Мирко Вуковић – Сјенке прегласних мисли

Filed under: recenzije,Srbija |

СЈЕНКЕ ПРЕГЛАСНИХ
МИСЛИ

или

ОДУСТАЈАЊЕ ОД КРХКИХ
РИЈЕЧИ

„Ишчезавају разговори

у дубинама наших бића”

(В. Милачић, Фотографије)

„Искони бје Слово” – гласи гласовити почетак асиноптичког Јеванђеља (потоњег у Четворојеванђељу); онај исходишни битијски пунктум свега постојећега – оно само почело почела и извор свих свјетова (колико год да их на броју има).

Има једно слово непробојно,

панцир слово, завој слово,

грч слово, зуб слово,

прст слово.

Има једно слово скупо,

драгуљ слово, сеф слово,

трн слово, шум слово.

Има једно слово,

једро носи, шуму коси,

камен просијава

и у љубичастом

облаку свија гнијездо

опелом сна –

поје Валентина Милачић (1966) у пјесми „Слово” из своје најновије (у рукопису) пјесничке књиге благоуханога, кадионога наслова – „Ужарена лаванда”.

Следујући оном прадревном ловачком науку који толкује да ловац нужно мора апстраховати (занемарити) лук и стријелу и свом форсом се загледати у циљ уколико жели ловину, и ја ћу се, стога, исписујући ово слово (ово, морам одмах казати, похвално слово) загледати у тај крајњи циљ – у ту искоњу, прапочетну Ријеч. Саобразићу, напросто, своју оптику оном ракурсу који је Валентина Милачић држала исписујући своју најновију књигу. (То ми, дакако, неће бити нимало страно, будући да јесте, у потпуности, подударно мојем персоналном приступу „певању и мишљењу”.)

Очигледно – намеће се овдје потреба за макар овлашном „егзегезом”.

Знајући за мој принцип да најприје прочитам написано, а онда (у овом случају – резолутно!) кажем једно да или једно не, у „СМС преписци”, када ме је замолила да се прихватим рецензирања (макар ће то прерасти у нешто више од класичне рецензије) овог рукописа, Валентина Милачић ми пише: „Прије пар година, послала сам ти рукопис пјесама, ниси био задовољан њима, а, искрено, и ја сам касније увидјела да је то моје писање било безуспјешно експериментисање са римом… Од њих, на срећу, ни трага ни гласа. Овај рукопис је нешто потпуно ново.”

Збиља, он јесте нешто потпуно ново. У сваком погледу.

И не – не сматрам речено индискрецијом или прекорачењем границе пристојности на штету адресанта; ово изношење „у јавност” једне приватне преписке заправо је (у пуном капацитету) у служби афирмације пјесникиње (као персоне) и афирмације њенога „зановљенога” приступа писању поезије који је, сасвим консеквентно, уродио сериозном књигом пјесама.

Без претходног глосирања, сада на обзнањену СМС поруку наслањам Милачићкину „Божанску пјесму” (дакако, из овога рукописа!):

„Савладај у себи искушење,

         одустани од крхких ријечи.

Савладај у себи гордост,

         одустани од завидних обећања.

Савладај у себи сујету,

одустани од запитаних осмијеха.

Кад искушење занијеми,

гордост оглуви, а сујета обневиди,

загрлиће те божанска пјесма.”

До тог загрљаја је у овој књизи уистину дошло.

Шта, дакле, бива?

Превладавање искушења гордости и сујете јесте „одустајање од крхких ријечи”. Превазилажење искушења гордости и сујете, то би било оно занемаривање (апстраховање) себе, својих руку, лука и стријеле коју оне држе и усредсређивање на циљ. То је брисање из свијести овога са ове стране и чврста загледаност – прикивање погледа у оно са оне стране (у онострано). Савладавање опсцена авансцена, превладавање физичког и видљивог – материјалног (дакле, оно Милачићкино занијемити, оглувити, обневидјети) и досезање мизансцена.

Препуштање једној метафизичкој слутњи.

Поезија која претендује да буде озбиљном, неизоставно мора садржавати тај фундамент метафизичке слутње. Но, то истовремено искључује присуство илити постојање интенције, односно – не трпи диктум свјесне намјере да то буде. Она органски, као сопствени генетички материјал, посједује тај ДНК. Метафизичка слутња је, напросто, уписана у њен макромолекуларни низ.

