Milena Stojanović – nagrađeni radovi

Stara-planinaPRELAZAK (Magda Simin 2013 u kategoriji za kratke priče do 30 godina – 2. mesto)

Sunce je svojim zlatnim tonovima okupalo obronke planine koja se nalazila ispred mene. Mrak je uveliko počeo da je obavija donoseći neku zloslutnu tišinu. I ako je celoga dana bila šuma puna raznih zvukova, kako je mrak dublje ulazio u šumu, sve se stišalo. Nije bilo cvrkuta ptica, sve su otišle na počinak. Samo su se noćne grabljivice pripremale za lov. Sa tegobom u grudima ušao sam dublje u šumu, a mesečina je ustuknula pred ogromnim hrastovim krošnjama. Čuo sam zavijanje vukova u daljini i neka nelagodna jeza mi je prodrmala telo. Iznad mene se vinu sova i odlete negde visoko iznad hrastova.

Gazio sam lagano i odmerenim koracima, jer je zemlja još uvek bila mokra od kiše koja je prethodnih dana. Sunce se tek danas promolilo izvan oblaka i pokušalo da prenese svoju toplotu na zemlju, ali je omanulo u tom pokušaju, pa se stidljivo povuklo na počinak ustupajući mesto mesecu i njegovim svetlim pratiljama. Želeo sam da se brže krećem ali to je bilo nemoguće jer su se ispod mojih nogu smenjivali kamenjar i zemlja. Malo čistinu sam proklizavao, malo hodao uspravno, ali sam uspeo da izbijem na jednu čistinu koju je mesec okupao svojim bledunjavim svetlom.

Čuo sam žubor vode, i pokušao da odredim iz kog pravca dolazi, pa se uputio prema njoj. Uska reka je presecala livadu, praveći srebrnu zmiju po tamnoj travi. Mesec se zlokobno ogledao u njoj, i podsmevao se ludacima koji kao ja tumaraju ovim stazama u nevreme. Ponovo sam začuo vukove kako zavijaju negde visoko u planini. Nije me bilo strah. Želeo sam samo da odem, da pobegnem od sveta, da zaboravim svoju tugu. Nisam mogao više da gledam nepravdu i da trpim kako drugi muče i ubijaju. Za rat je još uvek bilo rano, pa sam rešio da se sklonim od svega dok ne dođe vreme da neprijatelju zarijem mač u grlo.

Nekoliko dana ranije su napali naše selo i odveli moju dragu. Tek smo se bili uzeli i uživali smo zajedno. Uleteli su kao furije, sekli su nemilosrdno sve ispred sebe, a neke kuće su i zapalili. Pokušali smo da im se odupremo, ali uspeli su da povedu sve žene i decu sa sobom. Decu smo te noći pronašli nešto dalje od našeg sela, poklane i nabacane na gomilu. Mali udovi bili su osakaćeni, nekome su falile ruke, nekome glava. Miris krvi je ispunjavao vlanu noć, a kiša je u potocima slivala krv i vodu. Sa gađenjem smo nastavili dalje da tražimo žene. Toliko sam želeo da nadjem svoju ženu, da mi se obilo o glavu. Lepo su stari ljudi govorili da naše želje mogu nadvladati razum. Požurio sam daleko ispred kolone izranjavljenih muškaraca i naleteo na nago telo žene koje je ležalo mlitavo, okrenuto licem prema zemlji. Nešto me je preseklo u stomaku i pao sam na kolena pored nje. Duboko u sebi sam znao da je ona, i to me je najviše i plašilo. Nisam smeo da joj podignem glavu. Nisam želeo da to bude ona.

Čuo sam grupu naših kako kreću uzbrdo, svako tražeći svoje najmilije. Suze su mi se slivale za lice, dok sam hvatao kosu žene, koja je bila blatnjava i krvava. Podigao sam je drhtavom rukom malo od zemlje, i sledio se od njenog ukočenog pogleda. Plave oči su su bile ispunjene užasom i strahom. Iznad levog oka joj je bila zgrušana krv. Okrenuo sam je celu prema sebi i stavio u naručje. Silovali su je a onda je ubili. Naše dete koje je nosila u sebi umrlo je sa njom. Jedna nejaka duša koja još nije ni ugledala svetlost dana je već bila slomljena. Jedno maleno telo koje je moja krv i nastavak mog potomstva je nestalo zauvek sa njom. Suze su mi se slivale baš kao kiša i krv, koja je spirala ovu tugu… Srce mi je prepuklo od tuge… Želeo sam samo da ustanem i da je odnesem negde daleko, gde će se probuditi… Ali njene oči bile su nepokretne, gledajući u jednu tačku užasnuća. Bez onog sjaja kojim je mene gledala… Bez osmeha na usnama kojim me je čekala kada se vraćam iz kovačnice… Nisam želeo da joj zauvek zatvorim oči, ali nisam ni mogao da prestanem da gledam u njih. Sav taj užas koji je doživela se u meni pretvarao u mržnju.

