Milan Gromović: Poezija i poetika Vojislava Despotova (Ulaznica 2012 – treća nagrada za esej)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2012 |

SAŽETAK: U tekstu se otvaraju mogućnosti o kritičkim interpretacijama poetike i poezije Vojislava Despotova, pri čemu se naglasak stavlja na stvaranje novog jezika u poeziji, na odnos prema eksperimentalnoj (neoavangardnoj i postmodernoj) tradiciji 20. veka, (koja uključuje i vizuelnu poeziju) kao i na veze sa autoreferencijalnim iskazima: O svojevrsnom džezerski ulančanom stihu i o postapokalipsi kao jedinoj izvesnosti savremenom čoveku. Poetika našeg pesnika dovodi se u vezu sa filozofijom Osvalda Špenglera, sa dekonstrukcijom Žaka Deride i sa stavovima njegovih savremenika. Tekst obuhvata analizu nekoliko pesničkih zbirki Vojislava Despotova, kao i nekoliko pesnikovih autoreferencijalnih iskaza.

KLjUČNE REČI: Vojislav Despotov, kosi jezik, pesma, vizuelizacija, dekonstrukcija, tradicija, recepcija, džez, postapokalipsa.
POETSKI SVET
Idejno mišljenje o kritičkoj interpretaciji poezije i poetike nekog pesnika, često može pratiti misao o objektivnim i relevantnim mogućnostima proučavanja književnosti uopšte. Sveukupni osvrt na proučavanje književnosti u našoj nauci o književnosti izneo je Petar Milosavljević u knjizi Metodologija proučavanja književnosti. Milosavljevićev pristup književnom delu ogleda se u razotkrivanju višeznačnog logosa književnosti: „Proučavanje književnosti možemo da definišemo kao otkrivanje (osvetljavanje) logosa književnosti, odnosno književnog umetničkog dela: onoga što u književnosti znači red, poredak, zakon, suštinu, vezu, odnos, što je, dakle, suprotno od slučajnog, nebitnog.“ (Milosavljević, 1985: 92) Milosavljević ističe da logos u književnosti može da podrazumeva mnogo toga, počev od intertekstualnosti, poetičkih sinkretizama, pa sve do uvrežavanja veza: autor-delo-čitalac. Značenja drevne grčke reči logos mnogobrojna su, ali, pored ostalih, za ovu priliku potrebno je izdvojiti jedno – „ono što je u osnovi sveta… božanska stvaralačka snaga“ (Klajn, Šipka, 2010: 722) Poetika jednog pesnika može se sagledati kao struktura izvesnog poetskog sveta, koji je izgrađen na temeljima komunikacije, na relaciji pesnik:realan svet. Vojislav Despotov sakupio je veliku stvaralačku snagu, kako bi izgradio svet u kojem se jezik tretira kao gramatološki fenomen. Plodonosan kritički pristup bogatoj metafizičkoj stvarnosti jezika u Despotovljevoj poeziji, moguće je ostvariti osvrtanjem na poetski svet sa stanovišta dekonstrukcije logosa (u značenju: govor) i svega što govor podrazumeva u strukturalističkom pogledu (vidi: Milosavljević, 1985: 383). Pažljivo dozirana Deridijanska dekonstrukcija logocentrizma (koja se ogleda u postapokaliptičkom tonu) u poeziji Voje Despotova, ne samo da ne vodi u sveopšti nihilizam i u potop smisla, već doprinosi izgradnji autentične misli o stvaranju postmodernog poetskog jezika i mnogobrojnih komunikacijskih zakonitosti, koje on sa sobom donosi. Kada je u pitanju poznati neprijateljski odnos priče i informacije, koji je istakao Valter Benjamin u tekstu Pripovedač, Despotovljeva poezija naizgled je na strani informacije, koja isključuje „višak smisla“ u književnosti. Različitijim i podrobnijim pokušajima iščitavanja Despotovljevog poetskog sveta, često isijava svojevrsna „usmenost pričanja“ nedovoljno ispričane priče o stvaranju Pesme (poetskog sveta), što nedvosmisleno govori da je kod našeg „džez-pesnika“ zastupljen autentični način pevanja, koji je na strani benjaminovske (usmene) priče.
