Mirko Jovanović: Čudo u Brestu (Milutin Uskoković 2011 – drugo mesto)

Filed under: Milutin Uskoković 2011,nagrađeni radovi,region |

Prof. pacov i tupavo drvo

Na jugozapadu šumovite Belorusije, na samoj granici sa Poljskom, nalazi se Brest, jedna od dve kule istoga naziva na dva suprotna kraja šahovske table Evrope. Oko kule, uz dve reke koje se pod njom sastaju, širi se velik i lep istoimeni grad. U jednom od njegovih predgrađa na samoj periferiji, koja su tako nalik jedno drugom sa svojim betonskim soliterima, benzinskom pumpom, supermarketom i crkvicom, uzdiže se šarmantna šestospratnica boje kajsije (ili užegle masti, kako vele ljubomorni stanovnici susednih zgrada) u kojoj sa porodicama žive većinom činovnici, uz tek ponekog trgovca i špekulanta, i sa po jednim otpravnikom vozova, gimnazijskim profesorom i umetničkom klizačicom.

Ovi šrafčići i zupčanici, neophodna menažerija, čini se, svakog državnog aparata, živeli su mirno i uglavnom složno, kao šrafčići i zupčanici starih Luč satova, ukotvljeni u zalivu srednje klase i zadovoljni sobom. Sve dok pred zgradom nije počelo da se dešava nešto što ih je vrlo uznemiravalo i s čim nisu znali kako da iziđu na kraj. Upravo, ne nešto, već neko.

Da smo dobili na uvid ma kakvu hartiju o njemu, tu bi verovatno stajalo nešto poput: pol M, srednje slovo V, vozač kategorije B, krvna grupa 0, godina rođenja 192… Ali, osim što nas te krupno štampane šifre, koje svi razumemo, brzo i nedvosmisleno izveštavaju o nekome, one često umeju i da navedu na pomisao da je to sve što je neophodno znati o čoveku, i tu prestaje potreba za pričom. Zato ćemo u ovom veleslalomu zaobići, kao kapiju, generalije našeg junaka i za početak reći samo ono što su svi u soliteru o njemu znali: da mu je ime Artjom – djadja Artjom, kako su ga zvala deca, čije mišljenje, iz više razloga, ovde uzimamo ozbiljnije od mišljenja odraslih.

Visok, jedva primetno povijen, lica koštunjava i tamna od mnogog boravka na otvorenom, djadja Artjom je, svake subote u deset sati ujutru – u minut tačno! – dolazio iz pravca Buga pred zgradu, odeven, leti kao i zimi, u iznošen halat golubije boje, sa maslinastim šeširom bez pantljike na glavi i gvozdenim štapom u ruci, i natenane, smešeći se deci koja bi ga okružila i dizala graju, razvezivao crne kese sa đubretom u kontejneru i štapom ispitivao njihovu sadržinu.

Kao i svuda u svetu gde se ne umire od gladi, gde se danas živi sa svešću o tome da ishrana utiče na kvalitet kože i gustinu kostiju, kao i svuda gde je prevaziđena borba za krov nad glavom i vodi se mnogo računa o osvetljenosti prostorija i tome da temperatura u njima ne izlazi iz intervala od 18 do 22 stepena Celzijusova, bacalo se i što nije za bacanje. Tako bi starac često u konzervama isplaženih jezika nalazio nepojedenu po celu polovinu njihovog sadržaja, najčešće ribe i pašteta, a u teglama po nekoliko krvavih režnjeva cvekle, do dva, pa i cela tri kisela krastavčića, i ostatke marmelade dovoljne da se njima namaže i cela kriška hleba, koji se bacao naveliko, često i posle nepunog dana pošto bi bio kupljen. I sve je to jeo bez snebivanja, polako i, reklo bi se, ne malo uživajući, služeći se pritom samo dugačkom kašičicom za čaj – koju je, umotanu u novinsku hartiju, nosio u dubokom džepu svog halata – i olupanom manjerkom što mu je, načinjena od tankoga cinka, lagana, čučala na glavi, pod šeširom, kao golub.

