Bila je nedelja uveče, noć bez šumova ulice, zvukova potpetica na stepeništu, zujanja lifta i glasova iz komšijskih stanova.Tek što sam sklopio knjigu, pridigoh se da ugasim svetlo. U času kada je škljocnuo prekidač, laserski zraci ispuniše sobu i osetih kako se, nošen lakim strujanjem i snagom nekog stiska, odvajam od poda, lebdim, i kroz otvorene prozore uspinjem ka letelici koja mi se učini sivoplavičasta, kao oblak. Od ranih popodnevnih sati posmatrao sam tu zgusnutu masu pokušavajući da procenim promenu vremena po neobičnoj boji niskog oblaka. Nisam uspeo.
Bez brujanja, sa osećajem kretanja sličnog vožnji liftom, u peni koju nisam mogao da osetim ni dodirom ni mirisom, leteo sam nepoznatom letelicom ne uspevajući da odredim pravac i dužinu trajanja neobičnog putovanja. Ubrzo, misli se zbrkaše kao u času koji prethodi snu. Samo sam osetio kako me boli glava. Pokušao sam da podignem ruke kako bi pritisnuo čelo i slepoočnice. Tad se, kao da sam tim pokretima dao znak, pojaviše neka simpatična bića. Nisu izazvali uznemirenost ni strah.
Dvonošci, podjednako razvijenih udova, elipsoidne glave, komandnog centra sa mehanizmima prijema svih signala i nadražaja, nalik na nas, ljudska bića, ali mnogo praktičnije i jednostavnije spoljašnosti. Izrazima lica sporzumevaše se češće nego glasovima. Bili su nepojmljivo snažni, pokretljivi, savitljivi kao zmije. Pomislih da su spoznali sve tajne mozga. Otuda tolika energija. Otuda elastičan skelet. Moć komunikacije moždanim talasima, snaga, znanje, svemoć. Zaustio sam da nešto upitam. Ali, moja pomisao je stigla do njihovih čula pre pokreta usana. Kao i sve one prethodne. Previše sam radoznao. Šteta. Bio sam na dobrom putu, na tragu otkrića. Onda me je opet zabolela glava.
Udahnuo sam vazduh pred ulazom u zgradu, zavrteo glavom i pomislio kako su neobično snažna sećanja na san od protekle noći, i krenuo uz stepenice. Ušao sam bez kucanja i zvonjave, kao i uvek kada se vraćam, i upitao ima li budnih. Otac se pomerio na stolici i okrenuo ka glasu koji je odmah prepoznao. Majka, ugledavši me u pidžami od one nedelje, samo klonu i izgubi svest. Pritrčao sam da joj pomognem.
„Milorade, ma jesi li to ti?”, upitao je otac.
,,Ja sam. Šta se to vama dogodilo?”
Behu oronuli. Sa previše sedih, otac omršaveo, a majka deblja, posebno u struku. Otac nije bio u stanju da odgovori. Pokaza rukom ka zidu i uramljenoj stranici novina. Na njoj moja fotografija iz studentskih dana ispod datuma starog dvanaest godina i naslova o mladiću koji je nestao jedne noći pod nerazjašnjenim okolnostima, u pidžami i sobnim papučama. Stručna ekspertiza je utvrdila da nije izašao kroz vrata stana, a retki očevidci su potvrdili prisustvo niskog, sivobeličastog oblaka koji se spustio do otvorenih prozora sobe na petom spratu zgrade ispustivši nekoliko svetlećih zraka, jačih od bljeska munja. Promrljah kako je sve to od glavobolje i odoh u sobu da odspavam.
,,Ko je to?“, čuo sam mlađeg brata. Htedoh da mu kažem da požuri u školu. Već je frtalj do osam. Onda on ponovo upita ko je u njegovj sobi. Okrenuo sam se da ga pogledam i upozorim. Ugledah mladića starijeg od sebe i zatražih da pozovu lekara. Glava me je bolela. Nisam mogao da govorim.
Otac odloži sekiru i glogov kolac istesan do pola i reče da će ipak prvo da pozove lekare.
,,Za vampire nikada nije kasno! Možda je stvarno od nekud doputovao dok je ostao isti kao one noći!“
O autoru: Milorad Šuković , rođen 1961. u Srpskoj Crnji, naselje „Vojvoda Bojović“, profesor matematike, živi u Aranđelovcu. Autor zbirke kratkih priča „Poklon za Mariju“ – priče koje se prepričavaju i romana „Fudbal, punjene paprike i još ponešto“
Pročitajte i:
1 comment
Lepo!
Comments are closed.