Kompleksno pesničko stvaralaštvo Vojislava Despotova zauzima važno mesto u savremenoj srpskoj vizuelnoj poeziji dvadesetog veka. „Vizuelna poezija je specifičan oblik izražavanja koji je rezultat a) verbalnih zapisa u kojima je vizuelni karakter teksta nadređen značenjskom, b) struktura vizuelnih znakova, koji su analogni ideografskom pismu ili nekom drugom sistemu znakova (alhemija, magija, matematika, logika), v) proizvoljnih, slučajnih i na individualnim pravilima zasnovanih vizuelnih struktura, koje proizilaze iz poetskog mišljenja i delovanja.“ (Rečnik književnih termina: 777) Korišćenje vizuelizacije poezije kao dodatnog komunikacijskog sredstva, u postmoderni često se gleda kao na Novo u književnosti. Multimedijalizam jeste jedna od odlika ove poezije, ali bi postojala mogućnost za nepotrbno simplifikovanje neponovljive vrednosti Despotovljevih dela, ukoliko bi se vizuelnom dalo prioritetno mesto za kritičarski posmatrački ugao. Moguće je čuti i opravdane sudove o vizuelizaciji poezije kao „đavoljoj raboti“, koja samo osiromašuje značaj ispisanog teksta. Kao i svaki proces u umetnosti, i vizuelizacija često biva isforsirana i krajnje nepotrebna u neposrednoj blizini pisane reči. Retki su primeri prihvatanja bogate tradicije vizuelizacije teksta u srpskoj književnosti, koja se smatra velikim „DA“ svetu, a da pritom nema ni reči o dekonstrukciji. Jedan takav primer postoji u tekstu Ivana V. Lalića, Jefimijin duh i četiri pesme, Poezija i molitva: „Tako mi je palo na pamet da Jefimijino ’Moljenje Gospodu Isusu Hristu’ napisano kao parcijalna dekonstrukcija–kolaž delova tekstova Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta–što mi možda daje pravo da vam predložim tezu o Jefimiji kao prvom pesniku srpske postmoderne… S druge strane, Jefimijina poezija došla je do nas u obliku tkanine, veza i gravire, u plemenitom metalu; nije li tako pesnikinja zaslužila naziv rodonačelnice našeg multimedijalizma? Od iskušenja ovakve dekonstrukcije (ili možda denivelacije) malog, ali tako dragocenog pesničkog dela Jefimije… (…) …od nečastivog, dakle, iskušenja spasla me je ponovna lektira same Jefimije.“ (Ivan V. Lalić, 1997: 135) Lalić se u svom tekstu dalje bazira na sagledavanju Jefimijine pohvale kao molitve, shodno intenciji u podnaslovu njegovog teksta. Spomenuta „doziranost“ dekonstrukcije u Despotovljevoj poeziji prvenstveno se odnosi na knjige bez, ili sa malo multimedijalnog eksperimentisanja, dok je knjiga (strip) Dnjižepta bibil zizra uhunt izostavljena iz ovog kritičkog osvrta (kako bi se izbeglo, Lalićevim rečima izgovoreno: „nečastivo iskušenje“ i nepotrebno lutanje u kritičkoj interpretaciji).

