Miloš Ristić: KAKO JE PISAC BITI

Filed under: pisci o svemu i svačemu,Srbija |

writerDanas, i u Srbiji …

Nemojte pisac biti. Šta će ti to? Hoćeš da budeš stvaralac? Bog? Možeš definitivno biti Bog. Da. Bog se može biti. Ali, ne živiš na nebesima. Živiš u netrpeljivostima, stresima, besima, nesanima i neuspesima. Moliš kulturne ustanove da te prime, da onda prođeš školu nastupanja. I istupanja iz iste. Kače te na liste. Kao da kače veš. Kad im ponestanu štipaljke samo te prebace preko konopca. Presaviju i bace. Nisam rekao odbace jer nisi te sreće. Uvek ti se vraćaju kao svom pacijentu. Dok ležiš tako obešen o sopstvene ideale, kljuju te budale, da bi posle imale razloga da te nazovu Prometejem.

Postepeno, zauzet stvarima okoliša, počinje sve manje da ti se piše, a sve više – piša. Povremeno kvalitet počinješ da zamenjuješ kvantitetom. Ne želiš da priznaš sebi da više ne umeš da pišeš. A kako bi i umeo, kad svi aplaudiraju pokraj tebe. Slušaš: ,,On je mlad“, ,,On je izuzetan“, ,,On je talentovan“; ,,Znaš li ti koliko on piše“; ,,On barata raznim i različitim žanrovima“. On je pesnik . . . ali u onom pravom smislu te reči. Rođeni pesnik. I buntovnik. Tako govore. Tako kažu. Pred mikrofonom. U zajedničkoj televizijskoj (e)misiji o lokalnoj kulturi. Zajedničkoj – jer su se plašili šta ćeš kazati ako te puste sam da gostuješ na gradskoj televiziji. Da nećeš nešto protiv vlasti. Nešto političko, satirično. Nešto protiv njih. Ali zato, pi-ar sedi pored tebe sa svojim velikim prelepim oblim grudima gotovo nadrealnim, uzima ti reč iz usta da bi je smestila među sise, i hvali nazivajući te satiričarem i velikim buntovnikom.

Onda, ako kreneš, da pišeš bolje, zameraju ti jezik. On donosi nešto novo, neku promenu. Ali mi još ne znamo šta je to. Ah, upravo smo saznali. Pa to je njegov jezik. Njegov jezik je problematičan. Njegov jezik je nepismen. Njegov roman. Njegova drama. Njegove pesme su proza. Njegova proza je previše poetična. Ako još i napišeš slučajno neki kritički tekst, čak i dobar, nadrljao si. Prozvan si skribomanom. On piše to i to i to i još sadi cveće i trenira golf.

Plate nema. Možeš se nadati da ćeš posle devet godina besplatnog društvenokorisnog kulturnog rada konačno doživeti da u nekim književnim novinama promeniš titulu saradnik u titulu urednik a termin objava u termin zarada kolumna ili šta već. Imaš svoju kolumnu a nemaš ni svoja kola. Zato se valjda i zove kolumna. Valjda su to neka umna kola.

Možeš se bar hvaliti da si pisac, iako si nezaposlen. Možeš čak i smuvati neku ribu na tu žvaku. Možeš dobiti besplatno pivo ili naklonost nekog kafića. Možeš navući zavist, grudomoru, mržnju, spletke i vradžbine. Možeš doživeti da ti se stariji komšija ne javlja više otkad te video na televiziji a da ti se mlađa komšinica iznenada počne javljati iz istih razloga.

Fejsbuk. Ah, čoveče. Okačiš svoju sliku. Okačiš pesmu. Diplomu koju si osvojio za najbolju pesmu u zemlji te godine. Naravno, prošle ili pretprošle već. Onda počneš da živiš u budućnosti, u promeni, u optimizmu, vraćajući se uvek na ono staro, prošlo, na priznanja i trofeje. Ti si pisac? – pita te neko. Ti vanzemaljac? – dođe ti da odgovoriš, ali naravno da to ne činiš sa osobom koju si tek upoznao. Tek je prošao zahtev za prijateljstvo. Malo ćeš uživati i prkositi nos. Sad si pisac.

