Milka Knežević Ivašković: Samsara („Andra Gavrilović“ 2009 – prva nagrada)

Filed under: Andra Gavrilović 2009,nagrađeni radovi |

.
Mariju je probudila žeđ. Otvorivši oči – nakon što joj je pobegla poslednja slika iz sna – prvo što je ugledala, bio je prljavobeli, napukli plafon. Trepnula je par puta ne bi li joj se prizor razbistrio jer – to nikako nije mogao biti plafon u njenoj sobi, ne onaj okićen gipsanim ornamentima, sa upečatljivim starinskim lusterom koji ju je na tom visokom i širokom svodu uvek podsećao na zvonik obližnje crkvice. Možda još sanjam, pomislila je, iako ovaj prizor nije imao nikakve logične veze sa snom, u kome je ona bila mala devojčica i trčala po livadi. No, ko bi tražio logiku u snu; sigurno je nešto teško pojela pred spavanje … mada se nije sećala šta je majka sinoć spremila za večeru. Jesu li to bili uštipci ili proja? – pitanje joj je bljesnulo u glavi a zatim nestalo u naletu novih iznenađenja.

Papuče pored kreveta nisu bile njene! Neko je ukrao njene papuče! Ovo i nisu papuče, već ofucane, razgažene patofne, barem za broj veće, jedne od onih što se jeftino kupuju na pijaci, braon-zelene, karirane, nalik nevešto utrošenom otpatku od starog ćebeta. Njene, kupljene u Švajcarskoj pre koju godinu, ličile su na male flamingose: ružičaste i elegantne, sa perjem po obodu.

Bila je žedna i piškilo joj se, pa je na brzinu odagnala gađenje i obula tuđe patofne, razmišljajući čija li bi to mogla biti neumesna šala. Majčina svakako nije; mama je uvek ozbiljna i strogo se pridržava pravila. Možda bratovljeva? – pade joj na pamet, ali, čim je načinila prvi korak, ta pomisao prhnu kao leptir.

Sad kad se rasanila, uočila je još jednu neobičnu stvar: ni soba nije bila njena – ne tako bezlična soba, praznih zidova, sa zapušenim lavaboom tik uz krevet, i pohabanim linoleumom boje senfa. Gde je nestao noćni ormarić na kome je sinoć – pod pritiskom nadolazećeg sna – ostavila “Džejn Ejr” sa obeleženom dvesta trideset šestom stranicom, gde je njen toaletni stočić sa ogledalom, gde je stolica zaogrnuta njenim penjoarom, gde je ručna torbica – protkana srmom i lažnim biserima – koju joj je tetka donela iz Pariza za šesnaesti rođendan …. gde je sve to isparilo?

Obuze je užas. I miris prostorije bio je drugačiji. Osećao se neki ustajao, neprijatan, nalik smradu kuhinjskih krpa i prljavog veša koje je njena baka nedeljom nosila u letnju kuhinju da bi ih satima iskuvavala u velikom kazanu. Ali, ne sme pokleknuti pred nečijim neukusnim šalama; pristojnost je nalagala da se stvari isteraju na čistac dostojanstveno, bez panike, damski.

Namreškala je nos (čak i u mučnim trenucima svesna koliko ljupkosti taj mali pokret mišića daje njenom licu) i odlučno krenula ka vratima. Avaj, bila su zaključana! Pretražila je džepove šlafroka (ni on, uostalom, nije bio njen) i, izuzev izgužvane maramice gadnog izgleda, nije našla nikakav ključ. Ništa – nijedna ukosnica, ni češalj kojim bi mogla doterati kosu tako da pristojna izađe pred ukućane.

Pre nego što je zalupala na vrata, bacila je pogled kroz omaleni prozor: stakla su bila musava od muvljeg izmeta, a krila zatvorena rajberom, zamazanim i zapeklim od farbe. Ako ne u toj čudnoj sobi – napolju je život izgledao sasvim uobičajeno: sunce, drveće koje se mreška na jutarnjem povetarcu, ljudi u prolazu. Međutim, to nije bilo dvorište njihove kuće, ne ljudi koje bi očekivala da vidi sa prozora svoje sobe. Setivši se majčinih reči da je sve moguće samo ako se jako želi, zažmurila ja i poželela da košmar prestane. Čekala je nekoliko otkucaja srca, a zatim otvorila oči: i dalje je bila u uznemirujuće praznoj, nepoznatoj beloj sobi.

