Miloš Jovović: Pluralia tantum (Laza K. Lazarević 2011 – prva nagrada)

Filed under: Laza K. Lazarević 2011,nagrađeni radovi,Srbija |

„Udara me blago golim kolenom u rame, budeći me do pola.
Znam da nije tu.“
ZZ

Znao sam devojku podočnjaka tamnih kao noć. Bila je večito tek probuđena i polusnena. Tanka, providna, duga spavaćica bila je njena uniforma, san – njena religija. Tada je čitala „Idiota“. Nije volela da kisne. Volela je svetlo plave, blage prolećne dane. Uvek joj je bilo hladno – volela je kada je sunce greje. Kada joj je bila omiljena prostorija, topla voda najbolja drugarica. Njene su reči bile blagi otrov, droga. Nikada nije imala ljubavnike – sve ih je zvala drugarima i volela je da nas međusobno upoznaje.

Nekada, na samom početku, možda sam je i voleo. Snežana.“

 „Vesnini su zubi bili krupni, široki. Njen je osmeh bio nezdravo blistav, možda je zato toliko pušila. Uz nju sam shvatio šta znači „poljubiti pikslu“. Pisala je puno, crtala malo. Govorila je: „Jedna slika hiljadu reči“. Svi njeni crteži imali su veze sa seksom, sva njena pisanija gajila su konje. Volela je visibabe, ljubičice i laste, sve što je odgovaralo njenom imenu. Varali smo se međusobno, kao po dogovoru. U vreme kada sam je upoznao slušala je Štrausa, jednog od njih. Na rastanku je svirao Rahmanjinov.

Volela je kratko i štedro. Koliko je davala toliko je i tražila.“

 „Jednu devojku nikada nisam mogao prevariti, te reči nije bilo u njenom rečniku. Mnoge reči nikada nisu sebi našle mesto u njenom rečniku. Neke su se podrazumevale, neke nisu uopšte ni postojale, a neke je ona sama izbacila. Volela je neme filmove. Mislim da nikada ništa nije pročitala, niti je ikada ikome išta napisala. Njene su priče uvek bile bez kraja i konca, njeni obroci brzi, a snovi mučni, neartikulisani. Čednost je čuvala pokretima, blud je krila osmesima.

Moja zaljubljenost nikada nije uspela da preraste u ljubav – nije je bilo u Neveninom rečniku.“

„U leto dve hiljadite u moj život je ušetao, upetljan u Aninu frizuru, vetar. Čak ni on nije bio u stanju da pobegne od njenih riđih kovrdža. Nije mi dozvoljavala da prstima prolazim kroz njenu kosu, plašila se da ću se zadržati. Kada bi je, jednom nedeljno, svečano, kao da je u crkvi, u svom malom, hladnom kupatilu prala, voda bi sa sobom u kanalizaciju odnosila delove vetra, pospane sunčeve zrake, pesmu ptica i sve one nesrećne poglede koji se od njene kose nisu mogli nikada sami odvojiti. Svake nedelje smo se iznova upoznavali. Njoj je sunce izlazilo ranije nego meni. Njoj nikada nije pobegao autobus – oni su jurili za njom.

Ne sećam se više naših razgovora, zvuka naših dodirivanja. Ne sećam se nijednog svog uzdaha ili reči – sve ih je uvezala i isprala me je iz svog života, zajedno sa ostatkom sveta koji je tek onako, usput, pokupila. Verujem da je tada sprala i moju ljubav.“

 „Poznavao sam devojku očiju šarenih kao ćilim. Govorila je sama sa sobom. Sebi je pisala pisma. Čak je i vođenje ljubavi pretvarala u samozadovoljavanje. Nikada nije naučila da me razlikuje od jastuka. Knjige je čitala naglas – sebi, spavala je u tri kreveta i ljubila me je na hiljadu različitih načina. Sama me je terala da je varam sa njom. Zvala se i Milena i Sanja i Biljana i Jovana i… ni sam ih nisam mogao sve popamtiti. Rekli su da je šizofrena i dali su je na lečenje. Na putu ka ozdravljenju njene su oči izgubljene i zamenjene nekim sasvim običnim, živim flekama koje su se smejale na samo jedan način.

