Milica Miletić – Stana (Druga nagrada za prozu na internacionalnom konkursu POEZIJA-PROZA 2014. u Londonu)

Filed under: London 2014,region |

 

groblje        Ne mogu više stajati na ovom groblju. Dosta mi je i sahrana i ovih popova koji se mole za dušu babe ovog našeg lokalnog političara. Nisam morala doći, niko pa ni on ne bi primijetio da nema njegove komšinice Stane na sahrani.  A čini mi se da su svi ljudi našeg malog grada, danas ovdje.

Osjećam neku neprijatnost iz stomaka kako se lagano širi prema mojim grudima. Zujanje i pritisak u ušima.

Sa puno napora osmjehujem se i mirnim glasom pokušavam upozoriti moju komšinicu Miru:

– Ako i ovaj treći pop nastavi molitvu, ja ću se onesvijestiti.

Moj osmjeh je ne može prevariti i zadnje što vidim kroz maglu, koja postaje sve gušća, je strah u njenim očima……

Otvoram oči. Nekoliko prijatelja prskaju me vodom i pitaju jesam li dobro. Stid, sto sam morala bez svoje volje preuzeti glavnu ulogu na ovoj sahrani, zamjenjuje osjećaj žeđi i zime. Dok me prijatelji tješe da je teško vrijeme- sparina, iz daljine dopire neki glas:

– Šta je ovoj babi? Jeftinije joj je da ostane ovdje, nego  da se vraća kući.

Neki se smiju, neki ga glasno grde, a ja mislim- možda je i u pravu.

Ipak me vraćaju, ali ne kući već u bolnicu. Doktor ozbiljnim glasom kaže: – Stara je, bolje da ide kući, ali pošto živi sama neka ostane par dana na ispitivanju.

I tako se ja nađoh u bolnici.

Komšinica Mira, dođe da me obiđe i reče:

– Stano, konsultovala sam se sa doktorom i on mi je rekao da javim djeci da nisi dobro, pa sam im javila.

– Zašto si, ljutim se. Što ih uznemiravaš? Pa imaju oni i svojih briga. Zašto sada i na mene da misle?

A negdje u dubini duše osjećam radost da dođu- samo da dođu, pa neka odmah umrem. Naživila sam se!

Kćerka mi živi u Beogradu. Ona već godinama ne dolazi. Kada joj je otac umro bila je na sahrani, zadnji put prije deset godina. Daleko je, nemam para, rekla je. A nije da nije zvala telefonom i pitala: – Mama, kako si? Treba li ti šta? Ja sam uvijek odgovarala da imam sve i da mi ništa ne treba. I ova mi je penzija velika, jedva je potrošim, pa neka spusti slušalicu, zvaću ja – da se ona ne troši. Tako, ja sam često zvala, ne što ona nije htjela, već – ja imam više.  Ja sam sama, a cijela penzija. Moje potrebe nisu velike, a ona nema muža i ima sina. Muž joj je umro prije par godina. Bio je pijanica, kaže – i nije neka šteta. A sin studira. Hoće da izađe sa djevojkom, da se lijepo obuče, na more da odu- sve ja to znam. Kada je zovnem, ponekad mi se čini po njenom glasu,  da je u nekoj žurbi, pa neću da dužim, da ne smetam- brzo spustim slušalicu.

– Radi ti kćeri, neće ti mama smetati. Zvaću ja drugi put. Imam ja vremena.

Kada su me komšije pitale zašto mi kćerka ne dolazi, jako sam se nervirala. Bože kako su nekulturni. Kako mogu pitati takve stvari, pa to se njih ne tiče, to je naša stvar. Neću ja valjda njima objašnjavati da je zauzeta, da ima posla, da nema para, da je uvijek u minusu. Doduše, nudila sam ja njoj da joj platim kartu da dođe, ne zbog mene već zbog komšija.

Baksuzi, da im zapušimo usta!

Ali ona me pitala kako me mogu opterećivati te stvari, pa ja bar znam da je ona uvijek zauzeta i da ne voli svoje rodno mjesto. Ne da ga ne voli, već  ga mrzi. A ja ako hoću, mogu da dođem i živim sa njom. Eto, rekla sam ja komšijama da me zvala da živim sa njom, a da ja nisam mogla da ostavim grob mog muža i da prodam stan u kome smo mi srećno živjeli 40 godina i  djecu odgajali i vaspitavali.

