESMA prekida molitvu.

ESMA
Nemoj mi namaz prekidat’, Munevera.

MUNEVERA
Izvini.

ESMA prekine molitvu, i okrene se MUNEVERI.

ESMA
Nikad se molitva ne smije prekidat’.

MUNEVERA
Izvini.

ESMA
Nemoj se izvinjavat’, nego se pridruži. To pomaže.

MUNEVERA
Nisam ja vjernik, Esma. Ti klanjaš jer si vjernik; ja nisam.

ESMA
Molitva, Munevera, širi srce.

MUNEVERA
Sestrino je srce šire od molitve.

ESMA
Ajet ga svaki iz Kur’ana, Munevera, svaki ajet srce širi.

MUNEVERA
Sestrino je srce šire od Kur’ana.

ESMA
(zagnjuri lice u skupljene dlanove)
Ti ne znaš šta govoriš. To je bogohulno, to što kažeš.

MUNEVERA
Ne znam šta govorim? Pa i ne znam, Esma, ne znam.

ESMA
Što si došla? Što ne spavaš?

MUNEVERA
Onako.

ESMA
Onako?

MUNEVERA
Onako. Drago mi pričati na našem jeziku.

ESMA
Drago ti pričat’, samo ne znaš šta govoriš.

MUNEVERA
Kad sam sletila na Butmir, znaš šta, sestrice…

Kratka pauza.

ESMA
Šta?

MUNEVERA
Kao da sam tijesne kundure koje nisam skinula devet godina, izula u jedan mah. Kad progovoriš svojim jezikom.

Pauza. MUNEVERa bezglasno plače.

ESMA
Kasno je. Idi, spavaj.

MUNEVERA oklijeva, onda izlazi. ESMA zagnjuri lice u šake. Mrak.

SCENA ČETRNAESTA

Kuhinja, osvijetljena kontrolnom lampicom sa radio aparata. SALKO u kolicima za stolom. Ulazi ESMA, plačljiva.
SALKO
Je l’ tebi hladno? Mene nešto sve groznica hvata. Ne mogu da spavam. Stislo, bogami.

ESMA
Stislo, stislo.

SALKO
Puca kost. Noćas će Srblji i Hrvati spavati zajedno.

ESMA
Bošnjaci beli neće. Da po grbači dobiju zato što drugima nije potaman.

SALKO
Bosna ti je čudna zemlja: kad nema rata, kažu – vidiš, različiti narodi, različite vjere, a skladno žive. Kad se zarati, okrenu: vidiš, isti narod, a kolje se međusobno. Što si ti ustala?

ESMA
’Nako.

SALKO
Čudna, čudna. Zato i hoću u Ujedinjeno kraljevstvo. A što se tiče Saraj’va, ja sam ti, na koncu, doš’o do zaključka da su na prvom mjestu heroji, i to oni koje nije niko stipendir’o; onda heroji koji su se sami stipendirali, svojim radom, to jest lopovi i šverceri; na trećem mjestu su heroji – stipendisti stranih vlada i dražava, i na kraju – sponzori – to jest naši muhadžiri u inostranstvu.

ESMA
A vidiš, oni su meni sad na prvom mjestu!

SALKO
Što to onda nisi sestri rekla?

ESMA
’Nako.

SALKO
’Nako?

ESMA
Salko, moja je sestra čista kao suza.

SALKO
Što to onda nisi sestri rekla?

ESMA
’Nako. Nego, znaš šta?

SALKO
Šta?

ESMA
Bil’ ti sutra izrecitov’o nešto što sam ja napisala?

SALKO
Ti napisala?

ESMA
Ma ja, jednu pjesmicu.

SALKO
Pjesmicu?

ESMA
Ma ja.

SALKO
Što ja, što ti ne izrecituješ?

ESMA
’Nako.

SALKO
Kako ti se zove pjesmica?

ESMA
Mnogo ašova treba da se istina sahrani.

SALKO
Esma!

ESMA
Jer nije ona, Salko, izdajnik, ni ona ni Stevan, nisu …

SALKO
Ti to meni govoriš?

