Nihilistički šapat i melanholija u klepsidri pamćenja
Boris Kapetanović, Homer za računarom (Hodočašće kroz beščašće),
Legenda, Čačak, 2012.
Statua čuvenog grčkog pesnika, na naslovnoj strani Kapetanovićeve knjige ukrašena je crnim naočarima. U skladu sa modnim trendovima XXI veka, i slepim pesnicima dozvoljeno je da uživaju „rej ban“ cvikere, kako bi bili uključeni u širokogrudo demokratsko društvo. I ne samo to. Svi pesnici današnjice ne moraju da pišu, jer će to umesto njih raditi računar – novija vrsta papirusa, pergamenta ili čak besede oplemenjene veštačkom inteligencijom. U staroj Grčkoj rapsodi su na svečanostima u čast bogova pevali i popularizovali Homerove spevove, tako što su svojim pevanjem „šili“ delove spevova u formu jedinstvene celine. Homer današnjice može uživati reklamu ove vrste na mnogo brži i kvantitativno delotvorniji način. Dovoljno je da pesnik sedne za računar i beseda (hodočašće) počinje. Nekada se poetički „šilo“ od dela ka celini, dok je danas ista relacija nekim čudom izmenila tok: deo prema delu. Raspadnuti delovi danas nemaju konca za spajanje. Nezadovoljstvo ovim novonastalim simplifikovanim odnosom u pesništvu, ali i u životu Novog, nemirno ključa iz ciklusa „Hodočašće kroz beščašće“. Ni sedenje za računarom nije savršeno, pa i danas pesnik mora učiniti izvestan napor. Kako bi održao svoj poetički zamah, dovoljno je da se pesnik „resetuje“ i da „kulira, brate“. Pre reseta svog pera, Homer mora kvalitetno da „nabudži“ svoju „mašinu“ i da bude „… brate/Homer za računarom/Levoruki Homer…“, kako kaže Kapetanović u pesmi Eee brate.
Čačanski pesnik Boris Kapetanović u svojoj knjizi Homer za računarom ostvaruje brojne sinhronijske i dijahronijske intertekstualne veze sa drugim poetskim dušama. Moguće je govoriti i o vezama regionalnog tipa, kao što je veza sa velikim pesnikom moderne, takođe Čačaninom – Vladislavom Petkovićem Disom. Lirski subjekat Kapetanovićevog dela nema „oči, što ga čudno po životu vode i gone“ i ne tone u meandrima slutnje kao subjekat njegovog pesničkog saborca, ali jeste utamničen životom (rođenjem) i na plećima nosi „… jedno trulo vreme,/Maskiran porok, razvrat i neznanje“, kako piše u Disovom Raspadanju. Lirski subjekat knjige Homer za računarom neprestano hoda, lebdi ili pluta po svetu, koji ga, kao u Disovim Utopljenim dušama „gleda pogledom trupina“. „Strašni požar“, „crne kupine“ i „trnje“ iz pete strofe Disovog Raspadanja u Kapetanovićevoj knjizi su bilbordi, reklame, bezumlje mladih prolaznika, političari, puste ulice beščašća i bezljudna obala reke, koji tvore svet i vreme svojevrsnog „novog raspadanja“. Na početku knjige nalazi se posveta upućena izvesnim „Skerlićima“, koja ovom nizu pridružuje i jasno određenu književnu kritiku, koja je ostavila velike posledice na Disa. Možda i na Kapetanovića, ali u nekom drugom vremenu? U prvoj pesmi ciklusa „Homer za računarom“, koja nosi naslov Hodam prisutna je opozicija nekada : sada. Motiv pisanja u hodu „davno ucrtanih krugova“ može upućivati na nemogućnost za pronalaženjem smisla u činu pisanja: „Hodajući pišem/Sve same besmislice“. Reč „splin“ nalazi se na dva mesta u pesmi, što asocira na čuvenog ljubitelja zelenog apsinta i na njegovu knjigu Pariski splin. U ovoj pesmi lirski subjekat je u izvesnoj meri „stranac“, kao u istoimenoj Bodlerovoj pesmi. I u sledećoj pesmi prisutan je otpor prema tradiciji, koja ne predstavlja ništa drugo do „Gomile smeća/Vekovne naslage/Vlažnog