Milica Miletić – “Ljudi koji ne postoje” (Prvo nagrada u kategoriji proza na srpskom jeziku na međunarodnom konkursu POEZIJA -PROZA 2015. u Londonu)

Filed under: nagrađeni radovi,POEZIJA -PROZA 2015. u Londonu,region |

woman_shadow315– Počnite, frau Musabasic!

Ne znam odakle da počnem… možda od toga, gospodine, da sam ja za sve kriva. Ja sam Ismeta danima molila da me zaposli u njegovoj kafani, bar da perem suđe. On se pravd’o da nismo u Bosni, da je kod vas Nijemaca mnogo opasnije ne poštovati zakon, da on ne smije da me zaposli kad nemam produženu vizu, a ni dozvolu za rad.

– Znam ja to Ismete, ali samo za hranu i stan, pa kad sredim papire onda me prijaviš. Ko će znati?, molila sam ga. Čini mi se sve što sam ga više molila, on se sve više prenemag’o. Na kraju je popustio. Zovn’o me jedan dan telefonom i rek’o da se nađemo, ima nešto da mi kaže.

Nacifram se ja, nije da nisam. Ženska posla – što bi moj babo rek’o, i krenem. Sve se nadam, reći će mi da je odlučio da me zaposli. Dođem ja na adresu gdje je rek’o, iskreno neka vukojebina, nikad nisam tamo išla. On me čeka ispred jedne straćare i kaže da uđem, da je to kuća njegovog jarana, popićemo piće i dogovorićemo se oko posla.

Uđem ja, soba zamračena, muzika, smrdi neka šljiva, a ima i piva, samo soka nema. Pita šta ću piti, a kada ja rekoh sok, on se namršti: – Kakav sad sok, a ja šljivu iz Bosne zbog tebe nabavio.

– Znaš Ismete da ne pijem, kažem, a on pita: – Otkad, majke ti?

Nasmijem se i ja, pa udarim po šljivi. Šta ću jadna, ako hoću pos’o, moram.

Kaže on meni: – Slušaj mala, ja te mogu zaposliti, na svoju odgovornost, ali imam i ja jedan uslov.

Kad mi reče uslov, zaćutah pa posle par minuta pitam ga: – Je li bolan Ismete, zar ti nemaš ženu i djecu? A on kaže: – Šta ti je, pa nisam pit’o da te ženim.

I tako ja gospodine, svojom krivicom, dobih pos’o na crno.

Sutradan, uvede me Ismet u kuhinju njegove kafane i reče: – Radićeš ovdje sa mojom ženom. Dobro je slušaj, radi sve ono što ti ona kaže i nemoj slučajno da te ko vidi. Jednostavno – ti ovdje ne postojiš.

Odmah sam počela raditi. Njegova Halima šefuje, ja perem suđe, gulim krompir, metem…ma sve šta mi kaže, a niko ne smije da me vidi.

Poželim ponekad da provirim glavu kroz onaj prozorčić kuhinje – da vidim koga ima. Kako izgleda harmonikaš, čije sam pjesme sve napamet naučila i zajedno s njim pjevušila dok gulim krompir – ali ćutim. Samo Ismet ponekad navrati, štipne me da njegova Halima ne vidi, i to je to.

Vrijeme prolazi, a ja ne mogu da sredim papire. Halima mi kaže: – Došla si na turističku vizu. Nećeš ti to lako srediti. Nego se vrati u Bosnu. Vidiš, nama pos’o i ne ide bogzna kako, ne možemo te plaćati i prijaviti. Ko bi sve naplać’o ta silna osiguranja, zdravstvena, penziona…

A ja jadna šta ću, gospodine. Gdje ću u Bosnu. Da mi je dobro bilo ne bih ni otišla. Majka umrla, babo star još troje djece koje on hrani od male penzije.

Ismet pita: – Je li ti šta ovdje fali? Imaš hranu, spavaš u sobičku iznad kafane. Šta će ti više? Počeo i on u taj sobičak navraćati, kad god uspije pobjeći od Halime.

Kažem ja njemu: – E, nećemo tako Ismete, nismo se tako dogovorili. Ti imaš ženu. Neću ja da budem tvoja kurva. A on me gleda i pita: – Jel’ mala, nećeš a hoćeš pos’o. Onda kupi svoje prnje i idi odakle si došla.

Šta ću ja jadna gospodine, morala sam. U početku bio je on fin prema meni, a znao je ponekad i neku marku ostaviti. Ja sam u duši poštena i nekako mi bilo žao Halime. Tu sam sa njom a ’vamo iza njenih leđa sa njenim Ismetom, ali tješim se da to nije ljubav ni moja ni njegova – samo poslovno.