Pošto bi se zasitio, iščeprkao bi iz đubreta i neki pikavac i dopušavao ga do filtera, zavaljen u sasvim zdravu baštensku stolicu koju bi takođe pronašao u kontejneru, ili prosto stojeći zamišljen. Na kraju bi ponovo uredno uvezivao kese, a stolicu i sve ostalo čime se poslužio vraćao kako je zatekao.

Očekivali bismo da, tako tih i pedantan, nikome ne smeta (svak je tu, je li, radio svoj posao: jedni pravili đubre, drugi od njega živeo), ali, kako su ljudi sa rubova velikih varoši nepoverljiviji od ostalih prema strancima, u stvoru koji petlja po prljavštini nisu hteli da vide ništa do pacova, pretnju po zdravlje svoje zajednice, naročito dečice, i hteli su da, što je pre moguće, prestane da navraća u njihov kraj.

Niko se, ipak, nije usuđivao da preuzme odgovornost i lično ga, grubo, otera. Sprečavali su ih u tome njegov, kraj svega, dostojanstveni izgled i, na izgledu zasnovana, njegova reputacija. Pričalo se, naime, da je on nekakav bankrotirani hotelijer, koji je došao odnekud iz provincije – gore od ove, dakako – da umre na miru, gde ga niko ne zna; zatim su postojale i pomalo smešne glasine da je u sovjetsko vreme bio inženjer koji je projektovao mostove od Baltika do Kamčatke, međutim, u jednom projektu potkrala mu se greška u proračunu, most je (o, bože!) pao usred gradnje, on izgubio službu, a ubrzo i sve ostalo; išlo se tako daleko da se govorkalo kako je u mladosti bio veliki pesnik, i diplomata posle rata, ali se propio, što je njegovoj poeziji godilo, ali ne i diplomatiji, pa je završio na ulici. No najviše pristalica imala je priča po kojoj je on morao biti nekakav penzionisani profesor. Na takav zaključak upućivale su, pre svega, pouke koje je davao deci.

Tek što bi, nakon „doručka“, uzeo u usta pikavac (na kome se još uvek video nečiji ruž), neko od dečaka, koji, kao što je poznato, vole da se igraju vatrom i pri sebi uvek imaju bogat arsenal sačinjen od prskalica, petardi, žabica – i šibica sine qua non, pripalio bi mu i on je počinjao:

„Ti, plavušane, imaš tu na grudima nekakav broj?“

„Trinaest. Taj je broj nosio Hleb u Arsenalu.“

„Ma šta kažeš! I dobro ga je nosio. Bog ga poživeo! Nego, znate li vi, galupčiki, otkud nama baš takvi brojevi?“

I stao bi da pripoveda o črtama i rezama, o indijskim, arapskim, rimskim i skandinavskim ciframa, o računu i važnosti matematike.

Drugom prilikom zagledao bi se u nebo:

„Vidite one oblake tamo? To su cirusi. Kad njih vidite, znajte da nema ništa od kiše.“

„Ne, djadja Artjom, slagao te neko. To su mućena belanca“, dobacio bi prvu besmislicu koja bi mu pala na pamet neki zločest dečačić, na šta bi se ostali grohotom smejali.

„Može da bude, može da bude“, dobronamerno bi se nasmešio i starac. „A znaš li ti, sinak, za šta je dobro belance?“

Ili bi predavanje kretalo ovako:

„Da li vam je neko pričao šta je ovde nekada bilo? Baš tu gde je sad vaša zgrada? Nisu vam rekli? Bile su tu, mili moji, nemačke topovske šupe. A još ranije, tu su Poljaci imali konjske štale. Ne verujete? Ako ne verujete meni, pitajte nju“, pokazao bi prstima među kojima je držao opušak na lipu iza kontejnera. „Ona se toga zacelo seća – stara je kao mi svi ovde zajedno.“

„Ali to je obično, tupavo drvo“, protestovao je onaj isti, ili neki drugi, jednako zločesti dečak.