STVARANjE NOVOG JEZIKA

Vojislav Despotov objavio je sledeće zbirke poezije:
 Prvo tj. pesmina slika reči (1972),
 Dnjižepta bibil zizra uhunt, strip (1976),
 Trening poezije (1977),
 Perač sapuna (1979),
 Pada dubok sneg (1986),
 Prljavi snovi (1989),
 Veseli pakao evropoezije (1990),
 Deset deka duše (1994).
U sabranim delima Voje Despotova koje je izdala Narodna biblioteka u Zrenjaninu, posthumno su objavljene sledeće skupine pesama:
 Tetrapakao,
 Da li da pritisnem play,
 Kišobran,
 Istočno od (k)raja i
 Iz zaostavštine.
Prema mišljenju Gojka Božovića, priređivača Despotovljevih sabranih pesama „čitati Despotova to znači susretati se sa beskrajnom duhovitošću i sa jezičkom imaginacijom. (…) …čitanje Despotova od prvih knjiga naovamo pokazuje i razvoj jedne pesničke energije i uobličavanje jedne poetičke volje“. (Božović, 2002: 488) Vojislav Despotov svojom pesmom ne beži od tradicije, već ju aktivno uključuje i apsorbuje u svoju poetiku. Postmodernistička poezija našeg savremenog pesnika i pisca svoj temelj ima u bogatim poetičkim eksperimentima neoavangarde. Stvaranje novog jezika u poeziji osnovna je odlika gotovo svih pesničkih zbirki Vojislava Despotova. Definiciju jezika koja, uslovno može odgovarati Despotovljevom pesništvu dao je Osvald Špengler u svom delu Propast zapada: „…ljudi poseduju još mikrokosmičku animalnu životnu stranu budnog bića, osećanja i razumevanja. A onaj oblik u kome budno biće jednog pojedinca stupa u odnos sa budnim bićem ostalih, ja nazivam ’jezik’ koji pre svega i nije ništa drugo nego nesvesni životni izraz, dostupan čulima, koji se postepeno razvija u svesnu ’tehniku saopštavanja’ i koji počiva na saglasnom osećanju značenja izvesnih znakova.“ (Špengler, 450-451) Jezik ove poezije probija izanđali govor humanističkog smisla (u „paklenoj evropoeziji“) i ide do imaginarnih dubina „nesvesnog životnog izraza“, pa i do same granice smisla. Na početku knjige Veseli pakao evropoezije Despotov manifestativno objavljuje: „Ćao pevanje; mrtvo mišljenje“, ali to ne mora značiti da je danas nemoguće pisati (pevati) poeziju, već da je potrebno izmestiti govornu poziciju iz svih načina pevanja, koji su vidno i maniristički opterećeni tradicijom.

POETIČKO SLEPILO I OTEŽALA EGZISTENCIJA PESME

Na prvoj stranici pesničke knjige Prvo tj. pesmina slika reči izrečena je nihilistička „posveta bez posvete“: „(Jedan slepi pesnik)/Sve ovo nije nikome posvećeno/Ni nečemu/Ni ničemu.“ Daljim čitanjem pokazuje se da je pesnik sa određenom namerom, zaista „poetički slep“. Bogatstvo ovog poetički i literarno pozitivnog slepila ukazuje na turbulentnu i sinkopiranu jezičku igru dekonstruisanja vizuelne imaginacije, u kojoj se raspravlja o istostima i o sličnostima. U prve tri pesme: Reč, Pesma i Slika nalaze se samo ove tri reči, sa znakom jednakosti na kraju pesama. Forma ovih pesma je lako uočljiva: četiri katrena, što ukazuje na direktnu polemiku i potiranje tradicionalnog ustrojstva stiha, jer je sadržina potuno neodgovarajuća izabranom formalnom modelu. Stih Vojislava Despotova nije samo slobodan stih, već je reč i o postmodernoj džezerski intoniranoj stihotvoračkoj (Despotov bi rekao: „mašinskoj“) delatnosti. U nastavku knjige nalazi se niz pesama sa motivom cepanja (Nerazumevanje, Pevanje i Cepanje), što može iznova upućivati na dekonstruktivističku osobinu pesništva Vojislava Despotova. Problem definisanja pesme dalje seže do semantizacije pesme kao crte. Naime, kao ključna osobina pesme i pesništva, na inicijativu autora izdvaja se „crtnost“. Despotov isključuje tekst, slovne i ostale interpunkcijske oznake, opredeljujući se za crtu, koja je jednaka pesmi: „Reč pesminog pesnika/crtna je i ––––/pesma je –––– i novo/sebisvojna vest (…)“. (Despotov, 2002: 19) Izanđalost i istrošenost reči „pesma“, data je neposredno–u naslovima pesama u prvencu Vojislava Despotova ponavlja se blizu dvadeset puta. Ova činjenica ukazuje na svojevrsnu mogućnost autopoetičke potrage za stvaralačkim smislom ili na isticanje nemogućnosti pronalaženja mesta za pesmu (u tradicionalnom smislu ) u preplavljenom „džezerskom“ kosmosu poetika. Mnogobrojnim naslovima Despotov upućuje čitaoca da pesma u današnjem duhovnom/fizičkom prostoru ne postoji: Prostor sobne pesme, Gde je pesma, Šta reči zovu?, Neke osobine pesme. Izključivost i visoku negaciju rane pesme Voje Despotova, koja se svodila na jedino izvesno „Ne“, primetio je i Gojko Božović: „Pesnikovo poetičko znanje u knjizi Prvo tj. pesmina slika reči jeste poetičko znanje o ’ne’… Tamo gde je ’ne ’, tamo je mesto ranih Despotovljevih pesama. ’Ne’ je perpetuum mobile ove poezije“. (Božović, 2002: 491-492) Božović dalje tvrdi da koliki god nivo Despotovljeve neoavangardističke poetičke negacije bio veliki, pesma ipak poseduje osnovni semantički minimum. U poeziji neoavangarde dovoljan semantički minimum može predstavljati čin avangardne pobune, koji kao takav izgrađuje određen predmetni svet pesme.
Knjiga Prvo tj. pesmina slika reči čitaoca navodi na autorov stav o negiranju pesme, ali naglim zaokretom, već na polovini zbirke, čitalac može steći utisak da autor zagovara tezu o pesmi kao nadbiću, koje je prisutno gotovo svuda, kako u vidljivom, tako i u nevidljivom: U čitaocu, u pesniku, na čelu, napolju, unutra, ispred, iza itd. Despotov se divi opštosti koju proizvode reči: „Jednom ću napisati: zalutaj samo reč/možda već sada: zalutaj samo reč/ali i divi se opštosti!“ (Despotov, 2002: 27)
Kao nezaobilaznu osobinu Despotovljeve poetike neophodno je istaći svojevrsni esejizam o čitavom predmetnom, nepredmetnom, fizičkom i duhovnom svetu. Naš veliki pesnik radije bi prihvatio činjenicu da taj esejizam nije uperen ni Nečemu, ni Ničemu, ali njegov pesnički saborac Vojica Rešin Tucić tvrdi da je reč o „…nezaustavljivom eseju o postojanju svega vidljivog i nevidljivog“. Kao centralnu ideju esejističkog dela Despotovljevog stvaralaštva Vojica Rešin Tucić uzima Despotovljevu „ideju o zaboravljenosti čoveka na Zemlji, o čoveku kao biću zaboravljenom u dubinama vremena, čije dve trećine mozga nisu iskorišćene i koje se samoreprodukuje poput kiborga, čujući iz kosmosa šifru, poruku koja će otvoriti davno zaključana vrata svrhe postojanja.“ (Vojica Rešin Tucić, 2000) Prva pesnička knjiga Vojislava Despotova, „sva je u znaku metaliterarnog angažmana. Nedvosmislena volja za ukidanje predstavljačkog minimuma pokazuje se u ’posveti bez posvete’ na početku knjige: ’Sve ovo nije nikome posvećeno. Ni nečemu. Ni ničemu.’ Pesma neće da govori nikome, ona govori o sebi. Pošto nema smislotvornog rada u poeziji, onda ne može biti ni posvete u njoj, ni smisla i zainteresovane upotrebe pesničkih reči, niti poezija može biti nečemu posvećena. (Božović, 2002: 490-491) Zadatak koji je pesnik sebi postavio, glasi otprilike ovako: Bez smisla doći do njega, bez namere, doći do mere, bez potopa napraviti barku i sl.

