Miloš Avramović: Doba pepela (Trifun Dimić 2013 – drugo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Trifun Dimić 2013 |

meljine2_jpgPipci okupatorske Italije uzeli su pod svoje sve, pa tako i staru gimnaziju u Srbini u koju su išla sva meljinska djeca. Nastava se od sada izvodila na italijanskom. Tako je moj djed Miloš drugi i treći razred gimnazije pohađao kao pravi Italijan. Srpsko-hrvatski se slušao samo jedan čas sedmično.

Od svih italijanskih profesora najveću pažnju je privlačila professoressa Bianca Napi. Ona je bila zaslužena za sprovođenje diktature po školskim učionicama i hodnicima. I bila je vrlo vješta u tome, šta više ta žena je bila rođeni diktator. Rođena je u Napulju, a nakon završene pedagoške akademije u Rimu svoje diktatorke sposobnosti je izoblikovala u vojnoj školi u Trstu. Bila je to punačaka žena, jedna noga joj je bila kao u normalne žene dvije, a na licu joj je vladao uvijek isti jednoličan i strog izraz čiji su puni sjaj vidio u njenim krupnim zelenim očima. Kosa joj je uvijek bila vezana u pletenicu koja je bila tako precizno zategnuta i ispletena da ni jedna jedina dlaka nije bila izostavljena. Razredu mog djede je predavala italijanski jezik i bila im razredni starešina. Svi mladići i djevojke su pod obavezno morali nositi italijansku uniformu čiji je donji dio bio zelene boje, gornji crne, a oko vrata zavezana plava marama dok je na glavi stajala kapa na kojoj je rimskim brojem bio upisan redni broj svakog učenika. Na Miloševoj kapi stajao je broj I zahvaljujući prezimenu koje je počinjalo na prvo slovo bilo po našoj azbuci ili po italijanskom alfabetu – Avramović. Prije početka časova svi razredi bili su u poređani po strojevima u dvorištu i nakon što bi svaki razredni starješina završio svoj govor strojevi bi morali podiči ruku vičući u glas „VIVA RE, VIVA MUSOLINI!“.

Miloš je uvijek bio na prvom mjestu u stroju, a do njega njegov vjerni drug Džona Budeč. Njih dvojica su znali krišom da prave grimase po hodnicima iza professoresse Biance imitirajući njen hod koji se više mogao nazvati maršom. Jednom prilikom dok su stojali u stroju i slušali govoranciju svoje razredne starešine Džona reče Milošu:

„Imam jednu ideju!“

Miloš mu primače uho da bi bolje čuo kakvu je ideju smislio njegov drug koji je uvijek bio zadužen za dobar smijeh.

„Hajde da umjesto cijele ispružene šake dignemo rogove kada budemo govorili VIVA RE?“

Miloš prasnu u smijeh i reče:

„Hajde, ali ćemo najebat’.“

I kada dođe trenutak da se vikne „VIVA RE, VIVA MUSOLINI“ dva nestašna drugara digoše rogove u nadi da ih diktatorske oči Signore Napi neće uočiti. Međutim, tim očima nije promicala ni jedna jedina sitnica. Ona, vidjevši postupak svoja dva učenika, priđe svojim maršom najprije ispred Miloša i opali mu toliko jak šamar da mu se otisnuo crveni trag na licu u obliku dlana Signore Napi. Isto to uradi nekoliko sekundi kasnije Džoni. Oba dječaka su dobila sedam dana isključenja iz škole.

Kada je došao kući tog dana i kada je majka Stana vidjela crvenilo na licu svog sina htjede da otrči da isprebija Biancu Napi, ali u to je spriječi muž Jovan govoreći joj da se smiri da ne ode u italijanski zatvor.

*

Miloševo znanje italijanskog koje je stekao prije svega zahvaljujući diktaturi professoresse Napi mu je pomoglo mnogo kasnije u životu, a i u toku rata kada je na magarcu išao u Sasoviće da bi samljeo žito u mlinu koje Italijani nisu zapazili dok su palili njegovo rodno selo.

On bi rekao vojnicima:

Noi abbiamo fame, molto fame. Devo andare in mulino.

Njegov sićišni glasić i naglasak sa kojim je izgovarao ove riječi bio je simpatičan straži tako da su ga uvijek puštali, čak se jednom prilikom jedan Italijan ponudio da ga otprati do mlina i pomogne mu. Upozoravali su ga svaki put da ne čeka noć, jer oni tada kao što je poznato pucaju i na najmanju buku.