Tu devojku nisam voleo. Stotine drugih koje su otrovali tabletama jesam.“

 „Jelenin je stomak bio najnasmešeniji na svetu. Uvek je ćutao kada bih na njemu ležao. Ona ga nije volela. Smatrala ga je previše dopadljivim. Optuživala ga je da joj krade muškarce. Zbog njega je gledala samo ozbiljne filmove, spavala potrbuške i volela čokoladu. Svako njeno napisano slovo a imalo je po jedan mali stomačić. Najzad je odlučila da mu zaista doskoči i ostane u drugom stanju. Na brzinu sam napravio nekoliko njegovih fotografija i zajedno smo pobegli.

Njen novi stomačić je ispupčen i zategnut, ali, ipak – nasmejan. Ja, sa druge strane, još uvek volim onaj stari, onaj koji mi se smeši iz rama.“

 „Jedna je devojka čitavu našu vezu iznela na svojim leđima. Na njima sam spavao, njih sam najčešće milovao i ljubio. Na njima sam pisao pesme i njih sam koristio kao platno za svoje slike. Ona ih nikada nije razumela. Večito su je svrbela i uvek joj je po njima bilo hladno. Imala je neodoljivu potrbu da ih pokriva i skriva košuljama i džemperima i svakojakim glupavim krpicama. Meni u inat počela je da nosi brushalter – znala je da ne volim kada ih povređuje.

Ostavio sam je kada smo prvi put iz kreveta gledali film. Mirjana je našem krevetu okrenula leđa.“

 „Prošlu sam jesen i zimu proveo u mraku bez dana. Tamarina garsonjera je imala jedan prozor, a i on je gledao u svetlarnik. Kuhinjske krpe nije prala, bacala bi ih čim se ubuđaju. Jeli smo iz plastičnih tanjira i kuvali na rešou. Slušala je isključivo ploče i nikada nije sladila kafu. Kadu je punila do vrha, a bojler praznila do dna – uvek smo se tuširali zajedno. Prezirala je kondome, pilule i slična ortopedska pomagala. Na sreću, imala je nešto zajedničko sa cvećem – lepotu, miris i potrebu za suncem da bi začela. Otišao sam kada smo počeli da se ujedamo međusobno, zatvoreni u ta četiri jalova zida.

Ne znam da li se ljubav nije rodila zbog potpune njene nekontrolisanosti ili zbog moje stalne potrebe za samokontrolom.“

 Sve ovo davno je prošlo vreme, poludeformisane poluistine, meni, sada, nebitne stvari. Zapisao sam ih zato što je ona tražila. Želela je da me upozna, da me razume. Mislim da mi jednostavno nije verovala. Nije ni imala razloga. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da znam zašto sam joj sebe prikazao kroz svoje bivše devojke, niti zašto sam napravio baš ovakav, a ne neki malo drugačiji izbor. Ipak je pažljivo pročitala sve napisano. Posle drugog čitanja me je podsmešljivo pogledala, a nakon četvrtog je lagano, ali sigurno, jednom rukom zgužvala papir, tako da su joj se lakirani nokti zabili u meki dlan i za sobom ostavili plitke brazde.

Kada je rastvorila šaku, papir se lagano skotrljao na pod i tamo se zaustavio, dok je ona i dalje sedela, nepomična u fotelji spram mene. Osmeh joj nije silazio sa lica dok je značajno širila svoje i onako krupne oči i polako treptala.

–  Hm! – samo je značajno ispustila kroz nozdrve u trenutku kada je moje nestrpljenje već prelazilo sve granice prijatnog.

– „Hm“ šta? – Nisam želeo to da kažem!

– Ništa. – I, naravno, smešak.

Pomislio sam da pokušam sa nekim komplimentom u nadi da će je to razgovoriti, ali nisam znao šta da joj kažem. Plašio sam se da ću zvučati smešno. Nastavio sam da ćutim, dok me je ona i dalje posmatrala onako čudno nasmešena.

Ne znam da li zato što sam tako blentavo buljio u nju ili zato što je jednostavno želela da bude slatka, tek, blago je iskrivila vrat i nagnula glavu, što je njenom pogledu dalo još dubine i zasenčenosti. Osmeh joj je postao širi i njene su pune usne otkrile gornji red zuba. Tek tada sam prvi put primetio koliko su njeni obrazi obli. Iako sam ja to želeo njoj da uradim, ona je mene prva hipnotisala. Zbunjeno sam posmatrao njeno lice, nesposoban da ga izoštrim i raskrinkam kao običan skup kostiju, mesa i kože.

– Sviđa mi se ovo što si napisao, – svoj dugi kažiprst je uperila u zgužvani papir na podu – izvini zbog gužvanja. – Na njeno pravdanje ja sam samo nehajno odmahnuo glavom, kao da me se to uopšte nije dotaklo. – Čitao si Pavića skoro?