Nekako sam skupio snage da ustanem i poneo je sa sobom prema našoj kući… Koraci su bili teški, olovni… Sve je bilo pusto… Na pragu kuće mi je sinulo kroz glavu da sam ostao sam… Bez igde ikoga… Samo sam nju imao…

Uneo sam je unutra i oprao od blata i krvi. Obukao sam joj belu lanenu haljinu, i napravio joj venac od cveća i stavio u kosu… Izgledala je kao vila… Čak i mrtva bila je prelepa… Raku sam iskopao brzo zbog mokre zemlje. Sahranio sam je iste te noći na groblju nedaleko od naše kuće… Na grob sam položio svo cveće koje sam mogao da nadjem u blizini… Krst sam joj napravio od dasaka koje sam skinuo sa praga kuće. Prag mi nije trebao, kada nije imao ko da ga prelazi. Tada se nešto u meni prelomilo… Odlučio sam da odem… Da se sklonim negde i sačekam početak rata… Samo što dalje odavde… Nisam mogao da trpim bol zbog njene smrti…

Iz misli me je prenulo zavijanje vukova… Bili su blizu. Podigao sam glavu i ugledao ženu koja je sedela blizu mene i plakala. Imala je belu haljinu i venac od cveća u kosi. Pošao sam prema njoj želeći da se uverim da moja draga sedi ispred mene. Žena podiže pogled i nalet razočarenja mi preplavi celo telo. Nije bila ona. Ni jedna nije kao ona.

Sedi pored mene – reče mi uzrujano.

Seo sam i ćutao. Bio sam ljut na bogove što mi je nisu vratili, nego se ovako poigravaju samnom.

Čula sam tvoje misli, i srce mi se steglo… Želim da ti pomognem da zaboraviš ovu tugu, i da se pridružiš svojoj ženi.

Kako? – pitao sam, i ako sam znao da je jedini način smrt.

Mogu da te odvedem do nje, do mesta gde možete biti srećni sa svojim detetom. Da li želiš to?

Naravno. Bolje mi je u smrti da budem pored nje, nego da provedem život bez nje.

Uzela me je za ruku, kao malo dete i povela duž reke. Zašli smo kroz neko gusto lišće drveća, koje je prelamalo svoje boje, gubeći svetlost mesečine, i primajući svetlos sunca koje se rađalo. Ne znam ni koliko smo hodali, ni gde smo sve prošli, samo sam u trenutku postao svestan nekog prostranstva koje je bilo ispunjeno svetom. Ženska prilika mi je pustila ruku i zakoračio sam napred. Ugledao sam ženu u beloj haljini sa detetom u ruci kako mi maše… Pohitao sam prema njoj…

Plave oči i osmeh kojim me je uvek čekala. I sada me tako dočekuje, sa našim detetom u naručju. Bez hladnog pogleda. Bez užasa u očima. Bez straha na usnama… Sa jednim malim andjelom u rukama. Sa pogledom koji pokazuje sreću što smo zajedno na nekom drugom svetu, na nekom drugom mestu, bez tuge i bola… Bar smo ovde porodica i srecni… Jutarnje sunce je obasjalo naša nasmejana lica, srećna i zadovoljna zbog blizine i ljubavi koja je isijavala oko nas…

 

RUSALKA (Stanislav Preprek 2013 – 3. mesto u kategoriji za kratke priče do 30 godina)