Lako je želeti u detinjstvu, onda ne postoji ništa što je nemoguće. Prerasla sam bajke – pomisli, osećajući kako joj se oči pune suzama. Ovo je surova stvarnost: kidnapovana sam. Neko me je oteo dok sam spavala, doneo ovde i zaključao.

Zamislila je scenu u olujnoj noći, a možda se i nejasno sećala: sebe – uspavane ili omamljene nekim tajanstvenim napitkom – kako je, poput džaka, nepoznati otmičar nosi na leđima. Bljesak munje otkriva njegovo surovo, koščato lice (ne bez izvesne lepote) i njegov ogrtač koji se nabire uvis, veliki, crn, kao uzvitlano gavranovo krilo grozne smrti. Da, moralo je biti tako. Učini joj se da ga je, u magnovljenju, čula kako izgovora jednu rečenicu: “Zovite me Ismail”.

Šta će joj zlotvor učiniti? Naježila se od zlih slutnji. Da li je on nalik Fantomu iz opere, pa će je mučiti neizvesnošću šta se krije iza njegove maske? Ili je još opasniji ludak koga zanima koliko ona, mlada i čedna devojka iz ugledne porodice, može izdržati; neko koga zabavlja vivisekcija na krhkom ženskom biću. Hoće li je fizički maltretirati, igrati se njenim telom kao da je ona neka stvar, ubijajući je postepeno i lagano?

Nije više bila sigurna želi li da zalupa na vrata. Gledala je u njih sa nekom bolesnom upornošću, trudeći se da ne zamišlja mračne tajne tog jezivog mesta. Ono u šta je bila sigurna – njen život tek je počeo, i boriće se za opstanak svim snagama, makar morala da razbije prozorsko staklo i iskoči, rizikujući da polomi noge ili, ne daj Bože, iseče lice.

Vrata su se iznenada sama otvorila. Na njima nije stajao maskirani muškarac kojeg je očekivala, već nepoznata, krupna žena u beloj haljini. Žena joj se polako primicala, sa nekim oprezom, kao da i nije ljudsko biće. Gibala se u hodu poput velike mačke, i kako se približavala, tako su sve jasnije bivale njene zelene oči sa žutim odbljescima. Ničeg nije bilo u njima, ni traga od duše; samo hladne pronicljivosti.

“O, Marija, probudili ste se. Pa kako se danas osećate?” upitala je dubokim glasom.

Žena je očito pokušavala da glumi ljubaznost. Ne, taj trik neće upaliti, osmeh je zapravo iskežena njuška sa okrvavljenim zubima, vešto skrivenim iza debelih i u podsmehu iskrivljenih usana.

“Vidim da jutros niste raspoloženi za razgovor”, nastavila je žena. “Hajde da se umijete i doručkujete, pa da vas lepo spremimo. Sin vam uskoro dolazi.”

“Ja nemam sina”, tiho je odgovorila. “Molim vas da me pustite kući. Moji roditelji su sigurno veoma zabrinuti.”

“Kako nemate? Zaboravili ste? Sin vam se zove Goran.”

“Ne poznajem nikakvog Gorana. Nisam još udata. Gde je Ismail? Želim sa njim da razgovaram. Molim vas … “

Bila je na rubu plača. Kakva je i čija ovo bolesna igra – pomislila je – u kojoj sam prinuđena da dokazujem ko sam?

Žena je zastala, kao da se oko nečeg predomišlja, a zatim, sa novim osmehom – ništa manje izveštačenim, promrmljala: “Hm … Posle ćemo o tome. Sve ćemo se lepo dogovoriti. Ali prvo da nešto pojedete.” Prišla je i pokretom grabljivice obuhvatila Marijinu nadlakticu. Stisak je bio jak i skoro preteći, kao okov koji će ostaviti plavičasti trag na nežnoj koži. Ženina šaka je potom skliznula i obuhvatila Marijinu. U kavezu od tih snažnih, koščatih prstiju, Marijini su bili nemoćni kao ptica u krletki, koja, svesna uzaludnosti, i ne pokušava da se oslobodi.