Da – pisac sam. Da – umetnik. Gledaš se u ogledalo i govoriš: Ja sam mlad, lep i pametan. Ja sam mlad lep i pametan. Brže. Ja sam mlad lep i pametan. Još brže. Ja sam mlad lep i pametan. Naprotiv, već si pustio stomak, svinjski loj. Već su ti ispala četiri zuba. Srećom tri na jednu stranu. Sad izbegavaš da se keziš na drugu. Zdravstveno osiguranje nemaš da se lečiš jer si završio fakultet. Ja sam mlad lep i pametan! Pametan! Da! Zaista! Koliko može biti pametan čovek čija je pamet izmerena, dokazana i priznata? Ona je time data, izbačena iz mozga i ne može se u njega vratiti osem (nije ,,osim“ nego ,,osim“ + ,,sem“=,,osem“) ako se želiš do kraja života ponovno pročitavati i iščitavati. A nisi Kjerkegor. Niti svetac. Običan si predstavnik svoje generacije. Genetika racije. Proživeo si devedesete, slom nacije, obe propagande, inflacije. Kako možeš biti uzor mladima? Ti, koji si mlađi od svih. Rodio si se u komunizmu a nisi ga video. Rođen si u Srbiji, a Jugoslaviju si živeo. I i dalje živiš. Nisi bio u ratu jer si bio u vrtiću i u školi. Smatraš se zbog toga izdajicom. U vojsku nisi išao jer si od iste bežao da bi studirao i stekao neku diplomu sa kojom bi pobegao iz zemlje a sad ne možeš sa njom ni ovde raditi kamoli napolju. Kad je griža savesti i morala postala dosadna – tebi se ratuje. Patriota si, jer nemaš drugo zanimanje, osim da se uzdaš u biro za zapošljavanje. Velika vajda. Malo bi pucao, malo bi krao, malo silovao. Što da ne? Pa i drugi su to radili. Da – potpuno si siguran ovoga puta imaš muda da kročiš u dobrovoljce. U zemlji je dosadno.

Ili da piješ, ili da se biješ ili da se drogiraš. Ovako – dobiješ zanimaciju. Rodoljublje, energiju, akciju. Preokret. Veru. Nadu. Ali avaj – ni ovoga puta ti se neće posrećiti. Rata neće biti. Dakle, ostaje pisanje. Piši i piši i čitaj kako je nenapisano. Pljuj sve i svašta, pa poštuj ponešto. Tako ćeš pokazati svima da si konačno odrastao. Da si naučio da kontrolišeš kritike. ,,Disciplina duha – to vama treba kolega“ – govori ti profesor s faksa stariji osamnaest godina od tebe. Imaš ti talenta – govore mnogi. Samo … Uvek to samo. Ali … trebalo bi da nađeš način da artikulišeš to, nekako drugačije. I da se organizuješ. I da nađeš posao. I da prestaneš da piješ. Prestani već jednom da piješ brate! Ozbiljno. Završićeš u bolnici. Jedan moj prijatelj tako završio u bolnici i niko mu nije došao u posetu. Svi ga ostavili. Napustili.  Doživeo je da svi prijatelji odu od njega. Napustili. Odlepršaju. Ćiju-ćiju. Ili bar pij manje.

A ti ne bi, naravno pio, da si dobio priliku da bi živeo. Da putuješ, da vidiš, da upoznaješ. Da se krećeš, da se okrećeš, da srećeš. Još ako nemaš stan u prestonici. Pa, ti, onda, i nisi pisac! Mislim, možeš da pišeš, niko ti ne brani, ali ko će to videti. Videće ali neće neko ko može da ti pomogne. U svakom smislu. U intelektualnom psihičkom i materijalnom. I da ti izda knjigu. Da te lansira. Da te zastupa. Još da je žena – pametna – sa stilom – zgooodnaaa – iskusna – ktitor – mecena! Sjajno. Spava sa tobom a budi tvoj duh. I ona muza i ti muzeš. Da – šta bi bilo kad bi bilo! Onda ne bi sedeo u stanu. Šetao bi se ulicom, bio viđen. Odbijao intervjue. Onda ne bi gledao druge pisce na televiziji. Onda shvatiš: Pa ja jesam bio na televiziji, a bio sam i u novinama. Dobijao priznanja, objavio već neke knjige. Pa ja uopšte nisam nepriznati pisac!? Šta ja uopšte želim da budem?! Želim da budem najbolji, želim da budem pesnički Mesi, ali se to kosi sa andergraund stavovima moje ličnosti. Ja sa sobom neimam sličnosti! Pa i to je filozofski. Sopstvenim licemerjem se boriti protiv licemerja sveta. Javni andergraund! Komercijalist van liste. Trebaju mi ženske, treba mi i piće. Posle kažu – šta ti treba, što kukaš – objavio si knjigu?! Što kukam? Zašto?! Kažem. Pa rekao sam. Treba mi piće, trebaju mi ženske. Treba mi novac.