„Ne, sinak, grešiš. To, doduše, jeste tek jedno drvo, ali nije obično – daleko od toga da je tupavo. To je lipa. A lipa je, ne znam znate li to, bila za Stare Slovene sveto drvo. Verovali su čak da je u njoj nastanjena vila. To treba ozbiljno shvatiti, jer…“

Tu bi povukao još jedan, poslednji dim iz pikavca i zamislio se malo, pa je brzo nastavljao:

„Kad smo kod toga, ko od vas može da mi kaže nešto o Starim Slovenima?“

Itd., itd.

Kad se podvuče crta pod ove „črte i reze“, uviđamo zašto su se stanovnici kajsije na šest etaža libili da svog „pacova“ teraju metlom. I postaje jasno zašto su se opredelili za pasivni otpor.

Medeni mesec

Odluka da se smeće odlaže u atomsko sklonište umesto u kontejnere, sve dok starac ne prestane da dolazi, donesena je jednog letnjeg petka uveče, na zboru stanara. Kako je bilo izuzetno toplo leto, to je za posledicu već posle desetak dana imalo paklen smrad koji je počeo da se širi iz podruma zgrade. Rojile su se muve i pojavljivali se pravi pacovi. Ali ovog puta pretnju po zdravlje niko nije pominjao, niti strahovao za dečicu. Nije ni bilo potrebe za tim, jer je Artjom svaki put sa sve većeg rastojanja primećivao da su kontejneri prazni i okretao nazad, što je značilo da taktika urađa plodom i da se nazire skoro okončanje blickriga – kada će se đubre izneti iz podruma i opasnost od kontaminacije biti otklonjena.

Krajem jeseni to se zaista i desilo: starac je prestao da se pojavljuje. Proglašena je pobeda i iz atomskog skloništa đubretarima je isporučeno stotine crnih vreća zabreklih od prezrelog otpada, na šta su oni, đubretari, mogli samo da konstatuju kako je ovaj soliter postao, „iako u ozbiljnoj konkurenciji“, glavni liferant gradske čistoće.

„Prosto ne znamo šta bismo bez zgrada poput vaše“, vrteli su glavom odvozeći kamion pretovaren đubretom.

Stanari su, s druge strane, znali šta da rade sad kad su, konačno, „ponovo slobodni“. I u toplim stanovima, uz čaj i bezukusni pirog iz samoposluge, počeli su da prepričavaju svoj veliki trijumf, bezgranično veličajući svoje taktičko umeće na kome su im, kako su tvrdili, mogle pozavideti i ruske vojskovođe, koje su odbranu domovine takođe zasnivali na izgladnjivanju neprijatelja i strpljivom čekanju zime – sa kojom su potom udruženi kretali u nezaustavljivu kontraofanzivu.

Slavlje i poslovično preudešavanje istorije od strane pobednika potrajali su samo do proleća, koje je kasnilo, a i kad je došlo, bilo bunovno i nastupalo bez apetita i snage. Što nije bio slučaj i sa – pogađamo kim.

Čim se te aprilske subote djadja Artjom ponovo pojavio na drugom kraju ulice, zgradom je munjevito, od prizemlja do krova, prostrujala vest: „Pacov se probudio iz zimskog sna! Pacov se probudio iz zimskog sna!“ Pobeda je poništena. I, kako se starac, videvši izdaleka bogatu trpezu, približavao kontejneru, tako se linija fronta polako vraćala tamo gde je bila godinu dana ranije. Ponovo je sve bilo na početku.

Nije bilo druge, morao se opet uvesti embargo na izvoz đubreta iz zgrade.

Kao da je samo na to i čekalo, proleće se tad razmahnulo. Upekla je zvezda i iz podruma tvrđave boje kajsije (ili, u ovom slučaju zaista prikladnije, užegle masti) počeli su da mire trulež i raspadanje. S druge strane, napolju, gde su se bile rascvrkutale krošnje i strehe, potekle vode i kao oči novorođenčeta umodrelo nebo, od mirisa lipe u cvatu – baš one iza kontejnera, o kojoj je djadja Artjom govorio svom „razredu“ – širile su se nozdrve i čoveku je dolazilo da zaigra.

