Jutros sam, posle uobičajenog buđenja, ustala i skuvala nam kafu. Otvorila prozor, pozdravila teta Micu, a zatim pokrenula Windows i rutinski počela da brišem nepotrebne mejlove i spamove. Zatim sam, skroulujući stranu, naišla na mejl izdavačke kuće „Laguna“ u kome je stajalo da je raspisan konkurs za najlepšu ljubavnu priču. Naježila sam se. Ljubavna priča, i još najlepša.
– Nema kajmaka. Ćelava kafa – kaže.
– Koji su kriterijumi za lepo? – pitam.
– Molim? – pita.
– Pa, mislim, šta ljubavnu priču može da načini lepom? Da li su to ustaljene metafore, ili neki potpuno novi poredak stilskih figura, ili možda njihovo odsustvo? Da li se lepo ogleda u temi, ili je lepo u oblasti jezika? – pitam i srknem kafu. Kap pada na pidžamu.
– Pazi, uflekala si pidžamu. Pala ti je kafa, tu… tu, vidiš. Dobro. Ljubavna priča? Hm. Pa ne znam, neka atmosferičnost, možda, snaga osećanja i likovi koji su dobro izvajani, neka neobjašnjiva strast koja ih povezuje, ili, još bolje, sasvim potkrepljena strast, i malo čednosti po mogućstvu. Što?
– Razmišljam da napišem priču za „Lagunin“ konkurs, ali ne znam šta se traži od mene. I ne znam kako da napišem priču, a da budem drugonagrađena ili trećenagrađena. Prva nagrada me ne zanima, a druga i treća su paketi njihovih knjiga. Nisam dosad pisala lepe ljubavne priče od 3000 karaktera zbog Dana zaljubljenih.
– Paketi knjiga, kažeš?
– Da! Zamisli – ti, ja i Teri Pračet u ljubavnom trouglu, na krevetu, čitamo, a napolju pada sneg? Zamisli, dušo!
– Oh, ljubavi!
– Da, dušo! – rekoh i teatralno prosuh kafu po ostatku pidžame. – Zamisli i pomozi mi da napišem prokletu ljubavnu priču, a da bude lepa za neko treće mesto!
– Oh, ljubavi!
– Da, dušo! – šta da pišem, dođavola, ništa neće stati na tako malo prostora. Ti izvajani likovi i njihova strast i snaga osećanja. Prosto mi je nemoguće to da predstavim, a još metafore i epiteti. Ah, dođavola. I šta ćemo sa radnjom?
– Desićemo je.
– Molim? – pitam.
– Hajdemo napolje, da zaplešemo na snegu, možemo i goli, ne treba nam odeća kada smo u ljubavnoj priči.
– Mi smo u ljubavnoj priči? Nemoj da me zezaš, nego mi pomozi.
– Idemo da plešemo goli po snegu. Videćeš i sama da smo u ljubavnoj priči, ovaj sneg nije hladan. Hajde da se topimo na snegu, bejbi.
Izašli smo napolje, goli, izvajanih tela poput rimskih klasičnih skulptura, naparfemisani strašću i pokrenuti u ritmu muzike za kres. Plesali smo na snegu, dok se naša fiktivna tela nisu stopila sa snegom i postala jedno sa ostatkom bele strane Word-a.
O autorki: Milena Ilić, apsolvent opšte književnosti s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Veći deo života provela u Majdanpeku, trenutno živi u Beogradu, gde čita, piše kratke priče i duge pesme.
Pročitajte i:
2 comments
lepo.lepše.najlepše. 🙂
Katastrofalno lose.
Comments are closed.