– Da. Zar je baš toliko očigledno?

– Pa, recimo da sam svakog trenutka očekivala da će odnekud iskočiti one, tako upečatljive, „dlakave sise“. – Još širi osmeh.

– Da, baš su ubedljive. – Pokušavao sam da izgovorim bar još jednu prostoproširenu rečenicu, ali mi je lobanja u tom trenutku bila potpuno prazna. Ona je lagano podigla glavu skupljajući obrve, kao da će mi svakog časa baciti rukavicu u lice, i još šire se nasmešila – nisam verovao da je to moguće.

– Ne znam šta mu je sa tim, takvim kvalifikativima ženskog tela, ali je skroz simpatično – dok je govorila osmeh joj nije silazio sa lica, postajao je sve izraženiji, agresivniji.

– E, ovaj… znaš… pre par dana sam ukapirao na kakve bi, ovaj, grudi to „dlakave“ moglo da se odnosi. Mislim, uopšte nije fora zaista u dlakama. U prekjučerašnjem Blicu na petoj strani je bila neka devojka sa grudima koje su me automatski asocirale na te čuvene Pavićeve „dlakave sise“. Mislim, bradavice su karakteristične i nekako, skroz čudno postavljene i grudi su ono, kao… ne znam… razroke. Mislim, ono, potpuno prirodne, promenljive, ovaj… sposobne za dojenje! – Nakon ovog pokliča najzad sam ućutao. Ni to nije bilo nešto naročito pametno, obzirom da je bilo prekasno.

Bože, sedeo sam pred devojkom koju sam želeo iskrenije nego bilo šta u životu, a ja sam lupetao o ludom, stilizovanom Paviću i mućkao, sa neznatnim uspehom estetiku sa antropomorfološkofunkcionalističkoognjišnim mitovima o veštičarenju, ritualnoj nečistoći i pramajci. U minutu govora spojio sam meku pornografiju nadaleko čuvene pete strane, sa nepostojećim anatomskim karakteristikama ženskih grudi i sve to uz nežnu mimiku posvećenog seksualnog manijaka. A nisam čak bio ni pijan! Jedva sam sebe naterao da podignem pogled i bolje bi mi bilo da to nisam ni učinio, jer ne verujem da je moje lice ikada imalo tako zdravo crvenu boju. Marksista u duši!

Za sve to vreme ona je sedela kao da se ništa nije dogodilo. Kao da uopšte nisam promašio temu, kao da nisam tek tako, jednim pokretom izignorisao savršenu priliku da uz nekoliko, njoj upućenih, lepih reči, razgovor postavim između nas i time pokrenem konačno razrešenje svih problema. Ona je samo još jednom ponovila ono svoje „hm“, ovog puta malo zamišljenije i malo setnije, a ja sam, skoro pa pametno, oćutao. Lagano se oduprla svojim dugim rukama o naslon fotelje i krenula ka kuhinji da zakuva kafu.

Ustao sam za njom i ukotvio sam svoje, od gluposti teško telo za hladnim kuhinjskim stolom. Tu je uticaj Bertolučija na mene došao do punog izražaja – odjednom je bilo strašno zanimljivo igrati se stoljnjakom i upaljačem. Nisam imao hrabrosti da podignem pogled ka njoj, ali sam se smeo zakleti da me samozadovoljno posmatra oslonjena o zid. U tom trenutku sam se, naravno, zapitao zašto ne mogu lepo, kao sav normalan muški svet, prilikom izbora žena da ispoljim tako jednostavan, ali svrsishodan, Edipov kompleks, već izigravam večitog Narcisa i sve vreme sebe spašavam davljenja. Ona je bila pobednik, ona je bila viša.

Oprezno je prišla i stavila dve vrele šolje pred nas. Razdvojila nas je pepeljarom, a onda je premostila jaz uzevši mi cigaretu, i sve to uz nevini osmeh. Pozajmila je i upaljač, a zatim, srknuvši malo kafe, ispružila je svoje vitke ruke po tvrdoj ploči stola. Pružila ih je ka meni, da, ali ne i meni. Gledala je veselo-upitnim, širokim pogledom pravo kroz mene dok je zaboravno pućila usne. Pri svakom pokretu njenih oštrih prstiju čuo se slabašan zvuk dodira njenog prstenja i prekrivene, glatke površine stola. Ja sam odsutno ćutao, upitno zagledan u njene usne, namračenih obrva i čvrsto stisnutih usana. Očaj je prosto izvirao iz mene i moja joj je nesposbnost bila očigledna, ali ne i uveseljavajuća. Pitala se šta sada da radi sa mnom.