Šta ako sam objavio knjigu? Niko i ne pita kako sam je napisao. Šta ako sam imao promociju. Ne umem da čitam pesme, ne umem da se kezim, nisam išao na akademiju. Niti sam zamišljao kako čitam pesmu dok sam je pisao. Da sam to zamišljao nikad je ne bih ni napisao. Posebno takvu. Pišem u intimi, za intimu. Za jednog čitaoca, koji je uvek drugi. Ne za sve čitaoce, koji su uvek jedan! Ne krivim nikog za promociju! Niko mi nije kriv, što je tako dosadno. Šta raditi sada s knjigom, šta raditi sada s psihom. Ubiti se? Skočiti s mosta kao Branko? Postati tako popularan? Ni to nije novina. I to je šablon. I ovaj život i pisanje i sve. Kulturne organizacije, kezenje, ubutavanje, klimanje i odklimavanje, pevanje, dopevanje, dopevavanje, dorazumevanje, druženje, rukovanje, pljeskanje, kafenisanje, dogovaranje, ogovaranje, ugovaranje, egovaranje, upoznavanje, karijerisanje, dosađivanje, smaranje.

Primanje uvreda od kulturnih radnika sa statusom simbola lokalnog. Slušati sve to. Jesti. Mirisati. Obrađivanje uvreda u glavi. Raskoljnikovske dileme. Spiskovi uvreda. Moraš prvo da ih zaboravih, onda počneš da pamtiš i zapisuješ. Da bi ih razumeo. Da ne bi poludeo ili da ne bi poludeo nekog.

,,Brada ti je neuredna. I frizura.“

     Kao da pisci treba da izgledaju uredno, ili, još gluplje, da vode uredan život. Nisam ja Ivo Andrić! Niti želim da budem. Želim – Drainac Rade.

Ili:

,,Tvoj stav je problematičan.“

       Ili, kad govore nekom drugom u tvom prisustvu ali kao da nisi prisutan u kabinetu kulture već samotu je tvoje blaženo uvo stvoreno za recepciju zamerki:

,,On ti piše te drame od po trideset strana. Od trideset!“

       Ili:

,,Znaš li ti koliko ja imam tih kao ti? Tih što čekaju da im se pregleda rukopis? Pedeset – šezdeset. Ja imam sto ljudi dnevno koji ovde dolaze i nešto traže. Samo dolaze i traže!“

        Ćutiš. Da ne budeš nepristojan. Ohladiš se. Odvojiš se od domova kulture i nekulture, od centara kulture i moći. Kažeš sebi – idem drugim putem. Vraćam se korenima. ROOTS, brate, ROOTS! Tu je internet, alternativna scena, i tako dalje. To potraje neko vreme. Dok te i oni odbace. Dok te neko ne uvredi. Najzad se setiš – aha! A kad bih imao novca onda bih mogao svih deset rukopisa objaviti i ne bih zaviso od toga da li će neki časopis u delovima ili u celosti da odluči da me objavi. Da, ali si načinio kobnu grešku u startu. U siromaštvu. Već si se sa njima posvađao oko stava i umetnosti (tako oni zovu uplitanje ličnog ega u opšti poslovni) i sad ti džaba sav novac i sve pare. Piše ti se i dalje. To je dobro. Ali to je samo nit. Zato što ti se ne živi više, zato ti se piše. Da hoće da živiš – ti bi živeo! Ne bi pisao. Piskarao. Popišavao i zapišavao teritoriju. Ispravljao krive Drine i krivio prave, tonuo u tautologije i kalambure. Ispijao ture života. Tešio se kako piješ malo. Kad te pitaju kolko piješ odgovaraš pola litre dnevno. Ipak je to samo vino. Nije rakija. A kad si kući iscepaš dva litra. Dobro – nije mnogo jako. Nije. Nije uopšte mnogo popiti šezdeset litara crnog vina za mesec dana. A pričaš kako kupuješ petnaest. Pa i kupuješ. Nisi slagao. Ali, objave ti posle dugog posta priču, ili pesmu, ili ciklus poezije i – počneš da skačeš od sreće i piješ da zaboraviš da si uspeo. Da uploviš u onu finu, nenormalnu i bolesnu melanholiju. Tugu. Ironiju. Agoniju. Suicidne pomisli.  Da bi poništio uspeh, jer, ustvari, u dubini duše, nisi ni želeo da objaviš. A što si slao? Iz čiste želje, igre, intuicije, provere? Budi se ponovo onaj poriv andergranda. Kupi mercedes pa ga polij benzinom.

