Na velikom prostoru Istočne Srbije, Timok je sinonim za reku. Kada od Paraćina krenete ka Krajini, ići ćete pored i preko Crne reke, Crnog Timoka. Od Niša ka Zaječaru putujete veličanstvenom klisurom divljeg Svrljiškog Timoka. Mnoštvo tunela kojima se put i pruga probijaju ne daje mogućnost da u njemu uživate, već ga samo ugledate na tren kao sliku koja vam beži, pa se opet pojavi. Ako sa Stare planine, od Kalne, krenete ka Knjaževcu, putujete sa Trgoviškim Timokom. Od Knjaževca ka Zaječaru vodi vas Beli Timok, koji u sam grad ulazi sa desne strane, a Crni Timok sa leve. Odatle na dalje, sve do Dunava, tekao je Donji Timok, Veliki Timok, ili prosto Timok.
U prastara vremena tekao je kao T’m-akʹua — tamna voda — u doba Tračana kao Timaho, a Rimljani su ga zvali Timakus. Kraj njega su živeli Timahi u Timakus Majusu, Timakus Minusu i Timodoksionu. Justinijan i Galerije jezdili su kraj njegovog toka. Sloveni, noseći u svojim svetlim očima zelenilo svojih velikih severnih voda, zaustavili su se kraj njega i nazvali ga Timak, kasnije Timok, a sebe same Timočanima. Kasnije su dolazili ljudi sa drugih strana i svi su postajali Timočani.
Vekovima je nosio našu i tuđu krv, znoj i tajne i taložio ih Dunavom u vode dalekih mora, koje se mešaju, čak tamo do Azije i Afrike. Tako smo bivali deo dalekih svetova o kojima se tada malo znalo. Vojske su ga gazile, napajao je konje i vrbe, kiše su ga mutile, a on je, zelen, šaputao, grgoljio, klokotao i hučao… od vajkada do nedavno.
Donji, Veliki Timok je moja reka. U mom detinjstvu još uvek je mleo žito u brojnim vodenicama, močile su se konoplje u njegovim plićacima, prala vuna po brzacima, kupali konji, krave i ovce, prale ponjave i krpare. Sa njegovih ada prevožen je pesak za gradnju, kraj obala se pekla cigla i biber-crep. U njemu su se mrestile i praćakale ribe, mlađ nam je golicala gležnjeve, igrale se vidre na skrovitim mestima, divlje patke ponosno jedreći niz reku vodile su svoje pačiće nanizane u savršenom redu, a pliske gacale uz obalu. Najlepša, najzelenija, namirisnija reka bila je taman po našoj meri: dovoljno velika da opere i samelje, dovoljno mala da joj nađemo gaz.
Kad ovo govorim ljudima koji tu istu reku vide danas, zvuči im nestvarno, kao da je iz doba Tračana, jer Timoka skoro da više i nema. Gledam sad njegovo uređeno korito kroz Zaječar, ali Timok više ne prepoznajem. Ostale su samo barice, između kojih se cede njegovi ostaci. Istina je, on još uvek teče dalje, slabašno, kao ona četiri manja Timoka, ali, odbivši stapanje sa olovnosivom Borskom rekom, kod njenog ušća nestaje. A ona, valjajući izbljuvke drevne Zemljine utrobe, dalje teče njegovim koritom. Tek na kratko s proleća snažne bujice projure njegovim putem.
Nemaštoviti za legendu, nismo obeležili pojila legionarskih konja, ni okamenjene Kušljine stope, a kada je Rusalija prekopana zbog novog puta, predrimske jajolike oblike klesane u mekom kamenu proglasili smo nadgrobnim spomenicima divnih rusalki. Stari Sloveni su ih poveli sa sobom iz daleke prapostojbine, i nastanili ih na rimskom brdu ruža blizu Timoka, da ih štite i ulepšavaju im život, a mi današnji, navikli na gubitke, sahranismo ih i ne pomislivši da rusalke ne umiru i da su lako potražile neku drugu reku i ljude.
Timočanima, baš kao i drugima, oduzet je Bog, običaji i tradicija, a decu su im, neukorenjenu, vetrovi razvejali po svetu. S gubitkom Timoka pomirili su se lakše, jer i čemu više on? Nema vune ni konoplje, nema krava ni konja, žito, ako ga neko seje, menja se za brašno, a hleb najčešće kupuje. Malo se gradi, a za te prilike pesak dovozi s dalekog Dunava i plaća kao da je od zlatnih zrnaca.
Tako je nama, eto, pripalo u deo da upokojimo drevni Timakus za manje od pola ljudskog veka. Za uzvrat, ljudi su dobili šarene laže i krpice velikog sveta koje ih uljuljkuju u zadovoljstvu dok gledaju na televiziji tuđe reke. Ipak, potajno se nadam da se Timok samo pritajio, i da će se opet, zajedno sa rusalkama, pojaviti u svem svom zelenilu kada bude bilo dostojnijih ljudi.
Biografski zapis
Miroslava Kojadinović (devojačko Kojić) radila je kao srednjoškolski profesor književnosti i jezika do penzije, a od tada se, malo ozbiljnije, vratila umetnosti kojom se bavila u ranoj mladosti: slikarstvu. Takođe uživa u uređenju svog vrta, a u trenucima inspiracije zapisuje i lirske beleške.
Pročitajte i:
