Milica Knežević: Noć krnjeg meseca (Šamačka kulturna jesen 2013 – Druga nagrada)

Filed under: region,Šamačka kulturna jesen 2013,Srbija |

san mrakSunce je već odavno bilo zašlo kada su iz šume izbili na stazu koja je vodila u selo. Gazili su po putu od belog tucanog kamena, koji se kao zmija provlačio kroz noć. Sada su već mogli da naslute obrise prvih kuća i to im uli određenu dozu samopouzdanja. Svima u trenutku laknu i svi osetiše kako im se nešto umirujuće i toplo useljava u dušu – udoban osećaj poznatog prostora koji uliva sigurnost.

…topla para izlazila joj je iz nozdrva. Otvorenih usta i isplaženog jezika zaustavila se na visoravni na ivici šumarka i posmatrala prilike koje su poput mrava milele u dolini brda. Čula je sopstveno dahtanje i odjeke ubrzanog srca. Iz dubine pomućene svesti poče da iskrsava slika konja čiji je dolazak najavljivalo truptanje. Bio je crn kao ugarak u noći posrebljenoj mesečinom. Prvo je čula galop, a potom videla varnice što su se odbijale od njegovih kopita i kamenja koje je mrvio u svom bezglavom trku. Crna prilika se približavala praćena vatrenim koracima, nejasna i strašna, a ona nije imala gde da se sakrije. Zato duboko usrče sopstveni strah i odluči da se ne pomeri s mesta. Tutnjalo je pod njegovim nogama i podrhtavanje zemlje dopiralo joj je do utrobe. Ako mu izleti kamen pod kopitom i on se oklizne i padne, neće više moći da trči, znala je to. Ostaće na zemlji i čekaće smrt otvorenih očiju. Kao što ona čini sada. Crna prilika približavaše joj se munjevitom brzinom i poče da poprima sve jasnije obličje. Ona stajaše na istom mestu i čekaše dok joj iz zenica varniči pogled uprt u četiri noge zaogrnute vatrenim oblakom. Oganj se sve više razbuktavao i kako joj se približavao, bivao je sve bučniji i ona zadrhta osećajući ledenu hladnoću mesečine. Još otkad je ležala u naručju majke kučke sve dok i sama kučka nije postala čiji lavež rasteruje zveri, a čeljust razdire živo meso, traje ovo traganje od čije joj se uzaludnosti okrunila svest, a krv zapenila.

Želja je pokrenu sa litice. Oseti kako joj se dlake na leđima uspraviše i dodirnuše. Njuška joj je bila vlažna i vrela. Razdraživala ju je slutnja da nikada neće biti tako blizu slobodi kao sada dok neumorno i uporno sledi nešto što ne poznaje, ali što je magnetskom snagom prikiva za sebe i ne dozvoljava joj da nastavi život obične seoske kuje koja promuklim lavežom najavljuje dolazak nezvanih i nepoznatih. Išla je u pravcu ljudskih glasova, koji dopiraše do nje iz sanjive daljine.

„Uh, vratismo se nekako. Neka mi samo još jednom neko pomene divlje kupine, i neću odgovarati za svoje postupke.“

„Šta hoćeš, baš smo dosta nabrali, samo što smo malo više lutali  šumom, pa nas uhvatio mrak. Ali sve je dobro prošlo. Svratićemo kod Kose na kafu kao što smo se dogovorili, pa svako svojoj kući, u tople ponjave… mmm… jedva čekam.“

„Ja ne mogu, umoran sam. Nešto mi se prispavalo. Idite vi, a mi se vidimo sutra. Ujutru zajedno sa Kosom dođite kod mene na kafu“, reče Vuk i pas u blizini zalaja.

„Prepoznaćeš ga po mirisu“, šapnuo joj je dok mu se bela pena otkidala sa njuške i kapala joj na uho. Stajao je ispred nje užarenih očiju i znojavih sapi, crn i veliki, veći od onih što idu na dve noge i stavljaju joj lanac oko vrata, kao da je time mogu zauzdati. Videla ga je sveznajućeg i svevidećeg, nadnesenog nad njeno telo obraslo gustom crnom dlakom i instinktivno oseti da i on, kao i ona sama, traga za samooslobođenjem, pa ponizno saže glavu i poliza mu kopita.

„Po mirisu“, reči su odjekivale, odbijale se od brda sudarajući se sa kamenim kršom i nestajale negde duboko u planini. Mišići joj trepere od prevelikog napora, a znojavo telo vlaži dlaku uz koju se lepi nepokošena trava i opor miris livadskog cveća i borove smole. Zamućenog pogleda pratila je dvonožne prilike koje s vremena na vreme kao da nestajahu u magli nekoj, zbog čega se svim silama upinjala da izoštri čula i napregne nerve. Razjapljenih čeljusti i isplaženog jezika, suvog od prevelike žeđi, zaustavlja za trenutak dah, dok se krv u mlazevima sliva u srce koje je raspršuje u sve delove tela, od čega je svrbe sise i bride očnjaci.

Bila je noć u kojoj je mesec brstio grozdove zvezda. Vuk se nije plašio mraka. Ne na selu. Voleo je planinu, voleo je šumu, koja je nešto tajanstveno i strašno krila u sebi, nešto nedokučivo što čoveka nagoni da se u njoj, među brdima, oseti sićušno, nemoćno i nezaštićeno i da se vrati na svoju meru, jedinu pravu i istinitu, a davno zaboravljenu. I put do drugog kraja sela nastavio je sam.

Prštalo je kamenje pod njegovim nogama, belo i sitno. Put je bio strm i Vuku se činilo da propada u zemlju, nestaje, poput reke ponornice. Osluškivao je ravnomeran bat sopstvenih koraka i to ga je umirivalo. Sve je mirisalo na bor, na luč i smolu. Čvrsto je držao pletenu korpu punu kupina i udisao. Svežina gorskog vazduha dražila mu je nozdrve i on je osećao kako nos  polako počinje da mu bridi. Noć krnjeg meseca, bleda i nema, obavijala ga je celog i uvlačila mu se u grudi. Njegovi ravnomerni koraci remetili su tišinu i rezali gust planinski mrak. Utonuvši u jednoličan zvuk sopstvenih koraka, Vuk zaboravi na neravninu puta i nezgodno stade na kamen. Koleno mu klecnu i on posrnu napred. Srećom, dočeka se šakama tako da čelom ne dotače stenovito tlo.

Veče je bilo sveže, ali njeno životinjsko telo isijavalo je toplinom koja joj je žarila jastučiće na šapama. Vide jednu priliku kako se odvaja od ostalih i kreće drugom stazom i miris, jedinstven i poznat, izdvoji se iz mnoštva i poče da živi sam, nezavisno od drugih. Nozdrve joj se raširiše i iskolačenih očiju prvi put zakorači sa svešću da traganje prestaje da biva uzaludno. Trčala je prema njemu iako je bio samo mala, daleka mrlja, dozivala ga lajući i arlaukajući, ali joj niko nije odgovarao. Jedva je nosila svoje telo, suviše slabo od prevelikog napora, ali previše jako da bi odustalo od ovog traganja u kojem je lovac plen postajao. Odjeci sećanja na vreme kada je praćena pucnjima i zujanjem puščanih zrna mirisala tragove divljih zveri, zaparaše joj srce i ona ponovo ču topot konja, ali ovog puta u sopstvenoj duši. Pred očima joj se ponovo javi slika vranca bez ijedne mrlje na telu, koji u svojoj strasti varniči kopitama, brekće i vrca belu penu iz usta, i koji joj je jedini u ovoj zemlji zaludnih otkrio kako da traži, a da nađe. Od tada se uznemirenost preobliči u želju, a potraga postade nagon čitavog tela koje očnjacima voli, a nozdrvama prepoznaje.

Već se spustila niz brdo i pratila ga je šunjajući se oko žbunja i vrzina pazeći da je ne primeti. Udisala je miris koji je bivao sve jači kako mu se približavala i bila je sigurna da je upravo on taj koga traži. I neočekivano, on pade na sred puta i spusti se do nje sa rukama i nogama prikovanim za uzdrhtalu zemlju. Zveket kamenja, kao da se kosti taru jedna o drugu, dopre joj do uha i oseti kako joj se dlake na leđima sustigoše. Miris mu postade previše jak, a njena želja prevelika i suviše snažna za ustave u glavi, pa joj se duša, kao da ne beše obmotana telom, prostre po njemu, i ostade tako, činilo joj se, čitavu večnost.