Поезија Валентине Милачић (ограничавам се, изриком, на ову пјесничку књигу) у свом „дезоксирибонуклеинском сегменту” природно и непретенциозно носи ту слутњу.

А када „искушење занијеми, гордост оглуви, а сујета обневиди”, тада Господ „узима ствар у своје руке”, јер је „ковина спремна за ковање”.

Оснажена том и таквом спознајом и тим ствараличким и животним искуством, Валентина Милачић наступа са пуном свијешћу о томе да је пјесник истодобно и ковач и ковина, те да је у тренутку кад удара по наковњу вазда и сам под ударом чекића. Матрица је народна изрека ковање прави ковача, а то може бити узето на овај или онај начин. Јер – њене пјесме (пјесме у овој књизи сабране), исто тако, одражавају пјесникињину свијест да поезија (и чин умјетничког стварања, уопште узев) подразумијева и потенцијал, илити – моћ самореституције.

Довољно је да пјесник само „забунца” – како би пјесникиња рекла – са том свијешћу о исходишту свог пјевања, па да се догоди „чудо у језику“:

„Забунцај, да чудо се деси

у немилости дрхтавог језика

који би да завара ову

рунолисну снагу

нечим, чему се надати

умије људско биће.

Између двије ноћи је дан,

а између два дана је вјечност.

Опери се, моја слико,

моја невољо, мој страху,

опери се мојом сликом,

мојом невољом,

мојим страхом!”

(Пјесма „У немилости језика”)

Опетоваћу (не без разлога!) ову бриљантну завршну строфу:

„Опери се, моја слико,

моја невољо, мој страху,

опери се мојом сликом,

мојом невољом,

мојим страхом!”

Јасно је да нема другог пута прочишћења до ли – кроз себе, и да нема хода нагоре (нема усхођења) уколико се најприје дубоко не зарони у себе. МОЈА слико, МОЈА невољо, МОЈ страху – МОЈОМ сликом, МОЈОМ невољом, МОЈИМ страхом! Да – страхом! Страхом, јер прекрасно (и луминозно!) пјесникиња на другом мјесту (пјесма „Храброст”) поје:

„Храброст је трчати,

мислити, јести,

храброст је моћи,

жељети, и воду пити.

Храброст је отворити очи,

ћутати о тишини

онда када она најдубље сања” –

и окончава у тачки поентирања (згађања мете):

„Храброст је мисао

сумњи супротстављена.”

И то ће вам, ван сваке сумње, посвједочити сваки онај који је опитно живио хришћанским животом и војевао у духу. Сваки, па и најбаналнији, најбезазленији акт илити чин у човјекову овоземаљском животу (па и то јести и воду пити) изискује одређену дозу храбрости и унутрашње куражи. А храброст се (макар и парадоксално звучи) крије у страху, или – да то другачије формулишемо – коријен храбрости лежи у страху. Страху Божијем.

Вјеровати, напокон, не значи ништа друго до храбро се и неодступно супротстављати сумњи.

Ако се, пак, питате када и како тај страх нестане, Валентина Милачић има свој, пјеснички, одговор који само поетизује ону добро утрту стазу што преко калварије и голготског пута води до крста и Васкрсења. Васкрсење је ослобађење од свих егзистенцијалних уза и бојазни:

„Страх нестане,

кад се истопе

поклопљене казаљке,

у причешћеној ноћи

презрелој од патње.

Страх нестане,

кад пјесма

васкрсне.”

(Пјесма „Страх нестане”)

Оно до тог васкрсног трена, то је живот, а живот иште трпљење и стрпљење, и ваљало би бдити – издржати до распећа (јер, после распећа слиједи васкрсење!), како Валентина Милачић поручује у пјесми „До распећа, пјесма ова бди“:

„Остаје само пјесма

ослободиоца,

пјесма ореола

који тјеши наша чела.

Опстаје мук, опстаје огњиште

око којег се свијају руке,

и грију

пјесму христородну.

До распећа,

пјесма ова бди!”

Само је по себи јасно да је стварање пјесме за ову пјесникињу чин сараспињања Христу, а досезање љепоте игром комбиновања ријечи – пут или начин да се досегне Ријеч. Уосталом, посве је очито да Валентина Милачић своје опсервације које се тичу поријекла и природе пјесме и пјевања редовно темељи на библијским и теолошким аналогијама.