No ono što je starca, uprkos tome što se uverio da kontejner zvrji prazan čim mu se približio, zadržalo prve subote novog, prolećnog embarga pred zgradom, nije bio miris – premda, imalo je veze sa lipom; bio je to med, koji je, podražavajući smolu na četinarima, curio iz pukotina kore svetog drvceta.

Stanari su samo bespomoćno stajali iza svojih prozora, skriveni žaluzinama, dok je neprijatelj na njihove oči, svojom već čuvenom čajnom kašičicom, kupio med sa stabla i doručkovao.

Četiri-četiri-dva

Na zasedanju ratnog veća održanom iste večeri, pojavila se samo nekolicina stanara. Na pitanje Fomina, knjigovođe s drugog sprata koji je zbor sazvao, gde je ostatak ljudstva, odgovoreno mu je da se plaše.

„Čega se plaše?“

„Gneva božjeg, durak!“, odgovorio mu je rođeni otac, koji je živeo s njim i njegovom porodicom i uvek se, i u stanu i na zborovima koje nije propuštao, oglašavao ne tražeći reč i ne mareći šta će ma ko reći na to. „Vi mislite“, obratio se i ostatku malog skupa, „da drvo tek tako postaje mirotočivo? To je znak, znak odozgo, da nam ne valja posô!“

„Stari“, spustio mu je sin ruku na rame, očigledno se, kao i toliko puta pre, našavši u neprijatnoj situaciji jer mu je otac pred drugima podrivao autoritet (voleo je to da čini naročito pred svoja dva unuka), ali ne želeći da sa njim bude grublji nego što je potrebno i time ga dodatno razdraži. „Bog, ako ga ima…“

„Kako to misliš ’ako ga ima’?! Jadna tvoja pokojna mati – nadam se da te ne čuje.“

„U redu: Bog, KOGA NEIZOSTAVNO IMA, grešnike ne upozorava znacima i ne daje im žute kartone.“

(Knjigovođina fudbalska terminologija ovde ne treba da čudi, jer se kao sasvim mlad bavio tom plemenitom veštinom, sa velikim izgledima na uspeh. A onda mu je, kada je imao osamnaest, na utakmici koja je odlučivala o prvaku oblasnog prvenstva, protivnički odbrambeni igrač, klizećim startom, otvorenim đonom, presekao Gordijev čvor driblinga i polomio mu na tri mesta potkoleničnu kost, i to levice, koja je bila njegovo ubojito oružje. Osim što je njegov tim, bez njega, svog kapitena, tada utakmicu izgubio – golom primljenim u devedeset prvom minutu – i kost mu je nakon toga srasla krivo, te je morao okačiti kopačke i u njih upertlane velike nade o klin. Bilo je to u osvit perestrojke i restauracije onoga što je do tada desetlećima nazivano opijumom za narod. Mladi Fomin je, u duhu vremena, tih dana bio jedan od perjanica osvešćene pravoslavne sovjetske omladine; pojedina sabraća su ga čak smatrala, kao i sabraća sa travnjaka, kapitenom. Ali slučaj „Prelom“ izazvao je vrežu naprslina i u njegovoj veri. Jer od tada počinju njegovi nesporazumi s Bogom, koga krivi za svoj udes, i sukobi i teološke rasprave, slične ovoj gore, s ocem. U ovoj napomeni, koja obimom već prevazilazi naša predviđanja, recimo samo još i to da su starom Fominu sinovljevi ogorčenost i sumnja, često na granici blasfemije, naročito teško padali, jer je, pre nego što će postati Fomin-otac – dok je, dakle, dovoljno bilo reći samo Fomin, pa da se zna na koga mislimo – proveo zajedno sa svojom ženom i dva šuraka osam godina u Norilsku. Razlog za to je bila nedeljna molitva u kojoj su zatečeni, u kolhoznom ambaru – koji su, istina, još njihovi očevi pamtili kao seosku crkvu – što je okarakterisano kao „udruživanje zarad kontrarevolucionarnih ciljeva“ i podlegalo je kazni prinudnog rada propisanu famoznim članom 58 Krivičnog zakonika.)