1943.godine Italija kapitulira. Njihovi pipci se povlače sa Boke Kotorske. Partizani su donjeli oslobođenje svom narodu. Međutim, drugi okupator bio je na vratima. Njemačka. Dva vojna broda došla su u Boku da bi pokupili preostale italijanske vojnike i vratili ih u otadžbinu. Kako su brodovi bili pod nadzorom njemačke vojske uslov za ulazak na brod bio je da se obuče njihova uniforma. Mnogi Italijani nisu željeli da izdaju sopstvenu svijetlo zelenu boju sa isto zelenom, ali blijedom, za njih prljavom bojom njemačke uniforme. Tako su oni ostajali u Crnoj Gore prepušteni na milost i nemilost i polako ih je glad gutala jednog po jednog, dovoljno da se nakon nekog vremena u blizini Meljina na jednoj livadi rodilo ne baš tako oskudno italijansko groblje. Godinama kasnije italijanska vlast je došla i na svečan način prenjela njihove ostatke u domovinu.

U Meljinama je u toku rata živio jedan italijanski doktor Rossi koji je bio zadužen za vojnike njegove zemlje. On se poznavao sa Jovanom i kada su njemački okupatori počeli da proganjaju Italijane iz Boke jedne večeri zakucao je na vrata kuće Avramović.

Signore Jovan, scusi, me io devo partire subito! Razumijete?

„Da, da, razumijem te!

„Ja Vas moliti za jedna  favore, Jovan.

„Recite, dottore.

„Vidite ova pištolj“, i izvadi iz kaputa smotuljak u kom je bio zamotan crni pištolj, „To je uspomena na mio padre, on mi dao ta pištolj, uzmite, ne mogu ga portare con me, razumijete, mogu nastradati ako oni nađu to con me“ govorio je zadihano. „Uzmite i ako ja stigne vivo in Italia, ja Vama javi i vi pošaljete to meni.“

„U redu, uzeću, biće na sigurnom.

Grazie Jovan. Puno. Ja ide sada. Zbogom.“

„Zbogom.“ reče Jovan i oprosti se sa doktorom.

Pištolj je sakrio u rupi iza vanjskog kupatila. Vrijeme proguta rat, godine prođoše. Jovan koji gotovo potpuno zaboravi za postojanje pištolja u jednom navratu ode do mjesta gdje ga je sakrio, kad od tog oružija ni traga, ni glasa.

Ali doktor Rossi se nikada nije javio da pita za njega…

Biografija:

Miloš Avramović je rođen 1990. godine u Dubrovniku. Odrastao je u Herceg Novom.

Diplomirao je francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nikšiću 2013. godine sa završnim radom pod nazivom Les vices humains dans les comédies de Molière/Ljudski poroci u Molijerovim komedijama. Trenutno se nalazi na postdiplomskim studijama u Francuskoj gdje priprema magistarsku tezu iz oblasti savremene francuske i komparativne književnosti na Univerzitetu Fransoa Rable u Turu. Stipendista je Vlade Republike Francuske.

Piše na maternjem i na francuskom jeziku. Na literarnom sajtu Afirmator objavio je nekoliko književnih eseja i kritika: Francusko pozorište XVII vijeka, Likovi romana Kovači lažnog novca, Tema putovanja u Bodlerovoj poeziji, Tema ljubavi u romanu Jedna Svanova ljubav Marsel Prusta, Veze između Molijerovog i Bodlerovog djela…

Pored pisanja bavi se i teatrom kao član udrženja Avenir iz Herceg Novog koje promoviše francusku kulturu kroz scenske umjetnosti. Učestvovao je na dva velika internacionalna festivala u Francuskoj: Globe théâtre 2011 u Ruanu i Printemps théâtral 2013 u La Roche sur yonu, a trenutno je i dio pozorišne trupe FRUIT (François Rabelais Université Improvisation Théâtre)

Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja za svoj umjetnički rad :

II nagrada za kratke priče u kategoriji mladih pisaca do 30 godina na konkursu « Trifun Dimić 2013 » Novi Sad

III nagrada za kratke priče u kategoriji mladih pisaca do 30 godina na konkursu « Duško Trifunović 2012 » Novi Sad

I nagrada na konkursu « Les dix mots de la Francophonie 2011 » Nikšić za esej na francuskom jeziku La Solidarité za koji je nagrađen edukativnim boravkom u Parizu od Francuske ambasade u Crnoj Gori 2011. godine

Pohvala za autorsku poeziju na konkursu « Gordana Brajović 2007 » Aleksinac

II nagrada za interpretaciju autorskog teksta  L’Aubergine d’or na takmičenju « Scène libre 2012 » Podgorica

II nagrada za interpretaciju teksta francuskog komičara Gad Elmaleha Papa est en haut na takmičenju « Scène libre 2011 » Podgorica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*