Milica Stanisavljević: Crna udovica (On the Road 2011 – prva nagrada čitalaca, druga nagrada stručnog žirija)

Filed under: nagrađeni radovi,region |

U Lipovu su je znali svi, a poznavao je nije niko. Kao pojava bila im je previše zagonetna i mračna, da bi se upustili u razgovor sa njom.

Njena marama nemarno povezana oko riđe kovrdžave kose, mirisala je na vetar. Plave, uvek zamagljene oči retko ko se usudjivao da pogleda. Pričalo se po selu i šire da je njena lepota urokljiva, iako je uvek na licu nosila tužan izraz, koji bi mogao slomiti srce i onom ko je prvi put slučajno pogleda.

Zato je nisu ni gledali, ili su je gledali kradomice, da njeno plavo oko ne bi osmotrilo njihove poglede. Majke su sklanjale decu sa ulice kada bi ona prolazila, uvek odevena u crno. Svekrve i babe šaptale su, nekad kletve, nekad molitve, a muško u selu, i staro i mlado, i trezno i pijano, šunjalo se potajno ispod njenih prozora, da sazna nešto više od seoskih priča o toj usamljenoj ženi, ali joj prilazio nije niko.

Onu priču koja je delovala najstrašnije od svih, imale su običaj da pričaju babe ostalim članovima pokućstva, kad se smrkne i kad sva dečurlija zaspi.

Jedne večeri, sedela sam sa babom u kuhinji, nakon što sam oprala sudove. Bila sam pospana i jedva sam čekala da završi sa pričom o Maci, našoj jedinoj kravici. No, dobro, donekle sam je i razumela. Tata i ja bismo dolazili povremeno u selo, a Maca je stalno bila tu, u štali, na par metara od kuće. Jedino joj je ona i pravila društvo. Baba ju je volela „više nego ’leba da jede“. Pričala je koliko je napredna bila u poslednje dve nedelje. Žvakala je, kako baba kaže, sve što joj poturiš pod jasle.

Taman kad sam pomislila da je priči došao kraj, ustala sam i  krećući u svoju sobu, kroz požutelu zavesu velikog prozora sa starim drvenim ramom, na mesečini koja je obasjavala celo selo kao po danu, opazila sam nekakvu senku. Najpre se uplaših, srce mi zatutnji, a onda i ustuknuh natrag.

– Šta je sine, što si stala? – pitala je baba podižući pogled sa veterinarskog izveštaja o Macinom zdravlju, skidajući glomazne, rasklimatane naočare.

– Joj, baba, meni se učini da ima nešto napolju, k’o da nešto protrča pored prozora. – odgovorih nesigurno.

– Bog s tobom, dete, šta će po mraku trčati po našoj avliji, udarila te nesanica po glavi. Idi spavaj, ljubi te baba. – ustala je sa stolice i ubedjena u svoju izjavu namakla zavesu bolje.

– Laku noć baba. – promrmljala sam i ušla u sobicu. Drveni patos mi je škripao pod nogama. Prišla sam prozoru da navučem roletnu, kada sam ugledala žensku siluetu, gore, na putu, nedaleko od naše kapije. Odmah mi je kroz glavu prošlo da sam nju videla kroz prozor u kuhinji, a videvši da na leđima nosi nekakav džak, i to pun, odlučila sam da je zaustavim, iako nisam bila sigurna ko je. Istrčala sam iz kuće, doviknuvši babi da idem po vodu sa česme. Trčala sam kao sumanuta preko dvorišta do kapije, a kada je žena zapazila da joj se približavam, pokušala je da potrči, ali joj od sve prilike teret nije to dozvoljavao.

– Ej, ti! Stani! – viknula sam.

 – Zvaću policiju, videla sam da istrčavaš iz našeg dvorišta! – oglasila sam se ponovo kad sam videla da ne namerava da stane. U trenutku se ukočila. Potpuno. Okrenula se. Prišla sam joj i pogledala je bolje. Odjednom sam shvatila ko je. Crvena kosa joj se presijavala na mesečini. Njene plave oči su me gledale uplašeno, ali fokusirano. Ni u jednom trenutku nije skrenula pogled. To me je na trenutak uplašilo, ali šta je tu je, pomislila sam. Ćutala sam i gledala je. Delovala je nestvarno. Moja žućkasta kosa je bila kao slama. Njena je bila tako savršena, kovrdžava.