I sve bih ja to još i izdržala, ali se počeh nekako drugačije osjećati, ono k’o da sam u drugom stanju. A i po onim ženskim stvarima posumnjah. U prvi mah bi mi drago, a onda pomislih na Ismeta, da li da mu kažem. Ne smijem, najuriće me pa šta ću. Vrijeme prolazi…

Šta ću, morala sam mu reći. On se zacrveni, skoči i poče da me šamara. Znaš li ti da sam ja oženjen? Hoćeš li da mi život uništiš? Ja sam te zaposlio, ja te hljebom hranim a ti meni tako da vratiš…

Da skratim gospodine, dade on meni pare i reče da se toga oslobodim. Plakala sam noćima, ne mogu da ubijem iksana u sebi. Pa to je nešto moje, drugo nemam ništa. A on, kad me god vidi pita: – Jel’ gotovo? Postaje sve nerevozniji  i nerevozniji: – Hoćeš ti mala, na ulicu?

Na kraju, povjerila se ja mojoj jedinoj jaranici ovdje, koju sam prestala  i da viđam otkako sam se zaposlila.  Odvela ona mene doktoru,  ja platih i abortirah.  Doktor mi reče da je abortus bio rizičan i da je pitanje da li ću moći imati više djece. Plakala sam noćima.

Na poslu njegova žena primjeti da sam neraspoložena i pita šta mi je, a ja joj rekoh da mi je babo bolestan.

Poslije par mjeseci sve se nastavi po starom. Kad sam se Ismetu požalila šta mi je doktor rek’o, on se počeo šaliti: – Šta oni znaju? A na kraju krajeva, bolje i za nas da se možemo opustiti.

Halimine sestre ćerke, dvije cure, stigle na raspust u Njemačku. Ona i Ismet ih utrpali u kuhinju i vele: – Zaradite ako hoćete jesti. Nema ovde kod Nijemaca nerada. Svako ko jede mora i da zaradi.  Meni Boga mi, dobro laknulo. Završimo sve što imamo, spremimo i za sutra, pa ne znamo šta bi sa sobom. Halima mi kaže: – Šta ćeš stalno u onom sobičku, izađi i ti sa njima mlada si. Eh, da sam ja na tvom mjestu.

Izašla sam ja nekoliko puta sa njima uveče i neki mi se momak udvarao, pa ja počnem izlaziti sa njim. Kad je Ismet sazn’o, hoće da me ubije. Modru me ostavio i pita me: – Hoćeš ti pos’o ili momka?

Istina gospodine, tuk’o me, ali od koga da tražim pomoć, kad ja za vas u Njemačkoj ne postojim. Morala sam sa onim momkom prekinuti i nastaviti sa Ismetom, kad on hoće, može i dođe.

Prošlo je nekoliko mjeseci i ja ponovo trudna. Malo me strah, ali veselo mi srce. Pa ja mogu biti majka?! U pravu je Ismet, šta doktori znaju.

Ne smijem da kažem Ismetu, od straha da će me odmah otjerati doktoru. Danas ću, sutra, a vrijeme prolazi.

Jedno jutro dođe njegova žena na pos’o i časti kafom. – Šta je? pitam, a ona kaže: – Imam novost, trudna sam i daće lijepi Alah da bude muško, poslije ženskinja. Ja poblijedih i zaćutah. Pita me: – Šta je tebi?, a ja kažem: – Opet babo bolestan.

– Šta ćeš – kaže, pa star je a i vrijeme mu je.

Tek tada ja odlučim da Ismetu ništa ne kažem. Oni da imaju troje, a ja jadna ni jedno.

U njegove Halime počeo stomak da se primjećuje, ona sva ponosna, a ja svoj stežem i ćutim.

Pita me Ismet: – Šta si se to ti mala udebljala, prestićeš moju Halimu ako tako nastaviš, a ja mu kažem i da hoću, jer sam i ja trudna. Bila sam na ultrazvuku i rekli mi muško, peti mjesec.

Nikada ga nisam vidjela tako bijesnog, mislila sam da će me ubiti. Na kraju je istrč’o i rek’o da kada sutra dođe neće da me vidi na poslu, a i da se iselim iz sobička. Tulila sam ja cijelu noć, a onda vidim ne pomaže, pokupim stvari i kod jaranice. Ispričam joj sve i ona mi kaže da ostanem par dana dok se ne snađem.

Poslije tri dana nađe mene Ismet. Kaže da je rek’o Halimi da mi je dao otkaz jer sam zatrudnila sa onim momkom, a njima za posao ne trebaju dvije trudnice. Ona mu je rekla da je to grehota, da ne griješi dušu i natjerala ga da dođe da me vrati.