duhovnog otpada“. Nakon ovog agresivnijeg nastupa, u pesmi Hodočastim do svetilišta upadljiva je jedna neoromantičarska sintagma: „pokojna mladost“. Cilj hadžiluka kroz beščašće je pamćenje melanholičnog sećanja. Svetinje koje lirski subjekat obilazi delovi su grada Čačka, ali i značajne trase njegove emocionalne topografije – „Trgom/Kroz park/Preko bedema/Do reke/Na brani“, koji imaju izvesnu ritualnu ulogu u pesmi, kao i u čitavoj zbirci. Kurzivom istaknut stih „Melanholija u septembru“ nedvosmisleno upućuje na intertekstualnu vezu sa pesmom Melanholija, čačanskog pesnika Raška Jovičića. Žal za onim što se ne može povratiti, melanholija i karasevdah je čest patetičan prizvuk u Kapetanovićevoj knjizi, kao i u Jovičićevoj poeziji. Pesma Neumorno hodam, koja je istaknuta i na poleđini ove poetske zbirke, ponovo budi poetička saglasja sa pesnicima romantizma. Kapetanovićev distih „Neumorno hodam/Pogdekad zastanem“ u izvesnoj meri podseća na čuveni stih J. J. Zmaja: „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“. Neumorni hod iz ove pesme upućuje na svojevrsni nihilizam i na apsurdnost biranja i odabira. Ovu tezu potvrđuje trostruka negacija iz pesme: neizbežnost („Nepogrešivo biram/Teži put“), nemogućnost i apsurdnost biranja („Svejedno“) i neminovnost poraza („Ne postoji/Ni jedna jedina staza/Koja me ne bi/Odvela Paklu…“). U pesmi Blues lirski subjekat ponovo hoda ulicama, ali sada se svet koji ga okružuje duhovno osipa. Tempo života jednog slobodnog hodača kroz svet ograničenja i beščašća isuviše je spor da bi ostvario bliskost ili elementarnu percepciju prebrzog sveta.
Pored melanholije, drugo osećanje koje opseda i umara lirskog subjekta knjige Homer za računarom jeste brzina. Na jednoj strani je ubrzanje sveta današnjice, koji karakterišu „podvale“ i klopke u vidu bilborda, reklama, semafora ili naplatnih rampi; dok je na drugoj strani lirsko „ja“, koje hoće nasušni mir i sporiji tempo isticanja peska iz gornjeg dela životne klepsidre (starenja): „Živim u zaustavnoj traci/Kornjača na Highway-u/Retromanijak!“. Ulični hodač u „golemoj globalnoj selendri“ zapaža „sivometalik mladiće“, kojima se žuri u svet smrti. Za retromanijaka ovog lirskog putovanja vožnja brža od života i njegovih zakonitosti predstavlja smrt, kao prerani i bezumni životni cilj. Čitavom knjigom, poput dramskog junaka, javlja se svojevrsni posmatrač/kritičar surove materijalističke stvarnosti; jedinka u molitvenom kriku, pred Bogom koji je već duže vreme gluv kao Betoven.
Iz dela Borisa Kapetanovića često isijava apokaliptični ton. Melanholični putnik u ruhu lirskog subjekta ne želi nikakvu vezu sa svetom brzine, a najmanje želi da bude u dometu mreže takvog sveta. Ovakav zaključak najbolje potvrđuje motiv „razmrežavanja“ iz haosa, prožet strahom od raspadanja u pesmi Provajderu da umaknem. Pesmom Pravednici pesnik se protivi nepravdi u svetu i upućuje udarce neukusu, bludu, primitivcima koji kroje zakon, ali i svetim ocima, koji broje šušku. U pesmi Gospode do tančina je banalizovan biblijski motiv potopa, koji ovde prerasta u nihilistički šapat. Za čitaoce je važno istaći da lirski subjekat ove zbirke pesama nije uvek u sukobu sa svetom u kojem konzumira hodočašće kroz beščašće. U pesmi Živim na tržnici, hipotetički posmatrano, pored kritike sveopšte potrošnje, materijalizma i trgovine, lirski subjekat je pomiren i utopljen u svoje okruženje. Slična situacija prisutna je i u pesmi Ne napuštajući krletku.