– Jesi htela nešto, devojčice? – govorila je tiho, bojažljivo.

– Da. Šta si radila u dvorištu moje babe? – pitala sam gledajući je nešto blaže, ali ipak prekorno. Nešto u njenom glasu me je teralo na pomisao da ona nije nikakav lopov, niti nešto slično tome.

– Ništa, pila sam vodu na česmi… – rekla je, malo sigurnije u sebe ovoga puta – Nisam htela da zovem gazdu da pitam je l’ smem, mislila sam da ste pospali…

To me je donekle osramotilo. Jurila sam ženu zato što je pila vode. Međutim, nešto mi i dalje nije dalo mira.

– Kako smo mogli da pospimo, kad je svetlo uključeno? – pitala sam, sada ja poprimajući onaj nesiguran ton.

– Žao mi je. Samo sam pila vode. – rekla je, a onda skinula džak sa leđa i sa vrha gomile uzela flašicu – Evo, vidi… Još je mokra od vode… Baš hladnu vodu imate. Volim bunarsku vodu…

Bila sam besna na sebe što nisam razmišljala, što sam dozvolila sebi da me neki đavo ponese.

– Izvinite, stvarno… Mislila sam… Nisam ni mislila, to je valjda problem, bilo mi je čudno i … – pokušala sam da se opravdam.

– U redu je devojčice… I ja sam napravila grešku, nisam vas zvala a trebalo je. – odgovorila je i stavila džak na rame ponovo, nakon što je vratila flašicu unutra.

– Idem ja onda u kuću… Brinuće baba… – rekla sam i krenula.

– Laku noć malecka. – nasmešila se nekako čudno i krenula u svom pravcu.

Potrčala sam ka kući. U trenutku kad sam prišla česmi, baba se pojavila ispred vrata. – Sine, jesi sipala vode, hladno je… ’Ajde u kuću…

Ušla sam ćutke i dugo, dugo u noć razmišljala o onoj ženi. Nisam bila najsigurnija da sam joj verovala, verovatno zato što je nisam poznavala. Pored toga, deda Stanko, naš komšija, imao je česmu mnogo bližu kapiji. Vodu je mogla piti i kod njega. Kod nas moraš da uđeš u dvorište, pa prođeš kroz cvećnjak i pored hrasta, da bi došao do česme. Nešto mi je govorilo da je tu bilo nečega više… Razmišljala sam sve dok mi se očni kapci nisu sklopili, a ja zaplovila svetom sna. Svetom koji me je plašio jer uglavnom nikoga nije bilo pored mene da me probudi kada to treba. Bio je to svet košmara, koji nisam mogla da kontrolišem.

Ponovo je sve bilo crveno. Samo jedna crna staza. Koračala sam i slušala tatin glas. „Ona nije zaslužila takvo dete. Ona je za nas mrtva, mama. Ne želim da je vidim nikad više, Dunja je samo moja. Ne želim da joj priđe. Odvešću je u Bačku kod one njene tetke, neka živi sa njom. Meni ne treba.“ Onda sam začula babu. „Nemoj sine. Dobra je ona. Nije ona kriva… Ona će nju voleti… Videćeš, kad se otrezni, shvatiće da je majka… Uozbiljiće se… Pomagaće mi…“ „Mama, ne pokušavaj da me nagovoriš… Znam ja nju odlično. Ona dete ne zaslužuje!“ … Tupi zvuci … Tata odlazi … Baba pada na crnu stazu i plače … Sve je crveno … „Zašto si dolazila sinoć? I šta sad opet tražiš ovde? Dete ne sme da te vidi, dete ne sme da zna za tebe!“ ponovo sam čula babin glas, drhtav i tih, ali tog puta znatno glasnije, znatno realnije. „Znam, znam, ali ona je moja.“ Drugi glas. Čiji je bio taj glas?! Poznat… Tih, bojažljiv. Lelujav. Pirkao je kao vetar. Otvorila sam oči. Videla sam dve siluete ispred svog prozora. Babu… I još neku ženu. Sa maramom. Pokušala sam da nateram sebe da ustanem, ali mi nije uspevalo. Pogledala sam na sat. Tek prošlo pet. Tada sam shvatila zašto mi ustajanje teško pada. Okrenula sam se na drugu stranu i nastavila da spavam.

Kada sam nakon još neka četiri sata spavanja ustala, baba je sedela u kuhinji sa šakama na licu.

– Jesi dobro, baba? – pitala sam zabrinuto.

– Jesam sine, jesam, nego sela malo da odmorim, sad sam napojila Macu… – rekla je brzo ustajući sa stolice.

– Jel’ to neko jutros bio kod nas? – pitala sam, nameravajući da saznam ko je to stajao ispred mog prozora.

– Nije, Dunja, nije bilo nikoga. Ja samo išla, predala mleko i kupila kvasac, da ti pravim lepinjice, malopre sam došla iz prodavnice… – govorila je pokušavajući da održi razdragan ton u glasu, ali sam osetila povremene drhtaje.

Prišla je šporetu, otvorila rernu, okrenula pleh sa lepinjama pažljivo, pa krenuvši napolje, zastala, kao da se setila nečega.

– Da ti kaže baba šta je bilo. Sretnem Simu u prodavnici, onog što živi na brdu, do one žene, znaš onu, ljubi te baba, što je stalno u crnom…? – počela je. Prvi put otkako znam za „ženu u crnom“, baba je sa mnom razgovarala o njoj. Samo sam klimnula glavom, a ona je nastavila.

– Kaže da je sinoć lutala po selu… Da je nisi videla sinoć kad si izlazila da piješ vode? – pitala je oprezno.

– Ne, baba, pa samo sam do česme išla, nisam izlazila iz dvorišta… – ni sama ne znam zašto sam odgovorila tako.

– Dobro sine, ali pazi… Opasna je ona. Da je dobra duša, pričali bi sa njom svi… Samo ti beži od nje, neće ti ona dobro doneti… – šaputala je baba, kao u poverenju. Međutim, to mi je bilo previše. Previše onih seljačkih neverica i glasina zbog svega što im je strano, nepoznato i nedokučivo.

– U stvari, ja sam pričala sa njom sinoć… Zato što nam je bila u dvorištu. – rekla sam, nešto tiše, nesigurna jer sam morala da menjam priču.

– U ime Oca i Sina… – prekrstila se baba – Šta će ona u mojoj avliji, grom je spalio! Šta ti je rekla, je l’ te uplašila? Šta ste pričale??

Naglo je promenila ton. Od onog prijateljskog, koji savetuje na opreznost, došla je do drhtavog glasa koji je bio prošaran nekakvim bolom, možda i mržnjom. Odlučila sam da saznam ko je ta žena i zašto predstavlja nešto prokleto za celo selo, a nešto mi je govorilo da baba zna celu priču. Jedino bi to objasnilo zašto je ona tajno pričala sa njom. Ne pitajte me kako sam znala da je tog jutra baš ta žena bila ispred mog prozora. Osećaj, šta li je, ali nešto mi je iznutra govorilo da je ta žena povezana sa mojom babom više nego sa svim seoskim pričama.

– Sve mi je rekla. Sve što joj se desilo, sve što ti znaš, znam i ja. Nema potrebe bilo šta da kriješ, baba, samo mi objasni malo bolje. Neke stvari nisam razumela. – rekla sam i sela na krevet, očekujući da počne priču. Umesto toga, krpa koju je držala u ruci, ispala je, a ona me je pogledala, bleda u licu, sa očima koje su u neverici piljile u moje. Nakon par sekundi stajanja tako, prišla mi je, očiju punih suza i izgovorila:

– Jadno moje unuče… – zagrlila me je tako jako da sam mislila da ću ostati bez vazduha, a da nisam imala ideju o čemu se zapravo radilo. Nisam mogla da poverujem da se baba toliko potresla zbog neke tamo žene. Nije mi bilo jasno ništa.

Babi se oteo uzdah. Kroz suze, gledajući me u oči, počela je priču. Priču od koje sam se zaledila i poželela da je nikad nisam saznala. Od svoje babe čula sam svoju priču.

