Miljana T. Stanković: Bezmolvije („Reč u prostoru“ 2011 i „Ostrog 2011“)

Filed under: nagrađeni radovi,Reč u prostoru 2011,region |

Bezmolvije       

(Branku)
Ne napuštaj me svete,
Ne idi, naivna lasto.
Ehej, mojkoviću,
Polako po toj zemlji,
Ne `odaj oholo,
Prolebdi de
Korakom od dike, gordo.
Ne, nećeš mu, ludo, san rasaniti,
Zaluda, večan je,
Neprobudan.
Opseti se, opomeni se.
Tim je stopama Princ,
Može biti lutao,
Malo lutao, pomnogo ćutao.
Svoj muk u stih rastočio,
Srokom si presudio.
Baš tu gde stojiš,
Sred nišlijske kaldrme
Popločane, zauzdane
Mondenskim mermerom, slutiš li da je tuda
Baš on, svoj đon malko nakrivio,
Tu se zaneo i sitno
U brk opsovao?
Pa se iz pepela zavatrio i
Sonet u inat opleo.
Reči zamrsio, da ih nikad
Ne odgonetnu.
Ma ne gledaj, srdiš me,
Tek olako niz Nišavu,
Ne kaljaj vidik koji je,
Može biti,  Njega uzneo dok je
Bistro mučao,
Jer je spoznao da
Život mu savesnom ogorčao.
Ako mu se misao nije mrka svila
U tom času,
Ako je tuđa reč dželat bila,
To drugi grehe nek` nose.
Ako te gnjavi,
Nisi nešto lirom svetom pomazan,
A ti počuj oluju i
Pronesi breme pozemnim svetom.
Moj brankoviću,
Neka te ništa ne umori,
Samo tiše i lakše,
Nisu to samo staze naše,
To su Prinčevi
Dvori samotvori.

Jedna od 5 odabranih, mimo prve nagrade nagrađenih na konkursu „Ostrog 2011“ manastira Ostrog:

Bezmolvije pod Ostrogom

I
Na muk me nagone
Zidine ove
U kamen zaptijene.
I moja mirijanska duša
Pozemljarska
U tebi
Rame ište
Kao ti svoj temelj
Štono na stenu nasloni.
Kućo Njegova,
Ti me čudesom overovi
I uzvisi
U visove nedogledne.
Planinjem zauzdana,
A nebom svetim
Otkovana,
Najslobodnija,
Kano ptica najplavija
Što ti čuvaruje
U oborju
Da ti neverni
Ne dirnu grdni
U
tihovanku molitvenu.
II
„ Monah koji je prisustvovao svečanom činu ( presvlačenja moštiju)
Rekao mi je da su Svečeve ruke potpuno savitljive.“

Mirom svetim pomazane
One mošti posvećene
Ne dadnu da satrune
Telo zemno
Duše nebesne.
Monah dobri
Premeni mu kosti,
Te obnarodova živo
Da divni mu udovi
Živuju neživi.
To smrt nije!
Slutim te
U udisaju
Nema kraja tvom beskraju
Ko vidiku
Sa tvojih visina.

III
Duše sveti
Što i tela prestavljenog
Dušuješ i duhoviš
Slava ti za onu nejač
Što ne dade
Da se ustavi
Dah mu tek udahnuti.
SAčuva ti
Mrvu velebnosti Njegove
Do odra ti nemarno
Postavljene.
Nas ta čuda
Ne čuduju,
Od Boga su obožena.
I slabovide obvidi
I hrome prohodi
Tebe Onaj ohristovi
Da slednike mu
Ovidaš,
Vasilije, o čudotvorni.

IV

Pastir dobri
Na kolenima
Verom čistom povit
Metaniše,
Tela ispoštena,
Duše posvećene,
Uči stado okupljeno
Bogu ugodno,
Ruku sklopljenih
U sveti grč,
Ukuje da se
Uzvišeno mukuje,
Da se ćutke sa Njim
Prozboruje.
Otac onaj Joil
Zlatousti
Iz kelije svoje tihe
U dan ishodi
Da mudronosne pouke
Pronosi
Od Gornjeg
da raju mu rajsku
obznani i osvetli.

Krotko samo, pravoslavni
Dok se do kama svetog
Uspinješ,
Samo tiše i lakše,
Nisu to samo staze naše,
To su Višnjega
Dvori samotvori.

Miljana T. Stanković

(Obe pripadaju istom ciklusu – Bezmolvija)

 

O autorki: Miljana T. Stanković (1983), Nišlijka, po struci profesor književnosti i spisatelj, po još strasnijem opredeljenju od same struke – čitanja i proučavanja literature.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*