ESMA
Tebi, nego kome drugom? Moja sestra jeste čista kao suza. (Zagnjuri lice u šake.) Što me nisi ustavio kad sam počela da lajem? Nego puštaš da onako navalim na rođenu sestru? Ti si, Salko, znaš šta si ti? Znaš šta?

SALKO
Šta?

ESMA
Ako sutra ne izrecituješ ovu moju pjesmicu, nemoj mi više u kuću dolazit’!

SALKO
(za sebe)
A, žene!

ESMA
(čita sa papira)
Od Tripolija, bliži mi je Tarčin.

Bliži mi je Tarčin, kažem, od Tripolija, nemoj me ništa gledat’.
Od Teherana, bliža mi je Tuzla.
Od Taškenta, bog’me Trebević. Tasovčići, Trebinje, Travnik, i Treskavica od
Taškenta bliži.
A Tetovo, Teočak i Tkembridž od Tar Es Salaama bliži.

SALKO
Dar es Salama.

ESMA
(cmizdri)
Svejedno. Kraj pjesme.

SALKO
(za sebe)
A, žene!

Mrak.

SCENA PENAESTA

Soba. DJECA spavaju. STEVAN leži budan. Ulazi MUNEVERA.

STEVAN
Gdje si bila?

MUNEVERA
Kod nje.

STEVAN
Šta radi?

MUNEVERA
Klanja.

STEVAN
Nek klanja. Sigurno pominje i mene i tebi u molitvi.

MUNEVERA
E da se, Allahu dragi, oni silni aerodromi, željezničke i autobusne stanice
(nastavlja se)
jednom prolome napola, pa da se pred svijet prospe drob mojih molitvi, da vidiš šta je u njima. Stevane.

STEVAN
Kaži.

MUNEVERA
Jesi li ikada ikome dao koordinate? Za vrijeme opsade, jesi li ikada ikome davao koordinate?

STEVAN
Što opet o tome?

MUNEVERA
Jesi li?

STEVAN
Da gađa po Sarajevu?

MUNEVERA
Jest.

STEVAN
Rekao sam ti.

MUNEVERA
Vjerujem ti.

STEVAN
Znam.

MUNEVERA
Jesi li ikada ijednu granatu naveo na bilo koga ili bilo šta u gradu?

STEVAN
Nisam.

MUNEVERA
Vjerujem ti.

STEVAN
Znam. Munevera! Da ti kažem…

MUNEVERA
Šta?

STEVAN
Ama, neću pomoći ni sebi ni tebi, ni Hami ni Klari, ni Salku, nikome ovo što hoću da kažem ne može pomoći. Ali istina se mora reći, makar neupotrebljiva.
(nastavlja se)
Ja sam groznom greškom platio Nikolin račun. Ni luk jeo ni luk miris’o, a dobio po bubrezima. To je istina. Ali nisam sigurno ja jedini, ni na ovoj, ni na onoj, ni na bilo kojoj drugoj strani. Samo, Munevera, nisam ja pretučen da bi četiri hiljade topova i bacača okružili Sarajevo. Redoslijed je bio malo drugačiji.

MUNEVERA
Ne smije se nasrnuti na drugog čovjeka, to je, za mene, sva politika.

STEVAN
Šteta što Srbiji to nisi na vrijeme rekla.

MUNEVERA
Od nameta nema selameta.

MUNEVERA zagrli STEVANA. ONI ne vide ESMU kako ih sluša sa dovratka.

MUNEVERA
Jesi li ikada ijednu granatu naveo na bilo koga ili bilo šta u gradu?

STEVAN
Munevera! Nisam, samo …

MUNEVERA
Šta samo?

STEVAN
Ujutro, čim se probudim, osjetim se… osjetim se, Munevera, k’o zločinac, eto tako se osjećam.

ESMA spusti lice u dlanove.

MUNEVERA
Ne budali. Kako se to osjećaju zločinci?

STEVAN
Nemam pojma.

MUNEVERA
Pa šta trabunjaš?

STEVAN
Ne trabunjam. Zlo je to veliko.

MUNEVERA
Šta?