„Hoćeš da kažeš da Bog ne prašta? Da odmah bije? Kakav je to onda Bog?!“, graknuo je Fomin stariji.

„Ne tvrdim da ne prašta“, odgovorio mu je sin. „Ali kad se čaša prevrši i kad njegovim praštanjima dođe kraj, Bog pokazuje direktan crveni.“

„Trebalo je ja tebi stražnjicu da crvenim dok je bilo vreme!“, ustao je ozlojeđeni starac i frkćući napustio zbor.

Fomin mlađi, kom je po očevom izlasku iz prostorije, po dramatičnosti ravnom izlasku Izrailja iz Egipta, vidno odlaknulo, ponovio je da događaj sa Artjomom i lipom od toga jutra nije nikakvo čudo. Hteo je – sad kad može slobodno da govori i kad nema ko da mu se suprotstavlja – da napomene i kako čudâ nema, jer onima koji ne veruju ona se ne prikazuju, a onima koji veruju nisu ni potrebna. Ali je umesto toga rekao samo da je od početka znao da im neko podmeće, i da je, obišavši lipu neposredno pre ovog sastanka, zapazio više tragova koji ukazuju na to da je bio u pravu.

„Trik, ljudi!“, digao je uvis svoj skeptički prst. „I to loš trik. I moj dobri otac bi video da je tako, i to s prozora – ne bi morao ni da silazi – samo da, meni u inat, ne odbija da stavi naočare. Vi ste svi, nadam se, takođe videli da je u pitanju podvala.“

Zbor je bez premišljanja potvrdio, iako im je tek sada on tim prstom, kao pijukom, otvorio čvrsto zatvorene oči.

„Zato moramo pronaći tu krticu, tog pacovskog rođaka i pomagača koji pokušava da nas vuče za nos.“

„Kako možeš biti siguran, Fomine, da se ta krtica nije i ovde, večeras, uvukla?“, upitala ga je iznenada Olga Petrovna, njegova prva susetka.

Knjigovođa, pred čijim sumnjičavim pogledom su glavu obarale i brojke, a kamoli neće ljudi, zagledao se u deset lica pred sobom. Niko, međutim, nije ni trepnuo. Svi su s nestrpljenjem iščekivali odgovor. A po njegovom lukavom osmejku videlo se da on odgovor ima – odgovor koji mu je dalo upravo tih dvadeset očesa uprtih u njega, u kojima nije bilo krivice, pa ni razloga da se kriju.

„Siguran sam, Averinceva. Jer taj Juda misli da je od tebe i mene bolji, pa neće s nama da se meša. Tim gore po njega.“

„Ma reci ti nama kako mi da uhvatimo tu hulju, pa ćemo lako da se dogovorimo hoće li mu biti gore ili bolje“, dobacio je magistar Andrejev.

Knjigovođa je samo čekao da mu zvanično dodele ulogu stratega. Ipak, nije hteo da, poput onih koji su vodili prvu vojnu sa Artjomom, mnogo taktizira, da izigrava vojskovođu – znao je da to ne ume, jer je jedno voditi knjige, a drugo vojsku, iako se, istina, naposletku u oba slučaja računaju samo gubici. Zato je prisutnima, koji su se prevarili da dođu na zbor i time budu regrutovani za sprovođenje nove deratizacije (ovaj izraz se nikada nije primio, ali jeste smatran zvaničnim od te večeri), skicirao na poleđini neke fakture koju je nosio u džepu jednostavan napad, u formaciji četiri-četiri-dva, sa prodorima po krilima i ubacivanjima iz drugog plana.

Gazete uvezane tihim kikotom

Ofanziva se pokazala kao dobar izbor, jer su sabotera, povučenog gimnazijskog profesora fizike sa šestog sprata, u slobodno vreme skupljača lekovitog bilja, ribolovca, pčelara i, kako se ispostavilo, čudotvorca, uhvatili na delu već sledeće subote.