“Nisam gladna. Samo mi se piški. I želim svoje flamingo papuče”, rekla je prkosno kreaturi koja ju je vodila i koja je, možda – pade joj na pamet – bila Ismail lično, majstor opsene i prerušavanja.

Nije znala koliko je vremena prošlo otkako ju je žena izvela iz sobe i šetala kao pokretnu, mehaničku lutku; verovatno previše jer se upiškila pre nego što su stigle do toaleta. Nije ni osetila kada je bešika popustila; shvatila je šta se desilo tek pošto je mlaz tople mokraće napunio patofne. Nije se ljutila na sebe. Konačno, to i nisu bile njene papuče, i zašto bi je bilo briga za tuđe, podmetnute s namerom da je zbune i nasekiraju.

Žena je u toaletu nešto petljala oko njene odeće. Mariju je isprva obuzeo stid kada je osetila njene krupne, grube šake koje su joj svlačile spavaćicu i gaćice, i vlažnim peškirom trljale prepone. Nikada nije bila tako izložena, čak ni pred majkom. Ali prepustila joj se, u jednom trenutku čak doživevši neobičnu senzaciju da se vratila unazad, u vreme dok je bila beba.

Tako presvučenu i napokon očešljanu, žena je odvede do ogledala, s rečima: “Pogledajte kako ste sad lepi!” Na Marijino zaprepašćenje, iz ogledala je u nju zurila nepoznata starica oklembešenih obraza i izgubljenog pogleda, jedna od onakvih kakve je viđala da lutaju ulicama i pričaju sa sobom. Naravno da to nije bilo pravo ogledalo, nego iluzionističko, slično vašarskim, krivim ogledalima, samo veštije napravljeno, i smišljeno s namerom da čovek vidi svoju suprotnost: baš ono što nije, i što nikad neće biti.

Žena više nije delovala kao opasnost; ličila joj je na senku koja je prati, na tamnog ključara koji se stara o tome da sve bude u nekom redu, redu koji uopšte nije zavisio od same Marije, o Marijinom telu koje kao da nije bilo Marijino, o utoljavanju gladi koju Marija nije ni osećala, o vremenu kojeg je bila svesna koliko i onog u snovima. I sve je izgledalo već viđeno, ali u nekom drugom životu, u kome Marija nije bila ono što sad jeste: hodnici, vrata, zabravljeni prozori, zveket kašika, glasovi i lica koje je odnekud poznavala ali se nije mogla setiti odakle. Verovatno sam hipnotisana, ili mi je ispran mozak – razmišljala je. Slušala je o takvim stvarima, o ljudima zapalim u kandže mračnih sekti: odvajali su ih od porodica, stavljali im neke tablete zaborava u hranu, dresirali ih kao cirkuske životinje da rade ono što im se naredi. Jednom oteti, nikada se nisu vratili svojim domovima, niti se znalo šta je sa njima. Za sada nije bilo fizičkog zlostavljanja – što je smatrala srećnom okolnošću, a ako ne dozvoli da je napusti sumnja u sopstveni razum, pronaći će način da pobegne.

Svega se sećala kristalno jasno: majke, oca, brata, mirisa baštenskog cveća koje se uspuzalo sve do prozora njene sobe, klavira (mogla je čak i sada, bez dirki pod jagodicama, čuti muziku i dobovati prstima po stolnjaku, na primer, Für Elise), komšijske kuje kako dremucka u senci oraha u dvorištu; očevog bicikla, naslonjenog na kapiju. Onda je sve to nestalo, kao da se negde u kosmosu desio kratak spoj, i život je krenuo ispočetka, od nulte tačke, a možda i na drugoj planeti u kojoj ona nije imala ni svoje papuče, ni svoju sobu, ni svoje najdraže koji bi je utešili … i kojom je carevao tajanstveni Ismail.

“Došao je sin da vas vidi”, trgao ju je ženin glas.

Vest o navodnom sinu mogla je biti klopka; verovatno su hteli da je testiraju – njenu izdržljivost, prilagodljivost, stepen ludila kojem će biti izložena a da je to ludilo ne dotakne. Radiće šta joj se kaže, praviće se da ne zna šta nameravaju da učine s njom. Klimnula je glavom i pošla za ženom.