STEVAN
To što nisam nizakog ništa učinio. To je zlo. Od tolikih stvari koje je čovjek mogao da uradi, ja nisam uradio ništa. Zločin, to peče, ovdje…

MUNEVERA
Stevane… Naše ruke nisu krvave, naš obraz je čist.

STEVAN
Mi smo otišli kad je trebalo ostat’. Oni su ostali, mi smo otišli.

MUNEVERA
Bila sam trudna.

STEVAN
I Esma je…

MUNEVERA plače u STEVANOVOM zagrljaju.

STEVAN
Munevera, na dobro će sve izaći. Evo, sad i Hrvatska i Srbija i Bosna, mire se. Jesi li čula šta radio juče kaže? Ima sad državna komisija za istraživanje ratnih stradanja i Srba i Hrvata i Bošnjaka i Jevreja i ostalih, i to na širem području. U roku od godinu dana trebala je istražiti stradanja građana i sačiniti konačan izvještaj. Ima nesporazuma oko načina rada, Munevera, ali ide nabolje.

MUNEVERA
(pribere se.)
Radite kako znate i hoćete, a ja… Svoj ću bojak sama biti zasebice!

MUNEVERA osluškuje. ESMA se izgubi u mraku. MUNEVERA popravlja pokrivač na djeci. Vrati se do STEVANA, poljubi ga u čelo. Stoji. Izlazi. Bat njenih koraka. Pucanj. Mrak.

SCENA ŠESNAESTA

Kuhinja. STEVAN i SALKO sjede za stolom. ESMA klanja u jednom uglu kuhinje. MIRKO i MEJRA se, u strani, igraju s MAČKOM.

SALKO
Eto ti, moj badžo. Sahranismo je, nije čestito ni prohodala Sarajevom.

STEVAN
Nije, Salko, nije.

Muk.

STEVAN
Baksuz, to ti je. (Pauza) Jednom, Salko, poranim na posao. Nigdje nikog nema. Izađem na svojoj stanici. Zastanem na raskršću prije nego ću se dočepati kratice do preduzeća, tuda uvijek idem; rano je jutro, nigdje auta. Odjednom, čujem konjska kopita. Čitavo krdo istimarenih, sjajnih policijskih konja prolazi
(nastavlja se)
ulicom, a nema nigdje ništa drugo, nema saobraćaja. Onda, otkrijem slučajno da je tu odmah iznad mene, na nadvožnjaku, željeznička stanica koju je iz mrtvih diglo sporo kloparanje voza u polasku. Ode voz, slušam te konje kako idu, okrenem se kad koga ću ti vidjeti na drugoj strani ulice?! Muneveru. Vodi malu za ručicu. Kaže, Stevane, ja usvojila dijete. I pokazuje glavom na jednu kapiju, povelika zgrada, to je nekakva dječja ustanova …

Ulaze KLARA i HAMO, ovaj u naramku nosi ELIZABET. ESMA završava namaz, i mota ovnujsku kožu. Skida jemeniju, i zabradi se crnom maramom.

STEVAN
Stojimo tu, gledam u malu, vidim Munevera sad ne gleda više u mene, okrenula pogled. I ja okrenem glavu, kad tamo, usred asfalta, nekakvo stabalce prosulo prvi behar. Jutro je, ráno, još nije čestito ni svanulo. Gledamo u ono stabalce, kao da je to najvažnija stvar na svijetu. Onaj behar, prethodne večeri kad sam prolazio, vraćajući se s posla, nije ga bilo. I pitaš se, zar ima još toga na ovom svijetu? I hoćeš da i dalje gledaš u taj behar, nauživaš se svake latice – kad je takva ljepota stigla brzo i nenadano, sigurno će tako i nestati – ja kažem Muneveri, pogledaj ovo, ovaj behar, Munevera. Kad će ti Munevera – samo da rafalom ne ospe po nama!

Pauza.

KLARA
Evo i nas. Prohodasmo čaršijom i uzduž i poprijeko.

STEVAN
Dođi tati u krilo.

ELIZABET sjeda STEVANU u krilo.

KLARA
Stevane, da ti kažem nešto.