– Nemoj kriviti oca sine… On je tebi želeo najbolje… Nije on hteo da tebe povredi. Ona je bila ćerka siromaha. Nisu imali ljudi ništa. Otac joj je bio teški alkoholičar, sve je prokockao, a uz njega je i ona morala da počne da igra pod šatrama i po kafanama, da nosa daire i peva. Tvoj otac ju je video kod Arsića na svadbi… Svidela mu se. Voleli su se, ali kada si se rodila, tvoj otac je odlučio da ti takva majka ne treba. Ona se opijala i šetala po selu kao kakva cigančica, nije imala ni kuće ni dvorišta. Čim si se rodila, on te je uzeo i otišao sa tobom za Beograd, a nju ostavio ovde. Kad je njen otac čuo da mu je unuka oduzeta, ubio se. A ona je ostala sama, grešna i crna. Ja sam joj davala sve što sam mogla a da tvoj otac ne zna. Izgubila je i svog oca i tebe. Od tada, nit’ je zapevala, nit’ je zaigrala. Žao mi je sine, al’ ja ti to nisam mogla reći sama. Ti sa ocem pričaj ako možeš. Isto je gre’ota da ne odeš i kod nje sad kad se sve zna. Majka ti je… – govorila je uzdišući, plačući i grleći me.

Bila sam ukipljena. Suze nisu htele da kaplju iz mojih očiju, zadržavale su se tu, magleći mi pogled. Ne znam u šta sam gledala. Ne znam ni šta sam videla. Kao da se sve pomeralo oko mene. Moja majka je bila živa… Prolazila sam pored sopstvene majke kao pored groblja već osamnaest godina. Pamet mi se pomutila. Nisam znala ni ko sam, ni čija sam, ni šta meni pripada. Sve se oko mene rušilo, i iznova, kao u snu, postajalo ponovo čvrsto preteći da se narednog puta zaista sruši na mene. Baba je nešto pričala ali je nisam čula… Nisam obraćala pažnju na nju. Ona me je lagala čitavih osamnaest godina, a možda bi i nastavila, da nisam bila istrajna da saznam u čemu je u stvari bio problem.

Soba mi je bila mala, zidovi su me gušili. Istrčala sam iz kuće i zaputila se uskom stazicom. Nesvesno sam prišla česmi, pokvasila lice i potrčala prema kapiji. Baba je i dalje dovikivala, ali me nije bilo briga. Prvi put u životu osećala sam da imam nekoga. Prvi put u životu znala sam šta treba raditi. Ljudi su izlazili iz dvorišta gledajući me kako plačem i trčim kroz selo. Dovikivali su svašta, ali nisam obraćala pažnju. Ušla sam u malo, zapušteno dvorište. Čula sam kako se otvaraju vrata na kućici. Ugledala sam je. Imala je tužan pogled… I bila je tako lepa. Sa usana mi se otela samo jedna reč, izmedju dva jecaja.

– Mama.

Priča „Crna udovica“ višestruko je nagrađena na konkursu projekta On the road u organizaciji Nezavisne organizacije za razvoj i promociju Srbije (NORIPS). Ovom pričom osvojila je ubedljivo prvo mesto po mišljenju čitalaca, posetilaca sajta „On the road“, sa najvišom prosečnom ocenom i najvećim brojem glasova, a takođe i drugo mesto po mišljenju stručnog žirija u sastavu: Petar Grujičić, književnik; Radmila Cenić, novinarka i Jelena Tomašević, pop muzičarka.

Pored ova dva priznanja, „Crna udovica“ je jedna od tri priče koje su osvojile treće mesto na Trećem međunarodnom festivalu poezije i proze „Mihal Babinka“.

 O autoru:

 Milica Stanisavljević rođena je u Beogradu, 1992.

Student je Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Živi u Obrenovcu, gde osniva Obrenovački omladinski književni klub, kojim koordinira od februara 2011. do danas.

 Milica je glavna i odgovorna urednica zbirke radova članova kluba koja nosi naziv „Kad svemir zaćuti“ i urednica neformalnog elektronskog časopisa „Prava Reč“.

Dobitnica brojnih nagrada i pohvala na književnim konkursima u zemlji i regionu.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*