TRADICIJA I RECEPCIJA

Naslov druge pesničke zbirke Vojislava Despotova–Trening poezije, posredno upućuje na autorov stav prema činu stvaranja, osmišljavanja i domišljavanja pesme. Odmah se može pomisliti da je poezija treniranje, tačnije, učestalo smislotvoračko ponavljanje, koje će, vremenom, uroditi plodom. Da u tom pokušaju pesnik nije sam, potvrđuje prva pesma iz Treninga poezije–Poezija je pokušaj čitalaca. Prema stavu Voje Despotova, poeziju pesnik ne može „trenirati“ sam, već u društvu čitalaca (slušalaca, doušnika ili posmatrača). Iz prve strofe saznajemo da čitalac želeći da se udruži sa pesnikom, stvara izvesne „probleme“, kojih ne bi ni bilo bez iste čitaočeve namere. U strofi „b“ Despotov ističe da pesnik „trenira“ poeziju koju ne poznaje, dok se u strofi „c“, u prvom licu govori o fizičkom (sportskom) treningu na stazi od 500 metara, pored koje su spomenici velikim pesnicima. U trećoj strofi čin čitanja i veza sa pesnicima tradicije, uslovno rečeno hiperdramatizovana je. Stvaralaštvo velikih pesnika podražava se samo jednim trčanjem na stazi od 500 metara, i to na pauzi do ručka. Prvo čitanje ovakve pesme upućuje na visok stepen ironije, dok se dubljom analizom može doći do drugačijih hipoteza. Veza Vojislava Despotova sa velikim pesnicima u pesmi Poezija je pokušaj čitalaca jeste nekakav postmodernistički „trčalački sprint“. U pesmi se ukazuje hronološki niz: čitalac-pesnik-ja, gde „ja“ ukazuje na svojevrsno odsustvo duhovne sfere prilikom „treniranja poezije“. U trećoj strofi pesme govori prvo lice, izričito u ime nekakvog sportiste, koji će velikom brzinom protrčati pored velikih pesnika tradicije. Prva pesma Treninga poezije u nekim svojim segmentima može da predstavlja i glas kritičara, a pesma Ljušteno reč-biće, esejistički sonet 1 u vidu replike iznosi glas esejiste u istoj knjizi. Esejistički sonet počinje definicijom jezika: „Jezik je duh plus materija/U književnoj praksi to je jedno isto/Kad pesniku nestane govora, kompjuter/ lingve upravlja načisto. To čini da/stav, čiji ukus gorak, o veličini/pojma literatura znatno se istanji. (…)“ koja obuhvata sledeća tri pojma: duh, materija i kompjuter. Književna kritika je jezik Despotovljeve poezije sa pravom nazivala „kosi jezik“, na šta je moguće dodati, da je pored jezika koso satkanog od reči i filozofski dojam bića znatno iskošen. „Reč-biće“ kod Voje Despotova polako prestaje da postoji, a što je trening poezije intenzivniji, tako je „reč-biće“ sve više „oljuštena“ i osiromašena avangarda. Takvu avangardu, prema Despotovljevim rečima svako može da konzumira (piše i čita) sa srednjom školom. Ovakvom pretpostavkom ističe se poetički nihilizam i u drugoj Despotovljevoj knjizi, ali ne sa namerom za konstatovanje samorazaranja jedne poetike, već za ukazivanje na autorovo neprestano insistiranje na poslednjoj egzistenciji pesme. Izvesna negacija kretanja kroz prostor prikazana je u pesmi Stojim na stanici, dok se u pesmi Vreme je učinilo daje primat vremenu, koje deluje kao viša instanca nad čovekom.
Pesma Stojim na stanici prva je pesma iz Despotovljeve zbirke Trening poezije koja je u znaku neoavangardnog izjednačavanja kretanja sa mirovanjem. Naizgled dve nemoguće i neizmirive kategorije stupaju u organsko jedinstvo, koje može obezbediti samo „širokogruda“ poetika, kao što je poetika Vojislava Despotova. Kroz čitavu pesmu smenjuju se glagoli kretanja sa jednim glagolom mirovanja: „Šetam po peronu/Stojim na stanici/Otpravnik daje signal/Stojim na stanici/Ulazim u voz/Stojim na stanici/Voz kreće/Stojim na stanici/Gledam kroz prozor vagona/Stojim na stanici/Stižem na more/Stojim na stanici/Kupam se u plićaku/Stojim na stanici.“ (Despotov, 2002: 100) Oponent kretanju kroz prostor moguće je iščitati iz pesme Vreme je učinilo svoje, u kojoj je vreme antropološki svemoguće i nemoguće u isti mah. Vreme kao takvo može samo da učini „svoje“, što je jasan marker neoavangardnog ironijskog odnosa prema poznatoj frazi: „Vreme je učinilo: svoje/Vreme je učinilo: da zaboravimo/Vreme je učinilo: da ostarimo/ Vreme je učinilo: da praštamo/Vreme je učinilo: da namirisan, orfički, s mlitavim jedrima u bedrima.“ (Despotov, 2002: 101)