Kukaš kako nešto neće da ti objave. Cmizdriš i pizdiš. Pljuješ, vređaš, šutiraš. Dobiješ batine zbog nepoštovanja. Ili ih pošteno izbegneš. Šta je pošteno? Kad ti objave opet kukaš. Što veći pisac to veće derište. Što li su me objavili? Zašto, kad me ne razumeju. Hvale mi promociju knjige! Da me ne lažu iz dobre namere? Vide da sam pijanac i budala, depresivac i agresivna stoka – pa da me smire, umire, uteše, da me obraduju malo! Siroti mali dobri ljudi… Što nisam kao oni! Oni baš umeju da lažu. Ali ne kao ja. Ne sa stilom. Pisci lažu sa stilom. To ume samo pisac a najbolje pesnik. Vesnik. Neizvesnik. Večita luda. Odrasla na Veneri a zaputila kojekuda. Onda rima. Rečenica. Sveća. Pečenica. Teorija književnosti. Kritika. Sprdnja. Književni krugovi. Kvazi-politika. Misle da su nešto važni. Misle da se sve oko njih okreće. Pička im materina. Jebem im mater. Jebem im sve po spisku. Ja. Ja im jebem! Pička im materina – što neće da me prime? Pseta! Visokopoštovana gospoda kulturopolitike. Lepo je rekao Sterija. Ližu se među sobom kao goveda. Da li je to Sterija rekao? Nije bitno. Čuo sam to negde na fakultetu.

Sad ću da se napijem, pa da napišem drugi, ispravniji deo.

Svi te gaze. Svi te maze. Mogu li dobiti malo gaze da pokrijem sve te uvrede koje nikad ne zarastaju ni zastarevaju? Ne odolevaju. Kulturna ustanova matičnog grada te odbija glumeći Isusa, a ti gledaš gada svaki bogovetni dan kako te oblikuje, kako te šutiraju, psihički maltretiraju, novčano ucenjuju, jera znaju da si beda i tako svaka šuša od reda – opominje te za ponašanje a govori kako ti želi dobro dok te po zlu spominje.

,,Mislim da si preterao što od nas tražiš. Dosađuješ nam i maltretiraš nas. Neka ti Udruženje srpskih pisaca Nemačke plati tri evra do Paraćina i četiri evra puta u povratku. ******************************************* . Jesmo mi kulturna ustanova ali nema para za to. U ponedeljak nam dolazi najveća živa srpska pesnikinja, R. Lazić, i moramo da obezbedimo sponzorsku večeru. ************************* . Ako već dolaze u Paraćin, što i ne plate put, kad već hoće da ti uruče zbornik. ************* . Pa šta ako su ti objavili pet pesama u inostranstvu! Imam ja svojih poslova. I svojih briga. Mogli bi oni i da te odvedu u Nemačku a ne samo da pričaju i budu fini. Ćao. Ne davi me, molim te, više.