Ponekad sam šaputala mom pokojnom mužu da smo odgojili lijepu i pametnu djecu, ali da smo im zaboravili udahnuti dušu. Da im je umjesto srca željezo, kamen…

A on se smijao: – Takva su današnja djeca, govorio je.

Sin je otišao prije petnaest godina u Njemačku. Jadnik, završio je fakultet, ali nikad nije dobio dobar posao. Mamin inžinjer. Kada je diplomirao, tri dana sam kuvala kafu i pravila kolače za komšinice. Svim poznanicima sam javila. Kada ih sretnem, pitala sam:

– Rekoh li ti ja da je moj Milan diplomirao?

– Jesi Stano, kako nisi- uz dosadu su odmahivali.

Ja i moj pokojni muž smo planirali da se Milan oženi ovdje, da dobijemo unučad, da srećno živimo. I sve bi on to uradio, da je ova prokleta država mogla da zadrži svoje intelektualce. Na birou je bio jednu godinu, pa drugu. Već je počeo da pije i do kasno izlazi sa društvom. Na kraju smo mu mi, “preko veze” našli neki posao. Jest’ da je bio ispod njegove stručne spreme, ali važno je da radi- govorili su svi. Radio je- nije da nije! Ali se sve nezadovoljniji vraćao sa posla:

– Da mi šefuju nepismeni i neobrazovani.

I kada je jednog dana došao i rekao da ide sa drugom u  Njemačku, ako će da radi nešto ispod njegove školske spreme bar da radi za velike pare, nismo ga zadržavali. Otišao je, kako je rekao, da zaradi neku lovu i plati za dobro radno mjesto. A… godine su prolazile.

Ah, majka je srećna da je on zadovoljan, a da nije – sigurno bi se vratio.

Ispočetka je on pisao, zvao telefonom, dolazio. Svake godine je dolazio na odmor da obiđe mamu i tatu. Donosio pare, davao je on i nama, jeste da mi nismo htjeli da uzmemo. Pare koje je on teškim fizičkim radom zaradio uz dosta prolivenog znoja kod švaba, vraćali smo:

– Neka sine imamo mi dvije penzije, govorili smo. Počasti ti drugove i izađite, mladi ste.

I nije da ih nije čašćavao- pilo se, jelo i muzika plaćala svaku noć po kafanama svih dvadeset dana dok je bio.

Sutradan ga nisamo budili: – Pusti djete nek se naspava, govorila sam mom pokojnom mužu, na odmoru je.

I dok je ustajao, već su dvojica drugova čekali i zvali: – Požuri.

Na stolu je ostajala vrela pita, sarma i domaći hljeb, koji je majka posebno za njega spremala.

– Neka mami, njezno me je ljubio, ješću ja to kad se vratim noćas, samo ti to stavi u frižider, a sada ću uzeti nešto u kafani da drugovi ne čekaju.

Nije da mi nije bilo žao, ali – k’o da je mladom čovjeku do hrane. Važno je da mamino zlato jede na vrijeme,  pa nije važno gdje. Možda se odvikao od naše hrane, možda je zavolio švapsku, a ja mu jadna i ne znam napraviti.

Kada se oženio jako smo se obradovali. Da dočekamo i nas dvoje starih snahu i unućad. Zvali samo ga:

– Sine, da li bi se sad vratio zajedno sa ženom? Ovde su bolja vremena. Naći ćemo ti posao kod naših prijatelja, sve se privatizovalo, lakše je. Traži se znanje, a ne “veza”.

– Šta vam je, zar mislite da bi moja Njemica na Balkan? Pa oni su ratovali protiv tog primitivizma i zaostalosti. Ona već odavno ne živi ni sa svojim roditeljima, a zašto bi sa mojim.

I bio je u pravu. Ko još živi sa matorim? Ali mi smo mislili da živi bar  u našem gradu, da bude bliže, da mu čuvam djecu dok oni rade. Pa, ko bi ih bolje čuvao od njihove bake?

– Ma hajde, bake kvare djecu. Ovdje imaju djevojke posebno školovane da to rade.