Nije bilo još ni svanulo. Profesor je upravo bio prišao lipi sa dva kilograma meda u ambalažama od zubrovke i počeo da ga sipa u „džepove“ koje je načinio prošlog puta zarezavši koru na nekoliko mesta i odvojivši je milimetar-dva od stabla. (Knjigovođa je tokom uviđaja primetio ove „džepove“ i ustanovio da su njihovi savršeno ravni otvori morali biti napravljeni čvrstim, oštrim predmetom, ergo ljudskom rukom.) Tad su stanari poiskakali iz zaseda po žbunju i iza parkiranih automobila i obrušili se na profesora.

Hteli su da ga za sva vremena nauče pameti, da ga propisno izdevetaju, ali obziri, isti oni koji su ih sputavali da se direktno obračunaju sa Artjomom, nisu im dopuštali da jednog profesora, takorekuć rasnog intelektualca, tek onako tuku. Zato su ga samo gurkali, potezali malo za odeću i čašćavali ne odviše začinjenim psovkama.

U toj igri kratkih dodavanja, jedan igrač – komercijalista Filipenko sa prvog sprata, čijoj kćeri je profesor privatno davao časove matematike i fizike – zaneo se i načinio grub prekršaj nehotice potegavši profesora za uvo, kao školarca. Daktilografkinja iz suterena to je shvatila kao „udenut papir u mašinu“, pa je otkucala profesoru odmah dva reda šamara bez proreda. A onda su se pridružili i ostali.

Pitate da li ih je nakon ovoga, kad su im se glave ohladile, bilo stid? Naprotiv. Kad se već sve desilo kako se desilo, više se nije moglo nazad, moralo se ići do kraja; ljudi su još jednom, ujedinjeni opasnom idejom, rešili da unište onoga koji štrči i smeta im.

Tako su, tokom nastupajućih meseci, dečaci sve češće podgovarani da profesoru bacaju petarde na balkon; kućni ljubimci su dovlačeni da se olakšaju na otirač ispred profesorovih vrata; zvali su čoveka u pola noći telefonom i posvećeno i s razumevanjem mu disali u slušalicu; čak dva puta je fudbalskom loptom, slučajno, razbijen vetrobran profesorove „tavrije“; plaćano je objavljivanje njegovih čitulja u gazetama, koje su mu potom, uvezane tihim kikotom, gurane pod vrata; niko više s njim nije govorio ni koliko je nalagala učtivost, na stepeništu, ili u prolazu.

Odselio se siroma’ posle pola godine. Negde na istok, kažu. Neki vele i da se zamonašio. Nama je teško da tog čoveka egzaktnih nauka i zaljubljenika u prirodu zamislimo u crnoj rizi, ali ne treba smetnuti s uma da je, čineći čuda, na koncu bio izložen poruzi i mučenjima, te nije nemoguće da je život zaista posvetio onome koji je imao istu sudbinu.

Što se tiče djadja Artjoma, on je ovoga puta zauvek prestao da se pojavljuje. Nije ga bilo čak ni onog crnog aprilskog petka-na-subotu, kad je profesor ukeban. Da li je shvatio da je jedno čudo na ovoj adresi dovoljno, pa je počeo da posećuje neki drugi soliter, ili je otišao Bogu na istinu – vrag će ga znati.

Ponuđeni odgovori

Fomin stariji, smešten posle svojih sve češćih marifetluka u starački dom u Minsku, dremao je pred televizorom iščekujući kviz koji je svakodnevno pratio. Kada se probudio, kviz je već bio počeo. Predstavljani su takmičari, što je značilo da i nije mnogo propustio. Stoga je odahnuo, dohvatio polako sa noćnog stočića naočare i metnuo ih na nos.