Ово нас, неизоставно, навраћа на једно опште мјесто. Наиме, пречесто се (без пријеко потребне обзирности и осјећања за мјеру профано/ сакрално) чин пјесничког стварања изједначује са свештенослужењем, а пјесницима (читај: смртницима!) одвећ олако дијеле епитрахиљи и дају свештенички прерогативи.

У свом палимпсестском закулисју Милачићкина „Пјесма са тобом” (антологијски текст, по мом доживљају и моме скромном суду) у свом наслову крије један благослов. Из доњих слојева иза написаних ријечи незадрживо избија она ријеч „Бог с тобом”.

Улазећи у врло извјестан ризик да ми се спочитне бласфемисање, ја са пуном свијешћу (будући да јесам од оних који не пристају на шибицарско мијешање свјетовног и духовног) читајући ову пјесму чиним поклон пред њоме и (као пјесник – дакле, стваралац – у првом реду) доживљавам је, лично, као благослов. У шантићевском кроју „Ми као роса на самотне биљке/ падамо тихо на сва срца бона/ и у ноћ хладну многих милиона/ сносимо топле Божије светиљке” – ја читајући је осјећам да сам један међу тим многим милионима што цвокоћу у ноћи; три строфе Милачићкине пјесме тихо падају на моје тронутљиво пјесничко срце као топле Божије свјетиљке.

Држим да те три строфе садрже све што би требало знати о природи пјесничког заната. У том смислу пјесма би могла бити изистински благослов за пут онима који закорачују на стазу пјесништва. Ако би ме неко данас упитао шта бих савјетовао младим пјесницима, рекао бих – да прочитају пјесму „Пјесма са тобом”.

Кренимо редом.

ПРВА СТРОФА:

„Пјесма протиче

космичким путоказом

сопственом слободом

и

изоштрава сјенке

прегласних мисли.”

Оно пјесникињино „одустајање од крхких ријечи” стоји у равни, у директној вези са овом строфом. Одустајање од крхких ријечи аутоматски зазива то изоштравање сјенки прегласних мисли. Уједно, изоштравање сјенки прегласних мисли стоји у директној вези са оном ловачком фокусираношћу на циљ који се жели згодити.

У поезији, ријечу су увијек само сјенке прегласних мисли. Ова пјесничка слика нас тако спонтано преводи у природни амбијент; дакле, ријечи су сјенке, мисли су разграната, моћна стабла која бацају сјену, али иза свега тога стоји извор свјетла – Сунце, без којега сјенки не би ни било. То је троје једно другим условљено и стоји у истом логичком низу. Али никад (никад!) не смијемо изгубити из вида да је извор свјетла оно што „изоштрава сјенке”.

Преформулисано, то би казало да су ријечи и мисли, заправо, лук и стријела, а циљ оно што стоји иза њих, на дистанци.

У својим пастирским писмима (ако се захтијева некаква формална прецизност: књига 6, 962. писмо), епископ Теофан (Свети Теофан Затворник) 30. маја 1889. године једном боготражитељу који му исповиједа како намјесто предвиђених јутарњих и вечерњих молитви радије прибјегава читању Псалама отписује овако: „Сила није у ријечима, него у… усхођењу.” Ријечи су ту само, рекао бих, љествице или пречаге које су ту да помогну у усхођењу и досезању вишег нивоа.

Снага једне пјесме није у ријечима; њена љепота – да, стилски интегритет – да, склад – да, изнијансираност – да, али снага – НЕ. Снага пјесме је у ономе што стоји иза ријечи. У њеној метафизици.

ДРУГА СТРОФА:

„Да би пјесма опстала

не треба јој похвала,

ни слава,

тек збиљски

крстолик поглед.”

Ето, дакле – то је све што једној пјесми треба. Крстолик поглед! Као у нишанској оптици, двије основне линије – хоризонтала и вертикала (што ће рећи: људско и божанско, лично и универзално, времено и вјечно, спиритуално и материјално, овострано и онострано, etc, etc.) се крстообразно сијеку. Тачка пресјека је тачка преко које се достиже мета. Центар крста се мора поклопити са оним у шта циљамо.