Julski dan je već jenjavao i prepuštao letnju žegu noći koja je preuzimala svoju ulogu zaštitnika i onoga ko će ohladiti užarenu zemlju po kojoj sam gazio dok sam se vraćao iz ribolova. Sunce je svojim zlatnim tonovima okupalo obronke planine koja se nalazila ispred mene. Mrak je uveliko počeo da je obavija donoseći neku zloslutnu tišinu. I ako je celoga dana bila šuma puna raznih zvukova, kako je mrak dublje ulazio u šumu, sve se stišalo. Nije bilo cvrkuta ptica, sve su otišle na počinak. Samo su se noćne grabljivice pripremale za lov. Sa tegobom u grudima ušao sam dublje u šumu, a mesečina je ustuknula pred ogromnim hrastovim krošnjama. Čuo sam zavijanje vukova u daljini i neka nelagodna jeza mi je prodrmala telo. Iznad mene se vinu sova i odlete negde visoko iznad hrastova.

Gazio sam lagano i odmerenim koracima, jer je zemlja još uvek bila mokra od kiše koja je padala prethodnih dana. Sunce se tek danas promolilo izvan oblaka i pokušalo da prenese svoju toplotu na zemlju, ali je omanulo u tom pokušaju, pa se stidljivo povuklo na počinak ustupajući mesto mesecu i njegovim svetlim pratiljama. Želeo sam da se brže krećem ali to je bilo nemoguće jer su se ispod mojih nogu smenjivali kamenjar i zemlja. Malo čistinu sam proklizavao, malo hodao uspravno, ali sam uspeo da izbijem na jednu čistinu koju je mesec okupao svojim bledunjavim svetlom. Čuo sam žubor vode, i pokušao da odredim iz kog pravca dolazi, pa se uputio prema njoj.

Reka je hučala i svojim tokom pravila zaglušujuću buku odbijajući se od stene koje su je okruživale sa jedne strane. Nedaleko od mene je vodopad i malo jezero koje se stidljivo rasprostrelo u ovom kršu i stenama.

Njihov odraz u jezeru je davao do znanja da je voda duboka, a da su naspram nje krševiti stenoviti obronci, koje je teško preprešačiti, pogotovo po noći. Morao sam da spustim vreću sa ulovom i da predahnem. Još uvek je bilo toplo, i ako je prvi mrak zahvatio planinu i njene stanovnike.

Nedaleko od mene začuh ženski glas kako me doziva po imenu. Okrenuh se ali ne videh nikoga. Možda mi se samo pričinjava od umora, i sunčanice koju sam trpeo celog dana. Umio sam se hladnom vodom iz jezera i pokvasio vrat i glavu. Neki blaženi miris mi ispuni nozdrve. Ne miriše na poljsko cveće. Ne miriše na šumu. Više kao na vodu pomešanu sa nekim mirišljavim biljem.

Ponovo začuh glas i refleksno bacih pogled preko ramena. Sada je ipak bilo nekog na onom mestu odakle se i maločas čuo ženski glas. Devojka je naga stajala nedaleko od mene. Bila je naga, a jarko crveni uvojci kose su joj padali preko grudi sve do zadnjice. Koračala je lagano ka meni, graciozno kao da lebdi, kao da igra uz neku samo njoj poznatu meloidju. Osmeh joj nije silazio sa lica. Upijala me je pogledom, ovako umornog i žednog. Pružila mi je ruku, uhvatio je i ustao sa zemlje. Obavila je ruke oko mog vrata i golo telo prislonila uz moju prljavu odeću. Gledala me je direktno u oči dok mi je skidala košulju preko glave. Poljubila me a ja sam se u naletu strasti istopio od jednog njenog mekog poljupca. Spustila me na zemlju i legla pored mene. Nastavila je da me ljubi a ja sam se prepustio čaroliji koja je isijavala iz nje.

Obgrlio sam je rukama i zabacio joj crvenu kosu iza leđa. Imala je meku, nežnu kožu. Njene oči boje hrastovog lišća su me upitno pogledale. Prepustio sam se njenim poljupcima i čarima kojima me je zavela. Ležao sam na leđima, a ona me je ljubila, dugo i lagano, kao da perom prelazi preko mog tela. Gledao sam nebo prepuno zvezda i pomislio da bih mogao da umrem ovde u njenim rukama, sa njenim čarolijama rasutim po mom telu.