Tako ti nabacuju krivicu. Grižu savesti. ,,Jova iznova“. I stalno tako. Grizeš usne, grizeš nokte. Ne znaš da li ćeš imati za kartu za bus da odeš i dobiješ zbornik kome se raduješ do nebesa jer su ti to prve pesme objavljene van ove, šugave zemlje. Ali, bože moj, kulturni centar nije kriv za to. Njima to nije dužnost. Oni se ne bave pomaganjem kulturnih stvaralaca svog gradića. Iako su gradska firma. Oni se bave kulturom! A ti, nisi, kultura. I onda kažu: Nek ti plati porodica put. Mi nismo krivi što ne možemo da te zaposlimo. Iako si završio književnost. Iako. Vidiš da nema para. Nema. Jesi čuo? Mi hoćemo, mi hoćemo ali ne možemo. Kad budu bolja vremena. Da ti damo posao. Videću da ti sredimo da radiš neku lekturu korekturu kad nam donese neki pisac. Jeste malo, 2.000 dinara, ali bar da imaš nešto. Zato pazi s kim se svađaš i protiv koga pričaš jer taj NEKO može da ti nađe posao. Videću kad bude dodela neke nagrade, književni konkurs, da budeš u žiriju. Dvadeset evra se dobija za to. Ako hoćeš? Ako hoću?! I tako vam obećavaju i kupuju vas tim sitnim obećanjima dok vam godine rastu a posla ni za lek. Ni na vidiku. Prođu desetine i stotine lektura. Ne zovu vas. Lažu vas, kao i svakog drugog, mladog, obrazovanog, nezaposlenog, pisca u nastajanju. Prolaze dani. Nedelje. Meseci, godina cela. Druga godina počne. A kulturna aždaja, kulturni centar, raste i raste i nikako da prestane da glođe i proždire mlade autore. A i srednje. Pišeš im tekstove za časopis, ni dinar. Recituješ pesme, ni dinar. Napišeš kritiku, ni dinar. Ni božji dinar! Porodica nema da ti pomogne. Ima još dece, studenata, a plata nedovoljna. Otpadne ti i drugi zub u poslednjih šest meseci. Četvrti za dve godine. Novi pocrneli. Levi i desni kec u donjoj vilici. Spremaju se da ti otpadnu. Tvoji nisu krivi. Nemaju para za zubara. Knjižica ti je neoverena, jer imaš više od dvadeset godina a nemaš posao. Iako si se prijavio u tridesetšest oglasa tridesetšest škola za posao. I srednjih, i osnovnih. I na jugu i na severu zemlje. I na istoku i na zapadu. Čak i u susednoj zemlji. Ministar prosvete na televiziji (pazi teleta!) govori da su oni koji nisu našli posao nastavnika ili profesora otkad su diplomirali OČIGLEDNO NESPOSOBNI čim nisu sposobni da ,,se snađu“. Prosvetno-naučna komisija još gore, stručnije i detaljnije, iznosi stav o takvom pojedincu, dakle o meni, koji sam se, otkad sam diplomirao prijavio u tridesetšest škola za jedanaest meseci, koliko pamtim, možda i četiri-pet više, i nigde nisam bio ni pozvan na razgovor za posao, kamoli za dobijanje istog. Prijavio sam se za rad i u nekoliko novina, časopisa, ustanova kulture. ,,Ne.“ Ne. Ne može. ,,Vidiš kakvo je stanje.“ Opšta propast. I sve je opšte i niko nije kriv. Ti si kriv što si živ. I što si završio fakultet. I što pišeš. Ko ti je kriv, kad si budala?! Što nisi upisao menadžment a ne književnost? Tu se dobro zarađuje. Ali, ja sam upisao književnost. Prokletu književnost! Prokleto lepu. I to onda kad su se svuda tražili profesori srpskog i književnosti. Da, ali to je bilo pre šest godina. Sad je drugačije. Znatno drugačije! Vidiš da ovima dozvolili da rade još iako treba da su u penziji. Tako ti je to. Menjaju se vremena. Šta se buniš! Šta se žališ?! Ćuti tamo! Sedi. Beži. Idi mi s očiju, talentovani čoveče! Zauzećeš mi mesto. Bićeš bolji.  Zato te neću zaposliti. Da znaš! Šta sam trebao, da završim fakultet od četiri godine za dva meseca, dok su se još tražili profesori srpskog?! Pa to je nemoguće! ,,E, pa i ti si nemoguć!“ Nepodnošljiv. Idi, ubi se. Siđi dole u podrum i obesi se. Da te moje oči ne gledaju više . . .

A SAD NEŠTO,

POTPUNO DRUGAČIJE!

Malo se prepucavaš sa ljudima kulture, takozvanim saradnicima, tačnije urednicama i urednicima koji tebe zovu ,,saradnik“. Nervira te to ,,saradnik“, izluđuje te to ,,saradnik“. Šta znači saradnik kad taj urednik ili urednica časopisa prima pare od kulturnog centra za to što radi, i to što si ti saradnik, i ne primaš pare. I ima takvih pedeset kao što si ti, koji svojim prilozima (i ponekim uzvikom) ispunjavaju i popunjavaju časopis. Ti, naravno, niti imaš pare za to što ti objave nego još moraš da vrištiš i skičiš od sreće jer te sudbina (čitaj: lokalni časopis za književnost i kulturu) pogledao i objavio ti nešto. Čitave dve strane. Tačnije, jednu i po, jer je jedan lokalni matori pisac morao da se ugura na pola tvoje stranice i pitanje je da li je taj pisac namerno na toj tvojoj strani gde ti se završava tekst ili je urednik to namerno ,,uredio“ ne bi li osakatio oba pisca i pokazao/la svoju moć.