„Uh“, ote se Vuku i on pokuša da ustane. Tek tada oseti da ga noge ne drže i da ga nekakvi žmarci prožimaju celog. Telo mu je bilo teško kao od olova da je sazdano, i on, činilo mu se, dugo ostade četvoronoške na drumu. Udahnuvši opor miris divljih kupina shvati da ih je prosuo iz korpe i tek tada pod šakom oseti toplo meso zgnječenih plodova. Gusta tečnost klizila mu je kroz prste dok su mu se usta punila pljuvačkom. Ipak, grlo mu je bilo suvo i on je sa mukom proguta osetivši peckanje u korenu jezika. Umoran sam, pomisli, i požele da ustane, ali ostade u istom položaju. Jedino je pogled uspeo da podigne i uperivši ga u nebo, učini mu se da je mlečni put samo nebeski odraz njegovog. I odjednom oseti talas hladnoće kako ga prožima celog i ogromnu težinu na plećima. Nečiju vlažnu njušku na uhu i životinjski zadah za vratom. Podigao je ruke i lepljive šake zario u gustu dlaku životinjskih prednjih nogu koje su mu bile na ramenima. Nešto ga preseče po sred stomaka i jeza se pope do grla. On se uspravi poslednjim atomom snage i podiže zver sa zemlje držeći je na leđima. Režanje poče da se meša sa dahtanjem i odjednom, sasvim neočekivano, teret se svali sa njega. Vuku se učini da vidi nešto crno pored sebe što nije umeo da definiše. Polako se saže i oprezno dotače taman oblik. Gomilica prosutih kupina rasturi se pod njegovom rukom.

„Golemi strah gajiš u srcu svom“, reče Vuk samom sebi i nasmeja se sopstvenoj zebnji. Iznova je osetio obamrlost čitavog tela i tada pokuša da se priseti koliko dugo nije spavao. Potreban mi je odmor, razmišljao je, mišići mi se već grče, a pred očima mi magli. Do sad je već trebalo da se priviknem na mrak, ali oči me ne slušaju. On prekide sopstvene misli i svesno ubrza korak. Iz petnih žila se upinjao da ne gleda za sobom, ali ipak ne uspe da ne okrene glavu. I ponovo mu se učini da vidi nešto crno i rundavo kako ide uporedo sa njim. Vuk odluči da ignoriše ono što ne postoji. Put su nastavili zajedno i ono što nije postojalo, ostalo je da sedi ispred vrata kad je Vuk ušao u kuću i kad se, ne skidajući se i ne paleći svetlo, strovalio na krevet.

Sunce je već bilo odskočilo kada ga je probudilo sopstveno hrkanje.

„Uspavao sam se“, bilo je prvo što je pomislio. Zatim se trže setivši se sinoćnjeg sna. Čitavim telom zadrhta i oseti radost što mu je java lepša od snova. Ustao je i pogledao kroz prozor. Na klupi pred kućom sedela je komšinica. Sa nekim je, bez sumnje, razgovarala jer posle nekog vremena reče:

„Da, da, išli smo čak na Krivu nogu. Ali isplatilo se, nabrali smo kupina i za slatko i za sok.“

Osmeh koji je pratio reči, ukazivao je na to da je u društvu osobe koja izaziva poverenje. Vuk, međutim, nikoga nije uspeo da vidi. Protrljao je oči i osetio jak miris kupina. To ga ponovo seti sna i sav se strese. Instinktivno oseti da ne bi trebalo da bude sam posle košmara i požuri da se javi devojci koja je čekala u dvorištu. Otvorio je vrata i na pragu susreo crnog čupavog psa.

„Dobro jutro“, začuo je.

Vuk se nasmeja, zabaci glavu kao da tera neku slutnju i odgovori na pozdrav, zalajavši.

 

O autorki:

Rođena je 19. decembra 1979. godine u Beogradu, gde je diplomirala na Filološkom fakultetu, na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Na istoj katedri završila je i master studije. Živi u Obrenovcu. Radi kao profesor srpskog jezika i književnosti.

Objavila je kratke priče u zbornicima:

Jedan život u manje od 900 znakova, Alma, Beograd, 2011.

Najkraće priče 2011, Alma, Beograd, 2012.

O malim i velikim stvarima, Alma, Beograd, 2012.

Hilandar, Alma, Beograd, 2013.

Priča  Noć krnjeg meseca osvojila je drugu nagradu na konkursu za kratku priču koji je organizovao Šamački odbor Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ povodom održavanja manifestacije „Šamačka kulturna jesen“, 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*