Osetio sam da se spušta pored mene i provlači mi ruke kroz kosu. Gledao sam je zadivljeno, i gubio se u tim njenim očima… U njenom divno izvajanom telu koje je majka priroda podarila da usreći nekog… Mene… Rusalka je samo mogla da bude sa jednim čovekom za života. Nakon toga bi umirala. Nisam želeo da je povredim, ali jednostavno sam bio opčaran njom. Pogled joj je govorio da se ne plaši smrti i da želi da mi se preda.

Noć je dugo trajala, ispunjena nama i našom željom da se izgubimo u vrtlogu strasti. Zvezde su lagano počele da nestaju sa neba, a moja rusalka je počela da bledi, sve dok se nije pretvorila u sen i iščezla.

Nastavio sam da obilazim  rusalkino jezero, ali je nikada više nisam video. Bila je na nebu medju zvezdama. Želela je da iskusi krajnju granicu pre smrti koja je bila oslobađajuća za nju. Na mestu gde smo ležali zagrljeni raslo je mirišljavo poljsko cveće, koje me je podsećalo na nju…

ČAROBNJAK (Vojislav Despotov 2013 – 1. mesto u kategoriji za kratke price do 30 godina)

Sedela je na obali reke sama sa lutkom u ruci, i korpom sa hranom, koju su joj dali kada je rekla da odlazi od kuće. Nisu imali razumevanja za njenu želju za putovanjem, pa su je ispratili pogledom koji je govorio vratićeš se brže nego što odlaziš. Celoga života je slušala priče o čarobnjaku koji živi na najvišem vrhu Stare planine. Želela je da ga nađe…

Jelena je bila devojka duge crne kose, i očiju iz kojih je isijavala neka vrsta ljubavi, ali ne ljubavi koje mladi osećaju jedno prema drugom, i ne one ljubavi koju majka ima prema svojoj deci, već ljubav za učenjem, sa saznanjem. Nešto je oduvek vuklo da proučava biljke iz šume u blizini njene kolibe. Jednoga dana je usnula čudan san. U snu joj se javio visok muškarac, sa srebrnim ogrtačem preko leđa i rekao da ga potraži kada bude spremna da nauči tajne magije. Majci je ispričala taj san, na šta joj je majka samo odgovorila da su to pusti snovi. Ispitivala je kako taj čarobnjak izgleda, a Jelena je objašnjavala sve čega se sećala iz sna. Imao je crnu kosu vezanu u rep, široka ramena, plave oči, i grublje crte lica. Bio je star kao njena majka. Toliko je ostavio utisak na nju da je želela odmah da krene na vrh Stare planine.

Nakon dužeg prepiranja sa majkom, Jelena je spakovala stvari u jednu staru pletenu korpu i otišla. Slušala je mnoge priče o čarobnjaku i verovala je da on zaista živi gore. Neki su pričali da se bavi crnom magijom, neki da odvodi devojke iz obližnjih sela kako bi mu služile, ali nju ništa nije moglo da spreči da krene ovim putem.

Ustala je i ubrala nekoliko grančica vrbe i stavila u korpu. Umor koji je do maločas osećala je ubzo napustio njeno mlado telo. Dok se penjala prema vrhu nailazila je na razno lekovito bilje koje bi ubrala i stavila u svoju korpu.

Mrak se polako spuštao a ona nije prešla ni polovinu puta do vrha. Rešila je da zanoći ispod nekog drveta u blizini jednog potoka koji je tu žuborio. Hrast je oduvek pružao utočište putnicima, pa se ona lepo naspavala do jutra. Probudio je cvrkut ptica i žubor potoka. Krenula je dalje ka vrhu. Nailazila je na srne i srndaće kako se graciozno igraju na svojim poljima. Na svu sreću nije bilo vukova, medveda, ili ih bar ona nije videla. Proleće je tek počelo, pa se možda još uvek nisu izvukli iz svojih jazbina.

Bila je već pri vrhu kada ugleda na jednom krševitom delu ogromno gnezdo. Pođe prema njemu da vidi kakva je to ptica kojoj treba tako veliki prostor, ali u gnezdu ne nađe pticu, već tri jajeta i jednu mrtvu zmiju. Uze jedno jaje i stavi u korpu, pa nastavi put ka vrhu.