Razmišlj’o je on tri noći i odlučio da će me vratiti na pos’o, ali pod uslovom da kada rodim, odma’ dam dijete na usvajanje.

Grlo mi se steglo, a neki tupi bol osjetih u grudima.

– Neću, kažem, pa me ubij!

– I hoću!, kaže on.

Svašta je bilo, i batina i plača i ubjeđivanja. Ubjeđivao me je da bi nam dijete samo smetalo. Ne bih mogla od bebe raditi. Morala bi napustiti pos’o, a ako bih nekog našla da ga čuva – kako bi to plaćala? Kako bi ga hranila, oblačila? Kako bi plaćala da ga školujem? Još mi je kaz’o da ne računam na njega i njegove pare. Govorio mi da će biti još djece, da sam ja još mlada, da ima vremena kad nađem nekoga i zaljubimo se jedno u drugo.

Na kraju gospodine, šta ću jadna, morala sam mu obećati – biće kako on kaže.

Vratio me na pos’o. Halima divna prema meni, kaže i ona nosi sina. Gleda mi modrice po licu i rukama i pita: – Jel’ te to opet onaj tvoj hajvan nalem’o?, a onda i ne slušajući moj odgovor nastavlja, – Sram ga bilo, a nosiš njegovo dijete. Kad bi moj Ismo ruku dig’o na mene, više mu života ne bi bilo sa mnom. Završio bi on u zatvoru ovde kod Nijemaca. Zna on to dobro. A ustvari znaš mog Ismu, ne bi on ni mrava zgazio, a kamo li trudnu ženu udario. Ali šta ćeš, nisu ni svi muškarci isti.

Porodila sam se jedne noći ovdje u Njemačkoj, u onoj kući gdje smo se Ismet i ja prvi put dogovorili za moj pos’o na crno.  Sa mnom je bila neka žena, koja me je porađala. Okupala je moje dijete, donijela mi i rekla da ga njegovi novi roditelji čekaju u drugoj prostoriji, da se ja ništa ne brinem, Ismet je sve to sredio. Nije mi dala da ga poljubim, rekla je: – Ne smiješ, vezaćeš se za dijete.

Posle ovoga, za mene sve je stalo. Prestala sam pričati, jesti. A najteže  mi je bilo viđati Halimu sa njenim sinom.

Eto to je moja priča, gospodine. Evo me, pa vi radite sa mnom šta hoćete. Hapsite me ili deportujte u Bosnu, ali ja ne mogu više da budem jedna od onih koji ovdje ne postoje.

 

BIOGRAFIJA

 

Milica Miletić je rođena u Višegradu. Magistar je strategijskog menadžmenta.

Piše prozu, kratke priče, priče i pjesme za djecu. Sarađuje sa časopisima, nagrađivana.

Na međunarodnom  konkursu  u Londonu 2015. godine pobijedila je u kategoriji proza na srpskom jeziku sa pričom “Ljudi koji ne postoje”. Nagrađena priča, kao i njene priče “Fleka na zidu” i “Ah taj Amsterdam” objavljene su u knjizi “Poezija i proza“ na srpskom i engleskom jeziku.

Na Konkursu pjesama, kratkih priča i aforizama pod nazivom “Goli život u umetnosti“, Udruženja Balkanskih Umetnika, osvojila je treće mjesto i objavljena joj je priča “Praznine”.

Zastupljena je u zbornicima kratkih priča “Kajmakčalanska 11” (2014.), “Fosilni zapis“ (2015.) i “Najkraće priče 2015.“ u izdanju Izdavačke kuće “Alma” Beograd.

Na Šestom međunarodnom konkursu za kratku priču „Vranac – najbolja kratka priča 2015“, koji su raspisali knjižara Karver i 13. jul – Plantaže u Crnoj Gori, njena priča “Marsovac je odlučio” uvrštena je među 21. najbolju priču i objavljena.

Zastupljena je u “Antologiji savremenog srpskog stvaralaštva za decu pisaca u

rasejanju”, 2015. koju su priredili Ljubiša Simić i Aleksandar Čotrić.

U zborniku Crte i Reze 7, objavljena je njena pripovjetka „Muškarci ne plaču“. sa književnog konkursa Andra Gavrilović 2015.

U toku 2016. u štampi su još dva zbornika gde će ona biti zastupljena. Njene kratka priča „Misliću o ovom sutra“ u zborniku sa konkursa Topla reč 2 i pesma „Rođendan“ sa

konkursa Književnog kluba 21.

Djetinjstvo i mladost provodi u Višegradu, a zatim uz muža diplomatu živi u Beogradu, Budimpešti, Sarajevu, Vašingtonu i sada u Londonu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*