Na klupi u hodniku sedeo je sredovečan čovek (glupi su kad misle da ću nasesti na ovo – nasmejala se u sebi – dovoljno je star da mi bude otac). Čim ju je ugledao, ustao je i – tek kada je prišao sasvim blizu – mogla je uočiti da i nije toliko star koliko joj je u prvi mah izgledao. Iako prosed, imao je oči i osmeh deteta. U Mariji bljesnu iskra dalekog sećanja, ili samo nagoveštaj nagoveštaja … ali je iskra bila toliko sićušna i slaba da se brzo ugasila.

“Majko”, obratio joj se muškarac, lutajući pogledom po njenom licu, “prepoznaješ me, zar ne?” Osmeh mu više nije bio detinji već … (nije se odmah mogla setiti reči) … zabrinut. Kao da je želeo da bude radostan, ali ne može zbog nekog tajnog tereta.

“Vi ste Ismail?”

Osmeh se opet promenio, i nije našla izraz kojim bi ga opisala. Sasvim moguće da se na njegovom licu, ispod tog zamrznutog osmeha, krio strah, zbog kojeg se osećala kao pobednik u njihovom malom trik-razgovoru. Bojao se više nego ona! A zašto, to i nije bilo toliko bitno; najvažnije je otkriti ko je, zapravo, Ismail.

Žena ju je otpratila u sobu. Marija se nije ni osvrnula. Muškarac sa klupe pripadao je nekoj nepostojećoj, nametnutoj prošlosti, i bio istisnut iz sećanja onog trenutka kada je, umorna od šetanja po Ismailovom carstvu i puna utisaka, položila glavu na jastuk, tonući u crnilo.

Mariju je probudila žeđ. Otvorivši oči – nakon što joj je pobegla poslednja slika iz sna – prvo što je ugledala, bio je prljavobeli, napukli plafon. Trepnula je par puta ne bi li joj se prizor razbistrio jer – to nikako nije mogao biti plafon u njenoj sobi, ne onaj boje kajsije, sa oslikanom bordurom na kojoj su se nizali, jedni za drugim, konjići i šarene lopte. Možda još sanjam, pomislila je. To bi bilo sasvim logično, zbog luckastog sna u kome je bila neka druga, napokon odrasla osoba: devojka, zarobljena u visokoj kuli zamka.

Kad se rasanila, uočila je još jednu neobičnu stvar: ni soba nije bila njena – ne tako bezlična soba, praznih zidova, sa zapušenim lavaboom tik uz krevet, i pohabanim linoleumom boje senfa. Pogledala je kroz omaleni prozor: stakla su bila musava, a krila zatvorena rajberom, zamazanim i zapeklim od farbe.

Gde je nestao noćni ormarić na kome je sinoć – pod pritiskom nadolazećeg sna – ostavila bukvar; gde je stolica na kojoj, u raširenoj krinolini, sedi njena najdraža lutka Marina; gde je venčić cveća koji je juče, na Ivanjdan, prvi put sama isplela … gde je sve to isparilo? Gde je isparila stvarnost?

“Mama!”, povikala je.
Niko se nije odazvao.

O autorki: Milka Knežević Ivašković rođena je 3.VI 1961. godine u Beogradu, gde je diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Udata, majka dva sina. Član je Udruženja književnika Srbije.

Do sada je objavila romane: „Veliko drvo“ (2002), „13 – jedno sećanje na sedamdesete“ (2004), „Bez daha“ (2004), „Tango Macabre“ (2007), i „Izgubljeno lice“ (2009), koji je bio u najužem izboru za nagradu „Žensko pero“ ove godine. Knjigu eseja „Kuća straha – mali vodič kroz horor“ objavila je 2005, a zbirku propovedaka „Najbolji prijatelj“ 2006.

Za kratku priču „Poklon za Anđelu“, dobila je prvu nagradu Radio Beograda 2006. godine. Za priču „Međed“ nagrađena je trećom nagradom na konkursu borske biblioteke, 2007.

Dobitnica književne nagrade „Andra Gavrilović“ za 2009. godinu.

2 Responses to Milka Knežević Ivašković: Samsara („Andra Gavrilović“ 2009 – prva nagrada)

  1. Pingback: KNJIŽEVNA NAGRADA „ANDRA GAVRILOVIĆ“ | Konkursi regiona

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*