DŽEZ I „POSTAPOKALIPSA DANAS“

Pavle Živanov prilikom sastavljanja svoje antologije savremene srpske poezije, umesto predgovora poslužio se autoreferencijalnim iskazima svakog od zastupljenih pesnika. U ovom cvetniku savremenog srpskog pesništva zastupljene su dve pesme Vojislava Despotova: Pišem pesme i Malo reči, kojima prethodi nekoliko pesnikovih autopoetičkih iskaza: „U pesmi Pišem pesme jedna pesnička, optimistička izjava ’pobeđuje’ slabost i smrt i time potvrđuje staru istinu o neuništivosti reči, jezika, teksta… U drugoj pesmi Malo reči, načinjen je mali tautološki krug–formalna sredstva opisa jedne male pesme glavni su i jedini predmet nje same. Ali, postoje i time proizvode sopstvenu stvarnost. To je mali džez. Osim toga, obe pesme imaju neku neskrivenu mašinsku obradu, pravilnost koja otvara niz nepravilnih slika.“ (Živanov, 2001: 63) Vojislav Despotov imao je zadatak da priloži objašnjenje uz dve odabrane pesme–što implicira hvatanje u koštac sa „prokletstvom izbora“, kao i sa mukom „reflektovanja pevanog“, kako je ukazao Miodrag Radović. (Isto: 287) Despotov promatranjem svoje poetike i autokritičkim objašnjenjima ukazuje na dve bitne karakteristike njegovog pesništva: Večni panegirički odnos prema svemoćnoj „reči, jeziku i tekstu“ i „nepravilna pravilnost“, koja otvara jednu sopstvenu „džez“ stvarnost. Despotovljevo eksperimentalno poverenje u jezik prisutno je u gotovo svim njegovim knjigama, dok su ritam i metar njegove poezije od samih početaka uvek odgovarali sinkopiranom i neuravnoteženom džezu, koji svemoćnom imrovizacijom i iznenadnim solažama pojedinih instrumenata, slušaoca odvodi u jednu „nepravilno pravilnu“ džez stvarnost. Džez je muzika neparnog ritma, koja ostvaruje komunikaciju sa prastarim zvucima, onim prenošenim „sa kolena na koleno“, sve do ruke sakupljača i zapisivača, koji će ih u svojoj poetici zarobiti. Poetika Voje despotova nagoveštava svojevrsno zapisivanje i osluškivanje („mašinska obrada“) usmene i pisane tradicije naše civilizacije, na čijem se, prema rečima Osvalda Špenglera „početku kraja“ danas nalazimo. (Špengler, 2010: 23) Na početku kraja naše (kako Špengler ističe zapadne–antičke) civilizacije žive junaci Despotovljevih dela, koje sam naziva „postapokaliptičkim džezerima“. Hipotetički posmatrano, naš veliki pesnik poseduje poverenje u jezik, pa i u njegovu sinkopiranu orkestriranost džezerskog ritma, ali ne i u svet u kojem naša civilizacija živi vreme posle svoje apokalipse: „Moji junaci, kao pravi postapokaliptički džezeri spadaju u one najtvrdoglavije koji nikad ne bi napustili apokalipsu… veseli pakao dvadesetog veka“. (prema: Đorđe Pisarev, Veseli pakao 20. veka) Jedna od važnih osobina poetike Vojislava Despotova jeste pomirenje sa činjenicom da je apokalipsa završena i da „neočekivanom čoveku preostaje samoorganizovanje na jezičkoj i medijskoj teritoriji jezičkim sredstvima. Preostaje, razume se, i hedonističko zadovoljstvo u tekstu, mada pažljiviji pogled otkriva da je reč o hedonizmu u civilizacijskoj iznudici“. (Božović: 507) Poetika Vojislava Despotova nagoveštava stav da se istina može otkrivati jedino u jeziku, naručito postapokaliptičkim tonom „dozirane“ dekonstrukcije.

Literatura

1. Božović, Gojko, Kosi jezik Vojislava Despotova: pogovor u knjizi: Vojislav Despotov, Sabrane pesme, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2002.
2. Despotov, Vojislav, Sabrane pesme, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2002.
3. Živanov, Pavle, Orfejeve dvojnice, Prometej, Gradska biblioteka Novi Sad, Novi Sad, 2001.
4. Klajn, Ivan/Šipka, Milan, Rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2010.
5. Lalić, Ivan V, O poeziji, Dela IV, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
6. Milosavljević, Petar, Metodologija proučavanja književnosti, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1985.
7. Pisarev, Đorđe, Veseli pakao 20. veka, u časopisu Vreme, broj 473, 29. januar 2000.
8. Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Logos art, Beograd, 2007.
9. Rešin Tucić, Vojica, Vojislav Despotov pesnik, u časopisu: Vojvođanski glasnik, godina VI, broj 78, Novi Sad, avgust 2000.
10. Špengler, Osvald, Propast zapada, Utopija, Beograd, 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*