I tako dalje. Napsuješ šefa nekog drugog časopisa pa ti on odgovori žešće pa se vi bratski i čovečanski i srpski preko mejla ispljujete i izvređate iako se nikad niste ni upoznali. Sada jeste. On nije hteo da raztume zašto si mu poslao pesme. Ali tražio je. Da, ali ne stotinu, kao što si mu poslao. Zašto?! ,,Nije po bontonu.“ Ne sećaš se gde to ima da se kupi ili naruči taj bonton saradnje sa književnim ćasopisima. Kaže, do deset, petnaest, je po bontonu. Da, ja vama petnaest a vi meni nula. Ništa. Prazna kapa. Piši, piši. Samo napred. ,,Samo napred, dragi kolega“ . . . Poštovani . . . poštovanje! Video sam šta ste uradili sa onim vašim konkursom. Bravo, mladi čoveče u intelektualnom usponu! Svaka čast na osvojenoj nagradi za najbolju pesmu! Hvala. Hvala! Cigare – 150 dinara. Vino – 200 dinara. Hvala, hvala! Hvala što mi se rugate u lice. 120 dinara – parče pice. 180 dinara – cena jedne pljeskavice. A cena prave pice – 1000 dinara. 2000 – sa prilozima. ,,Ali prelepa vam je ona ljubavna pesma.“ Kako ste samo opevali vašu modernu muzu. Genijalno! Da – genijalno. Mora biti da je genijalno i to što jedanaest meseci nisam imao nijednu muzu. Vrlo genijalno! Vrlo pesnički! Intelektualni uspon, i, askeza, u isto nevreme!

Zašto nam niste poslali onu dramu? Pa, pošaljite nam, svoje pesme. Slobodno, razume se. Nudi, nudi. Moj vas razbudi! Kakva divna kritika, poštovani. Objavljena je. Rešili smo da je objavimo. Nastavite u istom duhu, i, šaljite nam još! Pozdrav, uredništvo.

         Hvala vam beskrajno. Drago mi je da vam se dopada. Po-zdrav! Sve najlepše.

Poštovani, prošlo je mesec dana otkad ste obećali da mi objavite onaj tekst.

O, pa on je objavljen. Niste znali?

          Nisam. Kako bih znao?

A, pa da, bilo je leto, neko je zaboravio da vam javi, čim nađem, šaljem link. Pozdrav i svako dobro.

          Ništa, ništa, ne morate mi se izvinjavati. Govorim. Pišem. A dođe mi da kažem. A dođe mi da napišem. Teraj se u tri lepe, debilko ili debilu! Da budem politički korektan, jebem ti i majku i oca!

3 Responses to Miloš Ristić: KAKO JE PISAC BITI

  1. A sad zamisli sve to jos si i zena!

    stela
    06/08/2013 at 23:32
    Одговори

  2. Odlično napisano! Realno, bez pardona, brutalno ali i istinito. Nažalosat takva je situacija danas, potpuno demotivirajuća za svakog mladog, entuzijastičnom i talentiranog pjesnika/ pisca. Čovjeka natjera da pomisli zašto je uopće počeo pisati, za sebe, za druge, iz osobne potrebe ili koristi i vrli brzo ne vidi jasni granicu između toga. Da ne spominjem koliko tuđa mišljenja, odbijanja, pohvale ili kritike utječu na naše stvaralaštvo i na našu motivaciju!! Svaka čast na tekstu.

    Bernarda
    16/01/2015 at 17:10
    Одговори

  3. Nažalost ljudi kao ti, koji govore, misle i pišu iskreno sakriveni su od nas koji bi sa radošću pročitali svaku Vašu priču, pesmu, pa čak i komentare o političkoj sceni, sportskim dešavanjima, itd.
    Sada već svi shvatamo da to i jeste najveći problem ne samo današnjice, jer ja komentarišem ovaj post nekoliko godina nakon objavljivanja, a i dalje je prisutno isto nezadovoljstvo kao i u momentu kada ste ga objavili.
    Niste ni vi podobni kao pisci, a ni mi koji čitaju i razumeju, što je možda još bitnije.
    Želim Vam(nam) svu sreću ovog sveta. Jer izgleda da nam je svima nama samo to i ostalo zajedničko – želje i sreća!

    Stefan
    05/12/2018 at 10:01
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*