U poslednjem stihu pesme Otišao sam na pijacu brze hrane neposredno se upućuje na poetičku vezu sa Preverom, što (u manjoj meri) umanjuje značaj ostvarene komunikacije sa delom istog pesnika u ostatku pesme. Tehnikom skaza Kapetanovićevom hodočasniku obezbeđuje se dublje prisustvo u svetu koji ga okružuje – ulica, brzina, pusta mesta u gradu, napuštene ljudske sudbine itd. Pored unošenja žargonizama u redove ove knjige, nešto ređe dešava se da Boris Kapetanović zapeva svojevrsnom „pesmom na narodnu“ iz bogate srpske tradicije. Pripovedanje koje u izvesnoj meri podseća na srpsku usmenu književnost, zastupljeno je u pesmama: Herojskom ulicom hodam („Posadiše četir’ semafora/K’o četri ljuta oklopnika“), Nije mi što sam se brukao („A ti/Vilo bela/Gde si bila/Gde si dangubila…“) i Sam ću sebi iskrojiti raku („Da krv ova/Čikote nahrani/Iz kojih se/Rujno vino cedi“) U istoj pesmi upotrebljen je turcizam „pendžer“, što doprinosi leksičkoj bliskosti ove pesme sa pesmama iz narodne lirike (npr. „Devojka ga okom zapalila/Čarnim okom kroz srčali pendžer“). Leksika u knjizi Homer za računarom raznovrsna je, pa uključuje i pojedine kovanice („kiselogorkoslatki“), reči iz fonda informatike („3d pejzaž“, „sajberkauboji“, „provajder“) i dr.
Ciklus Hodajući apostrofira hod(očašće) prema samospoznaji i zapamćivanju, kao jedinim izvesnostima i izbavljenjima iz besmisla i ludila. Nemoguće je zaustaviti se u savremenom svetu, jer to nije ritam života uz „elektronske kreature“, „mobitele“, „platne kartice“ i „laptopove“. U takvom svetu nije moguće ni biti mudar na latinski način – nemoguće je citirati. U takvom svetu može se samo trošiti, uz podršku Velikog Brata, kaže pesnik.
Simbolika hoda i hodanja u Kapetanovićevom delu je raznovrsna, ali za ovu priliku važno je izdvojiti nekoliko teza. Motiv hodanja u sponi je sa diskursom ludila u drugom ciklusu knjige – „Hodam, da ludilo provetrim“, gde može simbolisati izbavljenje i bežanje od takvog stanja. U ovoj knjizi hodanje predstavlja samorazumevanje („hodam da sebe sretnem“), stradanje i patnju („Po mukama hodam“), strah od gubitka moći pisanja („hodam da sam muzama na oku“), fobiju od dogme i ideologije („hodam da me ne zatruju novom religijom“) itd. Naslov pesme Ne misleći, hodam saopštava poruku da je hodanje u ovoj knjizi neka vrsta bestežinskog stanja, ili modernističkog plutanja. Glagolska imenica „hodanje“ i glagol „hodam“ u čitavoj zbirci funkcionipe kao svojevrsni pripev: „Hodam da Lucifera zavaram/Hodam da duši olakšam/Hodam da utehu steknem, terapije radi/Hodam da sebe ne izgubim/Hodam da se ne upecam“ itd.
Poslednji distih knjige Homer za računarom Borisa Kapetanovića ostaje na tromeđi između pitanja, apokalipse i nade: „Hoće li se odvažiti kogod/Reč utehe da pruži“. Čitajući ovakvo štivo, čitalac nailazi na niz semantičkih preloma, zamuckivanja i zastajkivanja, koji se odražavaju na tempo egzistencije melanholičnog putnika na zaustavnoj traci nihilizma. Zaustavna traka nije taksi ili autobuska stanica, a melanholični putnik nije samo čovek prošlosti, već i arhitekta pamćenja, koje je čelično utemeljenje naizgled raspadnute, ali časne budućnosti. Gde je kutak vašeg hoda u šapat melanholije i nihilizma, koji vas vodi volji i vrlini pamćenja?
Milan GROMović
Pročitajte i:
