Miloš Ristić: Memoari leskovačkog gimnazijalca

Filed under: Srbija |

Stevan Ćirković  Dragi Tasić KRNJE BIOGRAFIJE JAHAČA PANJEVA(Stevan Ćirković, Dragi Tasić,

Krnje biografije jahača panjeva,

Intelekta, Inorog, 2003)

      Istorija mladosti, istorija Leskovca i istorija jedne generacije leskovačkih gimnazijalaca ovaploćene su u ovoj knjizi. Knjiga KRNJE BIOGRAFIJE JAHAČA PANJEVA je i sećanje i memoari i dokument i fikcija. Pisana sa plemenitom namerom ,,da se ne zaboravi“, usmerena ka rodnom kraju i školskim saputnicima/cama. Pored toga, ona je istorija jednog vremena, jedne politike, jedne ideologije, data iz ugla odrastanja i mladalačkih ,,ludorija“.

            Vremena se u ,,Krnjim biografijama jahača panjeva“ sudaraju. Pisac, iako primarno opisuje ono, posleratno vreme (1945-     ), zna, da ga ponegde, u pokojoj rečenici, lafovski spretno i komično, ukrsti sa ovim vremenom (2000-     ), što knjizi daje crtu objektivnosti i sveobuhvatnosti (str.  10, 1-4.pasus i 5.pasus). Humor (ponekad i crni) je nesumnjiva odlika i prednost ove knjige koji nastavlja onu ćopićevsku tradiciju srspkog bildung-romana (npr. ,,Marko Milićević . . . Marko je još tada bio zajahao na komitetske funkcije. On se nije odricao njih ni posle gimnazije i studija.“ – str.10 – primer za humor, a primer za crni humor je opis javnog streljanja četničkog vođe Gize: ,,Oči su mu igrale, obazirao se na sve strane izbegavajući poglede prolaznika, žurio je pred miliocionerima kao da jedva čeka da ga streljaju“, str.10). Sve ličnosti koje su opisane su stvarne ličnosti. Na kraju knjige je, čak, kao dodatak, dat i registar sa imenima od A do Š svih leskovačkih gimnazijalaca generacije 1944-1952. Sama knjiga je i pisana po molbi drugarica/drugova Tasiću, njihovom drugu od pera, da sačuva generaciju od zaborava vremena, mada se on nije zadržao samo na faktima već smelo okrenuo kozeriji. Iza detalja hronike, kriju se i pomaljaju filozofski fragmenti, blistavi umni aspekti gledanja na prošlost, mladost, odrastanje, život i suštinu (str.14, pasus broj 5). Ono što izbija iz ove knjige to je taj leskovački duh, temperament, živost, dobrota. Pisac Tasić, ne sasvim drugačiji od sebe u drugim knjigama, ali ovde naročitiji, u svom punom elementu, svojstvu, Tasić 100%, 200%, Tasić leskovčanin, onaj gimnazijalac sanjar, sa dopunom iskustva, godina i mudrosti. Sa živošću i vrelinom južnjačkog temperamenta idu i ,,podsmeh, ali i zezanje, podjebavanje i zajebavanje“ (str.16) ali iznad svega smeh: ,,Smejali smo se. Mislim da smo bili generacija koja je umela da se smeje. U školi su zaboravljane nedaće dece kod kuća.“(str.17)  Generacija uspešnih, od kojih jedan kasnije postaje i sekretar predsednika Jugoslavije Dobrice Ćosića, opisana je bez fame i uzvišenog tona. Bez brisanja i ulepšavanja. Iako se radi o jednoj uspešnijih generacija. Date su njihove dečačke ludorije, mladalački buntovi i ispadi, baš kakav je onaj sa pisanjem pripovetke jednog od njih zbog koga su mnogi imali društvena i partijska ,,ribanja“ i packe. ,,Krnje biografije jahača panjeva“ su i studija o razvoju jednog naroda kroz drugu polovinu 20.veka i dalje, kroz sve režime (pogledaj posebno 2.pasus poglavlja ,,Samospašavanje i bube smrdljive“, str.18). Studija o društvu. Studija o vremenu. To je i knjiga o raspršavanju leskovčana daleko od Leskovca, odlasku za Beograd ili ka drugim sredinama gde su mogli poslovno da egzistiraju (,,kasnije je postao zrenjaninski lekar, sada je beogradski penzioner“, str.20). O odlasku Leskovca iz Leskovca. Sladokuscima bih preporučio da obavezno pročitaju deo o Branku Miljkoviću iz dana prelaska pisca ove knjige iz leskovačke u nišku gimnaziju, poglavlje koje se nalazi na stranama 24 i 25. Gledanje na filosofiju i njene produkte iskazano je na stranama 26 i 27. Što se tiče same priče, ona se seli iz Leskovca u Niš (gimnazijski dani) a zatim u Beograd (studentski dani). A treba reći da je Dragom Tasiću nadimak u leskovačkim gimnazijskim danima bio ,,Kozerija“. Treba li se onda čuditi načinu pripovedanja, tonu, zaokretanjima i začinjenjima priče? Sagledavanje socijalističkokomunističkog režima izuzetno promišljeno i bez grama patetike je dato u poglavlju ,,Bili smo na liniji, a ja i prizemljen“. U njemu su sagledani studentski protesti 54-te i reakcije Titovog režima u Beogradu. Sve je to dato kroz prizmu disidenta koji se, čak i u dubokoj starosti, ne pravda niti odriče svog studentskog ,,aktivizma“. Prožeto humorom i smicalicama, verzirano živo i autentično, iako je verzija stara pedeset godina.

           Knjiga KRNJE BIOGRAFIJE JAHAČA PANJEVA jeste knjiga o rastu jedne generacije leskovačkih gimnazista kroz život. Kroz studentski i poslovni razvoj ta generacija gimnazijalaca deli se u dve veće grupe, pravničku i lekarsku (sem nekih izuzetaka iz razreda). Pored toga ona je i knjiga o razvoju jednog društva od društva neosvetljenih, neelektrifikovanih sela do društva pretežnih seoba u gradove, iz posleratnih obnova i snova narodnosti u poslovnu klasu. Delom, ova knjiga se može priključiti advokatsko-pravničkom krugu Tasićevih knjiga (zajedno sa ADVOKATSKIM PRIČAMA  i  ŽUNKELJIMA I GIGINJERIMA), u prvom delu koji prati studije prava, politički izgon i prebeg, zaposlenje i obavljanje posla sudije za prekršaje. No, to je ne odvlači od jedne fine generacijske memoarske knjige. Sve je tako uklopljeno da nijedan idejni nivo ne šteti drugom, ni trećem. I lako se čitalac može snaći u svemu. U tome je prednost ove knjige, koja se bliži strukturi knjige kratkih priča, pa čak i romana. Opet, teško je odrediti da su ona memoari ili sećanja ili nešto drugo. Taj zadatak ostavljam budućim istražiocima. Mene, iskreno, i ne zanima tačno žanrovsko određenje, jer je čitka i pitka, puna dogodovština, događaja, šala, obrta i zanimljivosti. Generalno, od svih jedanaest Tasićevih knjiga izdvaja se krug od četiri-pet najboljih, i ja KRNJE BIOGRAFIJE JAHAČA PANJEVA gledam u tom krugu. Viđenje jedne zemlje od kraljevine do samog početka 21.veka, jednog naroda koji je kroz promene svoje istorije uvek živeo tuđu, dato je brilijantno u poglavlju koje se proteže od 42. do 44.stranice. Ko želi da vidi Srbiju iz očiju jednog sedamdesetgodišnjaka (2003.-će) mora ovo da pročita:

         Uhvatili smo trenutak i uživamo surutku negdašnje i sadašnje ,,vremešne mladosti“. Ne uzdišemo za prošlim danima i kad ih se neko ovlaš seti. Mi plivamo sada, izašli iz svojih porodičnih kuća i stanova preživevši uspon, sjaj i posle gad i pad socijalizma. Sad preživljavamo sirovu restauraciju kapitalizma, posle bombardovanja koje je trajalo i danju i noću 78 dana. Dočekali smo veliki dolazak Huna i Avara, ovog puta sa Zapada.

        Došli su u našu guberniju, koja se stanjila posle raspada i stranačkog usuda, desetogodišnjeg rasula i jarmova čuvenih vođa koji nikako da iščeznu čitavih 12 ili 15 godina, čak na haški niti na neki naš način. Zemlja nam je bila stegnuta belosvetskim obručima, ni sad nije ta šaka svetskog jada oslobođena stega, iako tvrde da su stege trajale tobože samo do oktobarskog buldož(d)erskog ,,preporoda“.

       Srbija naša, demoralisana, izgladnela i porušena, upala je u zapadne pelene. Prepovijaju je. Iz nepravne države prelazi u evropsku pravnu državu ustavnim poveljama i zakonima koje nadzire Klintonov Španac Havijer Solana. On je potkovan za pravni posao, to se je valjda znalo 24.marta 1999.godine, kad je on, sekretar paklenog pakta, po nalogu zapadnog generalisimusa Klintona naredio bombardovanje, raketiranje i uranijumisanje Jugoslavije.

        Usijana balkanska tačka gori pod ugaslim plamenom, ugarak koji dogoreva, pepelište na kome se još taru slovenska ,,iznemogla braća“, ukrštaju zapadne i istočne – crvene i plave i zelene transferzale. Tobože Jugoslavija ili Srbija sa Crnom Gorom, koja nikako da se oslobodi Srbije niti Ova Nje, ostaje ista, upletena u mnoge čvorove. Kopni obrušena sa ugašenom industrijom, izlokanim drumovima, neregulisanim rekama i više puta, počev sa informbirovskom blokadom, sakaćenim i osakaćenim šumama. Životari na zapuštenim njivama, otišlo joj je mlado stanovništvo u svet po marke i dolare.

         Serbija, pretovarena izbeglicama, nesrećnicima, beguncima iz svih krajeva svih naših Kosova, zateže se, škripi pod donacijama, podvrgava se adaptacijama, služi se raznim, običnim i specijalnim policijama, okuplja se i rastura u koalicijama, hrani se hlebom i solju, odeva se na tezgama, po buvljacima i sokacima, sladi se u kafićima i trafikama. Omrežena je mafijama, prebogata analitičarima i političarima, intelektualcima i kriminalcima, bogatašima, siromasima i bezemljašima, otpuštenim radnicima i zapuštenim pogonima. U nemaštini je i obilju svađa, tuposti, kiča i gluposti, pod novim gospodarima, svetskim putnicima, govornicima na svetskim tribinama, torbarima na našim ledinama.

         I šta treba da doživimo još, mi starčići savijeni vremenom, i mutnim tokovima zadnjih decenija, kad smo se upleli kao pile u kučine,  između prošlosti koja se rastegla u pustaru, i nedohvatnog neba budućnosti prema kome ne znamo satelitske puteve.

                                                                                                                                  (str.42-43)

           Leskovac u drugoj polovini dvadesetog veka, razvoj i disanje njegovo nakon drugog svetskog rata dato je u poglavlju ,,Bili smo i gradili nadu u budućnost Leskovca“ (str.44-47). Čini se da je ceo Leskovac stao u njega.

          Ipak, pre svega i nakon svega, ovo je jedna maturska knjiga, knjiga o maturi. I gimnazijska knjiga:

      Kao da naša svetla i tamna postignuća, nisu ni od kakvog zajedničkog značaja. I nisu, odista nisu. Mi gledamo i vidimo samo naš gimnazijski lik.

                                                                                                      (str.58)

         Sve što se opisuje i dešava biva zaogrnuto maturom, sećanjima i ponekim uzdahom. Svi oni koji vole da se prisećaju svojih srednjoškolskih dana i maturskih okupljanja zavoleće i ovu knjigu.

     Drugi deo knjige KRNJE BIOGRAFIJE JAHAČA PANJEVA – ,,Krnje biografije“, znatno je slabiji nego prvi – ,,Jahači panjeva“. Vraćam se na onu tvrdnju da je knjiga delom književno-memoarskog tipa. Drugi deo zaista ima više dokumentovanog nego prvi koji je maštovitiji, prirodniji. Gde radnja teče lako i uvezano. Ono što leskovački gimnazijalci i gimnazijalke nisu shvatili/le poslavši svom drugu Tasiću primedbe na tačnost JAHAČA PANJEVA i dodatak u vidu stranica i stranica biografskih podataka je sledeće: suva i štura biografija nije zanimljiva osim onome ko je upoznat i sentimentom vezan za nju. U tom smislu, Tasić nije ,,pogrešio“ niti ,,povredio“ ikoga spravljajući od običnih podataka humorične efekte i priče, već naprotiv, uneo opštost i živost uskim i ličnim pojedinostima, napravivši koherentnu i zanimljivu fabulu. Ono što je njima, leskovačkim gimnazijalcima zanimljivo, a što je stavljeno u drugi, nastavljeni deo knjige, ipak je neuvezano i nema književnu normu, niti oblik. Ja priznajem samo prvi deo knjige, vanredno lep i književno vešt, zaogrnut humorom i filozofijom, za razliku od drugog, koji je puki zbir događanja i imena. Izuzetak je jedino možda poglavlje ,,Štrajk glađu“ u drugom delu knjige, kao i ,,Rudaru Stojčiću je presuđeno“ i ,,Hod na štakama“, i, naravno, priča ,,Plivanje“. Jedina priča koja podseća na onaj humor koji krasi prvi, originalni deo knjige, jeste priča ,,Parastos“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*