Sunce je već uveliko bilo visoko, pa je žega natera da požuri… Ispred nje se ukaza zamak kakvog na svetu nije bilo… Sav od mermera se presijavao na prolećnom suncu. Velika mermerna vrata su bila odškrinuta toplota ugrejanog mermera je Jelenu sve više privlačila da uđe unutra. Prođe kroz vrata kada začu korake koji joj se približavaju. Nije mogla da odredi odakle dolaze jer je unutar zamka bio mrkli mrak. Ženski glas je upozori da ne prilazi. Jelena se strese od hladnoće glasa koji je odzvanjao prostorijom. Stajala je ukopana u mestu, i razmišljala da li je dovoljno hrabra, kao što je mislila. Zakorači u nepoznato a onda joj noge propadoše. Padala je nekoliko trenutaka sve dok ne udari u nešto hladno i mekano. Nešto što se kreće. Po obliku je shvatila da po njoj gmižu zmije različitih oblika i veličina. Pokuša da viče, i da traži pomoć, ali je glas izda. Nešto je naglo povuče na gore, i kad oseti čvrsto tlo pod nogama, poče da oseća kako je strah napušta. Kako se manje plašila, tako je prostorija u kojoj se nalazila bivala sve svetlija, pa ugleda baklje po zidovima, i kameni presto na kome su sedeli muškarac i žena…

Krenu prema njima i iz korpe pokuša da izvadi jaje, za koje je pomislila da je razbijeno i da će se njegovo belance razliti po kamenom podu. Žena je ustala i prišla. Prodornim pogledom je gledala Jelenu, a ona je na svom telu osećala mržnju ove žene. Uze jaje i tresnu ga o pod, ali se ono razbi, već se odbi kao kakva lopta. Muškarac priđe Jeleni i nežno je pomilova po kosi… Gledao je očima punim ljubavlju… Podiže jaje sa poda, pa reče:

Veoma si hrabra što si ispunila svoj san i došla ovde. Zahvaljujem se na poklonu. Ovo je jaje oroglava, velike ptice koja ima glavu orla a telo konja. Veoma je retko. Od danas postaješ moja učenica. Učiću te tajnama magije, ali ti već veliki deo nosiš u sebi. Ti si moja kći…

Jelena je stajala nemo pokušavajući da shvati poslednju rečenicu. Nikada nije upoznala svoga oca, a majka joj je uvek pričala da je on poginuo. Žena koja je stajala pored njih je bila još više besna… Čarobnjak pređe rukom preko žene i ona poče da se pretvara u prah.

Bilo je istina da je dovodio žene samo da bi mu pravile društvo. Na svakih 100 godina je dobijao dete, koje bi učilo kod njega tajne drevnih magija. Nakon godina učenja to dete bi slao u svet, da narodu pomaže svojim znanjem.

Jelena ga je gledala i nije znala šta da kaže. Samo je zurila u prostor između njih. Želela je da ga nađe i u tome je uspela. Ali nije znala da će naći svoga oca. Počela je da plače, a on je očinski zagrlio. Držali su jaje između njih a njegova kora poče da puca i promoli se jedna mala ptičja glava.

Od sada smo porodica, reče čarobnjak i zaplaka…

 

 

О ПИСЦУ

Милена Стојановић је рођена 21.03.1988. године у Параћину. Живи са оцем, бабом и дедом. Завршила је основну школу Момчило Поповић – Озрен, и средњу економско-трговинску школу у Параћину.

Факултет за менаџмент је завршила дипломским радом на тему „Упоредна анализа националних политика и стратегија одрживог развоја“.

Писањем се бави од малена. Писала је песме и приче. Инспирацију налази у музици и сликама. У слободно време поред писања и читања књига свира бас гитару.

Последњих година се веома интересује за словенску митологију и религију, и често о томе пише у  причама. Завршила је књигу „Петрушки змај“, епску сагу о Војводи из Петруса, и Петрушкој области.

Њена прича „Воденица“ је објављена у часопису „Омаја“, а на сајту knjigepravac.com су објављиване приче Ртањски цар, Пут божанства, Чаробњак…

Новембра 2013. године је добила 2. награду на мађународном конкурсу Магда Симин, за приче у категорији до 30 година.

Децембра 2013. године је добила 3. награду на међународном конкурсу Станислав Препрек, за приче у категорији до 30 година.

Јануара 2014. године је добила 1. награду на међународном конкурсу Војислав Деспотов, за приче у категорији до 30 година.

Члан је Друштва за неговање традиције, културе, уметности, туризма и екологије „ПЕТРУС“ Забрега.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*