Znam sine, i ovdje, mislila sam, ali bakino iskustvo i ljubav…

Kada smo vidjeli njegove želje, pustili smo ih. Nismo htjeli da dosađujemo.

Pusti ih. Imamo mi svoj život, neka djeca idu svojim putem, govorila sam svom pokojnom mužu.

A kada su došla unučad, niko sretniji. Napravili smo slavlje i za jedno i drugo, iako ih nikad nismo vidjeli.

Prvo su govorili da su djeca mala, da ne mogu putovati tako daleko- čak na Balkan.

Jest’, složili smo se.

Kada smo mi htjeli da dođemo, rekli su da sačekamo, da imaju mali stan i ne bi nas mogli primiti, ali kada kupe veći da će nas obavezno zvati.

I mi smo čekali.

Kada mu je otac prije deset godina umro, došao je na sahranu. Snaha nije došla, morala je ostati sa djecom.

– Djeca se ne dovode na sahrane, objasnio je.

– Znam, zlato mamino. Volila bih da sam ih vidjela, ali mami je najdraže da tebe vidi.

Pokazivao mi je slike djece i dao mi sve koje je imao duple. Napravila sam album, da komšijama pokažem moje ljepotane. Na sahrani mi je rekao da bi on volio da me povede sa njim, da ne živim sama, da sad imaju divnu, veliku kuću. Jest’ doduše da je još nisu sredili, pa zato nisu javljali i zvali ranije, ali i to će biti ubrzo.

Volila bih da vidim unučad- pravo da kažem, ali da živim u tuđini i to među švabama- ne mogu. Doduše ja bi volila da odem u posjetu, ali on je rekao da je put skup, a sad smo se svi istrošili oko sahrane, pa biće vremena.

Glupi su naši običaji i skupe sahrane. U pravu je moj sin.

Počela sam ja, poslije sahrane, da štedim za put i kupila sam im svima poklone, na vrijeme a ne u žurbi da kupujem i kupim nešto što njima neće trebati. Znam ja možda se njima neće dopasti moj ukus, ali “poklonu se ne gleda u zube”,

– što bi rekao nas narod. Važno je da sam ja mislila na njih kada sam birala i nastojala da im se dopadnu.

Još me sin nije zvao. Zvao bi on, ali kaže sad su djeca velika a ne znaju naš jezik. Pričaju samo njemački, ne bi ih ništa razumjela. Nema veze, čuvam ja njihove slike i svima pokazujem. Uvijek ih imam u novčaniku zajedno sa slikom sina moje kćerke. Eto, jutros sam i sestri pokazivala kad mi je dala injekciju i ona kaže da su lijepi.

I poklone čuvam. Znam da su ih sada prerasli, ali nekako mi žao da bacim. Kupila sam ja i druge i nikom nisam rekla, da mi se ne smiju. Ali neka, sada kada su im javili da sam bolesna možda dođu.

Sinoć mi u posjetu dođe komšinica Mira. Razgovarala sa mojom djecom- i sinom i kćerkom.

Zvali je, srećad moja, prepali se za mamu.

Kaže mi: – Stano, oni neće doći! Ne mogu, rade, imaju obaveza, a put je skup.

Djeca kažu, ako bi došli a ti bila dobro- džabe bi dolazili, a posle ako bi umrla morali bi ponovo doći.

I u pravu su, šta da se radim, takav je život, sve skupo, a bez para se ne može živjeti.

Došli bi oni, zna majka, da im je lakši život. Ko će ih razumjeti ako neće njihova mami.

Uh, opet mi nadolazi ovo brujanje u ušima. Sve je jače. Evo i bol u stomaku nekako brzo se širi prema srcu. Najgori je ovaj tupi bol koji mi udara u lijevu plećku. Zvala bih dežurnu sestru, ali ne mogu da smetam. Čula sam maloprije kako su ona i doktor zaključali vrata male sobe za dežurstva. Ljutili bi se.

Uh, ovaj bol postaje sve nepodnošljiviji. Brujanje u ušima. Pritisak u grudima. Nestaje mi daha. Ne mogu disati. Da mi je udahnuti samo malo vazduha.

Bol u grudima se širi. Magla.

Jadna moja djeca, možda će morati pozajmiti pare da dođu na sahranu.

Bože, budi uz mene, ne ostavljaj me samu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*