Та крстоликост у погледу код Милачићкиних пјесама (у овој књизи, опет и опет наглашавам) је више но визибилна. Са друге стране, срезаност израза, његова прецизност и вербална дисциплиноваст чине да се с мало имагинативе безмало може чути рески звук одапињања стријеле, тзв. звук цијепања свиле (ФУУУФ) и дубок, пун звук погађања мете (ТАК). Притом, тематски је оквир потпуно ирелевантан. Свеједно је да ли је по сриједи „религиозна тематика” или пјесникиња третира „профаније” теме.

Пјесникиња, рецимо може пјевати о храбрости (као што смо већ видјели у пјесми „Храброст”).

ФУУУФ:

„Храброст је трчати,

мислити, јести,

храброст је моћи,

жељети, и воду пити.

Храброст је отворити очи,

ћутати о тишини,

онда када она најдубље сања”

ТАК:

„Храброст је мисао

сумњи супротстављена.”

Може пјевати о огњишту

(пјесма „Огњиште”).

ФУУУФ:

„Пут кроз шуму, до огњишта,

ходочашће је ка жртвеном крсту,

ка осоји омрченој,

„чардаку ни на небу ни на земљи”.

Са оне стране свијета

моја баба Љепосава

опело поје огњишту,

зборе мошти,”

ТАК:

„ја њену мараму вежем,

у ходочашћу, кроз шуму, до куће,

лелеком ове пјесме.”

О фотографијама, на примјер

(пјесма „Фотографије”).

ФУУУФ:

На фотографијама:

лица,

предмети,

природа,

надахнуће,

посвета,

агрегатна стања,

физички изглед,

струјно коло,

отисци свјетла,

претсказања

о љепоти.”

ТАК:

„Ишчезавају разговори

у дубинама наших бића.”

Или, пак, ондје гдје се крстоликост понајмање очекује – када пјева о плотској љубави

(пјесма „Тишина”).

ФУУУФ:

„Само тишина

има моћ да говори.

У свијетло-тамним ноћима

плеше, јединствена у љепоти

обнажених дланова,

разњежена сновима.”

ТАК:

„Врела,

од снијевања

за тобом.”

О чему год да пјева, увијек ћемо чути рескост стријеле која сијече ваздух и звук који посвједочује да је она пронашла циљ (свјесни притом да је њен вршак завршио у центру крста).

ТРЕЋА СТРОФА:

„Она урања

у бит твог ћутања

за Њом.”

In puncto puncti! До те мјере да би било, чак, непристојно ишта јој додавати, опсервирати, чинити ма какве експланације… Замућивати бистрину овог чистог извора! Може се само рећи да нас она враћа на почетак, ономе што се чита у Јеванђељу од Јована: „Та Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Ова бјеше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и ништа, што је постало, није постало без ње.”

Круг је затворен!

Узмите ово и као једну сасма личну импресију (узмите речено са резервом), али када шчитате ову књигу пјесама Валентине Милачић, када склопите њене корице и поглед вам овлашно промине про њенога наслова – „Ужарена лаванда” – можете осјетити тај благоухани кад и, можда, дочути тихо појање, у гласу првоме, сто четрдесетог Псалма: „Господи, возвах к Тебје услиши мја… Да исправитсја молитва моја, јако кадило, пред Тобоју, воздјејаније руку мојеју, жертва вечерњаја…”

А тада и ауторка књиге има за право да осјети унутрашње испуњење и спокој. Релација: „тишина исцјељује” (пјесма „Мој траг”) – „ишчезавају разговори/ у дубинама наших бића” (пјесма „Фотографије”) – „она урања/ у бит твог ћутања/ за њом” („Пјесма са тобом”). Спокојна, јер свјесна да пјесма „Мој траг” стоји тамо гдје треба да стоји (на правоме, дакле, мјесту) и да на посве симболичан начин затвара њену књигу:

„Из непознатих разлога

отвара се познато.

Зрно на облаку,

проходна кост.

Свевид.

Тишина исцјељује,

испраћа и смирује.

Из познатих разлога

отвара се непознато,

магла одроби видик,

тихо је дисање.

Осврћем се,

мој траг видим.”

Попут два таса на ваги остају да левитирају те двије пјесникињине констатације:

„Из непознатих разлога

отвара се познато”

и:

„Из познатих разлога

отвара се непознато.”

Вагајте, вагајте помно те двије премисе.

Мирко Вуковић

(Уз Петровски пост 2021. год.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*