STEVAN
Kaži.

HAMO.
Mislili smo, teško će ti biti da se brineš o dvoje djece.

SALKO
Teško se brinuti i za jedno.

KLARA
Mi bi’ da malu uzmemo sebi. Šta ti misliš?

STEVAN pažljivo spušta ELIZABET na pod. STEVAN je zatečen. ELIZABET stoji između STEVANA, i KLARE i HAME. ESMA je prišla i posmatra.

SALKO
Muslimanke ne nose crne mahrame.

ESMA
To je od Munevere. Kaže, džabe su joj u Engleskoj dali ovu mahramu. Jest da je crna, ali Allah će meni oprostit’. On sve zna. Moram i ja imat’ neki svoj ćeif.

Pauza.

SALKO
Znači, ostajete, Stevane, ovdje? Mislim, vas troje.

STEVAN, s oklijevanjem, potvrdno klima glavom.

SALKO
U Sarajevu?

HAMO
A đe drugo?!

Pauza.

MEJRA
(Mirku)
A sad na slovo “p”. Pokojni Pero po pokopu ponio puške u pakao.

MIRKO
Perina parna pekara …

MEJRA
Prestižna parna pekara i poslije pokopa peče perece, pa prodaje po parku po pedeset pet para. Pošalji poštom, pošteno plaćam.

ESMA
Stevane, znači, nećeš nazad u Englesku?

STEVAN zaniječe glavom.

ESMA
Nego?

Pauza.

STEVAN
Ostajem ovdje. Skroz.
SALKO
A mi?

Mrak.

K r a j

 

NAGRADE:

2007,

Drama “Čeif” pobijedila na konkursu koji su zajednički raspisali MESS, Sarajevo,  i BDP, Beograd

31.10.2007.

Sarajevo, BiH, Fesival MESS, gostovanje

06.- 07.04.2008. Ćeif, Kamerni tearar , Sarajevo, Festival Modul memorije

03.05.2008.

Međunarodni festival malih scena Rijeka

Ćeif – Nagrada publike za najbolju predstavu, Egon Savin za najbolju režiju, Dušanka Stojanović za najbolju glumicu

03.06.2008.

53.Sterijino pozorje

Nagrada za najbolju predstavu, E.Savin za najbolju režiju, Dušanka Stojanović  nagrada za Glumačko ostvarenje, Ljubomir Bandović  nagrada  ’’Zoran Radmilović’’

06.06.2008.

Festival ’’Petar Kočić’’ u Banja Luci

Nagrade za glumačko ostvarenje David Štrbac dobili su Dušanka Stojanović i Ljubomir Bandović

07.06.2008.

7.Festival Bosanskohercegovačke drame u Zenici

Grand Prix za nabolju predstavu, najbolji tekst Mirza Fehimović, najbolja režija Egon Savin, najbolja ženska uloga  Dušanka Stojanović,specijalnu nagradu dobili su Lako Nikolić , Jovana Cvetković i Ana Sakić

Susreti pozorišta u Brčkom 2008

Nagrada za najbolji dramski tekst

27.08.2008.

’’Nedelja Jevrejske kulture-Bejahad’’ Opatija, Hrvatska

10.10.2008.

’’Teatar u jednom dejstvu’’ u Mladenovcu

Nagrada za najbolju predstavu

13.10.2008.

Joakim interfest 2009

Najbolja predstava festivala, najbolja glumačka ostvarenja Dušanka Stojanović i Ljubomir Bandović, najbolja režija Egon Savin

19.10.2008.

17.Zoranovi dani

Ljubomir Bandović dobio “Zoranov brk’’, nagradu ’’Zoran Radmilović’’ dobila Dušanka Stojnaović

21.10.2008.

Borini pozorišni dani u Vranju

Ljubomir Bandović najbolji segment u predstavi, nagrada za najbolju predstavu  festivala

12.-14.02.2009.

Beč, Austrija

26.03.2009

Tuzla, TKT Fest

15.08.2009.

Ohridsko leto

17.-21.09.2009.

’’Neta Festival11, Kopar i Piran, Slovenija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*