Ugledavši u izbistrenoj slici pred sobom jednog od takmičara, počeo je da se vrpolji i mršti: činilo mu se da ga je poznavao. Ali ne od pre tri-četiri godine, kada se dotični hranio iz kontejnera pred zgradom u kojoj je Fomin bio podstanar svoga sina, jer ga Fomin tada nije mogao s prozora dobro videti bez naočara; da ga je znao odatle, verovatno ga sada, ubledelog, pažljivo izbrijanog i bez šešira, ne bi ni prepoznao. Sećao se tog vremešnog sveznalice, svog ispisnika ili nešto starijeg, od mnogo, mnogo ranije.

Ustao je i uneo se u ekran da bi se uverio da je to stvarno onaj za koga ga drži.

„Neka sam proklet ako ovo nije… Ma on je! Poznajem tu umnu gubicu. Taj jedini od nas nije onomad robijao. Pitam se samo – zašto? Je li, Artoša? Reci, de, kako si to izveo.“

Pljunuo je u ekran. Pljuvačka je pogodila baš onaj odgovor koji je Artoša u tom trenutku označio, a koji je, dabome, bio tačan.

Sumnje knjigovođinog oca bile su opravdane. To je bio Artjom Vasiljevič Kuhta, koji jeste potkazao svoja dva brata, sestru jedinicu i njenog muža, Fomina, i zbog kog su svi oni proveli od osam do dvanaest godina u gulagu. Ono što stari Fomin nije znao jeste da je Kuhta potkazivao i druge drugove, decenijama. Bio je stalni saradnik NKVD-a još sa nepunih devetnaest, za vreme Otadžbinskog rata, dok je bio sa svojim bataljonom na frontu, duboko unutar ruske teritorije. Tada je svoj dar da brzo zapaža i pamti detalje, umesto za dogradnju svog, već tada enciklopedijskog znanja, počeo da koristi za uništavanje saboraca koji bi usput pred njim rekli ili uradili nešto protiv države, rata, naroda, ili protiv onog što ga je Aleksandar Isajevič nazivao hazjainom. Drugim rečima, Kuhta je, mnogo pre nego što je postao djadja Artjom i počeo da se hrani u kontejneru, živeo od đubreta, od viškova i otpadaka u ljudskom govoru i ponašanju, od onoga na šta ljudi nisu dovoljno obraćali pažnju i bacali su neoprezno pred njega, da to on onda svari i pretvori u delikt vredan robije.

Da, jedan čovek blistave memorije proveo je život odista kao pacov, rijući po tuđoj prljavštini, neprimećen i nezapamćen od strane istorije. Ali znamo za njega i njegova dela lipa i Mi, vila u lipi zarobljena, o kojoj zborahu Stari Sloveni. A znate sada i vi. Šta nam je s tim činiti – to već ne znamo. Kao što ne znamo ni gde se, do onog mirakula sa lipom, starac Artjom hranio između dve subote, gde je proveo godine posle tog čudesnog događaja a pre svog pojavljivanja pred kamerama, niti da li je njegov zet Fomin preduzeo nešto nakon što ga je, posle pola veka opsesivnog razmišljanja o njemu, najzad prepoznao na televiziji. Možda nije ni potrebno da sve to znamo, jer upravo smo videli da oni koji znaju sve i svja ne moraju biti bogatiji, da mogu biti i te kakvi bednici. Možda je TO ono što treba da znamo.

Ili je i TO budalaština, pa ne treba da znamo ništa?

Teško je snaći se u ovom svetu varljivih znanja i lažnih čuda, i uzalud tražiti smisao svega toga kad se na kraju uvek ispostavlja da u našim pričama i našim životima nema nijednog istinskog junaka.

O autoru

Mirko Jovanović rođen je 1985. u Bijelom Polju. Dobitnik je nagrada „Mladi Dis“, prve nagrade za najlepšu boemsku pesmu (Beograd), druge nagrade „Milutin Uskoković“ za pripovetku. Objavljivao u časopisima i zbornicima: Književni magazin, Disovo proleće, Međaj, Kvartal, Rukopisi, Džbujanje, TIT, Vinograd noćni. Godine 2012. objavio je zbirku poezije Kamenolom čiji je rukopis nagrađen Mladim Disom. Student je srpskog jezika i književnosti. Uređuje časopis TIT. Živi u Staroj Pazovi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*