U mojoj duši kafana postoji.
U njoj piju Tuge, Praštanja, i lopovi.
Za šankom stoje Neke Davne Ljubavi,
Uvek piju na veresiju i često se sa Savešću pobiju,
pa se onako pijani po kafani teturaju
dok ih ne najure Razuma drotovi.
U mojoj duši kafana je prepuna.
Ne toče se fina pica i jeftin se duvan dimi.
Gosti su uvek isti i odlaze pred zoru.
Uvek neko zaboravi šešir ili kišobran jer gužva je velika.
Nema znakova za “zatvoreno“ i“ ne psima i mačkama“…
Kafana u mojoj duši uvek svakog primi.
U kafani konobari zabušavaju.
Prošle Godine i Prijateljstva služe se sami.
Nazdravljaju i piju iz teških,velikih čaša.
Negde iza ponoci dolazi grupica Dragih Ljudi.
Uvek su glasni i piju na račun kuće.
I stoje u uglu kraj tamburaša.
Neću kafanu da renoviram.
Zidovi su ispucali i malo tu i tamo prokišnjava.
Vrata su teška,i brava teško se zakljucava.
Ma svi koji mi znače ovde svraćaju…
Opa…neko mi se,kanda napio!
Moja Ljubav!
Neka ga za stolom,nek se naspava.
Pročitajte i:
2 comments
E, zaista od srca, svaka čast! Nisam odavno pročitao nešto ljudskije, osjećajnije, a tako lijepo izvezeno: i prosto i složeno i sakriveno u jednom. Ako je ona zaslužila tek peto mjesto, a ako je žiri bio žiri (u što sumnjam s pravom jer nagrade stoga najčešće i nisu pravo mjerilo), onda se pitam koliko li je tek kvalitetna prvonagrađena. Pošto ovdje ima odlične žice bliske prozi, volio bih, ako imate na raspolaganju, pročitati i neki Vaš prozni tekst.
Pozdrav, svako dobro i sretno!
@ Analfabeta http://www.facebook.com/profile.php?id=1428499519&sk=notes
Comments are closed.