Malo se uspravila i lagano je povukla dim, brzo sklanjajući cigaretu od svog lica. Pogledala je oštro u mene i kao da je to još više rastužilo. Tamo, sa druge strane stola, ja sam joj postavljao ultimatum – ili će ona odlučiti ili nikada i ništa neće biti odlučeno. Nisam želeo da snosim bilo kakvu odgovornost. Skrenula je pogled sa mene i nezainteresovano je upitala, kao da se obraća nekom trećem za tim stolom:

– Kakva bih ja bila? – moja prva reakcija je bila da joj odgovorim sa „molim?“, na sreću, uzdržao sam se od toga. Posmatrao sam je nekoliko sekundi, kao da tražim odakle bih počeo, međutim, meni je mnogo veći problem predstavljalo odlučivanje između istine, bezočnog laganja ili da slažem odgovorivši sa „ne znam“ i „nisam o tome razmišljao“.

Dok sam ja u sebi mudrovao, ona mi se toplo nasmešila – uveseljavalo je to što sam je posmatrao sa neskrivenom mržnjom. Zaista je volela decu.

– „Glatka. Krupnih, urokljivih očiju i usana upućenih ka meni, blago otvorenih. Hladni prsti bi ti uvek bili obojeni tušem. Brzo bi sekla papir, ne dodirujući ivicu lenjira skalpelom. Spremala bi se dugo i govorila kratko. Spavala bi nemirno, okupirajući krevet. Budila bi se sporo, lažljivo. Prezirala bi telefon i potajno bi bila zaljubljena u slovo N. Strpljivo bi slagala voće u korpi i svađalački bi jela pomorandže. Nikada ne bi umela da poziraš fotoaparatu. Sunce ti ne bi dozvolilo da ga gledaš, a kiša bi pazila na tvoju frizuru. Vreme bi te štedelo, a vetar bi maštao o tome da te dodirne.

Volela bi jasno, bez nedoumica i besmislenog zapitkivanja, ljubomorno i dugo, jako dugo. Baš onako kako ja to nikada ne bih mogao.“

Gledala me je setno. Uspravila se u svojoj stolici i na silu je ćutala. Želela je da mi kaže toliko toga, ali nije znala kako. Tada sam prvi put video uzdah koji se otkida iz grudi. Šolju je nervozno vrtela hladnim dlanovima.

Pokupila je svoj rasplinuti pogled sa stola i uperivši ga u mene, ćutala je stisnutih usana. U trenutku kada je htela da započne rečenicu, ja sam se nasmešio i odmahnuo glavom. Bio sam zadovoljan. Lagano sam ustao, nisam bežao. Pokupio sam svoje stvari i krenuo ka vratima. Ona je žustro skočila i zakoračila ka meni u želji da progovori. Izašao sam na hodnik, još jednom se okrenuo i nasmešio se još jače – osmeh je bio iskren. Brava je za mnom tiho škljocnula. Čuo sam kako se naslanja na vrata.

Do ulaska u tramvaj ni jednom se nisam okrenuo. Ne sećam se da sam je ikada više video.

„Znao sam devojku usana suvih i mekih kao perjani jastuk. Tamo su zaista počivali svi uzdasi, poljupci i osmesi o kojima sam sanjao. Govorila je tepanjem. Svet je gledala upitno. Kafe je ispijala brzo, cigarete je pušila sporo. Pokreti su joj bili tanki i dugi. Njene sam duge nokte gledao sa strahom i čežnjom. Nije verovala u jednakost polova – bila je apsolutno superiorna. Skupljala je cipele i kapice. Po kišnom danu vraćala se po zaboravljene minđuše. Skrivala je pozajmljene knjige i negirala njihovo postojanje. Radovala se i ljutila živo, dečački. Prekorevala je teško, majčinski. Praštala je lako, zavodljivo.

Uzalud su je vekovima voleli – ona je bila zaljubljena u Pariz.“

 29.03.2005.

O autoru: rođen 1982. u Velikoj Plani; 2008. diplomirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu; pohvala i objavljivanje priče „Leto bez Marije“ na konkursu za nagradu „Andra Gavrilović 2010“, objavljena kratka priča u „Najkraće priče 2010“ (Alma), nagrada Laza K. Lazarević za neobjavljenu pripovetku za 2011.

2 Responses to Miloš Jovović: Pluralia tantum (Laza K. Lazarević 2011 – prva nagrada)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*